Lutra Edipsos

Lutra na grčkom znači banja. Lutra Edipsos (Loutra Edipsou) je banja u okolini mesta Edipsos, koga je u međuvremenu nadmašila i značajem i veličinom. Predstavlja nešto sasvim drugačije od svega ostalog na severnoj Eviji. Dok se ostala mesta tek upoznaju sa turizmom, lista gostiju Lutre Edipsos proteže se čak do rimskih careva i uključuje neke najpoznatije likove iz novije grčke istorije. Navodno je najpoznatija banja u Grčkoj a legenda kaže da su izvori tople vode naručeni za Heraklea da bi povratio snagu posle izvršenih 12 zadataka. Zato sam je i izdvojio iz priče o letovanju na Eviji 2015. A ta priča je u sledećem postu.

Pogled na Lutru Edipsos sa druge strane zaliva

Na svom severozapadnom kraju Evija se podužava u nešto što liči na klin, a što se inače zove poluostrvo Lihada. Tim klinom ona se zabija u Malijski zaliv. Autoput ka Atini obilazi oko ovog zaliva koji je u istoriji poznat po bici kod Termopila ali to je neka druga priča. Lutra Edipsos se nalazi u samom korenu ovog klina, na donjoj obali Evije. Gleda ka Kamenoj Vurli i mestima Agios Konstantinos i Arkitsa sa kojima je povezuju trajekti. Nije daleko ni od gornje obale. Od Agiokamposa, gde stižu trajekti iz Glife, udaljena je nekih desetak km. Istočno od Lutre su brda i planine o kojima ću više pisati u glavnom postu o Eviji. Zapadno od Lutre more se useca u ostrvo i pravi jedan dosta manji zaliv, na nekim mestima označen kao Edipsos Gulf. O njemu nešto kasnije a na gornjoj fotografiji vidite ulaz u zaliv i u daljini Lutru Edipsos na istočnom kraju tog ulaza. Obala je u ovom delu Grčke toliko razruđena da vrlo lako možete pogrešiti u proceni da li ispred sebe vidite kopno ili ostrvo. (link)

Lutra Edipsos je svojevrsna mešavina banjskog i primorskog ambijenta i to osetite odmah po dolasku. Visoki hoteli, uređeno zelenilo, šetalište obogaćeno različitim sadržajima, puno starijih gostiju, sve vas to asocira na banju. A onda se okrenete na drugu stranu i vidite more, palme, pristanište za trajkte. Mešavina ova dva izvora uživanja kulminaciju dostiže na toplim izvorima koji leže neposredno uz more i čija se vrela voda meša sa morskom.


Topli izvori se nalaze na južnom kraju banje, skroz suprotno od mesta gde smo ušli u nju. Da bi stigli do njih prošli smo glavnom ulicom koja vodi pored samog mora. Sa suprotne strane ulice ređaju se manje ili više lepi hoteli. Većina ih ima termalni program. Spolja mi se posebno dopao hotel Istija, imate u albumu i prepodnevnu i popodnevnu fotografiju. Na kraju ulice, ispred samih izvora, nalazi se najveći i najekskluzivniji hotel Thermae Sylla Spa hotel (na slici). Prostor ispred hotela je mnogo lepo uređen, ima puno zelenila i baštu restorana neposredno iznad mora. 

Kod ovog hotela ulica savija i ide prema toplim izvorima. Gosti su uglavnom stariji, ne voze mnogo tako da parkiranje odmah iznad plaže nije predstavljalo problem. 

Ispod ulice leže dve odvojene plaže na kojima se nalaze ti topli izvori. Do njih se silazi stepenicama. Prva plaža se računa za manje atraktivnu i ulaz na nju je besplatan. Peščana je, širine nekih 5-6m. Na njenom gornjem delu nalazi se izvor a oko izvora krečnjačke naslage koje se pružaju celom širinom plaže, formirajući jezerca tople vode i interesantne puteve kojima voda otiče u more. Nemojte da vas zavaraju matorci koji stoje u vodi na samom njenom izvoru, temperatura je izuzetno visoka, dostiže 70-80c. Na putu do mora voda se postepeno hladi pa svako može da pronađe ono šta mu odgovara. Peščani deo plaže je mnogo duži od ovog krečnjačkog, tu nije bila veća gužva.

Druga plaža je ona glavna. Ograđena, sa kabinama za presvlačenje i WC-om. Iako je predviđeno, ulaz se ne naplaćuje ali se to direktno odražava na stanje prethodno pomenutih prostorija. Prilično jadno izgleda. Ka plaži se spuštaju stepenice iz tri pravca. Jedan pravac je zatvoren a to je bitno jer taj stepenišni ćorsokak predstavlja jedno od retkih mesta gde možete ostaviti stvari. Sama plaža je kratka a gužva na njoj je prilična, svi negde idu i muvaju se tako da mi nisu baš jasni oni koji se smeste na peškir ili asuru u tako uzavreloj atmosferi. Pored manjeg izvora tople vode na plaži se nalaze dva... tuša gde voda u tankim mlazevima pada sa streha nastalih taloženjem krečnjaka. Ispod tuševa zna da bude gužva ali i voda zna da bude vrela pa se postava brzo menja. I kad smo kod te vrele vode, treba se čuvati i peska pored mora, zna da bude prilično vruće ako vam noga upadne malo dublje.


Najlepši detalji nalaze se između ove dve plaže. Plitka pećina sa dva ulaza ispred koje je taloženjem krečnjaka nastao ogromni stub. Obišao sam je, ušao u nju (čuvajući se ježeva i oštrih ivica...) a zatim se vratio sa fotoaparatom. Fotoaparat nije vodootporan, valjalo je plivati sa podignutom rukom, pa pogledajte fotografije koje sam napravio, mislim da je vredelo pomučiti se.

Pored mora, toplih izvora i krečnjačkih formacija, neodvojivi deo ambijenta Lutre Edipsos čine njeni posetioci. Uglavnom su stariji ljudi u pitanju što znači da nema mnogo skakanja i prskanja u vodi. Većina nosi bele šeširće koji iz daljine izgledaju kao da plutaju na mirnoj površini vode. Kada priđete shvatite da nisu toliko mirni, vrlo su pričljivi a jedna baka je skoro pet minuta nešto objašnjavala mojim devojkama iako su one više puta pokušavale da joj daju na znanje da ne razumeju grčki.

U banji smo bili dva puta - kompromis između da vidimo nešto novo i idemo tamo gde nam je lepo. Oba puta isti scenario: dođemo oko 10:30, banjamo se nekih dva sata, zatim idemo na plažu u blizini gde ostajemo do kasnog popodneva kada se vratimo u banju da provedemo veče. Plaže nisu nešto zbog čega se dolazi na severnu Eviju. Nije da nemate gde da se okupate ali sve je to vrlo mršavo u odnosu na neke druge delove Grčke. Bar ono što smo mi videli. Išli smo putem koji od Lutre vodi na zapad, oko već pomenutog zaliva. Prošli smo kroz kupalište Paralija Agiu Nikolau i išli dalje putem koji vodi pored samog mora. Prvo mesto koje nam je bilo interesantno i gde smo se zaustavili (prvi put probali još malo napred, drugi put ciljano išli) nalazi se na potpuno suprotnom kraju zaliva od Lutre Edipsos.

