Lepša strana Mađarske II: Balaton

Sredinom aprila ove 2016. godine proveli smo pet dana u Mađarskoj. Razmišljajući gde bi odskitali tu nedelju godišnjeg odmora, videli smo da tamo možemo lepo da se provedemo za relativno male pare. Prva tri dana provodimo u Pečuju i okolini. Spavamo u Harkanj banji, pre podne razgledamo Pečuj a popodne se banjamo u spa centru u Šiklošu. O ovome će biti reči u prvom delu putopisa.

Pišem prvo drugi deo, o dva poslednja dana provedena na jezeru Balaton. Zato što je Balaton ostavio jači utisak i zato što je moj blog pa mogu da pišem kako hoću a malobrojni čitaoci mi valjda neće zameriti. Mini odmor u dvoje, my squaw and me.

Prvi deo priče: Lepša strana Mađarske I: Pečuj, Šikloš i Harkanj

Putovanje do Balatona

Kako se približavao odlazak iz banje, vremenska prognoza za preostala dva dana bila je sve bolja. Metereolozi su prvo očistili petak od oblaka a onda i subotu. Zajedno sa oblacima rasterali su i moje ideje o skraćivanju boravka i prevremenom povratku kući. Malo me je i daljina pokolebala, pomislio sam da ćemo suviše vremena provesti u putu. Što se nije pokazalo tako loše.

Uglavnom, u petak ujutru se pakujemo, plaćamo, pozdravljamo sa gazdom i krećemo. Prva stanica - prodavnica Dekatlon na zapadnom kraju Pečuja. Kupujemo šator za planinarenje, ručni frižider i još par sitnica. Opremamo se za nova skitanja. Onda glavnom džadom kroz ceo Pečuj do njegovog istočnog kraja gde skrećemo levo i hvatamo put br. 66, get your kiks on route 66.

Put br. 66 povezuje Pečuj i Kapošvar. To nije najbliža trasa do Šiofoka ali odabrali smo je da bi izašli na jezero nešto niže i provozali se pored njega. Vodi kroz veoma lepe predele, žestoko zelene tog prolećnog dana. Odmah po izlasku iz Pečuja prelazi preko Mečeka, panonske planine koja vrhom Zengo dobacuje čak do 682m. Ipak blizina Pečuja daje joj na značaju, kao uostalom i Fruškoj gori blizina Novog Sada. Dominira severnom stranom grada. Naš put stiže tek do 400m visine a onda počinje da se spušta. 

Odlazak i povratak sa Balatona

I posle Mečeka predeo je zatalasan, nema onih ravnica dokle pogled seže. Put se penje i spušta ali sve su to mali usponi, ne usporavaju nas. Čak nas ni krivine ne usporavaju, uglavnom su blage i sve to vožnju čini veoma zanimljivom. Pred kraj ulazimo u pravu šumu, sami smo na putu koji je dovoljno širok i dobar da omogućava maksimalnih 90 na sat. Vožnja za pamćenje. Istovremeno i prvi put ozbiljno prihvaćen znak divljač na putu. Obično ga smatram atavizmom, iz nekih za divljač boljih vremena. 

Pre te šume, u mestu Šašd, skrenuli smo levo. Putokaz za Šiofok pokazuje pravo ali mi ćemo malo okolo. Kapošvaru prilazimo sa jugoistočne strane i uključujemo se na obilaznicu koja ide severno od grada. To je pravi autoput, deo budućeg puta M9 koji će ići južnom Mađarskom i spajati Sombathelj i Segegin. Mađari su ga već celog isprojektovali (link) a dve kratke deonice su završene i puštene u rad. Obe smo prošli, drugu u povratku sa Balatona.

Isključujemo se na najsevernijem delu obilaznice i idemo na sever, pravo ka Balatonsemešu putem br. 67. Imamo gps uređaj ali nije neophodan. Karta bi bila dovoljna jer putokazi stoje na svakoj važnijoj raskrsnici. Bitno je samo da znate gde idete. Predeo se sada menja, postaje monoton i ne tako zanimljiv. Pravac od nekih 50km do jezera, ravnica, njive, nešto drveća i nekoliko dugačkih sela kroz koja prolazimo. Mađari su uglavnom disciplinovani vozači a naročito poštuju tih 50 km/h kroz naseljeno mesto. Dešavalo mi se par puta da mi neko vozi na repu sve do ulaska u mesto, ja polako usporavam i očekujem da krene da blica i pretiče ali kada pogledam u retrovizor vidim da je on mnogo ranije usporio i da je daleko od mene. Zato čim prođu odjavnu tablu mesta, odmah izbijaju na 90.

Stižemo...

Stižemo do Balatona. Iskreno, očekivao sam drugačiji ambijent. Pre svega da put koji vodi pored jezera bar malo izađe na to jezero. Da tih 25 km do Šiofoka prođemo fijaker vožnjom i da svratimo na par mesta koja nam se učine zanimljivim. Stanje na terenu bilo je bitno drugačije. Sa puta se jezero uopšte ne vidi i ako hoćete da ga vidite morate da siđete u neko od mesta čijim rubovima prolazite. Mesta su poređana pored jezera, nadovezuju se jedno na drugo a i između njih ima kuća, po koji restoran ili hotelčić. Takav ambijent odmah stvara onaj utisak da ste negde stigli. Kao na more ali ne baš tako snažno. Sezona još nije počela, pusto je.

Mol u Balatonsemešu

Skrećemo u Balatonsemeš, prvo mesto na koje nailazimo. Tražimo gde bi mogli da priđemo jezeru. Nalećemo na kamp od koga počinje pešačka staza koja izlazi na mol pa tu parkiramo kola. Idemo tom stazom sve do svetionika. Jedna žena sa detetom u kolicima ide ispred nas ali osim nje i nas nema mnogo ljudi. Dve šiparice zagledane u mobilne telefone i jedan stariji pecaroš. I još par ljudi koji se bave svojim jahtama.

Balaton je najveće jezero u srednjoj Evropi. Pruža se pravcem severoistok - jugozapad. Dugo je 77 km a široko 4-14 km i ima površinu od 592 km2. Nije baš mnogo duboko, prosek 3,2m a najviše 12,2. Zato su ga Stari Rimljani zvali Plitko jezero (Lacus Pelso) a i nemačko ime ima isto značenje. Najveća pritoka je reka Zala a voda otiče kanalom Šio. Kanal je napravljen u XVIII i XIX veku za regulisanje vodostaja u jezeru. Regulisanje se vrši branom a kanal je dug 120 km posle čega se uliva u Dunav.

Balaton ima zelenu boju kojom se stapa sa okolinom. Voda je bistra ako je gledate iz blizine ali kada pogledom obuhvatite malo veću površinu, dobija svetlo zelenu boju. Oko jezera je sve ravno, nema planina koje bi razbile monotoniju i začinile pejzaž. Vrlo brzo stičete utisak da ste sve videli i da se okolina neće promeniti koliko god da se pomerite. Tome svakako doprinose i naselja koja nisu izašla na samu obalu jezera. Od njega ih deli zeleni pojas i ta monotonija poštedela je fotoaparat većih napora. 

