Još uvek na planine idem stihijski, bez nekog plana. Listu
želja imam ali svaki pokušaj da od nje napravim bar godišnji plan uvek bi se pri realizaciji završavao neuspehom. Biram akcije od onih koje su trenutno u ponudi, kod vodiča sa kojima obično idem, za vikende koje sam slobodan. Trenutno smo slučaj i ja negde na 50%-50%. Nije to baš idealno, neke planine više ne mogu da me čekaju, ali sa druge strane štedi mi živce.
Tako se desilo da sam za poslednjih osam meseci već treći put na Orjenu, planini o kojoj pre poslednjeg oktobra nisam mnogo razmišljao. Tada smo išli u Trebinje i učestvovali na XV usponu na Vučji zub. Bio sam fasciniran planinom i posebno vrhom Vučji zub. Onda smo za 1.maj bili na Veljem vrhu i išli čuvenim austrijskim putem do Crkvica. Oba puta su mi pričali o Subri i njenom amfiteatru i kada se mi se oslobodio vikend 14-16. jun nisam puno razmišljao, prijavio sam se za akciju koju su vodili Miša i Caca iz pančevačkog Jelenka. Uz Subru predviđen je bio i vrh Odijevo pa i svraćanje na Durmitor ali da krenem redom...
Krenuli smo u četvrtak popodne. To jutro sam na posao došao pod punom planinarskom opremom i kada je sirena zasvirala preselio sam se na parking kod Sava centra gde smo sačekali ekipu iz Pančeva. Ovakve akcije uvek okupe ljude iz više gradova pa je pored Pančevaca i Beograđana bilo i Zrenjaninaca a verovatno i ljudi iz još nekih gradova.
I da odmah ispalim najveći problem pa mu se više neću vraćati, da ne mračim odlično organizovanu akciju punu adrenalina. Umesto velikog autobusa dobili smo dva mini busa. Prevoznik je otkazao pred sam put a vodič je i ovo jedva uspeo da nađe. Naš minibus svako nije bio za put do mora ali eto, izdržali smo i priča je tu.
Otišli smo preko Bosne, putem obeleženim stratištima iz prošlih ali i bliskih vremena. Na tom putu su dva granična prelaza, oba sa neizvesnim vremenom čekanja, što je po meni dovoljan razlog da se preispita pravac putovanja. Nekada, u vreme moje države, glavni problem na tom pravcu bile su krivine i usponi oko Tjentišta. Sada je bar carinicima bolje...
Od Trebinja idemo levo, novim i papreno skupim putem ka Herceg Novom. Obilazimo Orjen sa zapadne strane. Skrećemo ka selu Kruševice. Selo je vrlo živopisno, šteta što nismo mogli malo da se zadržimo. Penjemo se uskim i za vožnju prilično teškim putem ka selu Vrbanj. Tu se presvlačimo, pakujemo u ranac stvari za dva dana i frustriranim vozačima, nenaviknutim na vožnju planinara, zakazujemo susret za sutrašnje popodne. Neki piju kafu u konobi čiji izgled i veličina govore da stanovnici ovog sela računaju na turiste. Mislim da bi bilo zanimljivo posetiti ga i ako ne planinarite.
U dvorištu pomenute konobe ispada mi futrola sa fotoaparatom. Nije mi se to prvi put dogodilo ali ovoga puta posledice su bile fatalne po displej. Nisam mogao da vidim ono što fotografišem, nisam mogao da uđem u podešavanja. I sve to na samom početku trodnevne akcije sa izuzetno atraktivnim predelima. Nisam poludeo, nisam razbio fotoaparat, nije mi to pokvarilo događaj. Sve to bi se dogodilo pre 5-6 godina. Fotografisao sam naslepo i paralelno sam koristio mobilni telefon. Pretpostavljam da sam malo pomerio fokus sa fotografisanja na samo planinarenje...