Kada put koji obilazi zaliv skrene ka jugu, pojavi se nešto što liči na dugačku plažu. To su iskoristili vlasnici dva restorana i postavili ležaljke i suncobrane. Prvi smo prošli, u drugom smo se zaustavili. Glavna zgrada restorana (moguće da ima i sobe) nalazi se preko puta mora. Pored mora izgradili su nadstrešnicu sa velikom terasom. U produžetku je nekoliko uređenih, natkrivenih mesta za parkiranje. Između terase i mora smestili su desetak parova ležaljki. Sa suncobranima, naravno. Voda je bila mirna i čista, divne zelene boje. Nije bilo gužve a kola su bila u hladu i na dohvat ruke. Fotografije ovog mesta nalaze se u albumu Pefki i severna Evija.

Kasno popodne vraćali smo se u Lutru Edipsos. Da nešto pojedemo i da prošetamo gradom. A grad je okrenut ka zapadu tako da zalazak sunca pruža zaista prelepe prizore. Neke sam uspeo da uhvatim kao ovaj gde su bukvalno poslednji zraci sunca za taj dan padali na hotel Istija. Preveče se skoro svi gosti sjate na ulice, uglavnom na glavnu ulicu koja vodi pored mora i koja se u to vreme zatvara za saobraćaj. Ono što razlikuje Lutru Edipsos od ostalih mesta je veliki broj poslastičarnica, pored već obaveznih taverni. Izađu iz svojih malih lokala i prošire se na ogromne terase pored mora. Nude razne vrste kafa i kolača a obavezna poslastica su lokumades, one male krofne prelivene medom, čokoladom ili nekim drugim slatkom prelivom. Pansionski gosti neće drugi put večerati ali će se rado zasladiti ili popiti večernju kafu.

Noć brzo pada i ja bih se vratio u Pefki ali moram da izdržim češljanje prodavnica kojih u drugim mestima nema. Onda sedamo u kola i vraćamo se u apartman. Do Pefkija, gde smo bili smešteni, ima nekih 30-tak kilometara. Ovaj pravac predstavlja najravniji i verovatno najbolji put na severnoj Eviji. Što opet ne znači da je udoban za vožnju, puno je rupa i krivina, nagibi su često pogrešni i noću je put nedovoljno osvetljen. Putevi svakako nisu nešto čime se Evija može pohvaliti. 

Iako prilično svestan ograničenog trajanja života, volim da mislim da ću ponovo doći u neki kraj ili mesto (osim u Asprovaltu...). Scenario ponovnog dolaska na Eviju svakako uključuje Lutru Edipsos. Topli izvori omogućavaju posete i van letnjih meseci a ako dočekamo godine za bele šeširiće, eto nas tamo sigurno...

Fotografije:

Lutra Edipsos

Pefki i severna Evija (ovde su fotografije plaže gde smo se kupali)

Stobi

Kada krenete dole ka moru, negde na polovini puta kroz Makedoniju nailazite na raskrsnicu gde se skreće za jugozapadnu oblast države, gradove Prilep, Bitolj, Ohrid, Prespansko i Ohridsko jezero. Neposredno iza ove raskrsnice, pored samog autoputa, nalazi se Stobi. Nekada značajan i razvijen grad, danas najpoznatiji arheološki lokalitet u Makedoniji. Uvek na vrhu. 

Naselje na tom mestu datira iz VII veka p.H. a ubrzani razvoj poklapa se sa dolaskom Rimljana 168. p.H. Stobi prerasta u najveći grad severnog dela rimske provincije Makedonije i značajan urbani, vojni, administativni, trgovački i religijski centar. Kada su rimljani podelili Makedoniju na južnu i severnu (Macedonia Prima i Macedonia Secunda), Stobi je postao glavni grad severne provincije. Glavni grad južne provincije bio je Solun, tek da steknete sliku o značaju Stobija.

Razvoj grada je svakako bio uslovljen geografskim položajem. Dolina Vardara je i tada bila glavni putni pravac baš kao što je postojala i gore pomenuta raskrsnica odakle se išlo zapadno ka Herakleji Linkestis (Bitolj) i istočno ka Pautaliji (Ćustendil) i Serdiki (Sofija). Put ka Herakleji išao je u prvom delu dolinom Crne reke koja se uliva u Vardar pored samog Stobija.

Stobi je nastavio razvoj i kada je rimsku imperiju zamenila vizantijska. Sve do kraja VI veka kada je po nekim podacima stradao od jakog zemljotresa. Ispod naslaga zemlje otkriće ga 1861. godine francuski istoričar i putopisac Leon Ezej.

Stobi

Svaki put kada smo išli na more prolazili smo pored Stobija, uz obećanje da ćemo jednom svratiti. Ima tako mesta koja su vam na dohvat ruke i upravo zato ih ne posećujete. Tu možete uvek da svratite, uvek prelazi u sutra a sutra često prelazi u nikad. To se na sreću sa Stobijem nije dogodilo (što za Niš još uvek ne mogu da kažem...). I ove godine smo odlučili da u odlasku prenoćimo na Dojranu. Imali smo dovoljno vremena negde da svratimo i izbor je pao na Stobi.

Kao što sam već rekao, arheološko nalazište nalazi se uz sam autoput, sa strane koja vodi od Đevđelije ka Skoplju. Nemate problem ni ako stižete iz pravca Skoplja, skretanje je obeleženo, prođete ispod autoputa i tu ste. Istom trasom se i vraćate na autoput. Kola parkirate ispred biletarnice, ujedno i prodavnice suvenira. Karta je 120 denara, za decu je 50. Dobili smo brošure na srpskom jeziku u kojima se osim kratke priče o Stobiju nalazi i mapa sa ucrtanim objektima. Pored toga rečeno nam je da je vodič upravo krenuo sa malom grupom. Brzo smo ih sustigli i simpatično makedonsko devojče provelo nas je ruševinama nekadašnje metropole. Njena priča bila nam je višestruko korisna. Pored puno informacija koje nam je prenela pomogla nam je i da prepoznamo šta koja iskopina predstavlja. Imali smo mapu ali nije baš lako snaći se kada sve liči jedno na drugo.


Prvi objekat na koji nailazite je amfiteatar. Iskreno, malo su prestali da me oduševljavaju (naročito posle Epidaurusa), suviše liče jedan na drugi. Ovaj u Stobiju je karakterističan time što je izgrađen na ravnom ili blago uzvišenom terenu, ne znam kako su to rešili. Interesantno je da je napušten u IV veku posle čega je služio kao deponija i izvor kamenja za druge objekte.

Episkopska bazilika

Odmah iznad pozorišta nalazi se jedan od dva najinteresantnija objekta - Episkopska bazilika. Na zvaničnom sajtu saznao sam da je bazilika inače rimska građevina, izdužena sa duplim kolonadama, da je veliki broj bazilika preobraćen u crkve i da se zbog toga bazilika i crkva često poistovećuju. Episkopska bazilika potiče iz IV veka što je čini najstarijom crkvom u Makedoniji. Trenutno je jedini objekat na lokaciji koji je natkriven i to zbog mozaika koji se nalaze na podu. Što zbog visine sa koje smo ih posmatrali, što zbog jakog sunca i svetlosnog kontrasta, tek nismo ih baš dobro videli.

