Uskrs i 1. maj su se ove 2019. godine poređali jedan pored drugog tako da ste sa dva slobodna dana mogli da vežete deset neradnih. Nisam išao toliko daleko, radio sam u utorak posle Uskrsa provedenog u zavičaju a onda isto to veče krenuo na akciju. Vlada je ove godine ponovio akciju od prethodne, sa nekim izmenama pre svega zbog promene smeštaja ali i vremenske prognoze. Crnogorsko primorje je pravi izbor za 1. maj kada su više planine još uvek pod snegom koga smo se već zasitili.
Krenuli smo u utorak veče, oko pola 11. Kiša je sipila dok sam čekao ekipu na početku Ibarske magistrale. Po kiši ćemo se i vratiti a dole smo nekako uspevali da je izbegnemo. Jeste nam malo promenila planove ali ni jednom nismo navlačili kabanice. Udobna i sigurna vožnja kao i uvek kada nas Slađan vozi, pauza na Zlatiboru dole kod Dobroselice, prelazak u Crnu Goru, tradicionalno druženje sa njihovom policijom, prolazak kroz Podgoricu i Cetinje i evo nas u Njegušima. Prolazimo kroz selo i zaustavljamo se malo dalje, kod konobe Krstac.
Kiše trenutno nema pa je vodič odlučio da iskoristimo predah i odemo na Pestingrad. U pitanju je brdo, tačnije stena iznad Kotora. Lako je uočljiva iz bilo kog dela grada i okoline pošto je najviša i najimpozantnija. Kod konobe, na manjoj raskrsnici, izlazimo iz minibusa i malo se vraćamo asfaltom a onda skrećemo levo na makadamski put. Tim putem možete sve do table sa putokazima koja će vas uputiti ka Pestingradu (mi smo preprečili u odlasku...). Ono što me je prijatno iznenadilo jestu odlično obeležene staze, tradicionalnim markacijama ali i tablama na kojima su pored odredišta ispisane kilometraže i vreme potrebno da se do njih stigne. Nekoliko ovakvih tabli ima do Pestingrada i ne morate da poznajete teren ili da imate gps uređaj da bi ste ga pronašli. Naravno, dobra obuća se podrazumeva i oprez kada stignete na stenu.
Prolazimo ivicom sela sa tradicionalnim kamenim kućama ali i onim od novijih materijala. Puno ima napuštenih od kojih su samo spoljni zidovi ostali. Ne znam da li je tradicija u pitanju i poštovanje prošlosti ali nekada znaju i depresivno da deluju.
Predeo nije posebno atraktivan ili mi od magle ne vidimo dovoljno daleko. Staza je kamenita što uvek zahteva dodatnu opreznost pri hodanju. Greška koju sam napravio je izbor obuće. Trebalo je da obujem cipele za tvrđim đonom, ne zbog sebe već da bi sačuvao ove sa mekšim. To važi za sve dane koje smo dole pešačili.
Kada stignemo na vidikovac ništa nećemo videti od magle. Belina će se samo na trenutak razići i tada ćemo videti stenu ispred nas koja je zapravo ona koja se vidi iz grada i sa koje se pruža taj fenomenalni pogled, ona je zapravo Pestingrad. Put do nje već nije za svakoga, posebno ako su stene vlažne kao taj dan. Postavljena je i sajla, tačnije konopac. Veći deo grupe je ostao na ovom prvom vidikovcu (među njima i srećkovići koju su prethodne godine imali čist pogled) a nas trojica smo odlučili da odemo do glavnog.
Nije mi bilo jasno u prvom trenutku gde se nalazimo, gledao sam u daljinu ka Tivtu čekajući da se oblak rasčisti a onda sam shvatio da je more pravo ispod nas. Bili smo uporni i 3-4 puta se nebo otvorilo a meni je u glavi eksplodiralo od prizora koji sam video. Lepše je bilo nego što je fotoaparat uspeo da zabeleži...
Vraćamo se i posle nekog vremena sustižemo grupu. Kada stignemo do minibusa kiša će već ozbiljno početi da pada. Odustajemo od silaska u Kotor serpentinama i upućujemo se ka Skadarskom jezeru.
U Kotoru ćemo provesti dva sata sledeći dan, u povratku sa Orjena. Stigli smo sa planine puni utisaka a i trebalo je pojesti nešto pa za šetnju starim gradom nije ostalo mnogo vremena. Nije samo vreme u pitanju, inače posle celodnevnog pešačenja nisam naročito raspoložen za duža turistička razgledanja. Zbog toga priča o Kotoru ostaje za neku drugu priliku. Naravno, fotoaparat nema takvih problema pa se u zajedničkom albumu našlo više od polovine fotografija iz Kotora. Tu je i slika Pestingrada, snimljena sa obale mora.