Iako
ne ulazi u prvih deset vrhova Orjena po visini, Subra je svakako jedan
od najatraktivnijih. Njenih 1679m nadmorske visine ne
nagoveštavaju šta vas čeka i šta ćete videti. Potpuno drugačije izgleda ako je gledate i penjete sa severne ili sa južne strane. Na severnoj strani je taj amfiteatar Subre, blago zaobljena i potpuno vertikalna stena. U geomorfološkom smislu predstavlja cirk, mesto gde se formira lednik. Da ne glumim pamet, ovo sam saznao tek po povratku i pronašao na vikipediji da su cirkovi amfiteatralna udubljenja, strmih strana i blago zatalasanog dna čija je jedna strana otvorena i to mesto je svedeno na zaobljen prag. Bukvalno tako izgleda Subrin cirk. Lednika na Orjenu više nema ali ako sam dobro shvatio sve što ono čemu se divimo na toj planini rezultat je njihovog rada.
Staza od Vrbanja prvo prolazi kroz selo, zatim ide livadom sa koje prvi put lepo vidite amfiteatar a onda ulazi u šumu gde počinje uspon. Uspon je tačno onakav kakav treba da bude, u početku blag, onda sve jači i na kraju morate da se verete. Idete pravo na amfiteatar i penjete se uz njega sve dok stena ispred vas ne postane potpuno vertikalna. Tada skrećete desno i nastavljate da se verete ivicom vertikale. Štapove ste odavno spakovali. Kada stignete na vrh te stene, staza prelazi na drugu stranu planine. Odmah nailazite na jedan eksponirani deo koji je od skora obezbeđen sajlom. Staza je dovoljno široka tako da pri suvom vremenu ne predstavlja problem, osim ako vam ne smeta kretanje po skoro vertikalnoj litici. Posle nje nastavljate da se penjete sve do ispod samog vrha gde stena prelazi u livadu. Poslednjih stotinak metara vrlo su blagi i pitomi što možete shvatiti ili kao nagradu ili kao ironiju.
Uspon na Subru nije bio lak. Po suvom vremenu staza nije mnogo opasna i naporna ali bilo je nekoliko otežavajućih okolnosti. Iza nas je bila noć provedena u putu, rančevi su bili teški pre svega zbog vode koje je trebalo dosta poneti ali glavni problem bila je vrućina i odsustvo daška vetra. Jedino mesto gde je bilo prijatno bila je Sniježna jama, valjkasto udubljenje u steni, negde na sredini uspona. Na sredini ovog udubljenja nalazi se stena oko koje kruži vazduh i hladi se da bi zatim prijatno pirkao na vas dok stojite na ivici jame.
Sa vrha je pogled otvoren i odličan. Severno od vas su glavni vrhovi Orjena među kojima se jasno ističe Zubački kabao. Nisam siguran da li sam prepoznao Vučji zub. Južno je Odijevo koje vam zaklanja pogled na more. Istočnom panoramom dominira Lovćen a vide se i neki bliži vrhovi koje ne prepoznajem. Ispod njih je planinarski dom "Za Vratlom" čiji se crveni krov više nego jasno primećuje u zeleno-sivoj kombinaciji trave i kamena.
Dom izgleda jako blizu i čini se da do njega ne treba više od sat vremena. Ipak, dva sata smo se spuštali, savlađujući škrape i sve ostale kraške zamke. Pomenuo sam da sa te južne strane Subra izgleda sasvim drugačije, svakako pitomije nego sa severne. Ali ako se malo bolje zagledate, videćete da i sa ove strane imate pojas strmih, skoro vertikalnih stena. Svaki vrh Orjena koji sam do sada video je priča za sebe i ni jedan nije lak za penjanje.
Tek pred sam kraj ture, kada siđete skroz u dolinu, možete malo da se opustite i uživate u zelenim livadama punim stena i kamenja. Planinarski dom se nalazi na malom uzvišenju, delimično okružen drvećem. Skoro je renoviran i atmosfera u njemu je sasvim prijatna. Domaćini su bili ljubazni i uslužni. Voda je problem kao svuda na Orjenu ali se snalaze, pili smo filtriranu kišnicu i sasvim je ok. Naravno, ko ne želi da pije vodu imaju hladnog piva...
Fotografije
Ideja da se u povratku svrati na Žabljak, bila je više nego dobra. Skratili smo putovanje kući za dva sata i kusur, i overili smo Durmitor za ovu godinu. Možda je mogla i neka druga planina da dođe u obzir za ovaj blic uspon ali ne znam gde bi lakše ovo izveli nego na Žabljaku i Durmitoru.