Zato smo odlično videli mozaike koji se nalaze na podu krstionice. Krstionica se nalazi pored bazilike, staza kojom se krećete prolazi između njih. U sredini kružne prostorije nalazi se ozidani bazenčić u kome se verovatno vršilo krštavanje. Oko njega nalaze se prelepi mozaici, uglavnom sa životnjiskom motivima a dominiraju paunovi koji su postali zaštitni znak Stobija. Slika pauna sa poda krstionice nalazi se na novčanici od 10 denara.

Nastavili smo dalje i stigli do Via Sacra ili Svete ulice. Iz nje se ulazilo u baziliku i njome se stizalo iz već pomenute Herakleje. Silazimo ulicom i dolazimo do oblasti gde vam je potrebna pomoć vodiča da prepoznate objekte. Sve liči jedno na drugo. Ipak, ne možete a da ne zapazite ostatke najlepše i najraskošnije Teodosijeve palate.

Teodosijeva palata

Teodosijeva palata sastoji se iz dva odvojena dela. To sam saznao tek kada sam naknadno posetio sajt. Uživo imate utisak da su u pitanju dve različite palate, što smatraju i neki istraživači. Severni deo palate, onaj dalji od ulaza, mnogo je atraktivniji. Na sredini palate bio je natkriveni trem sa stubovima (peristel) oko koga su bile raspoređene sobe sa mozaicima. Sa suprotne strane peristela nalazio se bazen a u onim nišama koje se vide na gornjoj fotografiji nalazile su se statue. Bronzani satiri, pronađeni u tom bazenu, čuvaju se u bivšem Narodnom muzeju u Beogradu. Inače palata se zove Teodosijeva zato što se pretpostavlja da je Teodosije Veliki, poslednji vladar celog Rimskog carstva, boravio u njoj za vreme posete Stobiju 388. godine. Palata je inače sagrađena u III veku a srušena u petom. Nije dočekala kraj Stobija.

Dalje smo videli još nekoliko kuća, Veliko i Malo kupatilo, gradsku česmu a onda i Rimski forum. U pitanju je, ako sam dobro shvatio, jedini objekat koji potiče iz vremena pre Hrista. Dosta je potonuo jer je trpeo kasnije objekte na sebi. Poslednji koji nam je vodičica pokazala u povratku, bio je objekat koji se još uvek iskopava. Nisam zapamtio kako se zove a i nema ga na zvaničnom sajtu.

Rimski forum ili Objekat sa arkadama

Tu se obilazak završio ali ja sam morao još ponegde da zavirim. Otišao sam na drugu stranu lokaliteta, prema reci Vardar. Ispostavilo se da tamo nema ništa zanimljivo osim alternativnog ulaza koji je bio zatvoren. Nije se moglo do ušća Crne reke što mi je bila jedna od ideja. U povratku sam svratio da pogledam neke objekte koje je naša domaćica preskočila (ili ja nisam bio dovoljno pažljiv...). Pre svega mislim na Sinagogu baziliku čije dve fotografije zatvaraju foto album. Bazilika je sagrađena na ostacima dve sinagoge, otuda nosi takvo ime.

I to bi bilo to. Posle provedenih skoro dva sata nastavili smo put ka Dojranu. Prethodno smo kupili magnet, Stobi zaslužuje da zabeležimo da smo ga posetili. Ako bude sreće doći ćemo ponovo. Oni i dalje kopaju i za koju godinu biće nešto novo da se vidi. Pogledajte fotografije, mislim da su ok a ako vas cela priča zainteresuje pogledajte zvanični sajt. Na makedonskom ili engleskom, kako se snađete.


zvanični sajt

Fotografije

Venecija, deo II: Venecija

Priču o odlasku do Venecije podelio sam u dva dela. U prvom delu sam pisao o izletu, ko je i kako organizovao, gde smo sve bili, gde smo spavali i koja druga mesta smo videli. Ovde bi trebalo napisati nešto o samoj Veneciji.

Iskreno, nisam baš najsigurniji kako pisati o Veneciji a ne biti banalan. Posebno ako ste samo jednom bili i proveli nepuna dva dana. Do sada sam pisao isključivo o manje poznatim gradovima sa neuporedivo manje istorije, značajnih mesta i objekata. Pa sam se trudio da uz pomoć onoga što sam video i onoga što sam pre i posle posete iskopao, napravim neku površnu skicu grada. Sada je to naravno nemoguća misija tako da ću krenuti drugim putem, bacajući težište priče na lični doživljaj. Trudiću se da budem što bliži prvobitnoj ideji kada sam počeo da pišem blog, da tekst bude dodatak uz fotografije.

Subota

Trodnevna Argusova ekskurzija predviđala je samo nedelju u Veneciji što je nama izgledalo malo, s obzirom da nikada pre toga nismo svraćali. Tako da smo odustali od izleta u Trevizo i Veronu i u subotu samostalno otišli u Veneciju. 

Autobus iz Lido di Jesolo za Veneciju polazi sa glavne autobuske stanice. Karta košta 4,5e a povratna 8e. Poništite je pre ulaska u autobus, na samom peronu postoji validator. Autobus je bio udoban i nije bilo gužve. Vožnja traje sat i 10-15 minuta. Svraća se do aerodroma Marko Polo i ulazi se u Mestre, koje predstavlja kopneni produžetak Venecije. Samo nabavite red vožnje, drugih problema nemate.

Izašli smo iz autobusa na trgu Piazzale Roma. Improvizovana autobuska stanica bez regulisanog i sankcionisanog izlaska na peron kao u većim i prometnijim gradovima, tipa Gornjeg Milanovca. Pitamo vozača da li sa istog mesta kreće autobus za Lido di Jeselo, on nam ljubazno potvrđuje. Ljubaznost je jedan od glavnih utisaka sa ovog putovanja. Bez ikakvih predrasuda prema Italijanima, prosto smatrao sam da turista imaju toliko da moraju da se brane od njih i da će i dalje dolaziti ma koliko neljubazni bili. Sve to stoji ali stoji i da su svi bili ljubazni, od sobarica u hotelu do vozača autobusa i posade brodića. Posebno radnik na šalteru stanice u Lido di Jeselo, koga sam nekoliko puta davio dok nisam sklopio priču i kupio karte.

Most Ponte del Prefetto

Dan će biti kišovit, u to nije trebalo sumnjati. Odmah smo otvorili kišobran i krenuli preko mosta Ponte del Prefetto. Jedan od pravaca sa Piazzale Roma. Činilo nam se da prelaskom ovog mosta ulazimo u onu pravu Veneciju. Sa mosta smo produžili pravo pa skrenuli desno i preko trga Campo dei Tolentini došli do sledećeg mosta gde smo išli levo. Deo grada koji po venecijanskim kriterijumima nije posebno atraktivan ali ja sam, uprkos lošem vremenu, imao već 20 fotografija. Problem u Veneciji je što na koju god stranu da se okrenete ono što vidite zaslužuje da se fotografiše. Bukvalno. Svaki kanal, svaka ulica, bila bi u nekom drugom gradu jedna od glavnih atrakcija. Celodnevnu borbu sa prizorima Venecije junački su pred mene podneli i moja žena i moj fotoaparat. On je i ranjen nastavljao da radi, što možete primetiti na nekoliko fotografija koje je ošetetila kišna kap na objektivu. Ona je uglavnom nosila kišobran ispod koga smo se oboje krili i izdržala svako: čekaj, čekaj, samo ovo da snimim! Svaki beg ispod kišobrana donosio je nevolju za fotoaparat ali i za ranac na leđima (kad nisam poneo planinarski, sa zaštitnim pokrivačem...).