Fotografije
Ne bih puno da pričam o Skadarskom jezeru iz dva razloga. Prvo jer značajem i količinom informacija može da mi pojede ceo post i drugo što još uvek ne znam dovoljno o njemu. Oba razloga su i pojedinačno dovoljno ubedljivi.
Ono što većina zna jeste da je u pitanju najveće jezero na Balkanu i da njegovu površinu od 369,7 km² dele Crna Gora i Albanija. Koliko je lepo znaju svi oni koji su ga posetili, gledali fotografije, filmove... Na jezero smo sišli kod Rijeke Crnojevića, strmim putem koji se odvaja od puta Cetinje - Podgorica. Prošli smo kroz mesto i otišli do vidikovca Pavlova strana gde smo izašli iz minibusa (kiša je ponovo stala) i prošetali pored puta. Tu smo snimili neke od najlepših fotografija, tada ali i u povratku kada je bilo više sunca. Onda odlazimo u Karuč.
Zahvaljujući magli na Pestingradu, Karuč je osvojio titulu najlepšeg mesta koje smo taj dan videli. U pitanju je ruralno selo na samoj obali jezera. Uski asfaltni put silazi do drvenog doka a gde god da se maknete sa njega vidite kuće sagrađene od kamena, kamene ograde pa i ulice, tačnije prolaze, popločane kamenom. Ne znam tačno kako se zove kafana u koju smo svratili ali stiže se tako što sa najšireg trga pre spuštanja do jezera skrenete levo i idete uskim ulicama. Objašnjavam pošto mislim da mogu da je preporučim. U blizini je i tvrđava, najviša tačka sela sa koje je naravno odličan pogled, mada ni onom ispred kafane ništa ne fali. Ako ste kao ja zaluđeni filmovima neponovljivog Živka Nikolića onda Karuč morate posetiti. Čudo neviđeno je snimano u obližnjim Dodošima ali to je taj ambijent koji vidite i u Karuču.
Vraćamo se do Rijeke Crnojevića, prelazimo most i nastavljamo uskim putem ka Virpazaru. Put je zaista jedino što može da vas odvrati od posete ovim prelepim mestima. Uzak često i za jedno vozilo (dvosmeran je...), bez ikakvog obezbeđenja a dole reka i jezero sitni ko na tv... Prvo se puno penjemo a onda puno spuštamo. Slađan traži pauzu da ohladi kočnice, negde iznad uključenja na glavni put. I ovde je prelepo, jezero i planine iznad njega, prema moru (foto ispod).
Poslednji dan, u povratku, još jednom ćemo se sresti sa Skadarskim jezerom. Svratićemo u Virpazar ali kiša će biti prilično jaka tako da ćemo se ograničiti na kafu sa mesta gde imamo pogled na jezero. Ako budemo išli na istu akciju i sledeće godine, vožnja brodićem mogla bi biti uključena u priču...
Fotografije
Ponovo sam na Orjenu, ovoga puta sa crnogorske strane. Jesenas sam sa hercegovačke popeo vrhove Jastrebica i Vučiji zub i o tome sam pisao ovde. Prirodao sam sada još jedan vrh, doduše ni blizu toliko atraktivan i visok kao prethodna dva. Ali ako sam vrh nije nešto posebno, atraktivna je staza koja vodi do njega i od njega. Velji vrh se nalazi na krajnjem jugoistoku planine i sa njegovih padina je izvanredan pogled na Boku. Ne penje se toliko često mada je sastavni deo Primorske transverzale.
Krenuli smo iz Čanja, dobro naspavani posle jučerašnje iscrpljujuće vožnje. Vozili smo se Jadranskom magistralom pored Petrovca i Budve, prošli kroz Kotor, Perast i Risan i ispred Morina skrenuli desno na široki put koji se sa brda spušta ka moru. Prvi put njime idem, strm je ali dovoljno širok, osveženje posle uske i opterećene magistrale. Tu negde se valjda i završava ili počinje Orjen. Ne znam dovoljno dobro geografiju ovog kraja ali deluje mi da je dolina kojom put nastavlja ka Vilusima i dalje levo ka Trebinju, pravo ka Bileći ili desno ka Nikšiću, predstavlja granicu planine.
