Grobnica Filipa Makedonskog

Uskoro ćemo ponovo na more a imam još jednu kratku priču da ispričam sa prošlogodišnjeg letovanja. Započeo sam je odmah po dolasku ali je nisam završio, vremena nikad dovoljno. Letovali smo ponovo na Eviji, u gradiću Neos Pirgos i o tome sam pisao ovde. U povratku nije bilo spavanja, ni u Makedoniji ni tokom vožnje, pa izbor mesta koje ćemo posetiti nije bio posebno širok ali ni težak. Poslednje veliko arheološko otkriće u Grčkoj udaljeno je samo 30-tak km od autoputa a svakako zaslužuje da ga posetite. 

Vergina je savremeni gradić osnovan 1922. godine, nakon već više puta u ovom blogu pominjane razmene stanovništva i doseljavanja Grka iz Turske. Ime je dobio po legendarnoj kraljici Kraljevstva Verija a zanimljivo je da se zove isto kao picerija u Nei Poriju o kojoj sam ranije pisao. Nalazi se u blizini oba grčka autoputa tako da postoji više načina kako da stignete do tamo. Sa Egnatija Odosa isključenje kod Verije, sa A1 isključenje kod Nea Agatopolija, u oba slučaja ako se vraćate sa mora. Ako planirate da svratite u odlasku, onda pravcem kojim smo se mi vratili: Vergina - Meliki - Aiginio - Aleksandria - Nea Halkidona - Evzoni, samo u kontra smeru.

Na izgled ne odvaja ni po čemu od ostalih grčki gradića u unutrašnjosti. Niske kuće, vrelo na prvi pogled uprkos zelenilu koga uredno održavaju, trg sa kafanom i kamenom česmom... Ali Vergina se nalazi na mestu gde je ležao antički grad Aigai, prestonica makedonskih kraljeva, mesto odakle je Aleksandar Veliki krenuo na svoj čuveni pohod. Njegov otac Filip II najzaslužniji je za razvoj Aigaia, mada je istovremeno i zaslužan za rušenja nekih drugih gradova. Na zvaničnom sajtu piše da su makedonski vladari širenjem svoje kraljevine sve više vremena provodili u Peli, koja je tada valjda bila luka ili blizu mora a sada leži sa zapadne strane autoputa, odmah pored skretanja za Edesu. I sam Aleksandar je rođen u Peli. Ipak, u Aigaiu su nastavili da grade palate, prave svečanosti i sahranjuju se. Sve do 168. godine pre Hrista, kada je grad uništen dolaskom Rimljana, zatrpan i popuno zaboravljen. 

Francuzi su sredinom XIX veka započeli neka iskopavanja ali su ih brzo obustavili. Onda su Grci počeli da kopaju krajem tridesetih godina XX veka ali ih je rat zaustavio. Konačno 1977. godine Manolis Andronikos, oksfordski đak koji se vratio na univerzitet Aristotel u Solunu, otkrio je ispod velikog tumusa grobnicu kraljeva čime je konačno potvrđena lokacija antičkog Aigaia. Grci su konačno nešto sami iskopali a solunski arheolog je na najlepši način ušao u istoriju.

I kao što Andronikosu nije bilo lako da otkrije gde se grobnica nalazi, tako ni meni nije bilo lako da iz šturih, površnih i nedovoljnih informacija na Internetu otkrijem šta tamo ima da se vidi i gde se to nalazi. Situacija se nije bitno poboljšala ni kada smo stigli na lice mesta. Ono što sam očekivao a što nisam dobio bila je mapa sa jasno ucrtanim lokacijama gde se šta nalazi. Neko bi to pripisao tradicionalnoj grčkoj opuštenosti što je eufemizam za nemar ali nisam uopšte u to ubeđen. Uverio sam se da su vrlo pedantni kada su arheološka nalazišta u pitanju. Mislim da je nešto drugo po sredi, neka mi oproste ako grešim, to je ipak samo moj utisak. Radovi na iskopavanju i konzerviranju nalazišta u Vergini još uvek su u toku. Čini mi se da nemaju baš mnogo toga da pokažu i onda ne žele to da stave jasno na papir. Posebno što treba opravdati relativno visoku cenu karte (12e). Zato dodaju koliko god mogu, zato na brošuri uporedo sa lokacijama u Vergini stoje i dva muzeja u Veriji, nalazište i muzej u Peli pa čak i u Edesi. Ono što smo mi videli i što je jedino ucrtano u brošuri su palata i grobnica kraljeva.

Ostaci nekadašnje palate

Parking do koga uredno vode putokazi iz centra mesta, prilično je veliki i ako budete imali sreće naći ćete i hlad. Od njega do palate ima nekih 1,5 km, uzbrdo, po makadamskom putu i vrelom grčkom danu. Palata je zapravo ostatak nekadašnje monumentalne građevine od koje je na retko kom mestu ostalo više od jednog reda kamena. Grci sada umeću velike mermerne blokove, da li pokušavaju da je rekonstruišu (praktično naprave iz početka), nisam pametan. Ima nekih podnih mozaika ali ukoliko baš niste ljubitelj antičke Grčke, nećete mnogo propustiti ako ne odete do gore. Usput ima tabli koje označavaju još neke objekte ali oni su iza ograde i uglavnom ne postoje. Ili nisu još uvek otkopani ili ništa nije odstalo od njih. 

Za obilazak palate ne morate da plaćate ulaznicu ali niste zato došli u Verginu. Vraćamo se do kola, osvežavamo se, idemo dalje ulicom, tu smo već u gradiću, oko nas su prodavnice i restorani, skrećemo u prvu desnu ulicu i uskoro se sa leve strane pojavljuje ono zbog čega smo došli - grobnica kraljeva.

Ulazimo u ograđeni prostor i ispred nas se pojavljuje brdo (veliki tumus), očito veštački napravljeno, sa uredno održavanom travom jako zelene boje. Kao u Teletabisima. Negde sam pročitao po povratku da su grobnice namerno zatrpane da ne bi bile oskrnavljene, u trenutku kada Makedonci više nisu mogli da brane svoju prestonicu (uzmite ovo sa rezervom...). Ono što je zanimljivo jeste da su arheolozi zadržali to brdo zemlje, da su grobnice i dalje ispod njega i da je muzej smešten takođe pod zemljom. Sa grobnicama čini jedinstvenu celinu. Unutra je strogo zabranjeno fotografisanje i ne želeći da stvaram probleme ispoštovao sam propis. Mada sam par puta bio u iskušenju. Zato ovoga puta nećete moći da vidite ono o čemu pričam.

Unutra vas dočekuje prilično prigušeno svetlo, skoro mrak. Osvetljeno je samo ono što treba da vidite. Četiri grobnice su ispod velikog tumusa, kako nazivaju brdo. Dve su opljačkane, dve su bile netaknute kada je Andronikos sa ekipom stigao do njih. Ispred jedne od razrušenih nalazi se velika slika sa temom otmice Persefone. Sve je praktično uvod u prostoriju iza drvenih vrata... 

Kada uđete na ta vrata, stupate na drvenu platformu koja se lagano spušta na niže. Praktično ste na vrhu ogromne prostorije. Na njenom dnu nalaze se ogromna, mermerna fasada  grobnice Filipa II. Deli vas staklena pregrada. Grobnica je izuzetno dobro osvetljena, cela prostorija se fokusira na nju i to je ono što sliku pred vašim očima čini izuzetnom, kao da ste napravili veliki iskorak u vremenu i prostoru. Samo nekoliko puta u životu ostajao sam potpuno bez teksta i verovatno otvorenih usta zbog onoga što mi je bilo pred očima. Nemam reči da opišem utisak koji je ceo prizor ostavio na mene. Kao da sam u nekom virtuelnom okruženju a opet shvatam da je sve pravo. Ljudi stoje na toj platformi, ćute i gledaju. Pitanje je i da li je Filip zaista sahranjen u njoj ali to i nije mnogo važno, ovakvi objekti su uvek spomenik jednom vremenu i civilizaciji a ne pojedincima.

