Tara, vrh Janjač

Nedelju dana godišnjeg odmora odvojili smo za boravak na planini. Imali smo malo veće planove, na kraju je u dramatičnom finišu Tara odnela pobedu. Kao oni trkači na koje niko ozbiljno ne računa a onda se niodakle pojave pred kraj trke i oduvaju sve konkurente. Bukvalno... Ne želim ponovo kroz to da prolazim, samo ću reći da smo ponovili akciju od pre dve godine: isto mesto, isti termin i skoro isti broj noćenja (vidi post). Najveća razlika bila je u broju gostiju na Tari. Bilo ih je znatno manje nego koronom obeležene 2020. kada su granice bile zatvorene. To u prevodu znači da je bilo dovoljno mesta u restoranima i da nije bilo gužve na putu za Mitrovac. Ni jedno ni drugo nije beznačajno.

Zašto ponovo Tara pored toliko lepih planina? Prelepa priroda, blizu je Beograda i G.Milanovca, blage staze nam u ovom trenutku savršeno odgovaraju i pre svega smeštaj. Kućica u Račanskoj Šljivovici oduševila nas je prethodni put i to pre svega položajem i tremom ispred ulaza. Nekih dvadesetak metara iznad puta, na čistini, sa samo jednim objektom u blizini a i on je na pristojnom rastojanju. Ispod puta je šuma ali ne odmah uz put - i ona je na pristojnom rastojanju. Ujutru bi sedeli na tremu, pili kafu i uživali u ambijentu i tišini koju bi samo povremeno narušio neki automobil, tek da nas podseti da nismo sami na svetu. Tako ujutru, tako i popodne kada se vratimo iz šetnje i sa ručka.

Ni staze za šetnju nije bilo teško odabrati. Samo smo pokupili ono što smo preskočili pre dve godine. Nešto smo i ponovili a nešto je ostalo za sledeći put. Ipak, ovaj ravni i pitomiji deo pomalo smo iscrpeli i vreme je da krenemo na zapad. Onda ću možda možda imati pravo na neku sveobuhvatniju priču. Sada ću se fokusirati na dve najinteresantnije ture, onu iz naslova i onu koju svi znaju. Na Taru smo išli nas dvoje a dan kasnije su nam se pridružili prijatelji pa smo većinu šetnji zajedno napravili.

 

Pogled na Šljivovicu sa obližnjeg brda

 

Vrh Janjač

Nema baš mnogo planinarski interesantnih vrhova na turistički najrazvijenijem delu Tare. Zato se i zove Ravna Tara. Pored Zborišta, koje više liči na brdo ali je najviše na ovom delu planine, jedino još Gavran (možda) može da zasluži taj atribut. Kada kažem turistički najrazvijeniji deo Tare, mislim na deo od Kaluđerskih bara na istoku pa dokle možete asfaltom na zapad, plus peške od asfalta i nazad u istom cugu. Ne znam da li se ovo geografski poklapa sa Ravnom Tarom ali to je ono sa čim računate ako idete na turističko-planinarski odmor.

Janjač (slika desno) leži zapadno od Zaovinskog jezera, na samoj granici sa Bosnom. Granica u tom delu prati greben Janjača. Visok je 1.473m i zaista jeste planinski vrh, za razliku od prethodno pomenutih. Dominira okolinom i ima nešto što bi mogli da nazovemo završni uspon. Pogled sa njega je fenomenalan pa ako ste malo aktivniji i odete na Taru, ozbiljno ga stavite u planove.

Nama je ovo bio najdalji i najlepši izlet za ovih 5-6 dana. Krenuli smo kolima iz Šljivovice, prošli kroz Mitrovac i ispod Zaovinskog jezera, prešli branu posle koje smo se malo zaustavili na mestu gde je Pančić uočio omoriku, produžili dalje na zapad i parkirali se kod skretanja za Karaklije. Moglo je i dalje kolima ali nisam hteo da habam gume po makadamu a na kraju došli smo da šetamo. Posle smo videli da je makadam išao samo nekoliko stotina metara i da je opet krenuo asfalt kojim možete prilično da se približite vrhu. Malo mi je bilo nelogično što su sa asfaltiranjem krenuli od sela a ne od glavnog puta ali pretpostavljam da su uradili deo puta koji je bio više sklon eroziji. Šteta što ne bi još malo para da se zatvori kapitalna investicija...