Planiran je bio Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora, ali je plan lako mogao da se promeni zbog snega koji je do prethodne nedelje onemogućavao uspon. Da budem iskren navijao sam da se to dogodi. Od vrhova Durmitora, skoro samo na Bobotov kuk sam se peo, prethodne godine između ostalog. Hteo sam još neki da vidim. Čak je i pravac bio isti kao pre 11 meseci, sa Sedla.
Ipak sneg se pobrinuo da ne bude sve isto. Prvi put smo ga probali negde ispod Uvite grede. Kasnije ga je bilo sve više pa smo čitave deonice gazili po njemu. Od Zelenog vira do Velike previje bila su dva veća snežna pojasa. Išli smo po tuđim tragovima, iako smo vrlo rano krenuli nismo bili prvi to jutro. Mada, tragovi su verovatno od prethodnih dana. Skoro cela grupa izašla je do ispod stene i kasnije do Škrčkog pogleda.
E tu je već nastao veći problem. Strana koja gleda na Škrčka jezera uglavom je u senci i snega je tu bilo dosta. Na jednom mestu potpuno je presekao stazu. Imali smo tri varijante: da probamo da se ispenjemo iznad snega, da ga obiđemo sa donje strane ili da se vratimo. Neki Poljaci koji su išli ispred nas krenuli su odmah uzbro ali mi smo se spustili ispod snega. Poslušali smo savet jednog od naših planinara koji je (pomalo nesmotreno...) pre cele grupe isprobao obe varijante. Vodič je apelovao da samo iskusni i sigurni u sebe krenu na vrh što je grupa veoma dobro ispoštovala. Problem je bio deo van glavne staze, dok smo obilazili sneg. Puno kamenja koje nismo baš potpuno uspevali da kontrolišemo, posebno tokom silaska. Jedanaestoro nas je izašlo na vrh. I vratilo se sa njega...
Zašto treća sreća u podnaslovu? Zato što sam treći put gore i prvi put imam čisto nebo i pogled na sve strane. Prvi put se bukvalno ništa nije videlo, testo ispod nas. Drugi put se na trenutke otvarao pogled na okolne vrhove. Sada je bilo kako treba da bude. Osim već pomenutog fotoaparta ali poslužio je i mobilni telefon.
Fotografije
Subra, iza desno od nje najviši vrh Zubački kabao, Reovačka greda...
Tako se desilo da sam za poslednjih osam meseci već treći put na Orjenu, planini o kojoj pre poslednjeg oktobra nisam mnogo razmišljao. Tada smo išli u Trebinje i učestvovali na XV usponu na Vučji zub. Bio sam fasciniran planinom i posebno vrhom Vučji zub. Onda smo za 1.maj bili na Veljem vrhu i išli čuvenim austrijskim putem do Crkvica. Oba puta su mi pričali o Subri i njenom amfiteatru i kada se mi se oslobodio vikend 14-16. jun nisam puno razmišljao, prijavio sam se za akciju koju su vodili Miša i Caca iz pančevačkog Jelenka. Uz Subru predviđen je bio i vrh Odijevo pa i svraćanje na Durmitor ali da krenem redom...
Put do Vrbanja
Krenuli smo u četvrtak popodne. To jutro sam na posao došao pod punom planinarskom opremom i kada je sirena zasvirala preselio sam se na parking kod Sava centra gde smo sačekali ekipu iz Pančeva. Ovakve akcije uvek okupe ljude iz više gradova pa je pored Pančevaca i Beograđana bilo i Zrenjaninaca a verovatno i ljudi iz još nekih gradova.
I da odmah ispalim najveći problem pa mu se više neću vraćati, da ne mračim odlično organizovanu akciju punu adrenalina. Umesto velikog autobusa dobili smo dva mini busa. Prevoznik je otkazao pred sam put a vodič je i ovo jedva uspeo da nađe. Naš minibus svako nije bio za put do mora ali eto, izdržali smo i priča je tu.
Otišli smo preko Bosne, putem obeleženim stratištima iz prošlih ali i bliskih vremena. Na tom putu su dva granična prelaza, oba sa neizvesnim vremenom čekanja, što je po meni dovoljan razlog da se preispita pravac putovanja. Nekada, u vreme moje države, glavni problem na tom pravcu bile su krivine i usponi oko Tjentišta. Sada je bar carinicima bolje...