Kako inače izgleda spolja? Mermerna dvokrilna vrata, obezbeđena kanapom sa pečatom, dva pilastera sa strane i slika iznad sa prizorom iz lova, na njoj su valjda Filip i Aleksandar. Unutra, grobnica se sastoji iz dve prostorije. U drugoj je pronađen zlatni kovčeg u kome su ležale kosti, uvijene u purpurnu tkaninu kao i krevet na kome je telo spaljeno. Posle spaljivanja kosti su se prale u vinu i polagale u pomenuti kovčeg koji je sada izložen u muzeju, ispred grobnice kao i zlatni venac sačinjen od 313 listića hrasta i 68 žireva. Na kovčegu se nalazi Sunce iz Vergine. Sličan je bio i sadržaj prve prostorije s tim što je ona manja i što je u njoj sahranjena jedna od Filipovih žena.

Sledeća grobnica (br. 3) liči dosta na ovu i pretpostavlja se da je u njoj sahranjen Aleksandar IV, sin Aleksandar Velikog i Filipov unuk. Glavni problem sa njom je što ste prethodno videli Filipovu grobnicu. Te dve su na sreću bile netaknute, više nisu... Kada ih vidite prođe vas i umor od puta i praznina od palate. Shvatite i zašto ne dozvoljavaju fotografisanje, da bi što više ljudi došlo da ih vidi i plati karte i nemate šta da im zamerite. Bar dok ne završe iskopavanja i ne prođe taj prvi talas poseta, posle možda bude i drugačije. 

Na sajtu piše da postoje još neke grobnice ali dan je bio vreo i trebalo je putovati. A nisam baš ni siguran gde se nalaze. Ostavljamo ih za sledeći put, možda za 10 godina ponovo dođemo, do tada će još nešto iskopati. Ili sazidati...



Fotografije Vergine

Zvanični sajt
Wikipedia

U amfiteatru Subre

Još uvek na planine idem stihijski, bez nekog plana. Listu želja imam ali svaki pokušaj da od nje napravim bar godišnji plan uvek bi se pri realizaciji završavao neuspehom. Biram akcije od onih koje su trenutno u ponudi, kod vodiča sa kojima obično idem, za vikende koje sam slobodan. Trenutno smo slučaj i ja negde na 50%-50%. Nije to baš idealno, neke planine više ne mogu da me čekaju, ali sa druge strane štedi mi živce.

 

Subra, iza desno od nje najviši vrh Zubački kabao, Reovačka greda...

Tako se desilo da sam za poslednjih osam meseci već treći put na Orjenu, planini o kojoj pre poslednjeg oktobra nisam mnogo razmišljao. Tada smo išli u Trebinje i učestvovali na XV usponu na Vučji zub. Bio sam fasciniran planinom i posebno vrhom Vučji zub. Onda smo za 1.maj bili na Veljem vrhu i išli čuvenim austrijskim putem do Crkvica. Oba puta su mi pričali o Subri i njenom amfiteatru i kada se mi se oslobodio vikend 14-16. jun nisam puno razmišljao, prijavio sam se za akciju koju su vodili Miša i Caca iz pančevačkog Jelenka. Uz Subru predviđen je bio i vrh Odijevo pa i svraćanje na Durmitor ali da krenem redom...

Put do Vrbanja

Krenuli smo u četvrtak popodne. To jutro sam na posao došao pod punom planinarskom opremom i kada je sirena zasvirala preselio sam se na parking kod Sava centra gde smo sačekali ekipu iz Pančeva. Ovakve akcije uvek okupe ljude iz više gradova pa je pored Pančevaca i Beograđana bilo i Zrenjaninaca a verovatno i ljudi iz još nekih gradova. 

I da odmah ispalim najveći problem pa mu se više neću vraćati, da ne mračim odlično organizovanu akciju punu adrenalina. Umesto velikog autobusa dobili smo dva mini busa. Prevoznik je otkazao pred sam put a vodič je i ovo jedva uspeo da nađe. Naš minibus svako nije bio za put do mora ali eto, izdržali smo i priča je tu. 

Otišli smo preko Bosne, putem obeleženim stratištima iz prošlih ali i bliskih vremena. Na tom putu su dva granična prelaza, oba sa neizvesnim vremenom čekanja, što je po meni dovoljan razlog da se preispita pravac putovanja. Nekada, u vreme moje države, glavni problem na tom pravcu bile su krivine i usponi oko Tjentišta. Sada je bar carinicima bolje... 

 

Jutarnja pauza u Gackom

Od Trebinja idemo levo, novim i papreno skupim putem ka Herceg Novom. Obilazimo Orjen sa zapadne strane. Skrećemo ka selu Kruševice. Selo je vrlo živopisno, šteta što nismo mogli malo da se zadržimo. Penjemo se uskim i za vožnju prilično teškim putem ka selu Vrbanj. Tu se presvlačimo, pakujemo u ranac stvari za dva dana i frustriranim vozačima, nenaviknutim na vožnju planinara, zakazujemo susret za sutrašnje popodne. Neki piju kafu u konobi čiji izgled i veličina govore da stanovnici ovog sela računaju na turiste. Mislim da bi bilo zanimljivo posetiti ga i ako ne planinarite.

U dvorištu pomenute konobe ispada mi futrola sa fotoaparatom. Nije mi se to prvi put dogodilo ali ovoga puta posledice su bile fatalne po displej. Nisam mogao da vidim ono što fotografišem, nisam mogao da uđem u podešavanja. I sve to na samom početku trodnevne akcije sa izuzetno atraktivnim predelima. Nisam poludeo, nisam razbio fotoaparat, nije mi to pokvarilo događaj. Sve to bi se dogodilo pre 5-6 godina. Fotografisao sam naslepo i paralelno sam koristio mobilni telefon. Pretpostavljam da sam malo pomerio fokus sa fotografisanja na samo planinarenje...

Subra

 

Iako ne ulazi u prvih deset vrhova Orjena po visini, Subra je svakako jedan od najatraktivnijih. Njenih 1679m nadmorske visine ne nagoveštavaju šta vas čeka i šta ćete videti. Potpuno drugačije izgleda ako je gledate i penjete sa severne ili sa južne strane. Na severnoj strani je taj amfiteatar Subre, blago zaobljena i potpuno vertikalna stena. U geomorfološkom smislu predstavlja cirk, mesto gde se formira lednik. Da ne glumim pamet, ovo sam saznao tek po povratku i pronašao na vikipediji da su cirkovi amfiteatralna udubljenja, strmih strana i blago zatalasanog dna čija je jedna strana otvorena i to mesto je svedeno na zaobljen prag. Bukvalno tako izgleda Subrin cirk. Lednika na Orjenu više nema ali ako sam dobro shvatio sve što ono čemu se divimo na toj planini rezultat je njihovog rada. 

 Staza od Vrbanja prvo prolazi kroz selo, zatim ide livadom sa koje prvi put lepo vidite amfiteatar a onda ulazi u šumu gde počinje uspon. Uspon je tačno onakav kakav treba da bude, u početku blag, onda sve jači i na kraju morate da se verete. Idete pravo na amfiteatar i penjete se uz njega sve dok stena ispred vas ne postane potpuno vertikalna. Tada skrećete desno i nastavljate da se verete ivicom vertikale. Štapove ste odavno spakovali. Kada stignete na vrh te stene, staza prelazi na drugu stranu planine. Odmah nailazite na jedan eksponirani deo koji je od skora obezbeđen sajlom. Staza je dovoljno široka tako da pri suvom vremenu ne predstavlja problem, osim ako vam ne smeta kretanje po skoro  vertikalnoj litici. Posle nje nastavljate da se penjete sve do ispod samog vrha gde stena prelazi u livadu. Poslednjih stotinak metara vrlo su blagi i pitomi što možete shvatiti ili kao nagradu ili kao ironiju. 