Basilica dei Frari, Uspenje Bogorodice u sredini

Prvi cilj i sklonište od kiše bila je bazilika Santa Maria Gloriosa dei Frari ili jednostavno Basilica dei Frari. Gotska crkva, građena u XIV i XV veku, po planu fra Pacifica koji je i sahranjen u njoj. Interesantno je da je na tom mestu sagrađena manja crkva a odmah po njenom završetku započeta je gradnja ove, mnogo veće. Stara crkva je služila sve dok ova nova nije završena a onda je srušena da bi se Frari proširila. Spolja ne fascirnira u toj meri (zvonik je uočljiv, drugi po visini iza onog na trgu Svetog Marka) a glavna vrednost su joj umetnička dela izložena u njenoj unutrašnjosti. Pre svega impozantno i prelepo Ticijanovo Uspenje Bogorodice (Assunta). Nalazi se na glavnom oltaru za koji je i naručena. Isprva monasi nisu hteli da prihvate sliku, uspenje je bilo po njima suviše ovozemaljski prikazano. Ispred oltara je nekoliko redova stolica tako da možete na miru uživati u slici. Ne bih demonstrirao svoje više nego skromno poznavanje slikarstava ali nije teško primetiti da su boje i svetlost ono što dominira na slici. 

Pored Uspenja u crkvi se nalazi još jedna Ticijanova slika - Madona Pesaro ali ona je trenutno na restauraciji. Umesto nje postavljen je poster u originalnoj veličini. Sam Ticijan je sahranjen u crkvi. Grandiozni spomenik mu je napravila grupa studenata vajara Antonia Kanove, jednog od glavnih predstavnika neoklasicizma. Isti studenti su preko puta Ticijanovog napravili spomenik svom učitelju u kome je sahranjeno njegovo srce. Napravljen je po uzoru na vrlo sličnu piramidu (simbol znate-već-koga) koju je Kanova napravio u Beču, u crkvi Augustinerkirche, u spomen na Mariju Kristinu. Kao i venecijanska, i bečka piramida predstavlja kenotaf, ćerka Marije Terezije sahranjena je u Carskoj kripti, gde i ostali Habzburzi.

Razgledamo još ponešto u crkvi Frari a onda izlazimo na kišu i nastavljamo dalje, prema mostu Rialto. Tri ključne tačne u Veneciji su obeležene putokazima: trg Roma, most Rialto i trg Svetog Marka. Postoje neki uhodani pravci i najsigurnije je da pratite reku turista, negde ćete već stići... Kao i uvek do sada, pripremio sam se za putovanje tako što sam označio mesta koja treba videti i na gps uređaju uneo njihove koordinate. Do sada je to uglavnom dobro funkcionisalo ali u Veneciji je sistem pao na samom početku. Tačnije vrlo brzo sam se potpuno pogubio i prepustio se. Gps teško funkcioniše u Veneciji, signal se gubi ili greši usled mnogo zgrada oko vas. Pored toga ima mnoštvo kanala i prolaza tako da je vrlo teško pratiti gps trek i bolje je koristiti kartu. Drugi razlog pada sistema je u svemu onome oko vas. Kada vidite svu tu lepotu, postaje nevažno da li je to palata Grassi koju ste označili ili neka druga. Odmah mi je bilo jasno da će sama Venecija, kao celina, biti glavni i najjači utisak sa putovanja.

Idemo dalje pored crkve i trga San Polo i crkve i trga San Silvestro. U Veneciji je pored skoro svake crkve napravljen trg koji se zove kao i ta crkva - Chiesa di San Silvestro + Campo di San Silvestro. Kada podižete grad na šipovima, trgovi i svaki prazan prostor predstavljaju luksuz. Izlazimo na kanal Grande (Canal Grande). Ne morate poznavati Veneciju da bi prepoznali kanal Grande. Dramatično je širi od ostalih gradskih kanala a opet deluje uređeno, liči na ulicu. Oni još veći i širi kanali, koji dele glavni deo Venecije od manjih ostrva, već liče na more, nemate taj utisak ulice pod vodom. Oko kanala Grande nalaze se palate koje predstavljaju najlepše primere Venecijanske gotike.

Venecijanska gotika je stil nastao u XIV veku, kombinacijom gotskog, vizantijskog i mavarskog stila. Ova kombinacija došla je kao posledica položaja grada u samom centru tada poznatog sveta, između Istoka i Zapada, brojnih trgovačkih putovanja koja su počinjala ili završavala u Veneciji i naravno otvorenošću grada za strane uticaje. Stil odlikuje lakoća i gracioznost građevina, u Veneciji je svaki kvadratni metar bio i ostao dragocen. Pojavio se i ispoljio gradnjom velikih palata, uglavnom uz kanal Grande, a najjači uticaj izvršila je gradnja Duždeve palate. Najprepoznatljiviji je po onim kopljastim prozorima koji pri vrhu dobijaju orijentalni izgled. Na slici je palata Bembo, sagrađena u XV veku u blizini mosta Rialto. Iznutra je nekoliko puta renovirana ali je spolja zadržala originalni izgled. Na nju smo prvo naleteli kada smo izašli na Grande kanal.

Sada kružimo oko Rialta, još uvek ga ne prelazimo. Tu ima puno tržnica i tu su suveniri najjeftiniji. Tu je i jedna od najstarijih crkava u gradu, San Giacomo di Rialto na istoimenom trgu (photo). Preko trga ponovo izbijamo na kanal Grade i idemo pored kanala sve dok ne dođemo naspram palate Ca' D'Oro. 

Ca' D'Oro ili u prevodu Zlatna kuća svoje ime duguje pozlaćenim ukrasima koji su krasili glavnu fasadu, okrenutu kanalu Grande. Orijentalni uticaj na gotiku ovde je više nego očigledan a ono što se spolja ne vidi jeste unutrašnje dvorište oko koga je palata sagrađena. Gradili su je otac i sin Giovanni Bon i Bartolomeo Bon, već dokazani na izgradnji Duždeve palate. Palata je jedan od najlepših primera Venecijanske gotike. Najviše podataka o Zlatnoj kući pokupio sam sa wikipedie. Sutradan smo posmatrali regatu sa mola ispred palate i fotografisao sam nekoliko detalja pa Ca' D'Oro imate u oba albuma (od subote i nedelje), što ona svakako i zaslužuje. U septembru prethodne godine bili smo u Oradei i tamo sam fotografisao palatu arhitekte Rimanoci Kalmana koju je projektovao njegov sin. Kasnije sam pronašao da je rađena po ugledu na ovu venecijansku palatu, photo.

Napuštamo kanal Grande i uskim ulicama vraćamo se do mosta Rialto. Prelazimo most i pratimo gomilu turista. Rialto je bio u fazi renoviranja tako da ga nismo mnogo ni zagledali ni fotografisali. Već smo puni utisaka i ne razmišljamo mnogo na koju stranu idemo. Prolazimo preko par trgova i pored par crkvi, fotografišem ih tek da ostavim zapis. Onda dolazimo do mosta u blizini hotela Bonvecchiati. Leži na samom spoju dva kanala koji se tu značajno proširuju, otvaraju prostor i sa okolnim zgradama stvaraju neverovatno lep ambijent, ispraćen u albumu gomilom fotografija. Broj gondola se povećava, do sada ih nismo videli toliko na jednom mestu. Pratimo jedan od kanala koji se na kraju prilično širi ispred hotela Cavalletto završavajući sliku započetu onim mostom. Vika gondolijera ispunjava prostor dok mozak pokušava da obradi i sačuva sve one informacije koje mu oči šalju. Uskoro će imati još više posla.