Uprkos tome osećao sam se mnogo dobro. Ono što jezero može da vam pruži to je savršeni mir. Verovatno da onolika nepokretna voda u kombinaciji sa nesavršenom tišinom ima to umirujuće svojstvo. Tek spokoj i jedno vanvremensko osećanje prirode oko sebe, nešto je što bi izdvojio sa ove kratke posete Balatonu.

Idemo dalje, vraćamo se do kola i vozimo ka Šiofoku. Svratićemo u još jedno mesto, zove se Santod i nalazi se tačno preko puta velikog rta, jedine veće anomalije u pravougaonom obliku Balatona. Odatle polaze trajkti prema mestu Tihanj koje leži baš na tom rtu. Za Tihanj smo čuli da ga vredi posetiti pa smo svratili da vidimo koliko je tako nešto izvodljivo. Ostavićemo ga ipak za neki drugi dolazak.

Smeštaj

Konačno stižemo do Šiofoka. Skrećemo desno na samom početku grada, tu se nalazi smeštaj koji smo rezervisali. Periferija, vrlo mirna i prijatna ulica u kojoj relativno lako nalazimo Janko apartman. Janko ne govori ni reči engleskog ali njegova žena ponešto natuca pa se nekako sporazumevamo. Uvodi nas u novu kuću sa čudnom i pomalo grotesknom strukturom. Jedini smo gosti i to se ispostavlja kao veoma korisno jer je susedna soba neprijatno blisko postavljena. Prazna je pa imamo ceo apartman - zajednička kuhinja i wc samo su naši. Poređenje sa smeštajem u Harkanj banji ne ide mu baš u prilog ali i ovo je skroz pristojno. U dvorištu je bazen i neka furuna ali to za onoga ko ostaje više dana, za jednu noć nepotrebno. Ručamo, malo odmaramo i žurimo do grada.

Šiofok

Šiofok je grad od nekih 20 i kusur hiljada stanovnika. Do leta, a preko leta ih ima nekoliko puta više. Zato ga zovu letnja prestonica Mađarske. Ne sumnjam da predstavlja najatraktivnije letnje odmaralište severnog suseda. Najveći je grad pored Balatona i time smo se upravljali kada smo birali gde ćemo da prespavamo. Išli smo pravolinijski što se u ovo doba godine pokazalo kao ispravno. Za razliku od drugih mesta kroz koja smo prošli, ovde je bilo nešto turista i nije bio neprijatno prazan.

Pripremajući se za posetu i tražeći po Netu šta ima zanimljivo da se vidi, shvatili smo da je Šiofok tipično letovalište u kome nema nekih atrakcija koje ga prevazilaze svojim značajem ili izgledom. Ono što ima da se vidi svodi se na jezero i centar grada. Dalje od toga nismo ni išli. Krenuli smo od centra, sišli do jezera, vratili se u centar na piće, opet na jezero da vidimo i fotografišemo zalazak sunca i na kraju, kada je već pala noć, gde nego do centra. Moguće da i u široj okolini postoje detalji vredni pažnje ali ne i nešto kvalitativno novo.

Strogi centar je lep i sređen, svodi se uglavnom na trg Fo i bližu okolinu. Trgom dominira 45 metara visoki vodotoranj. Izgrađen je 1912. a renoviran 2012. godine. Postoji lift koji vas penje na vrh ali cena nije mala. Nije nam delovalo da pogled odozgo na Šiofok može biti toliko interesantan. Saobraćaj na samom trgu je zanimljivo rešen, možete kolima proći samo rubom trga na dva mesta, na oba vas saobraćajnice okreću i vraćaju skoro u istom smeru. Ima nešto klupa, jedan tržni centar, nekoliko različitih ugostiteljskih objekata, tu su i banke a u proširenom delu je i zgrada gradske uprave, Mađari je prostije zovu - Városháza.

Tu su i dva parka. Stariji i veći Jokai park nalazi se između centra i jezera. Pored njega je smeštena pozorišna scena na otvorenom. Noviji i manji park nalazi se u ulici Fo, u produžetku istoimenog trga. Zove se Milenijumski park i napravljen je u periodu 1993-1994. Pored fontane, najzanimljiviji objekat je muzički pavoljon u kome je smeštena statua kompozitora Imre Kalmana. Kalman je rođen u Šiofoku a živeo je i uspehe nizao širom sveta, u Beču, Njujorku, Parizu... Najpoznatiji je po svojim operetama. 

Muzički paviljon u Milenijumskom parku, desno u njemu statua Imre Kalmana

Statuu Imre Kalmana uradio je još jedan umetnik rođen u Šiofoku, Imre Varga. Puno njegovih vajarskih dela raspoređeno je po gradu. Neke sam fotografisao i prikazao u albumu. Njegov sin Tamaš autor je fontane zvane Fontana 56 suza napravljene u znak sećanja na pale revolucionare 1956. godine. Mađari dosta polažu na sećanje na ove događaje.

Tu su naravno i crkve. Katolička crkva izgrađena 1903. u neoromanskom stilu, nalazi se odmah pored glavnog trga. Pored nje postoje i dve protestantske. Ona poznatija, koja se s pravom navodi na većini sajtova kao nešto što treba videti, nalazi se u ulici Fo, kada se sa trga krene pored katoličke crkve i Milenijumskog parka. Nas je greška na jednom sajtu uputula na onu noviju crkvu iz 1991. godine, koja se nalazi u ulici Kele, iza glavnog trga. Nije nam bilo jasno zašto je toliko hvale i tek kada smo se vratili u Srbiju, shvatili smo da smo pogrešili.

Dođosmo i do jezera. Čovek izgradnjom raznoraznih objekata nekada naruži ali nekada i ulepša sliku prirode. Ovde na Balatonu bilo je neophodno nešto što će razbiti monotoniju jezera i ravnice, što će vodi dati smisao. Kameni nasip uz jezero, šetalište pored njega, park iza šetališta, dok, svetionik na njegovom kraju. U Šiofoku sve to lepo izgleda. Ne spektakularno ali sasvim pristojno, posebno u večernjim satima. 


I ponovo isti utisak koji smo poneli sa prvog susreta sa Balatonom. Tišina i mir koji se mogu skoro fizički osetiti. Ne znam da li je potrebno provesti prethodna tri dana u spa centru ali ukoliko želite psihički odmor, Balaton u predsezoni je sasvim dobro rešenje. Za kasnije već ne znam. Nije puno ljudi bilo na molu to veče. Pored nas šetača bili su tu i oni koji su došli da provedu neko vreme na jezeru, različitog životnog doba i različitih interesovanja. Neki su pecali, neki hranili labudove. Dvojica mladića su doneli po pivo i neku sitnu zakusku iz prodavnice. Zajedničko im je što su se mrdnuli iz kuća i došli na najlepše mesto u gradu da provedu lepo prolećno veče. Ne znam njihove priče ali mi se činilo da im u tom trenutku ništa drugo ne treba. Deo su prelepe i tople slike koju sam poneo sa sobom.