Uspon na Subru nije bio lak. Po suvom vremenu staza nije mnogo opasna i naporna ali bilo je nekoliko otežavajućih okolnosti. Iza nas je bila noć provedena u putu, rančevi su bili teški pre svega zbog vode koje je trebalo dosta poneti ali glavni problem bila je vrućina i odsustvo daška vetra. Jedino mesto gde je bilo prijatno bila je Sniježna jama, valjkasto udubljenje u steni, negde na sredini uspona. Na sredini ovog udubljenja nalazi se stena oko koje kruži vazduh i hladi se da bi zatim prijatno pirkao na vas dok stojite na ivici jame.

Sa vrha je pogled otvoren i odličan. Severno od vas su glavni vrhovi Orjena među kojima se jasno ističe Zubački kabao. Nisam siguran da li sam prepoznao Vučji zub. Južno je Odijevo koje vam zaklanja pogled na more. Istočnom panoramom dominira Lovćen a vide se i neki bliži vrhovi koje ne prepoznajem. Ispod njih je planinarski dom "Za Vratlom" čiji se crveni krov više nego jasno primećuje u zeleno-sivoj kombinaciji trave i kamena.

 

Silazak sa Subre

Dom izgleda jako blizu i čini se da do njega ne treba više od sat vremena. Ipak, dva sata smo se spuštali, savlađujući škrape i sve ostale kraške zamke. Pomenuo sam da sa te južne strane Subra izgleda sasvim drugačije, svakako pitomije nego sa severne. Ali ako se malo bolje zagledate, videćete da i sa ove strane imate pojas strmih, skoro vertikalnih stena. Svaki vrh Orjena koji sam do sada video je priča za sebe i ni jedan nije lak za penjanje.

Tek pred sam kraj ture, kada siđete skroz u dolinu, možete malo da se opustite i uživate u zelenim livadama punim stena i kamenja. Planinarski dom se nalazi na malom uzvišenju, delimično okružen drvećem. Skoro je renoviran i atmosfera u njemu je sasvim prijatna. Domaćini su bili ljubazni i uslužni. Voda je problem kao svuda na Orjenu ali se snalaze, pili smo filtriranu kišnicu i sasvim je ok. Naravno, ko ne želi da pije vodu imaju hladnog piva... 

Fotografije

Odijevo

Odijevo je jedan od najjužnijih vrhova Orjena. Ako nije najjužniji, sigurno je prvi iznad Herceg Novog i Igala. Visok je 1571m. Blizu je doma i moguće je napraviti kružnu turu što smo to jutro i uradili.

Krenuli smo rano, oko pola 6 smo već bili na stazi. U početku smo išli putem koji od doma silazi do motela Borići i asfaltnog puta, kojim ćemo se sedam sati kasnije spustili sa Orjena. Kod vidikovca odakle se prvi put vidi more (i ima signala...) skrenuli smo desno i započeli penjanje ka vrhu Kamenski kabao. Uspon je jak i nastupa brzo po polasku tako da je dobro što smo izbegli vrućinu. Na tabli piše da do vrha ima 45 minuta, toliko nam je i trebalo da se popenjemo.

Kada stignemo na vrh, imamo fenomenalan pogled na ulaz u Boku, Herceg Novi, Igalo, Prevlaku, ostrvo Mamula u daljini... Severno se vidi Subra i iza nje najviši vrhovi Orjena. Kamenski kabao (1384) je zapravo istočni kraj grebena na čijem se najvišem vrhu, skroz zapadno, nalazi Odijevo. Na njemu se nalazi piramida sagrađena od kamena ali da li ga možemo smatrati vrhom? Tako nešto izgleda besmisleno jer u pitanju je najniža tačka grebena. Ali sa druge strane, do njega i do Odijeva vode različite markirane staze a grebenska staza između njih nije markirana, uskoro ćemo saznati i zašto. 

 

Greben od Kamenskog kabaoa do Odijeva

Trebalo nam je skoro dva sata da pređemo greben. Staza ne postoji, idete po kamenju ili dubokoj travi, često morate da zaobilazite šiblje ili da se provlačite kroz njega. Izbor puta je isključivo na vama (ili na onome ko je prvi u grupi...). Ako pogrešite valja se vraćati ili gurati do sigurne tačke. Ne ide se sve vreme uzbrdo, nekoliko puta smo silazili u udoline i naravno ponovo se peli. Na kraju, kada sam bio ubeđen da je ispred nas poslednji i čist uspon, još dve depresije smo imali. Da ne pričam o tome da li je kamen na koji stajete siguran i koliko je reptila izbeglo naše cokule. Naporno, više test strpljenja i koncentracije nego prave fizičke izdržljivosti. Uz toplo vreme, čak i u tim jutarnjim satima, prilično nas je smorilo. 

 

Pogled na ulaz u Boku

Na vrhu ogroman broj insekata. Ne znam koja je vrsta, tek bili su krupni i dosadni. Pogled je odličan na sve strane. Sve što sam nabrojao da se videlo sa Kamenskog, vidi se i sa Odijeva, iz malo drugačijeg ugla. Plus što smo bliži Hrvatskoj pa vidimo Molunat i poluostrvo i ostrvo ispred njega. Odmaramo dok ne stigne ekipa. Prvo sam zauzeo položaj sa pogledom na more ali sam onda shvatio da sa druge strane duva prijatan vetrić pa sam promenio mišljenje na koju stranu je lepši pogled, dao sam prednost vrhovima Orjena...

Uskoro pristiže cela grupa. Fotografišemo se na vrhu i idemo dalje. Spuštamo se severnom stranom. Staza vodi kroz šumu. Ima kamenja po njoj ali daleko je lakša od grebenske. Markirana je za razliku od prve. Na Orjenu vam gps skoro i ne treba. Važno je samo da znate gde idete i da pratite markaciju. Ako je izgubite jedino što je pametno jeste da se vratite i potražite je. Zbog konfiguracije i težine terena, svako prečenje može da bude i opasno i jako naporno. 

 

Duboki do i Subra u daljini

Silazimo u dolinu i izlazimo iz šume. Predeo oko nas veoma je lep, trava ima jako zelenu boju. Kamene kuće su vrlo retke i uglavnom napuštene. Uključujemo se na jučerašnji trek sa Subre. U domu smo oko pola 12. Osvežavamo se, ručamo, pozdravljamo sa domaćinima i krećemo sa planine. Vrućina je već prilična. Silazimo do bivšeg motela Borići. Vozači su već pristigli. Ispituju nas kako izgleda gore i gledaju kao da iz neke nesreće stižemo. Ponovo se prepakovavamo i ulazimo u minibuseve. Uglavnom spavamo do Morinja. Tamo ćemo provesti popodne. More nije najčistija ali osvežava. Onda ponovo sedamo u minibus i vozimo se preko Nikšića i Šavnika do Žabljaka. Ulazimo u apartmane oko devet. Imamo kupatila sa toplom vodim i wi-fi. Malo li je?

Fotografije

 

Bobotov kuk, treća sreća

Ideja da se u povratku svrati na Žabljak, bila je više nego dobra. Skratili smo putovanje kući za dva sata i kusur, i overili smo Durmitor za ovu godinu. Možda je mogla i neka druga planina da dođe u obzir za ovaj blic uspon ali ne znam gde bi lakše ovo izveli nego na Žabljaku i Durmitoru. 

Planiran je bio Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora, ali je plan lako mogao da se promeni zbog snega koji je do prethodne nedelje onemogućavao uspon. Da budem iskren navijao sam da se to dogodi. Od vrhova Durmitora, skoro samo na Bobotov kuk sam se peo, prethodne godine između ostalog. Hteo sam još neki da vidim. Čak je i pravac bio isti kao pre 11 meseci, sa Sedla. 

 

Zeleni vir u poluzimskom ambijentu

Ipak sneg se pobrinuo da ne bude sve isto. Prvi put smo ga probali negde ispod Uvite grede. Kasnije ga je bilo sve više pa smo čitave deonice gazili po njemu. Od Zelenog vira do Velike previje bila su dva veća snežna pojasa. Išli smo po tuđim tragovima, iako smo vrlo rano krenuli nismo bili prvi to jutro. Mada, tragovi su verovatno od prethodnih dana. Skoro cela grupa izašla je do ispod stene i kasnije do Škrčkog pogleda.