Jutarnja pauza u Gackom
Od Trebinja idemo levo, novim i papreno skupim putem ka Herceg Novom. Obilazimo Orjen sa zapadne strane. Skrećemo ka selu Kruševice. Selo je vrlo živopisno, šteta što nismo mogli malo da se zadržimo. Penjemo se uskim i za vožnju prilično teškim putem ka selu Vrbanj. Tu se presvlačimo, pakujemo u ranac stvari za dva dana i frustriranim vozačima, nenaviknutim na vožnju planinara, zakazujemo susret za sutrašnje popodne. Neki piju kafu u konobi čiji izgled i veličina govore da stanovnici ovog sela računaju na turiste. Mislim da bi bilo zanimljivo posetiti ga i ako ne planinarite.
Subra
Sa vrha je pogled otvoren i odličan. Severno od vas su glavni vrhovi Orjena među kojima se jasno ističe Zubački kabao. Nisam siguran da li sam prepoznao Vučji zub. Južno je Odijevo koje vam zaklanja pogled na more. Istočnom panoramom dominira Lovćen a vide se i neki bliži vrhovi koje ne prepoznajem. Ispod njih je planinarski dom "Za Vratlom" čiji se crveni krov više nego jasno primećuje u zeleno-sivoj kombinaciji trave i kamena.
Silazak sa Subre
Dom izgleda jako blizu i čini se da do njega ne treba više od sat vremena. Ipak, dva sata smo se spuštali, savlađujući škrape i sve ostale kraške zamke. Pomenuo sam da sa te južne strane Subra izgleda sasvim drugačije, svakako pitomije nego sa severne. Ali ako se malo bolje zagledate, videćete da i sa ove strane imate pojas strmih, skoro vertikalnih stena. Svaki vrh Orjena koji sam do sada video je priča za sebe i ni jedan nije lak za penjanje.
Tek pred sam kraj ture, kada siđete skroz u dolinu, možete malo da se opustite i uživate u zelenim livadama punim stena i kamenja. Planinarski dom se nalazi na malom uzvišenju, delimično okružen drvećem. Skoro je renoviran i atmosfera u njemu je sasvim prijatna. Domaćini su bili ljubazni i uslužni. Voda je problem kao svuda na Orjenu ali se snalaze, pili smo filtriranu kišnicu i sasvim je ok. Naravno, ko ne želi da pije vodu imaju hladnog piva...
Fotografije
Odijevo
Odijevo je jedan od najjužnijih vrhova Orjena. Ako nije najjužniji, sigurno je prvi iznad Herceg Novog i Igala. Visok je 1571m. Blizu je doma i moguće je napraviti kružnu turu što smo to jutro i uradili.
Krenuli smo rano, oko pola 6 smo već bili na stazi. U početku smo išli putem koji od doma silazi do motela Borići i asfaltnog puta, kojim ćemo se sedam sati kasnije spustili sa Orjena. Kod vidikovca odakle se prvi put vidi more (i ima signala...) skrenuli smo desno i započeli penjanje ka vrhu Kamenski kabao. Uspon je jak i nastupa brzo po polasku tako da je dobro što smo izbegli vrućinu. Na tabli piše da do vrha ima 45 minuta, toliko nam je i trebalo da se popenjemo.
Kada stignemo na vrh, imamo fenomenalan pogled na ulaz u Boku, Herceg Novi, Igalo, Prevlaku, ostrvo Mamula u daljini... Severno se vidi Subra i iza nje najviši vrhovi Orjena. Kamenski kabao (1384) je zapravo istočni kraj grebena na čijem se najvišem vrhu, skroz zapadno, nalazi Odijevo. Na njemu se nalazi piramida sagrađena od kamena ali da li ga možemo smatrati vrhom? Tako nešto izgleda besmisleno jer u pitanju je najniža tačka grebena. Ali sa druge strane, do njega i do Odijeva vode različite markirane staze a grebenska staza između njih nije markirana, uskoro ćemo saznati i zašto.