Drugi dan, Srebrna plaža

Ustajemo, pakujemo stvari u kola, plaćamo i idemo dalje. Kupujemo pecivo za doručak koje planiramo da pojedemo negde pored jezera. Silazimo putem tačno u pravcu apartmana u kome smo noćili. Pre nego što prođemo ispod ogromnog natpisa CALYPSO i uđemo u nešto za šta još uvek ne znamo šta predstavlja, ostavljamo kola na parkingu. Iza improvizovanog ulaza sa natpisom je manji mol, marina za čamce i veliki kafe bar koji ne radi van sezone. Levo i desno idu uređene staze duž obale jezera. Biramo levu stranu koja nam izgleda duža.

Sedamo na klupu da doručkujemo. Ambijent je predivan, jutarnje sunce i Balaton ispred nas. Skoro smo sami, jedan par je prošao pored i kasnije smo sreli par biciklisata. Po završenom doručku prošetali smo do kraja staze. Ambijent je sličan od početka do kraja: uređeni travnjak sa obe strane staze, poneko drvo pored samog jezera, nešto više drveća sa suprotne strane, kameni nasip uz samo jezero i to je to. Jasno nam je da ovo leti predstavlja plažu a kasnije smo saznali da je to poznata Srebrna plaža (mađ. Ezüst part, eng. Silver Beach). Povremeno smo nailazili na drvene stepenice, trenutno leže pored vode a očigledno služe da kupačima omoguće lakši ulaz u jezero. Plaža je dugačka oko jednog kilometra.

Ova plaža je zadržala malo više socrealističkog šmeka koga se Mađarska uspešno oslobađa. Mnogo više od banja u kojima smo bili i gde se više i ne primećuje. Ogleda se pre svega u velikim i ružnjikavim hotelima u zaleđu plaže, koji su očito nasleđe prošlosti ali funkcionišu i moraju se trpeti. Dalje, tereni iza ograde koja deli plažu od drugih sadržaja često su neuređeni i zapušteni a videli smo i jedan ogroman metalni kiosk. Opet, plaža se održava i ko zna kako to izgleda leti. 

Kraj Srebrne plaže

Pitanje koje se nameće od početka, na kraju i jedan od razloga zašto smo zapucali do Balatona, jeste: da li bi mogli ovde da letujemo, umesto da idemo na more? Najbliži odgovor je: ako bi morali. Prosto, jezero nije isto što i more. A možda i skoknemo na par dana preko leta, da proverimo kako onda izgleda. Ako bude vremena, a vreme je novac...

Povratak

Idemo dalje, do centra Šiofoka da kupimo magnet i popijemo kafu na trgu. Za rastanak i srećan put. Onda sedamo u kola i krećemo na 200 km dug put do Kelebije. Via Michelin, Garmin i Google Maps nudili su nam različite pravce ali mislim da smo odabrali onaj pravi. Izuzev na jednom mestu ali otom potom. Ovaj deo priče možete i da preskočite ali onome ko planira do tamo može biti koristan.

Hvatamo put br. 65 koji od Šiofoka vodi do Seksarda. Liči na već opisani put od Pečuja do Kapošvara, lepa okolina, solidan kvalitet asfalta, brza, laka i zanimljiva vožnja koju su remetili česti prolasci kroz naseljena mesta. Završava se ispred grada Seksarda gde možemo levo i desno. Desno bi stigli ponovo u Pečuj pa idemo levo a zatim vrlo brzo skrećemo desno. 

Tu se ponovo uključujemo na već pomenuti budući autoput M9, na njegovu drugu završenu deonicu. Iako sam znao (link) da se ovaj deo autoputa ne plaća, bio sam pomalo zbunjen jer je postojala oznaka za vinjetu na uključenju. Deo ovog puta je i Sent Laslo most preko Dunava. Prelazimo most, idemo do kraja, zatim skrećemo desno i spuštamo se ka gradu Baja. 

Tu pravimo jedinu grešku, ne mi koliko već pomenuti predlagači pravca. Skrećemo levo u mestu Šikešd umesto da vozimo skroz do Baje i onda se uključimo na put ka Segedinu. Na taj put Baja-Segedin izaći ćemo ali dosta kasnije. Šteta jer je posle M9 deonice bio najbolji kojim smo tog dana vozili. Pretpostavljam da je i u takav i na onoj deonici koju smo preskočili.

Put prema Janošhalmi

Dakle u Šikešdu skrećemo levo prema Kečkemetu. Na tom putu smo videli srnu, prešla nam je put doduše daleko od nas. Sa njega skrećemo desno ka Janošhalmi i to je najgori deo koji je svakako trebalo izbeći. Uzak, neravan put, loš asfalt, gusta šuma sa obe strane, preživljavanje do već pomenute Janošhalme (photo). U tom gradiću smo stali da predahnemo i pojedemo nešto. Onda još desetak kilometara i uključenje na već pomenuti put za Segedin. Dalje nije bilo problema...

Na kraju

Pečuj je trebalo da igra glavnu ulogu na ovom putovanju. Sticajem okolnosti Balaton mu je preoteo primat. Bilo je dobro, i putovanje i kratak boravak na jezeru. Ne bih Balaton i Šiofok označio kao nešto što se mora videti ali ako imate vremena i raspoloženi ste, svakako ih posetite. Voleli bi da leti odemo do tamo, imamo još neke ideje tako da se nadam da ćemo se ponovo videti.


Fotografije

Od Velikog Mokrog Luga do Vinče - VI deo transverzale Bata Rade Petrović

Vodiči PK Železničar iz Beograda Bojan Ivetić i Jarmilo Sobotka (izjašnjava se kao Bojanov pomoćnik i stručni savetnik) pokušavaju da obnove beogradsku transverzalu Bata Rade Petrović. Za sada su to odvojene, jednodnevne akcije u okolini glavnog grada a kada se transverzala ponovo ustanovi, odrede nove kontrolne tačke i odštampa knjižica, neko će već poželeti da je pređe u jednom potezu. Entuzijazam vredan pažnje koji ponovo moram da istaknem. Bojan i Jare svaku deonicu prvo sami pređu pre nego što istom provedu grupu. Akcije budu dobro organizovane a atmosfera na njima dobra i prilično opuštena. Verovatno i kao posledica činjenice da staze prolaze pored ili u blizni stajališta javnog prevoza pa je skraćivanje pune deonice vrlo lako izvodljivo. Što i vodičima i pojedinim učesnicima prilično olakšava život. Dužine tura su negde oko 25 km što takođe daje na ozbiljnosti celoj priči.

U tu priču uključio sam se početkom decembra 2015. kada smo išli IV deo od Stojnika do Ripnja. Pisao sam o tome u postu Tri jesenje šetnje... Pre tačno mesec dana, 13.marta pridružio sam im se i u V delu od Ripnja do Dubokog. Nisam to pominjao na blogu ali sam na Facebooku objavio album koji je na žalost bio odraz moje iritiranosti velikom količinom đubreta na poslednjem delu ture. Cela Srbija se ubrzano i nerazumno zatrpava đubretom i to je problem koji u javnosti dobija vrlo malo prostora. A trebalo bi da bude jedan od glavnih. Količina đubreta zavisi od blizine civilizacije, čisti su samo oni predeli koji su skoro ili potpuno nenastanjeni. Okolina Beograda je prilično pogođena ovom pošasti pa morate da značajno podignete prag tolerancije pre polaska. A nije da predeli kroz koje smo prošli nisu bili lepi, naprotiv, popodnevni pogled na Savu i Obrenovac sa brda iznad Bariča nešto je što se ne zaboravlja tako lako.