Na mestu gde se ukršta sa starim putem iz Risna izlazimo iz minibusa. Tu je neka kafana gde ostavljamo vozača da se druži sa meštanima (koji će mu uvaliti džak krompira...) a mi nabacujemo rančeve i krećemo. Idemo starim putem, tek da pređemo preko tunela probijenog za onaj novi. Onda se odvajamo na levo, širokom, kamenitom stazom koje ćemo se držati skoro sve vreme do kraja akcije. U pitanju je zapravo austrijski vojni put ali o tome nešto kasnije.
Idemo stazom a pogled nam je uglavnom usmeren levo, ka zalivu. Napravio sam dosta fotografija, uvek vam se učini da je novi vidikovac bolji od prethodnog. Doduše promenom položaja i visine menja se i krajolik, nešto se pojavi, nešto se sakrije. Prolazimo pored dve tvrđave: Unter i Ober. Kako im imena govore, prvo dolazite do Unter (donje) a za Ober (gornju) tvrđavu postoji obeleženo skretanje sa treka. Same po sebi nisu mnogo interesantne ali ispred gornje tvrđave se pruža odličan pogled pa vredi otići. Nije puno udaljena od treka a podrazumeva se da ogranak austrijskog puta vodi do nje.
Napredujemo lagano, ulazimo u šumu i stižemo do mesta gde se levo odvaja staza ka Veljem vrhu. Na isto mesto ćemo se vratiti i nastaviti dalje ka Crkvicama. Možete tu ostaviti rančeve ali i ne morate, uspon nije jak i stazom koja ide u cik-cak lako se savlađuje. Za vrh sam već rekao da nije posebno atraktivan ali ostali smo uskraćeni za pogled sa njega pošto je bila magla. Možda zbog toga imam potpuno pogrešno mišljenje...
Na vrhu pravimo kratku pauzu za osveženje a onda se spuštamo i idemo dalje. Obilazimo u luku Velji vrh i nastavljamo ka zapadu. Otvara nam se pogled na krševitu dolinu kojom ide novi put ali najviše vrhove Orjena, u pravcu kojih se krećemo, nećemo videti. Magla se ni jednog trenutka nije rasčistila.
Već pomenuti austrijski put svoj puni sjaj odnosno čvrstinu pokazuje u drugom delu našeg treka, od Veljeg vrha do Crkvica. Građen je krajem XIX i početkom XX veka (na tabli uklesanoj u steni piše 1882. godina) da olakša prilaz tvrđavama koje je carstvo gradilo na i oko Orjena. Pešački put, širok cenim oko 1,5m, sagrađen od čega bi drugo nego od kamena, napravio je krševitu planinu lako prohodnom pošto je izravnao sve useke i udubljenja i sklonio stene koje su mu se našle na putu. Na pojedinim mestima se uhvatio i tanak sloj trave po vrhu pa kao da gazite po tepihu. Odoleva vremenu već više od sto godina. Ne znam ko ga je pravio, ako su to bili robijaši okajali su sve svoje grehe...
Neposredno ispred Crkvica i asfaltnog puta nalazi se tvrđava Kom. Kao i Ober tvrđava, i ova leži iznad glavnog treka, morate da se odvojite od njega. Nisam bio raspoložen da odem do nje, nešto morate ostaviti i za sledeći put. Kada smo sišli na asfalt videli smo tablu sa informacijama o Primorskoj transverzali. Prešli smo jedan njen deo, doduše u suprotnom smeru.
Tu gde smo izašli na asfalt, to su već Crkvice. Ostalo je još da pređemo nepun kilometar do mesta gde je spomenik Krivošijskoj buni gde nas je čekao minibus. Oko nas je sada potpuno drugačija priroda. Visoko i staro drveće i trava jako zelene boje deluju vrlo umirujuće posle krša kroz koji smo ceo dan išli. Prelazak iz krša u zelenilo Crkvica gotovo je trenutan. Za Orjen sam prethodni put zapisao da je krševiti, kišni i bezvodni. Ponovo sam se uverio da je krševiti i bezvodni. Na česme ili izvore uopšte ne računajte. Srećom kiše ponovo nije bilo iako su Crkvice mesto sa najviše padavina u bivšoj Jugi. Ali ni tu ne pada kiša baš stalno, tada je bilo samo oblačno.