Trg Svetog Marka se potpuno iznenada pojavio na kraju jednog prolaza koji nije obećavao ništa tako spektakularno. Zaboravili smo da smo se uputili ka njemu pod uticajem prethodnog prizora. Trg je sa tri strane okružen povezanim zgradama Prokurative. Renesansne zgrade Stare Prokurative (Procuratie Vecchie) i Nove Prokurative (Procuratie Nuove) okružuju ga sa severa i juga dok je na zapadu krug zatvorila zgrada Napoleonovih Prokurativa (Procuratie ala Napoleonica). Inicirajući njenu izgradnju, vojskovođa je naredio rušenje jedne od najstarijih crkava u Veneciji. Ono glavno nalazi se na istočnoj strani trga. Jedan pored drugog, dva simbola i najvažnije zgrade Venecije, crkva Svetog Marka i Duždeva palata. Trgom ipak dominira zvonik crkve Svetog Marka (Campanile di San Marco), najviši toranj u Veneciji, izgrađen 1902-1912. godine pošto se stari neposredno pre toga srušio. Novi je naravno potpuno isti kao stari...

Prvi pogled na Trg Svetog Marka

Kiša je u međuvremenu stala ali je već odradila posao - na trgu ni izbliza nije bilo sveta koliko će ga biti sutradan po lepom vremenu. Okrećem se pokušavajući da sagledam i shvatim prostor oko sebe. Ma koliko otrcano ili banalno zvučalo, nalazim se na jednom od najznačajnijih i najimpresivnijih mesta civilizacije. I ponovo onaj osećaj koji se javlja poslednjih godina, pri poseti ovakvim mestima ili pri izlasku na vrh neke planine - zahvalnost nekome ili nečemu što sam doživeo da i ovo vidim. Još uvek uspevam da zadržim taj pozitivan stav.

U crkvu nismo ušli pa ću je sada preskočiti i ostaviti za neku drugu priliku, tekst se ionako opasno širi. Ni u Duždevu palatu nismo ušli ali o njoj moram par reči.

Duždeva palata

Jedna od onih građevina koju kada vidite više je ne možete pomešati ni sa jednom drugom. Građena je uglavnom u XIV veku, naravno u stilu Venecijanske gotike. Kada je 1574. teško oštećena u požaru, postojala je ideja da se renovira u sasvim drugom, neoklasičnom stilu ali na sreću zadržan je izvorni izgled. Za razliku od prethodnog objekta na tom istom mestu i sa istom funkcijom, palata ni malo ne liči na tvrđavu. U donjem delu su svi oni stubovi sa lukovima i izgleda da je potpuno otvorena, dok se puni zidovi nalaze u njenom gornjem delu. Palate su u to vreme uglavnom obrnuto građene, puni i čvrsti zidovi u donjem delu omogućavali su lakšu odbranu. Na jednom sajtu piše da je to izraz međusobnog poverenja građana i vlasti u Mletačkoj republici, da su vlast smatrali svojom voljom pre nego nešto što im je nametnutno. Nisam baš siguran u to ali lepo zvuči. Na kraju bili su republika u vreme kada to nije bilo uobičajeno.

Između palate i mora, posmatrano venecijanskim standardima, ima puno praznog prostora. Muvamo se tuda i posmatramo palatu iz različitih uglova. Skladno je napravljena, ne oseća se njena veličina. Pogled je impresivan i preko mora. Ispred nas je ostrvo San Giorgio Maggiore sa istoimenom crkvom a desno je rt na kome dominiraju zgrada carine i crkva Santa Maria della Salute. Čovek ne zna na koju stranu da gleda...

Pogled na ostrvo San Giorgio Maggiore

Vraćamo se preko trga Svetog Marka, prolazimo kroz Napoleonove Prokurative i nastavljamo pravo. Prelazimo preko Campo San Moise. Tu je gužva, ima puno sveta i gondola. Ne primećujemo izuzetno kitnjastu baroknu crkvu San Moise. Može da vam se dopada ili ne dopada ali vrlo je teško ne zapaziti je (photo). Mi smo uspeli, ostala nam je iza leđa. Pokušavamo da dođemo do La Fenice. GPS pokazuje da je desno od nas, uporno pokušavamo da skrenemo ka njoj ali ne uspevamo da pronađemo pravi put. Na kraju shvatamo da je besmisleno i odustajemo. Nastavljamo pravo, srećemo još nekoliko kanala, palata i crkava a onda izbijamo na trg Santo Stefano. Prostraniji je od većine trgova. Tu idemo desno i stižemo do Akademijskog mosta ili Ponte dell'Accademia.

Jedan od četiri mosta preko kanala Grande. Nije on toliko lep koliko pogled koji se sa njega pruža. Posebno ovaj, na donju stranu, gde kanal savija na levo omogućivši crkvi Salute da se smesti na sredinu fotografije, između dva reda palata. Ponovo je kišno vreme omogućilo malo više prostora na mostu, gde se inače čeka na mesto za fotografisanje. Pokušavao sam da se setim iz kog filma mi je poznat ovaj prizor ali nisam uspeo. U levom uglu fotografije, pored samog mosta, nalazi se prelepa palata Cavalli-Franchetti, napravljena u XVI veku u stilu o kome davim od početka priče (photo).

Prelazimo most. Lutamo neko vreme a onda shvatamo da je već vreme za predah. Snimimo kafić pored galerije Akademija. Imate li wi-fi i wc? Ok, super. Postoji javni WC je u Veneciji, upotreba je 1,5e. Dodate još malo i imate za kafu. 

Posle pauze idemo pravo ka kanalu Giudecca koji razdvaja istoimeno ostrvo od glavnog dela Venecije. Mnogo je širi od kanala Grande ali kao što sam rekao Grande je još uvek kanal, ulica dok Giudecca liči na zaliv, na pravo more. Izlazimo tačno kod crkve Santa Maria del Rosario. Neoklasična crkva ostavila je jak utisak na mene, ne toliko arhitekturom (koju je i teško sagledati sa onog malog prostora ispred nje) koliko položajem ispred samog mora i masivnom fasadom na kojoj su izraženi tragovi vetra i talasa. Nešto drugačije i egzotičnije. Otuda toliko fotografija.

Nastavili smo pored kanala Giudecca sve do zgrade carine ili Punta della Dogana. Nalazi se na špicu Venecije, gde počinje kanal Grande. Napravili smo nekoliko fotografija sa trgom Svetog Marka u pozadini. Zatim smo krenuli nazad ali uz kanal Grande i brzo stigli do crkve Santa Maria della Salute.