Barič levo i Sava desno, Obrenovac u daljini

Prvih pet delova pripadaju originalnoj transverzali iz 1979. godine dok je ovaj VI deo novi i trebalo bi da se doda na postojeće. Moram da primetim da je ova deonica mnogo lepša od prethodne dve i da može da konkuriše nekim krajevima zbog kojih se vozimo po 100 i više kilometara.

Krenuli smo iz Velikog Mokrog Luga, ispred Maksija. Skupljanje u 8h. VML je trenutno ivično naselje Beograda, izlazeći iz njega napuštamo grad u širem smislu. A na ivici prestonice standardna slika, nedovršene kuće, par koza i mnogo papira i kesa. Prolazimo ispod autoputa, onde gde počinje spust ka Bubanj potoku, i spuštamo se niz brdo u Leštane. Kačimo samo ivicu ovog naselja, prelazimo preko kružnog puta i onda imamo jedino maaalo ozbiljnije penjanje, na brdo sa južne strane Leštana. Pogledi su nešto najlepše na ovoj trasi. U ovom delu imamo fenomenalan pogled na Avalu i podavalska sela. I na autoput koji leži između nas i Avale.

Avala, ispod nje sela Zuce i Beli Potok

Tu negde imamo prvu pauzu, pored jede kućice, iznad PKB plantaža voća, pored Boleča. Tačnije iznad onoga što je ostalo od nekadašnjih plantaža jer dok prolazimo pored, vidimo da je sve prilično zaraslo. Jare nam priča kako je to nekada izgledalo. Njegove priče, pored toga što su uvek interesantne, znaju da budu pomalo sumorne jer uglavnom prikazuju neko bolje vreme koje je iza nas. Onda nam pokazuje mesto gde je Vasa Čarapić postavio zasedu Turcima i oteo im plen koji su oni prethodno opljačkali. U grupi ima i pravih istoričara pa saznajemo još interesantnih podataka iz života Zmaja od Avale. 

Nastavljamo pored voćnjaka. Nailazimo i na uređena stabla, uglavnom jabuka, posuta belim beharom. Taj deo iznad Boleča bio je i najteži, zbog zaraslih staza, i najdosadniji jer smo išli često kaljavim putem a vidik je bio ograničen okolnim stablima i rastinjem.

U daljini Smederevski put i brdo iznad Ritopeka

Stvari se menjaju kada priđemo Smederevskom putu. Put i Dunav deli uzvišenje koje nam zaklanja pogled na reku i selo Ritopek. Ispred nas je široka padina do vrha tog uzvišenja. Smederevski put je negde na sredini. Penjemo se njome i stižemo na greben odakle prvi put tog dana vidimo Dunav. Ne samo reku, vidimo i Banat preko reke, sela Ivanovo, Omoljicu, Starčevo pa i samo Pančevo. A kada se okrenemo nazad, ponovo vidimo Avalu i južne krajeve Beograda. Vreme je prelepo mada laki oblaci na momente zaklanjaju sunce i kvare fotografije. Silazimo sa grebena u Ritopek.

Ritopek je naselje pored samog Dunava. Poznato je po trešnjama i po velikoj, možda i odlučujućoj bici oktobra 1944. Crvena armija je morala da osvoji izuzetno jako nemačko utvrđenje. Borbe su trajale 12 dana i stradao je ogroman broj vojnika na obe strane ali i meštana Ritopeka. Spomenik i spomen kosturnica podignuti su na jednom od dva brda iznad Dunava. Na drugom se nalazi groblje. Tu pored spomenika napravili smo malo dužu pauzu. Mesto gde bi čovek mogao ceo dan da provede. Pogled se pruža na donji deo Ritopeka, mesto i zgradu odakle skela kreće za Ivanovo, fudbalski teren, čamce pored obale, veliku reku i Banat sa već nabrojanim selima sa druge strane. Spomenik i podsećanje na istoriju mesta na kome sedimo prizivaju neku drugačiju sliku. Dve suprotstavljene grupe vojnika, obe daleko od svojih kuća, ubijaju se i otimaju oko tog parčeta Zemlje. Koliko bi život bio lepši da su ljudi malo normalniji. Videćemo i to malo kasnije.

Rekoh da je Ritopek poznat i po trešnjama. A pogodili smo pravi vikend, kada su one u punom cvatu. Te nedelje je bio potpuno beo od trešnjinog cveta. Stabla su bila svuda kuda smo prolazili i te slike predstavljaju najlepši vizuelni doživljaj sa akcije.

Penjemo se ponovo na greben iznad Ritopeka i nastavljamo ka Vinči. U početku iznad a zatim pored kuća. Sve vreme imamo pogled na Dunav i Banat preko Dunava. U Vinču ulazimo sa jugoistočne strane, negde na sredini između reke i glavne džade. Prvo svraćamo do prodavnice, usput ih nije bilo a ni izvora nije bilo pa smo pomalo dehidrirali. Ne zadržavamo se, odmah idemo do arheološkog nalazišta i muzeja.

Tamo nas dočekuje kustos čije ime nisam zapamtio ali čiju priču teško da ću zaboraviti. Jasno je bilo od prvog trenutka da ju je mnogo puta do sada ispričao a ipak je uživao u njoj bar koliko i mi. A kada neko sa takvim žarom i posvešćenošću prilazi svom poslu, rezultat ne može da izostane. Svašta nam je ispričao o onome što su iskopali i šta su saznali o životu na tom prostoru, pre svega u doba Neolita. A priča deluje pomalo fantastično kada se uzme u obzir naša predstava o životu u to vreme. Grad sa pravilnim i smišljeno okrenutim ulicama, zbijene kuće od kojih je svaka imala peć a ne ognjište, pribor za šivenje i dvodelna odela, obrada metala, keramičko posuđe koje je imalo ne samo upotrebnu već i ukrasnu vrednost... Na kraju nam je rekao da se tada uopšte nije ratovalo, da je to najduži poznati period bez (većih) ratova u istoriji. Zato i jesu imali vremena da se posvete lepim stvarima. Za razliku od onih u Ritopeku. Najjače mi je ipak to što se ne zna koji je narod u pitanju. Ne može niko da ih prisvoji. 

Izlazimo iz muzeja i dolazimo do vinčanskog keja. Toplo i prijatno popodne, puno dece, pouzdan znak da je proleće stiglo. Pravi način da se završi akcija.

Na kraju 27km i nešto preko 700m uspona.