Trebalo nam je skoro dva sata da pređemo greben. Staza ne postoji, idete po kamenju ili dubokoj travi, često morate da zaobilazite šiblje ili da se provlačite kroz njega. Izbor puta je isključivo na vama (ili na onome ko je prvi u grupi...). Ako pogrešite valja se vraćati ili gurati do sigurne tačke. Ne ide se sve vreme uzbrdo, nekoliko puta smo silazili u udoline i naravno ponovo se peli. Na kraju, kada sam bio ubeđen da je ispred nas poslednji i čist uspon, još dve depresije smo imali. Da ne pričam o tome da li je kamen na koji stajete siguran i koliko je reptila izbeglo naše cokule. Naporno, više test strpljenja i koncentracije nego prave fizičke izdržljivosti. Uz toplo vreme, čak i u tim jutarnjim satima, prilično nas je smorilo.
Na vrhu ogroman broj insekata. Ne znam koja je vrsta, tek bili su krupni i dosadni. Pogled je odličan na sve strane. Sve što sam nabrojao da se videlo sa Kamenskog, vidi se i sa Odijeva, iz malo drugačijeg ugla. Plus što smo bliži Hrvatskoj pa vidimo Molunat i poluostrvo i ostrvo ispred njega. Odmaramo dok ne stigne ekipa. Prvo sam zauzeo položaj sa pogledom na more ali sam onda shvatio da sa druge strane duva prijatan vetrić pa sam promenio mišljenje na koju stranu je lepši pogled, dao sam prednost vrhovima Orjena...
Uskoro pristiže cela grupa. Fotografišemo se na vrhu i idemo dalje. Spuštamo se severnom stranom. Staza vodi kroz šumu. Ima kamenja po njoj ali daleko je lakša od grebenske. Markirana je za razliku od prve. Na Orjenu vam gps skoro i ne treba. Važno je samo da znate gde idete i da pratite markaciju. Ako je izgubite jedino što je pametno jeste da se vratite i potražite je. Zbog konfiguracije i težine terena, svako prečenje može da bude i opasno i jako naporno.
Silazimo u dolinu i izlazimo iz šume. Predeo oko nas veoma je lep, trava ima jako zelenu boju. Kamene kuće su vrlo retke i uglavnom napuštene. Uključujemo se na jučerašnji trek sa Subre. U domu smo oko pola 12. Osvežavamo se, ručamo, pozdravljamo sa domaćinima i krećemo sa planine. Vrućina je već prilična. Silazimo do bivšeg motela Borići. Vozači su već pristigli. Ispituju nas kako izgleda gore i gledaju kao da iz neke nesreće stižemo. Ponovo se prepakovavamo i ulazimo u minibuseve. Uglavnom spavamo do Morinja. Tamo ćemo provesti popodne. More nije najčistija ali osvežava. Onda ponovo sedamo u minibus i vozimo se preko Nikšića i Šavnika do Žabljaka. Ulazimo u apartmane oko devet. Imamo kupatila sa toplom vodim i wi-fi. Malo li je?
Fotografije
Greben od Kamenskog kabaoa do Odijeva
Trebalo nam je skoro dva sata da pređemo greben. Staza ne postoji, idete po kamenju ili dubokoj travi, često morate da zaobilazite šiblje ili da se provlačite kroz njega. Izbor puta je isključivo na vama (ili na onome ko je prvi u grupi...). Ako pogrešite valja se vraćati ili gurati do sigurne tačke. Ne ide se sve vreme uzbrdo, nekoliko puta smo silazili u udoline i naravno ponovo se peli. Na kraju, kada sam bio ubeđen da je ispred nas poslednji i čist uspon, još dve depresije smo imali. Da ne pričam o tome da li je kamen na koji stajete siguran i koliko je reptila izbeglo naše cokule. Naporno, više test strpljenja i koncentracije nego prave fizičke izdržljivosti. Uz toplo vreme, čak i u tim jutarnjim satima, prilično nas je smorilo.
Pogled na ulaz u Boku
Na vrhu ogroman broj insekata. Ne znam koja je vrsta, tek bili su krupni i dosadni. Pogled je odličan na sve strane. Sve što sam nabrojao da se videlo sa Kamenskog, vidi se i sa Odijeva, iz malo drugačijeg ugla. Plus što smo bliži Hrvatskoj pa vidimo Molunat i poluostrvo i ostrvo ispred njega. Odmaramo dok ne stigne ekipa. Prvo sam zauzeo položaj sa pogledom na more ali sam onda shvatio da sa druge strane duva prijatan vetrić pa sam promenio mišljenje na koju stranu je lepši pogled, dao sam prednost vrhovima Orjena...