E tu je već nastao veći problem. Strana koja gleda na Škrčka jezera uglavom je u senci i snega je tu bilo dosta. Na jednom mestu potpuno je presekao stazu. Imali smo tri varijante: da probamo da se ispenjemo iznad snega, da ga obiđemo sa donje strane ili da se vratimo. Neki Poljaci koji su išli ispred nas krenuli su odmah uzbro ali mi smo se spustili ispod snega. Poslušali smo savet jednog od naših planinara koji je (pomalo nesmotreno...) pre cele grupe isprobao obe varijante. Vodič je apelovao da samo iskusni i sigurni u sebe krenu na vrh što je grupa veoma dobro ispoštovala. Problem je bio deo van glavne staze, dok smo obilazili sneg. Puno kamenja koje nismo baš potpuno uspevali da kontrolišemo, posebno tokom silaska. Jedanaestoro nas je izašlo na vrh. I vratilo se sa njega...

 

Pogled sa Bobotovog kuka

Zašto treća sreća u podnaslovu? Zato što sam treći put gore i prvi put imam čisto nebo i pogled na sve strane. Prvi put se bukvalno ništa nije videlo, testo ispod nas. Drugi put se na trenutke otvarao pogled na okolne vrhove. Sada je bilo kako treba da bude. Osim već pomenutog fotoaparta ali poslužio je i mobilni telefon.

Fotografije

1.maj na crnogorskom primorju

Uskrs i 1. maj su se ove 2019. godine poređali jedan pored drugog tako da ste sa dva slobodna dana mogli da vežete deset neradnih. Nisam išao toliko daleko, radio sam u utorak posle Uskrsa provedenog u zavičaju a onda isto to veče krenuo na akciju. Vlada je ove godine ponovio akciju od prethodne, sa nekim izmenama pre svega zbog promene smeštaja ali i vremenske prognoze. Crnogorsko primorje je pravi izbor za 1. maj kada su više planine još uvek pod snegom koga smo se već zasitili.

Krenuli smo u utorak veče, oko pola 11. Kiša je sipila dok sam čekao ekipu na početku Ibarske magistrale. Po kiši ćemo se i vratiti a dole smo nekako uspevali da je izbegnemo. Jeste nam malo promenila planove ali ni jednom nismo navlačili kabanice. Udobna i sigurna vožnja kao i uvek kada nas Slađan vozi, pauza na Zlatiboru dole kod Dobroselice, prelazak u Crnu Goru, tradicionalno druženje sa njihovom policijom, prolazak kroz Podgoricu i Cetinje i evo nas u Njegušima. Prolazimo kroz selo i zaustavljamo se malo dalje, kod konobe Krstac.

Pestingrad, stena iznad Kotora

Kiše trenutno nema pa je vodič odlučio da iskoristimo predah i odemo na Pestingrad. U pitanju je brdo, tačnije stena iznad Kotora. Lako je uočljiva iz bilo kog dela grada i okoline pošto je najviša i najimpozantnija. Kod konobe, na manjoj raskrsnici, izlazimo iz minibusa i malo se vraćamo asfaltom a onda skrećemo levo na makadamski put. Tim putem možete sve do table sa putokazima koja će vas uputiti ka Pestingradu (mi smo preprečili u odlasku...). Ono što me je prijatno iznenadilo jestu odlično obeležene staze, tradicionalnim markacijama ali i tablama na kojima su pored odredišta ispisane kilometraže i vreme potrebno da se do njih stigne. Nekoliko ovakvih tabli ima do Pestingrada i ne morate da poznajete teren ili da imate gps uređaj da bi ste ga pronašli. Naravno, dobra obuća se podrazumeva i oprez kada stignete na stenu.

Prolazimo ivicom sela sa tradicionalnim kamenim kućama ali i onim od novijih materijala. Puno ima napuštenih od kojih su samo spoljni zidovi ostali. Ne znam da li je tradicija u pitanju i poštovanje prošlosti ali nekada znaju i depresivno da deluju. 

Predeo nije posebno atraktivan ili mi od magle ne vidimo dovoljno daleko. Staza je kamenita što uvek zahteva dodatnu opreznost pri hodanju. Greška koju sam napravio je izbor obuće. Trebalo je da obujem cipele za tvrđim đonom, ne zbog sebe već da bi sačuvao ove sa mekšim. To važi za sve dane koje smo dole pešačili.

Kada stignemo na vidikovac ništa nećemo videti od magle. Belina će se samo na trenutak razići i tada ćemo videti stenu ispred nas koja je zapravo ona koja se vidi iz grada i sa koje se pruža taj fenomenalni pogled, ona je zapravo Pestingrad. Put do nje već nije za svakoga, posebno ako su stene vlažne kao taj dan. Postavljena je i sajla, tačnije konopac. Veći deo grupe je ostao na ovom prvom vidikovcu (među njima i srećkovići koju su prethodne godine imali čist pogled) a nas trojica smo odlučili da odemo do glavnog. 

Nije mi bilo jasno u prvom trenutku gde se nalazimo, gledao sam u daljinu ka Tivtu čekajući da se oblak rasčisti a onda sam shvatio da je more pravo ispod nas. Bili smo uporni i 3-4 puta se nebo otvorilo a meni je u glavi eksplodiralo od prizora koji sam video. Lepše je bilo nego što je fotoaparat uspeo da zabeleži...

Kotor i zaliv sa Pestingrada

Vraćamo se i posle nekog vremena sustižemo grupu. Kada stignemo do minibusa kiša će već ozbiljno početi da pada. Odustajemo od silaska u Kotor serpentinama i upućujemo se ka Skadarskom jezeru.

U Kotoru ćemo provesti dva sata sledeći dan, u povratku sa Orjena. Stigli smo sa planine puni utisaka a i trebalo je pojesti nešto pa za šetnju starim gradom nije ostalo mnogo vremena. Nije samo vreme u pitanju, inače posle celodnevnog pešačenja nisam naročito raspoložen za duža turistička razgledanja. Zbog toga priča o Kotoru ostaje za neku drugu priliku. Naravno, fotoaparat nema takvih problema pa se u zajedničkom albumu našlo više od polovine fotografija iz Kotora. Tu je i slika Pestingrada, snimljena sa obale mora.


Fotografije

Skadarsko jezero

Ne bih puno da pričam o Skadarskom jezeru iz dva razloga. Prvo jer značajem i količinom informacija može da mi pojede ceo post i drugo što još uvek ne znam dovoljno o njemu. Oba razloga su i pojedinačno dovoljno ubedljivi. 

Ono što većina zna jeste da je u pitanju najveće jezero na Balkanu i da njegovu površinu od 369,7 km² dele Crna Gora i Albanija. Koliko je lepo znaju svi oni koji su ga posetili, gledali fotografije, filmove... Na jezero smo sišli kod Rijeke Crnojevića, strmim putem koji se odvaja od puta Cetinje - Podgorica. Prošli smo kroz mesto i otišli do vidikovca Pavlova strana gde smo izašli iz minibusa (kiša je ponovo stala) i prošetali pored puta. Tu smo snimili neke od najlepših fotografija, tada ali i u povratku kada je bilo više sunca. Onda odlazimo u Karuč.

Zahvaljujući magli na Pestingradu, Karuč je osvojio titulu najlepšeg mesta koje smo taj dan videli. U pitanju je ruralno selo na samoj obali jezera. Uski asfaltni put silazi do drvenog doka a gde god da se maknete sa njega vidite kuće sagrađene od kamena, kamene ograde pa i ulice, tačnije prolaze, popločane kamenom. Ne znam tačno kako se zove kafana u koju smo svratili ali stiže se tako što sa najšireg trga pre spuštanja do jezera skrenete levo i idete uskim ulicama. Objašnjavam pošto mislim da mogu da je preporučim. U blizini je i tvrđava, najviša tačka sela sa koje je naravno odličan pogled, mada ni onom ispred kafane ništa ne fali. Ako ste kao ja zaluđeni filmovima neponovljivog Živka Nikolića onda Karuč morate posetiti. Čudo neviđeno je snimano u obližnjim Dodošima ali to je taj ambijent koji vidite i u Karuču.