Fotografije

Homoljski maraton '16

Jedina planinarska akcija prema kojoj prilagođavam druge obaveze i druge akcije je Homoljski maraton. Ne samo što sam ponovo išao već evo je i u blogu ponovo. Naravno, neću biti tako opširan kao u prošlogodišnjem postu, nastaviću se na njega, pa ko želi da sazna nešto o ovoj manifestaciji može ovde da pročita. 

Zašto Homoljski maraton? Zato što volim Homoljske planine, zato što se tamo lepo osećam i zato što su Vukanovci odlični domaćini, vredni, organizovani i nenametljivi. Sedmi put organizuju maraton, za sada sam na 3/7 i sledeće godine planiram da stignem na 50%.


Ove godine išao sam sa Radničkim. Svoju prvu akciju vodila je Bilja Lukić i prilično se potrudila da se lepo osećamo a i mi smo se trudili da joj ne pravimo mnogo problema. Krenuli smo u 6h, to je cena staze od 35km. Kratka pauza u Petrovcu zatim stižemo u Vitovnicu sređujemo opremu, prijavljujemo se za učešće i za ručak a onda krećemo. 


Nisam krenuo sam, sa mnom je krenuo i moj životni saputnik. Ako me već prati kroz život red je bio da počne da me prati i na planinama. Išli smo na mali maraton koji su organizatori dodali uz onaj pravi da bi omogućili svima koji to žele da učestvuju. Značaj masovnosti u planinarenju nije samo u tome što proizvodi kvalitet, masovnost je sama po sebi značajna, cilj je da što više ljudi izađe u prirodu.

Sivo mali a ljubičasto veliki maraton. Mali ide prvo ovim levim krakom.

Staza malog maratona duga je 16km ali sa 800m uspona što nije baš zanemarljivo. Dodatno je otežava činjenica da uspon odmah počinje dok za veliki maraton imate solidnu deonicu za zagrevanje. Na raskrsnici iza sela levo se skreće za manastir, veliki maraton nastavlja pravo putem a mi se penjemo desno, širokom šumskom stazom. Sunce se tek stidljivo pomalja kroz oblake i hladnije je nego prethodnog dana ali uspon je tu da nas zagreje.

Nema puno toga zanimljivog na prvom delu staze. Uspon, zatim malo ravnije da predahnemo pa opet uspon. Kroz šumu ili ivicom šume. Staza je široka i očišćena od rastinja. Odlično je markirana plavo-žutim oznakama tako da ne možete zalutati. Nije nebitno jer smo razbijeni u manje grupe a ima dosta onih koji ne prolaze ovuda toliko često. 

Posle tog početnog uspona staza prelazi u ravniji ali i mnogo lepši predeo. Umesto šume oko nas su livade prošarane pojedinačnim, niskim drvećem i čuvenim homoljskim grmovima. Otvara se pogled na sve strane pa vidimo okolne vrhove: Štubej istočno, Sumorovce i Vukane južno i Kobilju glavu odmah pored nas. Pravimo kraću pauzu, zemlja nije mokra a sunce već dobro greje.

Pogled na Štubej i Vranj sa vidikovca ispod Vrata

Prvi vrh na koji se penjemo su Vrata (815m). Malo jači završni uspon ali ništa strašno. Vrata sam često znao da nazovem najružnijim vrhom na kome sam bio. Gomila trnja i ništa više. Utisak se ovoga puta prilično popravio, uživali smo izležavajući se i mogli smo da biramo pogled: ka Štubeju i Vranju ili ka Sumorovcu. Inače na ova Vrata sam dolazio uglavnom u novembru, moguće da je to razlog za prethodni utisak.

Idemo dalje, od Vrata se uključujemo na završni deo staze velikog maratona. Za njega je ovaj vrh šesta kontrolna tačka. Spuštamo se neznatno i idemo ka drugom i poslednjem vrhu za danas, Kobiljoj glavi. Šumska staza, u početku strma kasnije uglavnom ravna. Od jednog do drugog vrha ne gubimo mnogo na visini. Ispred Kobilje glave je vidikovac koji gleda istočno, ka potezu Štubej-Vranj. Lep je pogled sa njega a i vidikovac je lep sam po sebi. Vrh Kobilja glava (778m) je samo obeležena tačka u šumi pored koje zastanete tek da je zabeležite foto aparatom. Ništa više od toga. To je i sedma, poslednja KT maratona.

Uspon se za danas na vrhu definitivno završava ali onda počinje jak spust, ništa lakši za noge od uspona, posebno za kolena. Ipak staza je dovoljno široka a šuma je mnogo lepa tako da ima u čemu da se uživa. Vidimo nekoliko zanimljivih stabala, vidimo jamu koju je verovatno lisica iskopala. Kada siđemo do potoka nagib se prilično umiri i dalje je lako i lepo hodati. Voda u potoku je bistra i čista. Potok se uliva u rečicu Vitovnicu. I ona je prilično čista. Pored nje već idemo pravim kolskim putem. Stižemo ispred sela i svraćamo u manastir.

Manastir Vitovnica je prilično star, ne zna se od kada potiče a ne zna se ni prava starost crkve. Od prvobitne bogomolje ostali su samo temelji i oltar, ostalo je rezultat obnova. Poslednja je ne tako davno i ne tako srećno urađena, što se vidi na par fotografija. Crkva se vezuje za kralja Milutina ali sudeći po tekstu čiji je link u nastavku, on nije osnovao manastir, samo je platio ili naredio obnovu crkve. Kolica sigurno nije gurao... Više o samom manastiru možete saznati ovde. 

Crkva je inače rađena u moravskom stilu. Ispred nje nalazi se prelepa terasa gde su sto i dve klupe a na stolu bokal sa vodom i šećer u činiji. Voda je izvorska, tri izvora nalaze se ispod manastira. Uživamo u prolećnom popodnevu neko vreme a onda idemo ka selu.

Tamo su stolovi postavljeni i pasulj je već skuvan. Stižu učesnici malog maratona a trkači su davno stigli. Oni su pretrčali 35km, prvi nas je stigao već na silasku sa Vrata. Svaka čast! Zaboravili smo pribor za jelo ali domaćini su računali na našu rasejanost pa su spremili plastične tanjire. Pasulj je ukusan, kao i uvek. Ima i piva, sokova, ima i vlaških specijaliteta, ima i vlaškog kola sa ozvučenja. Dok se spušta veče, pristižu i poslednji učesnici. Sačekaćemo da i oni večeraju a onda krećemo prema Beogradu. Do sledeće godine i osmog Homoljskog maratona.


Fotografije

Zimske radosti

Često pešačim u poslednje vreme a redovno pešačenje znači ponavljanje istih ili sličnih staza. Iako se držim one stare mudrosti da se ne može dva puta ući u istu reku, ipak je nezahvalno pisati ponovo o istim mestima. Posebno ako su promene male, nedovoljne da opravdaju pisanje celog posta. Drugo, kada vežem nekoliko akcija i posebno ako su slične geografski i meteorološki, posmatrane sa neke vremenske udaljenosti preklapaju se i događaji i utisci se mešaju. Teško ih je razdvojiti. Zato spajam više akcija, pronalazim im zajedničke detalje pa ih guram u jedan post. Prethodni je bio 3 u 1, ovaj će biti 2 u 1. Šta vezuje akcije od 17. i 24. januara? Dve ture po snegu, dva susedna vikenda, dve planine iz grupe valjevskih, o obe sam prethodno pisao, dva puta loše vreme i oba puta odlično raspoloženje.