Fotogafije
Lisinj je pobedio u konkurenciji Rumije i Vrsute za akciju u petak. Sve tri planine nalaze se u zaleđu južne crnogorske obale. Vrsuta je negde iznad Sutomora a druge dve malo ispod Bara. Metereolozi su obećavali kišu što je Vladi bio razlog da se opredeli za ne toliko jaku turu. Ja sam istom prognozom vođen bio više za Rumiju, ako već nećemo uživati u pogledu bar da dobro ispešačimo. Razmišljali smo da nas nekoliko ode na Rumiju ali smo ipak izabrali da idemo svi zajedno. Nekako se čovek primi na manju grupu, posebno posle 2-3 dana. Plus što ni na Lisinju nisam bio.
Lisinj se nalazi između Bara i Dobre vode. Vrh planine udaljen je oko 3,5 km od mora vazdušnom linijom a iznad mora je 1353m. Drveća skoro da i nema pa je pogled sa njega odličan sve vreme dok se penjete. Kiše nije bilo tako da je sve ispalo odlično osim što je kilometraža mogla da bude malo veća. Ali čekalo nas je još uzbuđenja tog dana...
Krenuli smo iz zaseoka Lunje. Posle Bara skrenete levo i onda se penjete uskim putem, ne mi već minibus. Kada sve saberem, mislim da je on najviše zaplatio na prvomajskoj akciji. Mesto odakle krećemo sa pešačenjem i glavni orijentir je česma u Lunjama. Neko ju je posvetio svom stricu, imena sam zaboravio. Ispred česme je bazenčić sa istom tom vodom a ispred njega dva velika drveta na čijem korenju su meštani instalirali male drvene klupice. Sedeći na njima uživaju u fenomenalnom pogledu (slika pored) koji se pruža sa ovog mesta na dolinu, more i još neke vrhove.
Kod česme je stub sa oznakama pravaca a i markacija počinje odatle. Lisinj se nalazi na Primorskoj transverzali i mislim da je njena poslednja tačka (ili prva, zavisi odakle dolazite...). Nema mnogo da se kaže o samoj stazi. Uglavnom uzbrdo, prosečan nagib, nešto manje od 5km do vrha i oko 750m uspona. Teška je za hodanje, uglavnom kamenita, ponesite cipele sa dobrim đonom. Odlično je markirana, ne možete da zalutate.
Što se više penjete sve više se otvara pogled na rivijeru. U početku vidite samo Utjehu na jugu a kasnije se otvori pogled na Dobru Vodu i onda na Bar pa i severno od Bara. Nema mnogo šta da se priča ali itekako ima da se vidi pa pogledajte fotografije i video ispod. Sa vrha je odličan pogled na Rumiju, ceo greben je ispred vas. Primorska transverzala nastavlja ka toj najvišoj planini u ovom delu Crne Gore.
Pri silasku (a i pri penjanju, ako se okrenete...) vidite u daljini dve manje vodene površine. Kasnije sam saznao da su u pitanju Šasko jezero i ulcinjska solana.
Fotografije
Silazimo do česme i sedamo malo na one klupice dok se cela grupa ne spusti. Onda nas minibus spušta istim putem do Starog Bara. Nalazi se nekih 5km daleko od mora, u podnožju Rumije, na mestu koje je izabrano jer je nekada pružalo dobre šanse za odbranu. Pridev Stari dobilo je 1908. godine kada je naselje pored mora dobilo ime Novi Bar, kasnije samo Bar. Centralno mesto u okviru naselja zauzima odlično očuvana tvrđava iz srednjeg veka koju nazivaju Stari grad Bar (terminologija je malo zbunjujuća...) i po kojoj je naselje poznato.
Stižemo na veliki parking gde caruju neki momci za koje je teško poverovati da su opštinski službenici. Ulaz u tvrđavu je u nedaleko odatle. Pre toga prolazite kroz ulicu prepunu restorana, kafića i prodavnica suvenira. Ulica se pruža duž zidina tvrđave. Karta za tvrđavu košta 2e.
Uobičajena masivna kapija i kule koje je štite. Dva reljefa venecijanskog lava označavaju da je tvrđava bila u posedu Mlečana skoro vek i po. Kada uđete, dolazite do biletarnice a odmah iza nje je zgrada carinarnice iz XV veka. U njoj je postavljena izložba nekih eksponata, između ostalog i velika mapa tvrđave sa kraćim propratnim tekstom. Odatle saznajem da grad potiče iz ranog srednjeg veka i da se prvi put pominje kao Antivari krajem IX veka. Da je bio značajan centar zetske države, sedište dukljanske arhiepiskopije, sastavni deo države Nemanjića, slobodna komuna u XIV veku. Da su ga 1443. osvojili Mlečani, 1571. Turci a 1878. Crnogorci. Tada život u gradu-tvrđavi zamire i sve aktivnosti se prenose na naselje formirano u njegovom podnožju, ono što od 1908. znamo kao Stari Bar.