Pogled ispred kafane

Vraćamo se do Rijeke Crnojevića, prelazimo most i nastavljamo uskim putem ka Virpazaru. Put je zaista jedino što može da vas odvrati od posete ovim prelepim mestima. Uzak često i za jedno vozilo (dvosmeran je...), bez ikakvog obezbeđenja a dole reka i jezero sitni ko na tv... Prvo se puno penjemo a onda puno spuštamo. Slađan traži pauzu da ohladi kočnice, negde iznad uključenja na glavni put. I ovde je prelepo, jezero i planine iznad njega, prema moru (foto ispod).

Poslednji dan, u povratku, još jednom ćemo se sresti sa Skadarskim jezerom. Svratićemo u Virpazar ali kiša će biti prilično jaka tako da ćemo se ograničiti na kafu sa mesta gde imamo pogled na jezero. Ako budemo išli na istu akciju i sledeće godine, vožnja brodićem mogla bi biti uključena u priču...

Fotografije

Velji vrh

Ponovo sam na Orjenu, ovoga puta sa crnogorske strane. Jesenas sam sa hercegovačke popeo vrhove Jastrebica i Vučiji zub i o tome sam pisao ovde. Prirodao sam sada još jedan vrh, doduše ni blizu toliko atraktivan i visok kao prethodna dva. Ali ako sam vrh nije nešto posebno, atraktivna je staza koja vodi do njega i od njega. Velji vrh se nalazi na krajnjem jugoistoku planine i sa njegovih padina je izvanredan pogled na Boku. Ne penje se toliko često mada je sastavni deo Primorske transverzale. 

Put Vilusi - Boka

Krenuli smo iz Čanja, dobro naspavani posle jučerašnje iscrpljujuće vožnje. Vozili smo se Jadranskom magistralom pored Petrovca i Budve, prošli kroz Kotor, Perast i Risan i ispred Morina skrenuli desno na široki put koji se sa brda spušta ka moru. Prvi put njime idem, strm je ali dovoljno širok, osveženje posle uske i opterećene magistrale. Tu negde se valjda i završava ili počinje Orjen. Ne znam dovoljno dobro geografiju ovog kraja ali deluje mi da je dolina kojom put nastavlja ka Vilusima i dalje levo ka Trebinju, pravo ka Bileći ili desno ka Nikšiću, predstavlja granicu planine.

Na mestu gde se ukršta sa starim putem iz Risna izlazimo iz minibusa. Tu je neka kafana gde ostavljamo vozača da se druži sa meštanima (koji će mu uvaliti džak krompira...) a mi nabacujemo rančeve i krećemo. Idemo starim putem, tek da pređemo preko tunela probijenog za onaj novi. Onda se odvajamo na levo, širokom, kamenitom stazom koje ćemo se držati skoro sve vreme do kraja akcije. U pitanju je zapravo austrijski vojni put ali o tome nešto kasnije.

Pogled na Boku sa padina Orjena, ispred su Verige, na kraju levo Lepetane

Idemo stazom a pogled nam je uglavnom usmeren levo, ka zalivu. Napravio sam dosta fotografija, uvek vam se učini da je novi vidikovac bolji od prethodnog. Doduše promenom položaja i visine menja se i krajolik, nešto se pojavi, nešto se sakrije. Prolazimo pored dve tvrđave: Unter i Ober. Kako im imena govore, prvo dolazite do Unter (donje) a za Ober (gornju) tvrđavu postoji obeleženo skretanje sa treka. Same po sebi nisu mnogo interesantne ali ispred gornje tvrđave se pruža odličan pogled pa vredi otići. Nije puno udaljena od treka a podrazumeva se da ogranak austrijskog puta vodi do nje. 

Napredujemo lagano, ulazimo u šumu i stižemo do mesta gde se levo odvaja staza ka Veljem vrhu. Na isto mesto ćemo se vratiti i nastaviti dalje ka Crkvicama. Možete tu ostaviti rančeve ali i ne morate, uspon nije jak i stazom koja ide u cik-cak lako se savlađuje. Za vrh sam već rekao da nije posebno atraktivan ali ostali smo uskraćeni za pogled sa njega pošto je bila magla. Možda zbog toga imam potpuno pogrešno mišljenje...

Na vrhu pravimo kratku pauzu za osveženje a onda se spuštamo i idemo dalje. Obilazimo u luku Velji vrh i nastavljamo ka zapadu. Otvara nam se pogled na krševitu dolinu kojom ide novi put ali najviše vrhove Orjena, u pravcu kojih se krećemo, nećemo videti. Magla se ni jednog trenutka nije rasčistila.

Već pomenuti austrijski put svoj puni sjaj odnosno čvrstinu pokazuje u drugom delu našeg treka, od Veljeg vrha do Crkvica. Građen je krajem XIX i početkom XX veka (na tabli uklesanoj u steni piše 1882. godina) da olakša prilaz tvrđavama koje je carstvo gradilo na i oko Orjena. Pešački put, širok cenim oko 1,5m, sagrađen od čega bi drugo nego od kamena, napravio je krševitu planinu lako prohodnom pošto je izravnao sve useke i udubljenja i sklonio stene koje su mu se našle na putu. Na pojedinim mestima se uhvatio i tanak sloj trave po vrhu pa kao da gazite po tepihu. Odoleva vremenu već više od sto godina. Ne znam ko ga je pravio, ako su to bili robijaši okajali su sve svoje grehe...

Neposredno ispred Crkvica i asfaltnog puta nalazi se tvrđava Kom. Kao i Ober tvrđava, i ova leži iznad glavnog treka, morate da se odvojite od njega. Nisam bio raspoložen da odem do nje, nešto morate ostaviti i za sledeći put. Kada smo sišli na asfalt videli smo tablu sa informacijama o Primorskoj transverzali. Prešli smo jedan njen deo, doduše u suprotnom smeru. 

Tu gde smo izašli na asfalt, to su već Crkvice. Ostalo je još da pređemo nepun kilometar do mesta gde je spomenik Krivošijskoj buni gde nas je čekao minibus. Oko nas je sada potpuno drugačija priroda. Visoko i staro drveće i trava jako zelene boje deluju vrlo umirujuće posle krša kroz koji smo ceo dan išli. Prelazak iz krša u zelenilo Crkvica gotovo je trenutan. Za Orjen sam prethodni put zapisao da je krševiti, kišni i bezvodni. Ponovo sam se uverio da je krševiti i bezvodni. Na česme ili izvore uopšte ne računajte. Srećom kiše ponovo nije bilo iako su Crkvice mesto sa najviše padavina u bivšoj Jugi. Ali ni tu ne pada kiša baš stalno, tada je bilo samo oblačno. 

U povratku svraćamo u Kotor, o čemu sam već pričao. Puno vožnje i drugog dana. Prijaće nam bliža destinacija sutradan, i nama i vozaču a i minibusu.

Fotogafije

 

Lisinj

Lisinj je pobedio u konkurenciji Rumije i Vrsute za akciju u petak. Sve tri planine nalaze se u zaleđu južne crnogorske obale. Vrsuta je negde iznad Sutomora a druge dve malo ispod Bara. Metereolozi su obećavali kišu što je Vladi bio razlog da se opredeli za ne toliko jaku turu. Ja sam istom prognozom vođen bio više za Rumiju, ako već nećemo uživati u pogledu bar da dobro ispešačimo. Razmišljali smo da nas nekoliko ode na Rumiju ali smo ipak izabrali da idemo svi zajedno. Nekako se čovek primi na manju grupu, posebno posle 2-3 dana. Plus što ni na Lisinju nisam bio.

Lisinj se nalazi između Bara i Dobre vode. Vrh planine udaljen je oko 3,5 km od mora vazdušnom linijom a iznad mora je 1353m. Drveća skoro da i nema pa je pogled sa njega odličan sve vreme dok se penjete. Kiše nije bilo tako da je sve ispalo odlično osim što je kilometraža mogla da bude malo veća. Ali čekalo nas je još uzbuđenja tog dana...