Prelazak reke ispod Kozomora

Upravo to odlično raspoloženje uprkos vremenu za koje se kaže da ne treba izlaziti napolje, nešto je što me fascinira na planinarenju. Silazimo sa Kozomora u kasno zimsko popodne i na ulasku u selo počinje sneg da pada. Sve je mračnije, što od gustih oblaka što zbog kratkog dana. Sve je i hladnije ali ne odustajemo od odlaska do vodopada. Onda se vraćamo, idemo putem kroz Kosjerićku Mionicu, sneg je pojačao a i noć je pala. Stižemo na glavnu džadu, mokri i umorni posle pređenih više od 20km i 1km uspona. Ulazimo u malu kafanu, nema ništa za klopu pa uz piće vadimo šta je preostalo u rancima.

Gledam ljude oko sebe, atmosfera je neobjašnjivo pozitivna, skoro euforična. Prenosimo je i na domaće koji sede za jednim stolom. Potpuno smo im okupirali kafanu ali nema ljutnje. Prenosimo je i na osoblje, dobijamo gajbu piva za samoposluženje, otvarač je samo potreban ali ne i neophodan. Ne znam sa čim da uporedim to osećanje. Potpuno sam ispunjen, dobro mi je tu gde jesam, ništa drugo mi ne treba u tom trenutku.

Zadržavamo se ne više od sat vremena, sneg već dobro veje i treba preći preko prevoja na Maljenu. Nas se to mnogo ne dotiče, ulazimo i prenosimo pozitivnu energiju iz kafane u prohladni kombi. Vožnja je Srđanova briga, mi verujemo u njega ali nije samo poverenje u pitanju, još uvek smo u nekom drugom svetu gde sneg na putu ne predstavlja problem. Ne samo sneg na putu, i drugi problemi izgledaju manji i beznačajniji iz trenutne perspektive.

Na Rajcu

Sve mi ovo dolazi na pamet dok sedim iza Srđana, pokušavajući jaknom da se zaštitim od hladnog vazduha koji valjda podstiče te filozofske misli u meni. Često se govori o eskapizmu koji opet može i pozitivno i negativno da se shvata. Ako ga shvatate kao beg od stvarnosti i izbegavanje odgovornosti onda planinarenje ne bih definisao kao eskapizam. Pre kao postavljanje iznad stvarnosti, u prenesenom i u bukvalnom značenju. Popenjite se samo jednom na planinu iznad nekog grada i pogledajte grad odozgo, biće vam jasno o čemu pričam.

Naravno, ovaj efekat ne pogađa sve ljude. Cela priča je u tome da pronađete saigrače. U grupi koja se u poslednje vreme oformila oko Vlade ima ih sasvim dovoljno. Pišem ovo uz rizik da okolini delujemo kao matori ljudi na ekskurziji. Što je možda delimično i tačno. Ipak ono što je osnovno, nema foliranja. Akcije koje pravimo svakako nisu nešto od čega zastaje dah i teško da će neko snimiti dokumentarac o nama. Ali nisu baš ni lake, posle celodnevnog gaženja snega došli ste sigurno do nečega u sebi i neće vam tek tako pasti na pamet da glumite ludilo. Zaista se dobro osećate. Taj završetak akcije vrhunac je kolektivnog iskoraka u jedan drugačiji svet. Kasnije, dok se autobus svrstan u nepreglednu kolonu približava Beogradu, ušuškani u svojim sedištima polako se spuštamo i vraćamo u svakodnevnicu.

Kozomor

Nalazi se u produžetku planine Maljen, zapadno od nje, iznad puta Valjevo - Kosjerić. Poslednji put tamo sam bio u februaru 2014. kada sam pisao o položaju planine i akciji koju smo tada napravili (post). I ovoga puta krenuli smo iz sela Ražana. Išli smo glavnim i najkraćim putem do vrha Veliki Kozomor. Sneg smo gazili sve vreme, sunca nije bilo a temperatura je bila idealna za pešačenje, bar dok smo se peli što je i najvažnije.

Staza do vrha je prilično široka. Šuma je tu verovatno prosečena i to omogućava odlične poglede, pre svega na severnu i zapadnu stranu, dolinu gde leži Ražana i dalje Povlen i manje planine oko Povlena. Četinarska šuma oko nas bila je pod snegom što uvek pruža lep prizor. Videli smo nekoliko srna koje su jedna po jedna prešle put daleko od nas. Na vrhu smo bili oko pola jedan.

Pogled sa Kozomora na Maljen, Paljba u prvom planu

Odatle smo otišli do vrha i vidikovca Paljba. Paljba pripada Maljenu i viša je od Kozomora. Od Velikog Kozomora do tamo ima nešto više od 2km. Pri tom ne gubite mnogo na visini što prilično relativizira ideju o dve posebne planine. Paljba se ubraja u vrhove a leži pored samog asfaltnog puta. Svejedno, pogled sa vidikovca na južne obronke Maljena i dalje na Subjel je odličan. 

Vraćamo se, prelazimo ponovo preko Velikog Kozomora i spuštamo se južnom stranom planine. Ponovo idemo putem koji je formiran prosecanjem šume. Silazimo u sela Rosići, Skakavci i Kosjerićku Mionicu. Tu počinje sneg da pada ali o tome sam već pisao. Otišli smo do vodopada Skakavac, nisam ga do sada video u ovakvom ambijentu. Šteta što je mrak već dobro počeo da se hvata, bile bi lepše fotografije.

Iznad vodopada Skakavac

Fotografije

Rajac '16

Peti put sam na Vladinom januarskom ili jovandanjskom Rajcu. On tvrdogalvo odbija da uvede značke, valjda će se predomisliti kad stignem do broja deset. Za značke se i ovaj put postaralo vreme. Nije sve pošlo naopačke ali januar jeste okačio svoje ledene značke. Nije bilo mnogo hladno ali sve je bilo zaleđeno na nama, i jakne, i rančevi i štapovi, gde god je led mogao da se uhvati, uhvatio se. Do sada nedoživljeno. Rajac je dakle i ove godine pokušao da nas zaustavi, dao je sve od sebe, ovoga puta delimično je i uspeo.

O akciji 2014. godine pisao sam u ovom postu a onda sam u sledećem opisao prethodna tri odlaska sa posebnim akcentom na stradanje 2011. godine. Sada ću biti mnogo kraći.

Selo Ba u nedeljno jutro

Ponovo smo krenuli iz sela Ba, vreme je bilo loše a serpentine do Rajca nisu nimalo naivne. Vozač je kasnije procenio da je put ok pa je popeo autobus i uskratio nam zadovoljstvo da se klizamo noću do Slavkovice. Hvala mu za to!