Naravno da sam još pre polaska zacrtao da obavezno vidim koga je to nesretni Laza molio da mu oprosti i čime se toliko oduševio. Obično u takvim situacijama dolazi blago razočarenje ali ne i ovaj put. Crkva posvećena Gospi od zdravlja, podignuta u XVII veku posle dve velike epidemije kuge, pažljivo isplanirana i odabrana na konkursu, za čije rešenje se glasalo na mletačkom Velikom veću, oduševila me je uprkos svemu što sam pre toga video. Arhitekta koji je pobedio na konkursu i obezbedio sebi mesto u istoriji, zvao se Baldassare Longhena. Sklad barokne crkve učinio je da ona postane jedan od simbola grada a ja nisam pametan da li mi se više dopala spoljašnjost ili unutrašnjost. Spoljni sklad je prenet i unutar crkve. Nema suvišnih ukrasa, rešenja su jednostavna ali vrlo efikasna. Dominiraju kupola i glavni oltar na kome se nalazi vizantijska ikona Bogorodica sa detetom, iz XII ili XIII veka, sa Kipra. Niše u crkvi sadrže značajna umetnička dela ali o tome neki drugi put, kada joj posvetim vremena koliko zaslužuje. Da napomenem da je u trenutku kada stižemo do Salute kiša odavno stala, da se i kasno, prolećno sunce pomalo probijalo kroz oblake tako da je poseta ovoj crkvi bila vrhunac prvog dana našeg boravka u Veneciji.

U 20h imamo autobus za povratak i nemamo još mnogo vremena. Krenuli smo polako ka Piazzale Roma, ostavivši dovoljno vremena da zastanemo kada nam se nešto dopadne. Kapricirao sam se da vidim palatu Grassi (photo) što nije bilo baš lako. Sve palate uz kanal Grande najbolje se vide sa suprotne obale. Ili sa vaporeta. Plašili su me da se samo iz vaporeta mogu sagledati te palate ali uverio sam se da može i sa suprotne obale, i videti i fotografisati. Samo treba pogoditi gde da izađete na kanal.

Hotel Arlecchino (žuti) i Ponte dei Tre Ponti

Stižemo na trg Roma. Vreme se skroz izlepšalo, ni traga od jutarnje kiše. Popodnevno sunce omogućilo je neke lepe fotografije koje se nalaze na kraju albuma. Tačno u 20h stiže pretposlednji autobus za Lido di Jesolo. U Lido stiže u 21:15 a u 21:20 imamo lokalni autobus prema hotelu. Hotel je udaljen nekih 3-4km od stanice, posle celodnevnog tabananja treba vam autobus.

Nedelja

Nedelja je bila potpuno drugačija od subote. Vreme je bilo sunčano a mi krajnje opušteno očekivali polazak autobusa. Oko 9h smo krenuli, lagana i udobna vožnja do Punte Sabioni uz više nego zanimljivu priču vodiča. Stižemo i izlazimo iz busa, pravo na brodić a onda vožnja do Venecije. Prolazimo pored ostrva kojima ne znamo imena. Tek kasnije saznajem da smo prošli ostrvo Sant'Erasmo, tvrđavu Forte di Sant'Andrea, crkvu San Nicolo na Lidu, crkvu Sant'Elena iza koje se nalazi stadion fudbalskog kluba Venecija, ostrvo San Servolo... Uživamo jer smo prethodni dan dovoljno videli, inače bi brojali minute.

Crkva Sant'Elena, iza fudbalski stadion

Prilazimo Veneciji i počinju da se ukazuju prizori poznati od prethodnog dana. Trg Svetog Marka, crkva Salute a najpre crkva San Giorgio Maggiore. Renesansna crkva nalazi se na istoimenom ostrvu. Već je bila njena fotografija sa trga Svetog Marka. Sada imam priliku da to uradim iz drugog ugla i sa manje udaljenosti.

San Giorgio Maggiore

Sa broda se iskrcavamo na Slovensku obalu (Riva degli Schiavoni), nazvanu tako po trgovcima sa istočnog Jadrana koji su tu sidrili svoje brodove i prodavali robu. Vodič nam saopštava da sa istog mesta kreće brod nazad tačno u 17h. Odmah sam posumnjao da ćemo svi biti na broju. Krećemo zajedno ali gužva je velika i imamo problema da se držimio na okupu. Vodič nam je prvo pokazao Vivaldijevu crkvu u kojoj je poznati kompozitor služio kao sveštenik dok nije bio prinuđen da pređe u Beč jer je u svom gradu bio potpuno potisnut. Crkva se renovirala ali na ulazu je pored fotografije Vivaldija bio i mesečni raspored koncerata koji se u njoj održavaju. Zatim smo prošli pored spomenika kralju Vitoriu Emanuelu, prvom vladaru ujedinjene Italije. Puno je simbolike u njemu, očigledne, prikrivene pa i pomalo nepristojne.

Sa ulice pored mora ulazimo u usku uličicu koja nas vodi do crkve Svetog Zaharija (San Zaccaria). Sami je nikada ne bi pronašli, vodič je sa pravom smatrao da je dovoljno interesantna da je vidimo. Zanimljivo je da je donji deo crkve izgrađen u gotskom a gornji u renesansnom stilu, promena arhitekte donela je novi stil. Fotografije crkve su na kraju albuma, svratili smo u povratku da je snimimo kada nam je položaj sunca odgovarao. Još dve priče vezane za ovu crkvu su zanimljive. Od XII veka kada su benediktanke poklonile deo zemljišta za proširenje trga Svetog Marka, duždevi svakog Uskrsa dolaze u ovu crkvu i to i danas traje. Crkvu je pratio i manastir u koji su najbogatije porodice slale svoje kćeri. Ove se nisu baš najpristojine ponašale, pravile su zabave i bežale u grad (kao nekada u JNA...). Preko puta crkve nalazi se još jedan lep primer gotske palate (photo).

Vraćamo se do obale i prolazimo pore hotela Danieli. Osim što je palata još jedan reprezentativni primer Venecijanske gotike, interesantne su i cene prenoćišta koje se mere hiljadama evra. Druga zgrada od hotela je Piombi, nekadašnji zatvor u kome se uglavnom umiralo pre odsluženja kazne. Sa susednom Duždevom palatom Piombi je spojen čuvenim Mostom uzdaha (Ponte dei Sospiri). Dok bi prelazili iz palate, koja je osim rezidencije dužda služila i kao sudnica, zatvorenici su poslednji put bacali pogled na more i venecijansku lagunu, ispuštajući uzdah po kome je taj most dobio ime. Ne znam kako bi se osećali da su znali da će godinama kasnije prolaz važiti za jedno od najromantičnijih mesta na svetu.

Dolazimo na trg Svetog Marka gde se zadržavamo neko vreme a onda nastavljamo dalje, kroz prolaz ispod Sahat-kule ili Torre dell'Orologio. Negde u ulicama kroz koje smo dalje išli, spazili smo supermarket. Supermarket je vrlo retka pojava u Veneciji tako da smo zabeležili u glavi gde smo ga videli, za kasnije. Kada smo se pred polazak ovuda vraćali, pokušali smo da je pronađemo i nismo uspeli. Nekoliko puta smo napravili krug ulicama za koje smo bili sigurni da smo ih već prošli, uzalud. Nikada nismo saznali šta se dogodilo sa supermarketom...

Vodič nas je doveo do Ponte di Rialto i tu smo se razišli, uz obostranu želju da se vidimo ispred 17h. Dalje smo išli sami, po planu koji je bio skromniji nego prethodnog dana, praćeni izuzetno lepim vremenom.

Campo Santa Maria Formosa

Prvi cilj bili su crkva i trg Santa Maria Formosa. Crkva je sagrađena 1492. godine. Zanimljiva je jer ima dve fasade različitih stilova: renesansnu prema kanalu i baroknu prema trgu. Trg je za venecijanske prilike prilično prostran. Iako je neosporno da crkva dominira trgom, tu je još puno lepih i starih palata ali i mostova. Prilično je zastupljen u foto albumu.