Krenuli smo iz zaseoka Lunje. Posle Bara skrenete levo i onda se penjete uskim putem, ne mi već minibus. Kada sve saberem, mislim da je on najviše zaplatio na prvomajskoj akciji. Mesto odakle krećemo sa pešačenjem i glavni orijentir je česma u Lunjama. Neko ju je posvetio svom stricu, imena sam zaboravio. Ispred česme je bazenčić sa istom tom vodom a ispred njega dva velika drveta na čijem korenju su meštani instalirali male drvene klupice. Sedeći na njima uživaju u fenomenalnom pogledu (slika pored) koji se pruža sa ovog mesta na dolinu, more i još neke vrhove.

Kod česme je stub sa oznakama pravaca a i markacija počinje odatle. Lisinj se nalazi na Primorskoj transverzali i mislim da je njena poslednja tačka (ili prva, zavisi odakle dolazite...). Nema mnogo da se kaže o samoj stazi. Uglavnom uzbrdo, prosečan nagib, nešto manje od 5km do vrha i oko 750m uspona. Teška je za hodanje, uglavnom kamenita, ponesite cipele sa dobrim đonom. Odlično je markirana, ne možete da zalutate.

Dobra voda i Utjeha, foto sa Lisinja

Što se više penjete sve više se otvara pogled na rivijeru. U početku vidite samo Utjehu na jugu a kasnije se otvori pogled na Dobru Vodu i onda na Bar pa i severno od Bara. Nema mnogo šta da se priča ali itekako ima da se vidi pa pogledajte fotografije i video ispod. Sa vrha je odličan pogled na Rumiju, ceo greben je ispred vas. Primorska transverzala nastavlja ka toj najvišoj planini u ovom delu Crne Gore.

Pri silasku (a i pri penjanju, ako se okrenete...) vidite u daljini dve manje vodene površine. Kasnije sam saznao da su u pitanju Šasko jezero i ulcinjska solana. 

Fotografije

Stari Bar

Silazimo do česme i sedamo malo na one klupice dok se cela grupa ne spusti. Onda nas minibus spušta istim putem do Starog Bara. Nalazi se nekih 5km daleko od mora, u podnožju Rumije, na mestu koje je izabrano jer je nekada pružalo dobre šanse za odbranu. Pridev Stari dobilo je 1908. godine kada je naselje pored mora dobilo ime Novi Bar, kasnije samo Bar. Centralno mesto u okviru naselja zauzima odlično očuvana tvrđava iz srednjeg veka koju nazivaju Stari grad Bar (terminologija je malo zbunjujuća...) i po kojoj je naselje poznato.

Ulica pored tvrđave

Stižemo na veliki parking gde caruju neki momci za koje je teško poverovati da su opštinski službenici. Ulaz u tvrđavu je u nedaleko odatle. Pre toga prolazite kroz ulicu prepunu restorana, kafića i prodavnica suvenira. Ulica se pruža duž zidina tvrđave. Karta za tvrđavu košta 2e. 

Uobičajena masivna kapija i kule koje je štite. Dva reljefa venecijanskog lava označavaju da je tvrđava bila u posedu Mlečana skoro vek i po. Kada uđete, dolazite do biletarnice a odmah iza nje je zgrada carinarnice iz XV veka. U njoj je postavljena izložba nekih eksponata, između ostalog i velika mapa tvrđave sa kraćim propratnim tekstom. Odatle saznajem da grad potiče iz ranog srednjeg veka i da se prvi put pominje kao Antivari krajem IX veka. Da je bio značajan centar zetske države, sedište dukljanske arhiepiskopije, sastavni deo države Nemanjića, slobodna komuna u XIV veku. Da su ga 1443. osvojili Mlečani, 1571. Turci a 1878. Crnogorci. Tada život u gradu-tvrđavi zamire i sve aktivnosti se prenose na naselje formirano u njegovom podnožju, ono što od 1908. znamo kao Stari Bar.

Slično kao u Kotoru, nismo obišli celu tvrđavu i nisam video dovoljno da bih dalje širio priču. Ostaje za neki drugi put kada ću joj svakako posvetiti više vremena. Za sada pogledajte fotografije, ima opis pored svake. Vidi se da se radi na uređenju i istraživanju starog grada, što je dobro, ali ima još mnogo toga da se uradi i sredi. Neki objekti su relativno skoro obnovljeni i pitanje je koliko su zadržali od svoje autentičnosti (ne dovodim pod sumnju, samo kažem da ne znam). Svakako vredi svratiti i videti.

Akvadukt, van zidina tvrđave

Fotografije

Malo o Čanju i još ponešto...

Posle 18 godina ponovo sam na crnogorskom primorju. Poslednji put sam tu letovao 2001. godine, u Kamenarima. Prošao sam ponovo kroz Boku ali ovaj put je video i odozgo, nešto što sam odavno želeo da uradim. Video sam Buljarice sa magistrale. Tamo sam letovao nekada davno dok sam bio u osnovoj školi. Plaža je mnogo bliža kampu nego što je moja memorija zabeležila. Konačno sam video i taj Čanj za koji me vežu dve epizode iz nekog prošlog života. Sada smešne, onda pomalo traumatične.

Plaža u Čanju je vrlo lepa, cela uvala je lepa i čini mi se da je mesto ne prati dovoljno dobro, da ima još prostora da se razvije. Iskoristili smo malo lepše vreme u petak popodne i okupali se po povrtku sa Lisinja. Voda je bila izuzetno hladna ali izdržao sam nekih pola sata. Smešteni smo bili u vili Asanović. Dovoljno je velika da nas sve primi a pošto sezona još nije počela imali smo je samo za sebe. Boba i njena majka su bile vrlo gostoprimljive i učinile su da se vrlo prijatno osećamo. Boba je takođe planinarka, družila se sa nama sve te dane, išla na Velji vrh i na Lisinj.

Poslednjeg dana očekivali smo i dočekali kišu. Pre toga posetili smo ostatke još jednog srednjevekovnog utvrđenja. U pitanju je tvrđava vrlo zvučnog naziva - Haj-Nehaj. Nalazi se na brdu iznad Sutomora i šteta što je dan bio oblačan a more sivo, pretpostavljam da bi pogled a i fotografije bili mnogo dobri. Za razliku od one u Starom Baru, ova je potpuno otvorena za posete, što znači da se osim markacije ništa na njoj nije urađeno, što dalje implicira da treba biti vrlo oprezan.

Odatle idemo do Bara gde svraćamo na pijacu a zatim vožnja do Virpazara gde pravimo pauzu za kafu i onda pravac Beograd. Uz sat i po čekanja na ulazak u Srbiju. Francuzi i Nemci su ratovali vekovima a sada prelaze granicu bez zaustavljanja. Mi čekamo sat i po da uđemo iz Crne Gore. I to situacija na terenu. U glavama ljudi je verovatno drugačije...

Fotografije



Da ne završim u lošem raspoloženju, evo još jedne fotografije sa Skadrskog jezera:

Šar-planina, vrh Piribreg

Odlazak na Šar-planinu u martu i prvi zimski uspon na visinu preko 2500m nadam se da najavljuju uzbudljivu 2019. godinu. Izmakao mi je Carku u januaru tako da se ova zima svela na neke uobičajene vrhove i pravce o kojima nije vredelo ponovo pisati. Ali poslednji vikend doneo je nešto drugačije. I novo, po prvi put sam bio na Šari.

Šar-planina ili Šara spada u one planine o kojima ljudi uvek misle da znaju više nego što to zapravo jeste. Šarplaninca redovno viđaju (plemeniti pas koji je nepoverljiv prema strancima i žestoko brani svoju teritoriju...), bar nekoliko puta su slušali kako se navalila i pohvatala neke čobane, znaju da je negde dole južno. Znaju i za Brezovicu ali je ne povezuju mnogo sa Šarom (kao ni Lisine sa Beljanicom...). Ako ih pritegnete, ispostavi se da vrlo malo podataka o samoj planini mogu da vam daju. Ni sam nisam mnogo znao do sada, kao i za neke druge planine čekao sam prvi odlazak da počnem polako da sklapam sliku.