Teško i tiho januarsko nedeljno jutro. U selu kao da nema živog čoveka. Sneg pada i prekriva čist led na putu koji je ipak doveo do nekoliko dvostrukih aksela sa prinudnim spuštanjem. Sledeći problem bilo je klizište koje je odnelo veliki deo sporednog puta, morali smo da ga obilazimo. Što smo se više peli, magla se sve više spuštala a sneg je bio sve dublji. Odmor kod Dobre vode, onda izlazak na onu čistinu gde je vetar toliko jako duvao da je čistio tragove u roku od nekoliko minuta. Poznat put do Suvobora i izlazak na vrh.

Vrh Suvobora

Tu odlučujemo da se vratimo pravo u dom, ne idemo preko Danilovog vrha. Izgubili smo dosta vremena a sneg je bio visok, nismo znali ima li smetova i koliki su. Neki rado a neki uz malo gunđanja, tek cela grupa se vraća izuzev njih 6-7 koji su nam pobegli još kod Dobre vode i koji su produžili dalje.

Povratak standardnom i poznatom stazom. Kada smo bili na vrhu Rajca magla se toliko spustila da se bukvalno ništa nije videlo. Vlada je išao napred, oslanjajući se na poznavanje terena ali pretpostavljam više na gps. Mi za njim, bez razumevanja. Stižemo u dom pokriveni već pomenutim ledom. Ne znam na koji način je nastao a ne znam ni koliko dugo su brisali pod kada smo otišli. U domu tradicionalno topla atmosfera. Čaj, kuvano vino, hladno pivo, čorba, kiseli kupus, ko šta voli. Stiže i ekipa sa Danilovog vrha, čekamo da i oni nešto pojedu pa žurimo da se što pre spustimo do Slavkovice, posle se lakše diše.

Videćemo šta će Rajac pripremiti za 2017. godinu...


Fotografije

Tri jesenje šetnje ravnim i kaljavim predelima

Počeo sam aktivno da pešačim posle skoro šest meseci. Za to vreme jedna prava akcija i nekoliko samostalnih, tek da ostanem u kondiciji. Sačekao sam da prođu oni prelepi dani i pokrenuo se sa dolaskom teške jeseni. Kao da mrzim sebe. Mada, neko lepše vreme suviše bi odudaralo od depresivnog raspoloženja u kome sam bio u poslednje vreme. Ovako sam se prilično dobro uklopio u ambijent. I nije bilo loše. Ako provedete ceo dan napolju i prepešačite preko 20km ne može da vam bude loše. Neka je i ravno, neka je i blato, i magla, tu ste, u prirodi, na otvorenom, vreme je onakvo kakvo treba da bude u tom trenutku i priroda je onakva kakva treba da bude. Naravno da je lepše po suncu (i snegu) ali ako je svaki put sunčano onda to prelazi u kič. I blato je za čoveka.

Prvi vikend: Deliblatska peščara

29-nov-15

Često se naziva samo Peščara jer je jedinstvena ne samo u Srbiji veći i šire tako da nema šanse da vas neko pogrešno razume. Nalazi se u južnom Banatu, negde u trouglu Pančevo - Bela Crkva - Vršac. Nastala je od peska izbačenog plavljenjem Dunava i banatskih reka koje su vetrovi ledenog doba, sa njihovih obala razneli u pravcu SZ i zasuli prethodno formirani lesni plato (izvor: www.deliblatskapescara.rs). Peščara je značajna pre svega zbog svoje flore i faune. Neke biljne vrste ne mogu naći nigde više u Srbiji, puno ptica je tu pronašlo stanište a i neki krupniji sisari. O svemu više možete saznati na sajtu Peščare, koji sam već naveo.

Sa najvišim vrhom od 197m jasno je da Peščara ne predstavlja preveliki izazov za planinare. Ograničeni ste na duga ili kratka pešačenja, poželjno duga pošto je uspon zanemarljiv. Vode naravno nema nigde, šta ponesete to vam je.

Krenuli smo od školsko-rekreativnog centra Čardak. Stigli smo do njega preko Pančeva, Kovina i Deliblata. Prvi put sam tu, spolja prilično lepo izgleda, ne znam koliko se koristi. Plan je bio da odatle odemo do Devojačkog bunara ali plan i jeste samo plan zato što može biti izmenjen pri realizaciji. Pravimo kružnu turu, šetamo po Peščari i vraćamo se u Čardak.

Ova akcija ne odgovara sasvim naslovu posta, predeo jeste ravan ali nije kaljav - peskovit je. Ide se manje ili više širokim putevima, nema provlačenja kroz rastinje, skretanja su vrlo jasna ali morate imati trek ili kartu, uglavnom nema nikakvih orijentira i pretpostavljam da bi bilo lako zalutati.

Čim krenete shvatite da je ambijent oko vas poseban, neponovljiv bar što se tiče Srbije. Prvi deo pešačenja idemo kroz sredinu Peščare. Uglavnom je gusto rastinje oko nas i posle nekog vremena zna da bude pomalo klaustrofobično. Očekujete neko uzvišenje, greben, dolinu, nešto što će razbiti monotoniju i omogućiti vam da sagledate okolinu. Nagoveštaji takvih oblika su tu ali nikako da ih dosegnete. Spas dolazi u vidu čistina i većih proširenja na koje povremeno nailazite. Tu malo odahnete i odmah uključujete fotoaparat.

Vraćamo se zapadnim obodom Peščare, prema selu Mramorak. Rastinje i divljina su nam sa leve strane dok su sa desne strane njive i poneka kuća. Iza njih nisko, jesenje sunce. Idemo ivicom civilizacije. Prelep dan koji je kulminirao baš u ovom delu.

Vlada nas je upozoravao na kratak dan i da možemo upasti u mrak ali bili smo dovoljno brzi i oko pola četiri već smo krenuli nazad. Uz pređenih 27km i 200m uspona, nekako nakupljenih.

Fotografije

Drugi vikend: Stojnik - Guberevac - Ljuta strana

06-dec-15

Ovo je već akcija koja potpuno odgovara naslovu. Planinarski klub Železničar iz Beograda pokušava da obnovi transverzalu Bata Rade Petrović, trasiranu davne 1979. godine u okolini Beograda. Posao nije lak, duž transverzale su se proširila ili nikla nova naselja, neki značajni objekti su porušeni, treba proći gde se može i promeniti trasu gde se mora. Ove nedelje prelazio se IV deo transverzale, prethodna tri sam propustio. Vodič je bio Bojan Ivetić a pomoćnik, supervizor i narator Jarmilo Sobotka.

Krenuli smo sa Lastine autobuske stanice, autobusom za Stojnik. Hladno decembarsko jutro odjednom je postalo prijatno kada smo ušli u topli autobus. Izašli smo ispred Stojnika i odmah krenuli blatnjavim, šumskim putem. Jedna od onih akcija kada odmah shvatite da je besmisleno gledati kuda gazite.

Ubrzo dolazimo do mesta gde su nekada davno Rimljani vadili i prerađivali rudu. Nema mnogo šta da se vidi osim da gazimo po ogromnim naslagama jalovine. Nije baš toliko jalova, pretpostavlja se da zbog primitivnog načina prerade sadrži u sebi još puno korisnog materijala. Ako sam dobro shvatio Jareta, u blizini su neki mozaici ili slični tragovi prisustva Rimljana ali naravno nisu ni obeleženi ni zaštićeni.