Uskoro pristiže cela grupa. Fotografišemo se na vrhu i idemo dalje. Spuštamo se severnom stranom. Staza vodi kroz šumu. Ima kamenja po njoj ali daleko je lakša od grebenske. Markirana je za razliku od prve. Na Orjenu vam gps skoro i ne treba. Važno je samo da znate gde idete i da pratite markaciju. Ako je izgubite jedino što je pametno jeste da se vratite i potražite je. Zbog konfiguracije i težine terena, svako prečenje može da bude i opasno i jako naporno.
Duboki do i Subra u daljini
Silazimo u dolinu i izlazimo iz šume. Predeo oko nas veoma je lep, trava ima jako zelenu boju. Kamene kuće su vrlo retke i uglavnom napuštene. Uključujemo se na jučerašnji trek sa Subre. U domu smo oko pola 12. Osvežavamo se, ručamo, pozdravljamo sa domaćinima i krećemo sa planine. Vrućina je već prilična. Silazimo do bivšeg motela Borići. Vozači su već pristigli. Ispituju nas kako izgleda gore i gledaju kao da iz neke nesreće stižemo. Ponovo se prepakovavamo i ulazimo u minibuseve. Uglavnom spavamo do Morinja. Tamo ćemo provesti popodne. More nije najčistija ali osvežava. Onda ponovo sedamo u minibus i vozimo se preko Nikšića i Šavnika do Žabljaka. Ulazimo u apartmane oko devet. Imamo kupatila sa toplom vodim i wi-fi. Malo li je?
Fotografije
Bobotov kuk, treća sreća
Ideja da se u povratku svrati na Žabljak, bila je više nego dobra. Skratili smo putovanje kući za dva sata i kusur, i overili smo Durmitor za ovu godinu. Možda je mogla i neka druga planina da dođe u obzir za ovaj blic uspon ali ne znam gde bi lakše ovo izveli nego na Žabljaku i Durmitoru.
Planiran je bio Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora, ali je plan lako mogao da se promeni zbog snega koji je do prethodne nedelje onemogućavao uspon. Da budem iskren navijao sam da se to dogodi. Od vrhova Durmitora, skoro samo na Bobotov kuk sam se peo, prethodne godine između ostalog. Hteo sam još neki da vidim. Čak je i pravac bio isti kao pre 11 meseci, sa Sedla.
Zeleni vir u poluzimskom ambijentu
Ipak sneg se pobrinuo da ne bude sve isto. Prvi put smo ga probali negde ispod Uvite grede. Kasnije ga je bilo sve više pa smo čitave deonice gazili po njemu. Od Zelenog vira do Velike previje bila su dva veća snežna pojasa. Išli smo po tuđim tragovima, iako smo vrlo rano krenuli nismo bili prvi to jutro. Mada, tragovi su verovatno od prethodnih dana. Skoro cela grupa izašla je do ispod stene i kasnije do Škrčkog pogleda.
E tu je već nastao veći problem. Strana koja gleda na Škrčka jezera uglavom je u senci i snega je tu bilo dosta. Na jednom mestu potpuno je presekao stazu. Imali smo tri varijante: da probamo da se ispenjemo iznad snega, da ga obiđemo sa donje strane ili da se vratimo. Neki Poljaci koji su išli ispred nas krenuli su odmah uzbro ali mi smo se spustili ispod snega. Poslušali smo savet jednog od naših planinara koji je (pomalo nesmotreno...) pre cele grupe isprobao obe varijante. Vodič je apelovao da samo iskusni i sigurni u sebe krenu na vrh što je grupa veoma dobro ispoštovala. Problem je bio deo van glavne staze, dok smo obilazili sneg. Puno kamenja koje nismo baš potpuno uspevali da kontrolišemo, posebno tokom silaska. Jedanaestoro nas je izašlo na vrh. I vratilo se sa njega...
Pogled sa Bobotovog kuka
Zašto treća sreća u podnaslovu? Zato što sam treći put gore i prvi put imam čisto nebo i pogled na sve strane. Prvi put se bukvalno ništa nije videlo, testo ispod nas. Drugi put se na trenutke otvarao pogled na okolne vrhove. Sada je bilo kako treba da bude. Osim već pomenutog fotoaparta ali poslužio je i mobilni telefon.
Fotografije
Нема коментара:
Постави коментар