Slično kao u Kotoru, nismo obišli celu tvrđavu i nisam video dovoljno da bih dalje širio priču. Ostaje za neki drugi put kada ću joj svakako posvetiti više vremena. Za sada pogledajte fotografije, ima opis pored svake. Vidi se da se radi na uređenju i istraživanju starog grada, što je dobro, ali ima još mnogo toga da se uradi i sredi. Neki objekti su relativno skoro obnovljeni i pitanje je koliko su zadržali od svoje autentičnosti (ne dovodim pod sumnju, samo kažem da ne znam). Svakako vredi svratiti i videti.
Fotografije
Posle 18 godina ponovo sam na crnogorskom primorju. Poslednji put sam tu letovao 2001. godine, u Kamenarima. Prošao sam ponovo kroz Boku ali ovaj put je video i odozgo, nešto što sam odavno želeo da uradim. Video sam Buljarice sa magistrale. Tamo sam letovao nekada davno dok sam bio u osnovoj školi. Plaža je mnogo bliža kampu nego što je moja memorija zabeležila. Konačno sam video i taj Čanj za koji me vežu dve epizode iz nekog prošlog života. Sada smešne, onda pomalo traumatične.
Plaža u Čanju je vrlo lepa, cela uvala je lepa i čini mi se da je mesto ne prati dovoljno dobro, da ima još prostora da se razvije. Iskoristili smo malo lepše vreme u petak popodne i okupali se po povrtku sa Lisinja. Voda je bila izuzetno hladna ali izdržao sam nekih pola sata. Smešteni smo bili u vili Asanović. Dovoljno je velika da nas sve primi a pošto sezona još nije počela imali smo je samo za sebe. Boba i njena majka su bile vrlo gostoprimljive i učinile su da se vrlo prijatno osećamo. Boba je takođe planinarka, družila se sa nama sve te dane, išla na Velji vrh i na Lisinj.
Poslednjeg dana očekivali smo i dočekali kišu. Pre toga posetili smo ostatke još jednog srednjevekovnog utvrđenja. U pitanju je tvrđava vrlo zvučnog naziva - Haj-Nehaj. Nalazi se na brdu iznad Sutomora i šteta što je dan bio oblačan a more sivo, pretpostavljam da bi pogled a i fotografije bili mnogo dobri. Za razliku od one u Starom Baru, ova je potpuno otvorena za posete, što znači da se osim markacije ništa na njoj nije urađeno, što dalje implicira da treba biti vrlo oprezan.
Odatle idemo do Bara gde svraćamo na pijacu a zatim vožnja do Virpazara gde pravimo pauzu za kafu i onda pravac Beograd. Uz sat i po čekanja na ulazak u Srbiju. Francuzi i Nemci su ratovali vekovima a sada prelaze granicu bez zaustavljanja. Mi čekamo sat i po da uđemo iz Crne Gore. I to situacija na terenu. U glavama ljudi je verovatno drugačije...
Fotografije
Da ne završim u lošem raspoloženju, evo još jedne fotografije sa Skadrskog jezera:
Krenuli smo u utorak veče, oko pola 11. Kiša je sipila dok sam čekao ekipu na početku Ibarske magistrale. Po kiši ćemo se i vratiti a dole smo nekako uspevali da je izbegnemo. Jeste nam malo promenila planove ali ni jednom nismo navlačili kabanice. Udobna i sigurna vožnja kao i uvek kada nas Slađan vozi, pauza na Zlatiboru dole kod Dobroselice, prelazak u Crnu Goru, tradicionalno druženje sa njihovom policijom, prolazak kroz Podgoricu i Cetinje i evo nas u Njegušima. Prolazimo kroz selo i zaustavljamo se malo dalje, kod konobe Krstac.
Pestingrad, stena iznad Kotora
Prolazimo ivicom sela sa tradicionalnim kamenim kućama ali i onim od novijih materijala. Puno ima napuštenih od kojih su samo spoljni zidovi ostali. Ne znam da li je tradicija u pitanju i poštovanje prošlosti ali nekada znaju i depresivno da deluju.
Predeo nije posebno atraktivan ili mi od magle ne vidimo dovoljno daleko. Staza je kamenita što uvek zahteva dodatnu opreznost pri hodanju. Greška koju sam napravio je izbor obuće. Trebalo je da obujem cipele za tvrđim đonom, ne zbog sebe već da bi sačuvao ove sa mekšim. To važi za sve dane koje smo dole pešačili.