Pogled na vrhove Šar-planine sa Ostrvice

Šara je visoki i prilično dugački planinski masiv koji razdvaja kosovsku i makedonsku dolinu. Na njenom istočnom kraju nalazi se vrh Ljuboten čiji piramidalni oblik izuzetno atraktivno deluje kada se gleda sa puta Priština - Skoplje, koji prolazi u njegovoj neposrednoj blizini. Imali smo priliku da ga vidimo na jutarnjem suncu, žao mi je što nisam mogao da ga fotografišem. Od Ljubotena se greben planine pruža pravcem severoistok-jugozapad i vrhovi se nižu jedan za drugim. Po vrhu ide makedonska granica. Kasnije greben Šare okreće ka jugu tako da je najviši Titov vrh potpuno na teritoriji Makedonije. 

O Šar-planini imate više podataka na Vikipediji a lep tekst napisao je Tomica Delibašić u svojoj knjizi Planinom. On ističe da je Šar-planina splet opore visokoplaninske divljine i blage sredogorske pitomine. Nadam se da ću imati prilike da to proverim a za sada ću se držati onoga što sam vidio i doživeo. 

Piriberg

Krenuli smo u 23h iz Beograda. Minibus nije pun pa nam je malo komotnije. Putujemo Ibarskom magistralom. Ne znam da li posle Raške zvanično skreće na Novom Pazaru ili nastavlja pravo ka Kosovskoj Mitrovici. Ako je po imenu, trebalo bi da smo je celu prešli. Reku Ibar pratimo od Kraljeva sve do Mitrovice. Da smo nastavili da je i dalje pratimo završili bi u Rožajama ispod Hajle (ne bih se bunio...) pošto do Mitrovice Ibar stiže sa zapada a onda skreće pod pravim uglom i uzima pravac jug-sever. Mi nastavljamo ka jugu i ubrzo se uključujemo na autoput. Prolazimo obodom Prištine, pored Uroševca, i onda pre Kačanika skrećemo desno. Dok se okrećemo da uhvatimo pravac ka Štrpcu uživamo u već pomenutom pogledu na Ljuboten.

U Štrpce stižemo nešto pre sedam. Ostavljamo stvari u motelu i odmah idemo ka Brezovici. Sa nama kreću i naši domaćini Cupe i Pero. Poranili smo pa smo izbegli da platimo ulaznicu u nacionalni park. Šara zvanično ima status nacionalnog parka a na žalost na Kosovu, pa i šire, skoro sve ima obeležje nacionalnog.

Hotel Molika

Brezovica je ski centar. Nisam dolazio dok sam se kao srednjoškolac i student bavio skijanjem ali evo me pod stare dane kao planinara. Turistički nije razvijena kao Kopaonik (na sreću) ali žičare rade a i ratraci odlično obavljaju svoj posao. Smanjuju nam napor jer se dobrim delom penjemo ski stazom po čvrstom i utabanom snegu.

Uspon je oštar od samog starta. Nismo stavili dereze mada je na par mesta bilo vrlo strmo i klizavo. Kada dođete do mesta zvanog Lavlja vrata uspon prilično popusti i onda možete više da uživate u prizorima oko vas. Svejedno je da li gledate u ne previše eksponirani Piribreg ispred vas, u dugačke grebene sa obe strane ili unazad ka dolini i nekim drugim planinama. Glasam ipak za ovaj poslednji pogled (slika ispod).

Kada napustimo ski stazu čeka nas dubok sneg koji valja prtiti. Napadao je dosta za poslednjih 4-5 dana. Dubok sneg na sreću ne traje dugo ali ga menja od vetra uglačana snežna pokorica i tu već moramo da stavimo dereze. Sa njima se lakše krećemo, još malo i stigli smo na greben Piribrega...

Vetar je kao i obično bivao sve jači kako smo se približavali vrhu. Pred sam izlazak na greben počeo je da divlja ali da budem pošten, pomogao mi je u poslednja 3-4 koraka. Duvao je u leđa, prepustio sam mu se i skoro me sam izneo na greben. A onda, haos! Duva, fijuče, nosi te, čupa stvari sa tebe, tuče te snegom po delovima lica koji nisu pokriveni podkapom, kvasi ti naočare... (video) Prva pomisao mi je bila: otkide sve sa mene! I fotoaparat i gps uređeaj i štapove privezane za ranac... Na sreću sva oprema je izdržala. Pratim pogledom grupu ispred sebe ali često ne mogu vidim više od desetak metara od snega koga vetar podiže i nosi. Petsto metara teturanja i odupiranja vetru do vrha. Nekad ne uspe da me pomeri ali nekad me gurne 2-3 koraka ka Makedoniji. A na vrhu limena baraka i nikog od planinara. Onda vidim vrata i shvatam da su unutra. Još da pogodim ta vrata i mir božiji nastupa i za mene. Posedali smo po nekim akumulatorima ili čemu već. Odmaramo, jedemo, popravljamo opremu...

Piribreg, jedan od vrhova Šar-planine

Bio sam na Piribregu ali nisam uspeo mnogo toga da vidim. Još jače je duvalo kada smo izašli iz barake. Nisam sagledao šta se vidi sa vrha. Većina fotografija je skoro naslepo napravljena. Nemam ni jednu makedonske strane planine. Nemamo zajedničku fotografiju sa vrha. Odmah smo krenuli dalje. Vetar je nastavio da nas tuče. Povremno bi se zaustavio na par sekundi kao da prikuplja snagu da još jače udari. Ideja je bila da popenjemo i vrh Crni kamen. Ne izgubite mnogo na visini između Piribrega i njega ali uslovi su bili takvi da smo skoro jednoglasno odlučili da odustanemo od njega. Ako je neko i bio za to da se ide na Crni kamen, nije se oglasio... ili ga nismo čuli od vetra...

Dolazimo do vrha jedne od žičara i tu završavamo pešačenje. Dotle skijaši dolaze, tu je već zavetrina, nemaju pojma šta se malo iznad njih događa. Sređujemo opremu i pripremamo se da zauzemo mesto u korpi i uživamo u pogledu. Davno sam prestao da skijam ali prepoznajem dugačke i široke staze sa solidnim nagibom. Vožnju na dole nisu nam naplatili.

Ostrvica, vrh Žar-planine

Severno od glavnog masiva Šare leži nekoliko vrhova koje je od njega odvojila reka Lepenak a onda su se oni tamo dalje podelili i zauzeli svaki svoje mesto. Ističu se dugački greben Ošljaka i kupasti vrh Ostrvice, oba preko 2000m. Na nekom drugom mestu bili bi mnogo poznatiji, ovde su ipak u senci moćne Šar-planine. Srećom samo figurativno, sunca na njima ima koliko hoćete.

Ošljak, pod snegom

O Žar-planini ima vrlo malo podataka na Internetu ili ih ja nisam pronašao za ovo ograničeno vreme koje sam mogao da joj posvetim. Negde joj čak i ne pripisuju Ostrvicu, valjda je vode kao posebnu planinu. Ostrvica ili Ostrovica. Lokalni vodiči su koristili toponim Ostrvica pa ću ih ispoštovati.  

Nismo baš mnogo poranili u nedelju. Idemo putem prema Prizrenu, prolazimo pored hotela Narcis a onda skrećemo desno i kroz sela Jažince i Brezovica dolazimo do sela Sevce. Malo iza sela je lakat krivina i mostić preko Lepenca. Tu napuštamo minibus. Mi ćemo na Ostrvicu a sa istog mesta vodi i trek na Ošljak.

Penjemo se strmim zemljanim putem po kome ima malo nasutog kamena. Verovatno ga je bilo više pa ga je voda odnela. Dolazimo do prelepog mesta koje predstavlja izletište za okolno stanovništvo. Širok i ravan plato sa kojeg se odlično vide sve planine i vrhovi koje sam do sada pominjao. Tu su drvene nadstrešnice, par klupa i puno trupaca za sedenje. Što je najvažnije tu je improvizovana česma sa hladnom, izvorskom vodom. Lepše mesto za prvomajski ili neki drugi izlet teško da se može zamisliti.