Zatim smo otišli do renesansne crkve Santa Maria dei Miracoli. Prednja fasada prilično lepo izgleda ali ono što nam se najviše dopalo na ovom mestu je atmosfera na malom trgu iza crkve. Lepo vreme, bašta restorana, klupe ispod visokog drveta, kanal koji deli trg od crkve i dva mosta koji prelaze preko njega, sve to nas je navelo da tu napravimo pauzu i pojedemo sladoled.

Jedina normalna ulica koju smo videli u Veneciji bila je Strada Nuova. Normalna u smislu da je prava, dovoljno široka i da u jednom dobrom delu ne prelazi preko kanala, čak se i ne vide kanali. Za trenutak smo zaboravili gde se nalazimo. Spakovao sam fotoaparat i malo smo obilazili suvenirnice koje se nalaze sa obe strane ulice. Inače ulica leži paralelno kanalu Grade, prva severno od njega. Spaja ih nekoliko uskih uličica. Jedna od njih vas dovodi do palate Ca' D'Oro. 

Regata Vogalonga

Ispred palate se nalazi drveni dok i tu smo proveli neko vreme posmatrajući nesvakidašnji događaj. Imali smo sreće da se tog 24.maja održavala veslačka regata Vogalonga. Tek po povratku saznali smo ime manifestacije kao i da je međunarodna i da se održava od 1974. godine. Ono što smo tamo videli bio je neverovatan skup čamaca, najrazličitijih boja, oblika i veličina. Zajedničko im je da svi imaju pogon na vesla. A veslale su opet vrlo šarene grupe ljudi, pojedinci, parovi sa decom, grupe prijatelja pa sve do jednog ogromnog... čamca u kome je bilo preko 15 uniformisanih veslača koje ni po godinama ni po izgledu ne bih mogao zajedno da kategorišem. Dobro raspoloženje je pored veslanja bila druga zajednička karakteristika a geslo "važno je učestvovati" doveli su do savršenstva. Gledali smo ih ispred Ca' D'Oro a gledali smo ih sa još tri mesta. Posebno nam je u oči upao holandski čamac sa tri žene, sve tri 70+. Ima ih u foto albumu...

Onda smo zapucali da pronađemo pozorište La Feniče. Ne toliko da bi ga videli koliko da ga pronađemo posle jučerašnjeg neuspeha. Ponovo je gps zakazao ali na sreću bilo je dovoljno seljaka koje smo pitali za put. Pored zgrade pozorišta bilo je još par interesantnih objekata, te restoran La Fenice i hotel San Fantin, sve zabeleženo na fotografijama. Odatle smo izašli na Grande kanal preko puta Salute, fotografisali je i još malo gledali regatu a zatim otišli do Rialto mosta gde smo pronašli solidan i jeftin restoran i motali se još malo pre nego što smo krenuli ka zbornom mestu.   

Ostavili smo dovoljno vremena da sada na miru izgustiramo trg Svetog Marka. Tamo je situacija potpuno drugačija od jučerašnje. Lepo vreme, puno sveta i mnogo opuštenija atmosfera. Malo smo bili ispred crkve a onda smo se preselili ispred Duždeve palate. Sada malo više pažnje posvećujemo detaljima. Glavni ulaz u palatu ili Porta della Carta, završena je 1442. godine a isklesali su je otac i sin, Đovani i Bartolomeo Bon, koje sam već pominjao. Zatim stubovi i arkade na osnovnom nivou koji okružuju palatu. Sa iste strane palate gde je glavni ulaz, negde na sredini dugačkog niza stubova, nalaze se i dva u roze boji. Tu su vršena pogubljena duždeva, kada bi bili osuđeni. Egzekucije ostalog sveta vršene su između dva velika stuba, ispred palate a pored mora. 

Duždeva palata je danas muzej. Ako sam dobro shvatio postoje neka četiri posebna muzeja (ili postavke) koji se nude za jedinstvenu cenu karte. Da je moglo nešto jednostavnije, ušli bi bar u dvorište. Ovako ostaje za neku drugu priliku kada ćemo moći da joj posvetimo više vremena (i novca, vreme je novac...).

Potraga za supermarketom neuspešno je okončana i mi nastavljamo dalje Slovenskom obalom. Svraćamo da fotografišemo crkvu Svetog Zaharija i na zbornom mestu smo značajno pre ugovorenog termina. Onda je došlo do tog incidenta, da se jedan putnik nije pojavio, o čemu sam već pisao u prvom delu. Mi smo isplovili ka Punti Sabioni a onda smo videli još nešto zanimljivo. Ogromni brod MSC Magnifica. Takvu grdosiju do sada nisam imao prilike da vidim. 

Pitanje koje sam sebi nekoliko puta postavio zašto ranije nisam došao ovde? promenio sam u zašto ne odeš ponovo? Venecija žestoko potvrđuje moje pravilo da svuda treba otići bar dva puta, drugi put poznajete grad i znate šta bi trebalo videti. Što se centra Mletačke republike tiče, danas je to relativno lako izvesti.


Prvi deo priče:

Venecija, deo I: Aranžman, putovanje, Trst, Lido di Jesolo

Fotografije:
subota, dan I
nedelja, dan II

Povlen, konačno!

Zašto konačno? Radi se o jednoj od mojih omiljenih, bližih planina tako da nikako nisam očekivao da će na red stići tek u pedeset i nekom postu. Ali davno smo zaključili da je godina kratka i da broj od 52 vikenda ne deluje impresivno kada se uporedi sa brojem planina, posebno sa brojem vrhova. Evo me na Povlenu posle pune dve godine, sa suprugom i našim prijateljima. Priča je zanimljiva jer je akcija bila više rekreativna nego planinarska i može poslužiti kao ideja za izlet i onima koji se ne bave planinarenjem.

Povlen je jedna od valjevskih planina. Osim što je najviša, ona poseduje i raznovrsniji i zanimljiviji sadržaj od ostalih. Svega ima na Povlenu. I vrhova i izvora i reka i vodopada i šuma i pećina i stena... Tri najviša vrha dominiraju planinom: Veliki, Srednji i Mali Povlen. Priča je dobro poznata da su nazivi vrhova obrnuto poređani u odnosu na njihove visine. Najviše je Mali Povlen (1354), onda ide Srednji (1301) i tek na kraju Veliki (1276). Ovaj apsurd verovatno potiče iz vremena kada se visina nije mogla precizno odrediti i kada je Veliki Povlen svojom dominantnom pojavom (na slici) ulivao više respekta od svog malog brata. Tri vrha su poređani skoro na pravoj liniji od severozapada ka jugoistoku, prvo Veliki, onda Srednji pa na kraju Mali, kako i dolikuje.