Nije mi bilo jasno u prvom trenutku gde se nalazimo, gledao sam u daljinu ka Tivtu čekajući da se oblak rasčisti a onda sam shvatio da je more pravo ispod nas. Bili smo uporni i 3-4 puta se nebo otvorilo a meni je u glavi eksplodiralo od prizora koji sam video. Lepše je bilo nego što je fotoaparat uspeo da zabeleži...
Kotor i zaliv sa Pestingrada
Vraćamo se i posle nekog vremena sustižemo grupu. Kada stignemo do minibusa kiša će već ozbiljno početi da pada. Odustajemo od silaska u Kotor serpentinama i upućujemo se ka Skadarskom jezeru.
U Kotoru ćemo provesti dva sata sledeći dan, u povratku sa Orjena. Stigli smo sa planine puni utisaka a i trebalo je pojesti nešto pa za šetnju starim gradom nije ostalo mnogo vremena. Nije samo vreme u pitanju, inače posle celodnevnog pešačenja nisam naročito raspoložen za duža turistička razgledanja. Zbog toga priča o Kotoru ostaje za neku drugu priliku. Naravno, fotoaparat nema takvih problema pa se u zajedničkom albumu našlo više od polovine fotografija iz Kotora. Tu je i slika Pestingrada, snimljena sa obale mora.
Fotografije
Skadarsko jezero
Ne bih puno da pričam o Skadarskom jezeru iz dva razloga. Prvo jer značajem i količinom informacija može da mi pojede ceo post i drugo što još uvek ne znam dovoljno o njemu. Oba razloga su i pojedinačno dovoljno ubedljivi.
Zahvaljujući magli na Pestingradu, Karuč je osvojio titulu najlepšeg mesta koje smo taj dan videli. U pitanju je ruralno selo na samoj obali jezera. Uski asfaltni put silazi do drvenog doka a gde god da se maknete sa njega vidite kuće sagrađene od kamena, kamene ograde pa i ulice, tačnije prolaze, popločane kamenom. Ne znam tačno kako se zove kafana u koju smo svratili ali stiže se tako što sa najšireg trga pre spuštanja do jezera skrenete levo i idete uskim ulicama. Objašnjavam pošto mislim da mogu da je preporučim. U blizini je i tvrđava, najviša tačka sela sa koje je naravno odličan pogled, mada ni onom ispred kafane ništa ne fali. Ako ste kao ja zaluđeni filmovima neponovljivog Živka Nikolića onda Karuč morate posetiti. Čudo neviđeno je snimano u obližnjim Dodošima ali to je taj ambijent koji vidite i u Karuču.
Pogled ispred kafane
Vraćamo se do Rijeke Crnojevića, prelazimo most i nastavljamo uskim putem ka Virpazaru. Put je zaista jedino što može da vas odvrati od posete ovim prelepim mestima. Uzak često i za jedno vozilo (dvosmeran je...), bez ikakvog obezbeđenja a dole reka i jezero sitni ko na tv... Prvo se puno penjemo a onda puno spuštamo. Slađan traži pauzu da ohladi kočnice, negde iznad uključenja na glavni put. I ovde je prelepo, jezero i planine iznad njega, prema moru (foto ispod).
Poslednji dan, u povratku, još jednom ćemo se sresti sa Skadarskim jezerom. Svratićemo u Virpazar ali kiša će biti prilično jaka tako da ćemo se ograničiti na kafu sa mesta gde imamo pogled na jezero. Ako budemo išli na istu akciju i sledeće godine, vožnja brodićem mogla bi biti uključena u priču...
Fotografije
Velji vrh
Ponovo sam na Orjenu, ovoga puta sa crnogorske strane. Jesenas sam sa hercegovačke popeo vrhove Jastrebica i Vučiji zub i o tome sam pisao ovde. Prirodao sam sada još jedan vrh, doduše ni blizu toliko atraktivan i visok kao prethodna dva. Ali ako sam vrh nije nešto posebno, atraktivna je staza koja vodi do njega i od njega. Velji vrh se nalazi na krajnjem jugoistoku planine i sa njegovih padina je izvanredan pogled na Boku. Ne penje se toliko često mada je sastavni deo Primorske transverzale.