Sa tog mesta vidite ceo grebenski put do Ostrvice pošto nema mnogo drveća. Na žalost nije ni planirano da stignemo do vrha, nemamo dovoljno vremena. Umesto grebena hvatamo stazu koja po izohipsi dolazi pod vrh i nastavlja dalje ka suprotnom grebenu. Onda se na sredini ipak predomislimo i rešimo da izađemo na stene koje su eksponirane koliko i sam vrh a niže su nekih 300m n.v. Sledi žestok uspon pošto idemo pravo uzbrdo, ka njima. Pokušali smo da smanjimo nagib povratkom na grebensku stazu ali nije nam se silazilo u potok koji je tekao između nas. Na kraju je ponovo faktor vreme odlučio pa je samo nas petoro uspelo da stigne do stena. Sunce se u međuvremenu pomerilo pa smo mogli da napravimo panoramu vrhova Šar-planine (prva fotografija u tekstu). Pogled na severnu stranu, suprotno od Šare, nije bio impresivan iako sam i od njega dosta očekivao.

Pogled na vrh Ostrvice sa stena

Kratka pauza na vrhu i žurimo nazad. Nailazimo na još par uređenih izvora, vode u ovim krajevima očigledno ima dosta. Silazimo u Sevce i tamo nas čeka iznenađenje - nema minibusa. Došlo je do nesporazuma, dal je vozač shvatio da nećemo još neko vreme ili da ćemo ga pozvati kad siđemo, nisam siguran. Tek krenuli smo mu u susret i peške prošli kroz ona sela koja sam gore nabrojao. Meštani su nas malo nepoverljivo posmatrali. Neki su pokušali da pomognu pošto jedina srpska mreža dostupna u Štrpcu i okolini (mts) do tog puta nije dobacivala a roming nije funkcionisao. Kako god dopunili smo kilometražu do nekih 13-14 km i prošli krajem kojim inače ne bi išli peške. Na pola puta sreli smo se sa minibusom.

U motel stižemo nešto ispred jedan. Imamo vremena da se osvežimo i spakujemo stvari. Par reči o motelu. Solidan smeštaj, čisto, topla voda, dobar restoran, za nas planinare i više nego što treba. Omogućili su nam rani ulazak u subotu jutro i kasno odjavljivanje u nedelju. Za večeru sam jeo rebarca na kajmaku. Bilo je više nego ukusno i dovoljno vam je pola porcije. Sam smeštaj nikada nam nije prioritet ali u ovom slučaju motel Lovac je nezaobilazan i zaista je podigao kvalitet cele akcije.

KiM

Neke teme izbegavam ili ih samo dodirujem, želeći da očuvam temu i usmerenje bloga. Ali sada prosto ne mogu da ignorišem činjenicu da je pored vetra na Piribregu glavni utisak to što sam bio na Kosovu. Prvi put od 1981. kada sam se sa roditeljima vraćao sa mora u Grčkoj. Svake godine išli smo i vraćali se pravcem GM - Kraljevo - Mitrovica - Priština - Skoplje i ovaj odlazak je na neki način omaž tim putovanjima.

Odmah da kažem da nismo imali nikakvih problema. Prethodno smo se informisali a i našem vozaču je ovo bio treći ili četvrti uzastopni vikend u Štrpcu tako da probleme nismo ni očekivali. Sve je bilo ok od samog početka, carinici su im svakako bili ljubazniji od mađarskih. Iz toga naravno ne izvlačim nikakve zaključke, zaključaka ću se čuvati jer tek dva nepuna dana smo boravili dole. Dva utiska ipak moram ovde da podelim.

Ako Srbi i Albanci na Kosovu budu tražili neku zajedničku tačku, slobodno mogu da krenu od zagađenosti teritorije koju (još uvek) dele. Obično ovu temu izdvajam u posebne tekstove ili foto-albume, pre svega iz poštovanja prema domaćinima. Ipak, naši domaćini su uvek zaljubljenici u prirodu, ne učestvuju u njenom zagađivanju i verovatno im smeta ista stvar kao i meni. Primetićete da u albumu nema ni jedne fotografije reke Lepenac (u pitanju je planinska reka, bogata vodom koja izvire i teče severnim obodom Šare i kada je obiđe savija na jug i uliva se u Vardar kod Skoplja). Zato što bukvalno ni jedan snimak nije bilo moguće napraviti a da količina đubreta ne prevlada lepotu reke. Isto je sa rečicom koja protiče kroz centar Štrpca. Isto je pored reka, isto je pored puteva, isto je u albanskom i u srpskom delu... Sveopšti balkanski problem koji ovde na žalost dostiže kulminaciju.

Subotu popodne iskoristio sam da malo prošetam mestom. Neuobičajeno mnogo mladih srednjoškolaca u centru grada, možda su se vraćali iz škole, ne znam. Ovi što su skitali uveče kažu da ih je bila puna diskoteka. Mladi ko mladi, željni druženja, muvanja, provoda. Devojčice sređene, često i preko granice ukusa ali to je opet opšti trend. Nisu bili ni rođeni 1999. godine. Isti taj dan na Brezovici videli smo veliki broj skijaša. Uglavnom mlađi svet, sami ili sa decom. Pretpostavljam da su većina Albanci, dok ne progovore ne mogu da znam. A ne govore mnogo, uživaju u skijanju i sunačnom danu.

I onda mi je dok smo se vraćali palo na pamet da za proteklih skoro trideset godina nikakvu lepu nisam čuo sa Kosova. Nisam video slike ni izveštaj ni sa jednog radosnog ili veselog događaja koji nema političku konotaciju. Kraj školske godine, proslava mature, svadba, žurka povodom nečijeg rođendana... Znam naravno da dole nije bilo mnogo veselo ali evo mi smo bili dva dana i videli smo tu decu koja se zabavljaju i te skijaše koji uživaju. Takve slike već dvadeset godina ne stižu do nas sa Kosova a eto nije baš da ih nema. Život se probija i u mnogo gorim uslovima i treba mu dati šansu. Ta deca samo sad imaju 16 godina i važnije su im neke druge stvari od onih o kojima svakodnevno slušamo. Pitanje je da li su i sama toga svesna.

Gračanica

Svratili smo u Gračanicu u povratku. Ispred Prištine skrenete desno i brzo stižete do manastira. Nisam bio do sada. Nekako sam je drugačije zamišljao, ne u sred gradskog okruženja. Očekivao sam da vidim neke zaštitne mere ali sve je bar na izgled bilo savršeno normalno. Mada su nas koturovi bodljikave žice postavljeni na ogradu podsetili gde se nalazimo.

Dvorište manastira je lepo uređeno, sa merom i bez suvišnih detalja tako da vam ništa ne skreće pažnju sa srednjevekovne crkve u njegovom središtu. Njenu spoljašnjost sam mnogo puta video na slikama, iskreno malo je manja nego što sam očekivao. Više sam bio impresioniran unutrašnošću, bogatstvom i lepotom fresaka. Njih nisam imao prilike tako često da vidim a nećeti ni vi u mom albumu jer sam ispoštovao zabranu fotografisanja koja je istaknuta na svakom koraku. Ne znam da li je briga za freske razlog, tek činjenica je da imam mnogo više fotografija iz katoličkih i protestantskih crkava nego iz pravoslavnih.

Na kraju...

Bio sam na Šar-planini prvi put, izašao na 2500m zimi, bio na Kosovu, video Gračanicu. Malo li je? Za sledeću godinu planiramo Crni kamen a možda odem i pre toga, u neko mirnije godišnje doba. Još važnije, sada verujem da ću uspeti da vidim i neke druge stvari koje su mi do juče izgledale nedostupne, Dečane, Pećku patrijaršiju, Bekimovu Bistricu, izvor Belog Drima...


Fotografije:

Piribreg, Šar-planina
Ostrvica, Žar-planina
Gračanica