Podnožje planine ništa manje nije interesantno od njenih vrhova. Na istočnoj strani leži selo Mravinci a duboko u njegovim jarugama leže čuvene Povlenske kugle, ogrmne kamene lopte skoro pravilnog oblika. Nešto južnije, na obroncima ove planine nalaze se ništa manje interesantni izvori zvani Taorska vrela. Povlen je inače bogat vodom i njegovi vrhovi predstavljaju vododelnicu. Na valjevskoj strani glavnog grebena, reke Cetinja i Povlenska reka vodu nose ka Kolubari. Sa suprotne strane glavnog grebena izviru dve reke. Trešnjica ide ka zapadu i uliva se u Drinu dok Skrapež ide ka jugu, prolazi kroz Kosjerić i Požegu i onda zajedno sa Đetinjom i Moravicom napravi čuvenu Zapadnu Moravu. Obe reke, i Trešnjica i Skrapež, prave vrlo zanimljive kanjone. Trešnjica nešto dalje ali Skrapež odmah ispod Malog Povlena. 

Svaki od ovih prirodnih fenomena je priča za sebe. Ne mogu i ne želim da u ovom postu ispričam celu priču o Povlenu. Zato ću se vratiti na ono gde smo bili u nedelju i šta smo videli. A sve ovo prethodno sam ispričao da bih objasnio zašto toliko volim ovu planinu. Imao sam sreću da na samom početku mog planinarenja Jovanka iz Jelenka, još jedan veliki zaljubljenik u Povlen, napravi dve akcije sa podnaslovom Vodopadi Cetinje. Ostale su mi u sećanju za ceo život.


Krećemo u 7h iz Beograda. Ibarskom do Ćelija, onda do Valjeva gde se odvajamo prema Bajinoj Bašti čuvenim putem preko Debelog brda. Svraćamo na kafu i lepinje s kajmakom u restoran Duga a onda zastajemo da vidimo branu Rovni dok je još prazna. Na vrhu Debelog brda smo nešto iza 10h. Tu se od glavnog puta odvajaju dva makadamska, desno ka Jablaniku i dalje ka Bobiji i levo ka Povlenu. Silazimo sa puta, parkiramo se, sređujemo opremu i krećemo, naravno levim putem.

Prvi cilj je posle 2km - dom PD Povlen. Do njega vodi već pomenuti put sa samo jednom kritičnom raskrsnicom na kojoj stoji putokaz. Prolazi pored kuća, vikendica, malinjaka. Prolazi i pored gromade Velikog Povlena koju ostavljamo iza sebe. Lagano se penje tako da ispred doma omogućava panoramski pogled na Debelo brdo i susedne planine. Ispred doma zatičemo ekipu planinarskog društva Povlen. Vrlo su ljubazni, nude nas čajem, kafom a jedino što nismo mogli da odbijemo je bagremov med. Tu su i neka deca, starija i sasvim mala, pakuju šatore i završavaju kampovanje. Odmaramo se i idemo dalje.

Pogled od doma ka Debelom brdu

Put nastavlja dalje i ide sve do ispod Malog Povlena. Iza doma odvaja se staza koja vodi do Velikog Povlena. Nije nam u rasporedu pa nastavljamo putem. Vrlo brzo se odvajamo na gore i idemo ka Srednjem Povlenu, prvo stazom a onda livadama. Livade su pune cveća, najrazličitijih boja. Preovlađuju žuta i crvena. Botanika mi nije jača strana pa bih se tu zadržao sa opisom. Na sreću, ne mora čovek da bude botaničar da bi prepoznao lepotu i uživao u njoj. A rascvetale livade su najjači utisak sa ovog boravka na Povlenu, baš kao i jula 2013. kada smo prešli skoro istu stazu. Pored cveća bilo je i puno lekovitih trava i uz malo instrukcija postao sam vredan sakupljač.

Na Srednjem Povlenu pravimo dužu pauzu, smanjujemo količinu hrane koju nosimo sa sobom. Pogled odozgo ide na sve strane. Najbolji je preko Velikog Povlena, ka Debelom brdu, Jablaniku, Medvedniku, Bobiji... Vreme je fenomenalno, sunčano ali ne i pretoplo. Sa Srednjeg se spuštamo do usamljene kućice, nezavršene, napuštene, rugla na ovako lepoj planini. Potpuno je ograđena i sakrivena drvećem. Šta je neko mislio kada je sadio drveće ovako blizu kuće, ne znam, tek dobro dođe dok ovakve objekte ne počnemo da uklanjamo ili oporezujemo. Tu je svojevrsna raskrsnica puteva. Idemo dalje, nizbrdo.

Stene na Ploči

Stižemo na Ploču. U pitanju je velika grupa stena, najverovatnije vulkanskog porekla. Odmah pored stena je poveća kolonija borovnica pa se zadržavamo malo duže nego što smo planirali. Treća interesantna stvar na ovom mestu je vidikovac. Strma stena je interesantna i orlovima, pronašli smo ostatke neke skorije gozbe. Fotografišemo se na vidikovcu i nastavljamo dalje.

Vraćamo se do one napuštene kuće i odatle idemo ka izvoru Cetinje. U pitanju je kaptiran, sređen, vrlo snažan izvor sa odličnom vodom. Nalazi se između Srednjeg i Malog Povlena, bliže ovom prvom, na mestu gde livada prelazi u šumu. Kada smo bili ovde pre dve godine pratili smo Cetinju sve do gornjeg vodopada. Sada samo punimo flaše, okrećemo se i idemo ka Malom Povlenu. Oko izvora ima par domaćinstava a nešto dalje, prema Malom Povlenu počinju i vikendice. Nemaju ograđeno dvorište oko sebe pa ne remete preterano ambijent.

Silazak na izvoru Cetinje

Kod vikendica se uključujemo na isti onaj put koji smo napustili iza planinarskog doma. Dovodi nas do široke livade ispod Malog Povlena. Iako nas je bilo samo četvoro, znali smo da se raštrkamo - što zbog fotografija, što zbog divljih jagoda. Sada se skupljamo i krećemo na poslednjih 100m uspona do Malog Povlena. Ekipa se pokazuje jačom nego što sam očekivao, na vrh stižemo bez problema. Odavno sam obećao ženi da je dovedem na Povlen i evo ispunila je obećanje. Fotografišemo se a onda malo duži odmor, prilika da se ponovo olakšaju rančevi i da se uživa u sada već popodnevnom suncu. Na vrhu Malog Povlena je široka livada, sam vrh je na jednom kraju a na drugom se nalazi veliki, drveni jarbol sa plavo-belo-crvenom zastavom, bivša YU ali bez petokrake. Piše ispod da je to zastava Slovena, usvojena na sveslovenskom kongresu u Pragu 1848. Eto, nešto sam i naučio...

Punimo baterije do 100% i krećemo nazad. Nema pauze do Debelog brda, osim ako naletimo na jagode ili divlje trešnje. Ispred planinarskog doma ponovo srećemo ekipu iz PD Povlen. Pozivaju nas na republičku akciju koju organizuju za dve nedelje. Stižemo do kola, presvlačenje, pakovanje i polazak. Lagana vožnja do Beograda sa pauzom za piće i malo klope.

Mali Povlen (1354)

Na kraju oko 14 km i 600m uspona. Obzirom da se najniža i najviša tačka razlikuju oko 300m, uspon dovoljno govori koliko je Povlen sav gore-dole. Kada izađete iz kola na Debelom brdu već ste na 1050m. Možete ići samo na jedan od vrhova, možete skratiti našu trasu tako što se nećete spuštati do Ploče a možete i napraviti veliki krug tako što ćete putem oko vrhova sići u Mravince pa se ispeti na Mali Povlen. Uglavnom, možete sigurno naći nešto što vam odgovara. 


Fotografije

Fotografije 2013

Fotografije 2012