Put Vilusi - Boka
Krenuli smo iz Čanja, dobro naspavani posle jučerašnje iscrpljujuće vožnje. Vozili smo se Jadranskom magistralom pored Petrovca i Budve, prošli kroz Kotor, Perast i Risan i ispred Morina skrenuli desno na široki put koji se sa brda spušta ka moru. Prvi put njime idem, strm je ali dovoljno širok, osveženje posle uske i opterećene magistrale. Tu negde se valjda i završava ili počinje Orjen. Ne znam dovoljno dobro geografiju ovog kraja ali deluje mi da je dolina kojom put nastavlja ka Vilusima i dalje levo ka Trebinju, pravo ka Bileći ili desno ka Nikšiću, predstavlja granicu planine.
Na mestu gde se ukršta sa starim putem iz Risna izlazimo iz minibusa. Tu je neka kafana gde ostavljamo vozača da se druži sa meštanima (koji će mu uvaliti džak krompira...) a mi nabacujemo rančeve i krećemo. Idemo starim putem, tek da pređemo preko tunela probijenog za onaj novi. Onda se odvajamo na levo, širokom, kamenitom stazom koje ćemo se držati skoro sve vreme do kraja akcije. U pitanju je zapravo austrijski vojni put ali o tome nešto kasnije.
Pogled na Boku sa padina Orjena, ispred su Verige, na kraju levo Lepetane
Idemo stazom a pogled nam je uglavnom usmeren levo, ka zalivu. Napravio sam dosta fotografija, uvek vam se učini da je novi vidikovac bolji od prethodnog. Doduše promenom položaja i visine menja se i krajolik, nešto se pojavi, nešto se sakrije. Prolazimo pored dve tvrđave: Unter i Ober. Kako im imena govore, prvo dolazite do Unter (donje) a za Ober (gornju) tvrđavu postoji obeleženo skretanje sa treka. Same po sebi nisu mnogo interesantne ali ispred gornje tvrđave se pruža odličan pogled pa vredi otići. Nije puno udaljena od treka a podrazumeva se da ogranak austrijskog puta vodi do nje.
Na vrhu pravimo kratku pauzu za osveženje a onda se spuštamo i idemo dalje. Obilazimo u luku Velji vrh i nastavljamo ka zapadu. Otvara nam se pogled na krševitu dolinu kojom ide novi put ali najviše vrhove Orjena, u pravcu kojih se krećemo, nećemo videti. Magla se ni jednog trenutka nije rasčistila.
Neposredno ispred Crkvica i asfaltnog puta nalazi se tvrđava Kom. Kao i Ober tvrđava, i ova leži iznad glavnog treka, morate da se odvojite od njega. Nisam bio raspoložen da odem do nje, nešto morate ostaviti i za sledeći put. Kada smo sišli na asfalt videli smo tablu sa informacijama o Primorskoj transverzali. Prešli smo jedan njen deo, doduše u suprotnom smeru.
U povratku svraćamo u Kotor, o čemu sam već pričao. Puno vožnje i drugog dana. Prijaće nam bliža destinacija sutradan, i nama i vozaču a i minibusu.
Fotogafije
Lisinj
Lisinj je pobedio u konkurenciji Rumije i Vrsute za akciju u petak. Sve tri planine nalaze se u zaleđu južne crnogorske obale. Vrsuta je negde iznad Sutomora a druge dve malo ispod Bara. Metereolozi su obećavali kišu što je Vladi bio razlog da se opredeli za ne toliko jaku turu. Ja sam istom prognozom vođen bio više za Rumiju, ako već nećemo uživati u pogledu bar da dobro ispešačimo. Razmišljali smo da nas nekoliko ode na Rumiju ali smo ipak izabrali da idemo svi zajedno. Nekako se čovek primi na manju grupu, posebno posle 2-3 dana. Plus što ni na Lisinju nisam bio.
Kod česme je stub sa oznakama pravaca a i markacija počinje odatle. Lisinj se nalazi na Primorskoj transverzali i mislim da je njena poslednja tačka (ili prva, zavisi odakle dolazite...). Nema mnogo da se kaže o samoj stazi. Uglavnom uzbrdo, prosečan nagib, nešto manje od 5km do vrha i oko 750m uspona. Teška je za hodanje, uglavnom kamenita, ponesite cipele sa dobrim đonom. Odlično je markirana, ne možete da zalutate.
Dobra voda i Utjeha, foto sa Lisinja
Što se više penjete sve više se otvara pogled na rivijeru. U početku vidite samo Utjehu na jugu a kasnije se otvori pogled na Dobru Vodu i onda na Bar pa i severno od Bara. Nema mnogo šta da se priča ali itekako ima da se vidi pa pogledajte fotografije i video ispod. Sa vrha je odličan pogled na Rumiju, ceo greben je ispred vas. Primorska transverzala nastavlja ka toj najvišoj planini u ovom delu Crne Gore.