Idemo dalje, spuštamo se na put Guberevac - Babe, odmah ga napuštamo i ponovo se penjemo, prolazimo pored napuštenog domaćinstva, izlazimo na sledeći put ka Guberevcu, idemo suprotno od ovog sela, pravo ka Parcanskom visu. Pratim na gps uređaju kuda idemo, vidim da smo blizu Visa ali onda pravimo nagli zaokret, vraćamo se ka jugu i silazimo u neki potok čije ime sam zaboravio. Potok nas dovodi skoro do onog mesta gde smo napustili put Guberevac - Babe, napravili smo krug. Sada tu idemo istočno i ponovo se penjemo. Pravimo pauzu na jednom uzvišenju a zatim se spuštamo u selo Parcani.

Prolazimo kroz selo, idemo asfaltom koliko se mora. Cela današnja trasa uglavnom ide kroz šumu, ovo malo asfalta i civilizacije ne smeta, dođe kao malo osveženje. Iz Parcana idemo zapadno, prolazimo pored Parcanskog Visa i stižemo blizu mesta gde smo napravili neočekivani zaokret. Još jedan krug i trek je formirao osmicu. Malo neobično ali ne smeta, bitno je da se ide i da ne ponavljamo puteve.

Od Parcanskog visa ka Ljutoj strani vodi prav i monoton put. Ceo dan je bila ona jesenja, ne toliko gusta ali uporna magla. Na ovoj deonici omogućila mi je nekoliko efektnih fotografija. Sumornih ali koje me vraćaju na uvod u celu priču. O planinarenju u okolini Beograda već sam pisao. Dve su prednosti: stižem kući do 17h i od troškova sam imao samo peronsku kartu. Sve ostalo ide u prilog nekih daljih odredišta. Ipak i dalje smatram da je veća razlika između sedenja kod kuće i Guberevačke šume nego između Guberevačke šume i Stare planine. Ako pozovem matematiku u pomoć i sedenje kod kuće označim nulom, deljenje i malih vrednosti (jesen u Gub.šumi) nulom daje beskonačno velike brojeve...

Ispred Ljute strane čekamo autobus. Većina bira 405 koji ih vozi preko Ripnja do Trošarine. Ja čekam 534 koji me dovozi skoro do zgrade. Polako se smrkava ali opet smo bili brži od mraka. Nešto preko 24km i oko 580m uspona. U novim cipelama. Što je bitno jer da nisu bile nove možda bi ih bacio umesto da ih perem...

Fotografije

Treći vikend: Fruška gora

13-dec-15

Treći vikend i ponovo Vojvodina. Već sam pisao ovde o decembarskim, fruškogorskim akcijama Steve Muškinje. Vlada ove jeseni već drugi put vodi grupu koju Steva i Katarina sačekaju i provedu stazama Fruške gore. Prvu priču sam propustio, drugu bi već bilo previše. 

Okupljamo se na Novom Beogradu. Ekipa je odlična, puno poznatih lica, imaćemo dovoljno vremena za usputno ćaskanje. Preko Pazove stižemo do Novog Sada, onda preko Kamenice i Beočina, pored Dunava, sve do mesta Banoštor gde će biti i početak i kraj pešačenja.

Banoštor je jedno od poslednjih naselja u Srbiji na putu ka hrvatskoj granici i Iloku. Sa fruškogorskih padina spušta se do same obale Dunava. Mesto je dobilo ime po tvrđavi u čijoj blizini je nastalo a toponim je izveden od Ban Monoštra što znači Banov manastir. Manastir je izgradio ban Beloš Vukanović, srpski vlastelin sa rodbinskim vezama sa mađarskom dinastijom Arpad ali to je neka druga priča. Uglavnom na mestu nekadašnje tvrđave nalazi se crkva Svetog Georgija (photo).

Dakle krenuli smo iz Banoštora, prošli kroz selo i uskoro se našli na blagim severnim obroncima Fruške gore. Uglavnom su pod vinogradima a ovo jutro bili su prekriveni maglom. Magla se kasnije podigla ali već nam je uskratila najlepši pogled na Dunav i Bačku preko Dunava. 

Ubrzo smo stigli i prošli kroz selo Grabovo. Malo selo, prilično izolovano od ostatka sveta. Kada se za vreme Carevine ovaj kraj naseljavao, u Grabovu su naseljeni Srbi. Godine 1943. selo je potpuno spaljeno ali je obnovljeno posle rata. Ništa interesantno nismo videli ali dobro je da mesto uopšte funkcioniše.

Idemo dalje i spuštamo se u potok Tekeniš. Neko vreme ga pratimo i par puta preskačemo. Tlo je prekriveno lišćem a sunce se jedva probija kroz drveće, što smo opet iskoristili za nekoliko efektnih fotografija. Na izlasku iz potoka grupa se deli, jedna ekipa ide glavnom stazom a druga ka vodopadu koga zapravo i nema u ovo doba godine. Penjemo se i sastajemo na asfaltiranoj stazi koja nas vodi ka vili Ravni.

Vila Ravni (negde piše i Ravne) svakako je najinteresantniji objekat u ovom delu Fruške gore. Prizemni objekat, sazidan od kamena krajem XIX veka, ubrzo je na kocki promenio vlasnika. Posle rata uglavnom ju je koristio poznati funkcioner pa su je zvali i Lekina vila. Od kraja '74 do sredine '75 renovirana je za Brozove uz dovlačenje najluksuznijih kada i slavina iz Beča, i rušenje zidova da bi kade mogli da unesu. Brozovi su se zadržali nekih sat vremena na koktelu ispred vile i produžili ka Beogradu. Vila izgleda prilično lepo ali i okolina vile isto tako lepo izgleda. Postoje i pomoćni objekti u službi vile a sreli smo i čoveka koji se brine o njoj.

Vila je najjužnija tačka na treku toga dana. Tu savijamo i vraćamo se ka Banoštoru pravcem paralelnim onim kojim smo došli. Od izlaska iz potoka Tekeniš sve vreme idemo pored lovišta. Lovište je ograđeno a od vile idemo putem pored same ograde. Uskoro dolazimo do lovačke kuće gde pravimo malo dužu pauzu a zatim forsiramo do kraja.  Posle jutarnje magle dan je bio sunčan ali i kratak tako da sunce uskoro zalazi i u selo ćemo ući po mraku. Tek treći vikend mrak je uspeo da me uhvati. Posle pređenih 23km i nekih 800m uspona.

Fotografije

Na kraju...

Sve tri akcije, a posebno Peščara i zapadna Fruška gora, zaslužuju poseban post. Ovoga puta su se uklopile u zajedničku priču. Izvedene u tri uzastopna vikenda, slične po konfiguraciji terena, vremenskim uslovima i dužini pešačenja, zaista se uklapaju i predstavljaju celinu (trilogija...). Meni su puno značile.