Pri silasku (a i pri penjanju, ako se okrenete...) vidite u daljini dve manje vodene površine. Kasnije sam saznao da su u pitanju Šasko jezero i ulcinjska solana.
Fotografije
Stari Bar
Silazimo do česme i sedamo malo na one klupice dok se cela grupa ne spusti. Onda nas minibus spušta istim putem do Starog Bara. Nalazi se nekih 5km daleko od mora, u podnožju Rumije, na mestu koje je izabrano jer je nekada pružalo dobre šanse za odbranu. Pridev Stari dobilo je 1908. godine kada je naselje pored mora dobilo ime Novi Bar, kasnije samo Bar. Centralno mesto u okviru naselja zauzima odlično očuvana tvrđava iz srednjeg veka koju nazivaju Stari grad Bar (terminologija je malo zbunjujuća...) i po kojoj je naselje poznato.
Ulica pored tvrđave
Stižemo na veliki parking gde caruju neki momci za koje je teško poverovati da su opštinski službenici. Ulaz u tvrđavu je u nedaleko odatle. Pre toga prolazite kroz ulicu prepunu restorana, kafića i prodavnica suvenira. Ulica se pruža duž zidina tvrđave. Karta za tvrđavu košta 2e.
Slično kao u Kotoru, nismo obišli celu tvrđavu i nisam video dovoljno da bih dalje širio priču. Ostaje za neki drugi put kada ću joj svakako posvetiti više vremena. Za sada pogledajte fotografije, ima opis pored svake. Vidi se da se radi na uređenju i istraživanju starog grada, što je dobro, ali ima još mnogo toga da se uradi i sredi. Neki objekti su relativno skoro obnovljeni i pitanje je koliko su zadržali od svoje autentičnosti (ne dovodim pod sumnju, samo kažem da ne znam). Svakako vredi svratiti i videti.
Akvadukt, van zidina tvrđave
Fotografije
Malo o Čanju i još ponešto...
Posle 18 godina ponovo sam na crnogorskom primorju. Poslednji put sam tu letovao 2001. godine, u Kamenarima. Prošao sam ponovo kroz Boku ali ovaj put je video i odozgo, nešto što sam odavno želeo da uradim. Video sam Buljarice sa magistrale. Tamo sam letovao nekada davno dok sam bio u osnovoj školi. Plaža je mnogo bliža kampu nego što je moja memorija zabeležila. Konačno sam video i taj Čanj za koji me vežu dve epizode iz nekog prošlog života. Sada smešne, onda pomalo traumatične.
Plaža u Čanju je vrlo lepa, cela uvala je lepa i čini mi se da je mesto ne prati dovoljno dobro, da ima još prostora da se razvije. Iskoristili smo malo lepše vreme u petak popodne i okupali se po povrtku sa Lisinja. Voda je bila izuzetno hladna ali izdržao sam nekih pola sata. Smešteni smo bili u vili Asanović. Dovoljno je velika da nas sve primi a pošto sezona još nije počela imali smo je samo za sebe. Boba i njena majka su bile vrlo gostoprimljive i učinile su da se vrlo prijatno osećamo. Boba je takođe planinarka, družila se sa nama sve te dane, išla na Velji vrh i na Lisinj.
Odatle idemo do Bara gde svraćamo na pijacu a zatim vožnja do Virpazara gde pravimo pauzu za kafu i onda pravac Beograd. Uz sat i po čekanja na ulazak u Srbiju. Francuzi i Nemci su ratovali vekovima a sada prelaze granicu bez zaustavljanja. Mi čekamo sat i po da uđemo iz Crne Gore. I to situacija na terenu. U glavama ljudi je verovatno drugačije...
Fotografije
Da ne završim u lošem raspoloženju, evo još jedne fotografije sa Skadrskog jezera:
Eh, magla! Svakog dana ti je uzela delić koji nedostaje za potpun doživljaj predela. Hajde da i ti već sledeće godine budeš srećković i vidiš Kotor sa Pestingrada, da imaš dovoljno vremena za stare gradove u Kotoru i Baru, a i da povećaš kilometražu u planini. Nisam pametna kako ćeš to postići :)
ОдговориИзбришиNe moram da idem istovremeno u planinu i u Kotor. A ne moram ni da čekam sledeću godinu...
ОдговориИзбриши