 

Janjač sa glavnog puta

Janjač vidite čim izađete iz kola i sve vreme vam je glavni orijentir. Ispod njega su sela Donje Karaklije i Gornje Karaklije, raspoređena baš kako im i imena kažu. Sela na Tari sve više prelaze u vikend naselja i neka su tu transformaciju u potpunosti završila. Karaklije nisu još uvek ali nisu ni daleko, posebno Donje kroz koje prvo prolazimo. Kuće pored puta ne liče mnogo na seoska domaćinstva. Asfaltni put se penje ka Gornjim Karaklijama ali mi ga napuštamo i nastavljamo pravo makadamom.

I ovaj put uskoro počinje blago da se penje. Na mestu gde sa njega skrećemo levo na sporedni, nalazi se prelepa livada (slika gore) sa retkim četinarskim drvećem u čijem hladu pravimo pauzu. Put nas dalje vodi iznad usamljene kuće i tu negde se i završava. Malo dalje od kuće je izvor koji ima ime (Studenac... za promenu), ima u blizini klupe i sto sa nadstrešnicom, jedino što nije imao vode.

Dovde smo pratili crveno-žutu markaciju Evropskog pešačkog koridora - E7. Od izvora smo se razdvojili, mi smo išli malo više levo, da bi se na Dikavi ponovo spojili. Verovatno treba ispratiti markaciju, posebno ako ste bez gps uređaja. Ako ne grešim Dikava je visoravan i livada između Janjača sa južne i Kozjeg rida sa severne strane. Veoma lepo izgleda i pogled je odličan. Preko nje prelazi jak makadamski put koji vodi iz Gornjih Karaklija. Pored samog puta, neposredno pre nego što izađe iz šume na Dikavu, nalazi se Kasovića izvor (slika desno). Od skoro je uređen, izdubljeno deblo još ima svetlu boju. Tu je i nekoliko panjeva za sedenje a pored toga što je voda hladna, na tom mestu je pirkao hladan vetrić tako da se ekipa prilično okrepila i bez problema odradila poslednji deo uspona.

Staza od Dikave do Janjača je markirana, označena kao staza br. 28. E7 ne prati ovu stazu, on je otišao negde ispod Kozjeg rida. Tih poslednjih 200m uspona je ono što Janjač izdvaja iz okoline i čini atraktivnim. Ono što mi se posebno dopada jeste što vam šuma zaklanja pogled skoro do pred sam vrh a onda izađete iz nje i sve se otvara ispred vas. 

 

Pogled sa Janjača na bosanske planine

Ako volite da se igrate pogađanja vrhova (kao ja), Janjač je pravo mesto za vas. Šta se sve vidi sa vrha? Obližnji Veliki Stolac i Kozji rid (ili Velika Pivnica, ovo mi baš nije jasno...) na severu, Zborište i Gavran preko Zaovinskog jezera, Bobija, Medvednik, Gvozdačke stene i Mali Povlen, vrhovi Zlatibora i oni oko Priboja, onda u Bosni Romanija i preko nje planine oko Sarajeva. Na info tabli piše da se vide Maglić, Bioč, Durmitor... možda kad je lepše vreme... Naravno, ne morate sve ovo da znate da biste uživali. Ne samo planine, vidi se i Višegrad sa starim mostom. Ne mogu baš da kažem kao na dlanu pošto je vidljivost u avgustu retko kad dobra ali zato imate teleskop koji odičino radi. A ništa manje lepa slika nije na selo Gornje Karaklije koje leži ispod samog vrha...

 

Pogled sa Janjača na Gornje Karaklije i dalje na Taru

Malo duža pauza i krećemo nazad. Vraćamo se suprotnom stranom grebena, takođe markiranom stazom. Neko vreme pratimo granicu, zatim malo zađemo u Bosnu pa se vratimo u Srbiju i naglo spuštamo šumskom stazom. Ova staza deluje uređenija od one kojom smo se popeli. Visinska razlika je svakako ista. 

Izbijamo iz šume na čistinu koju smo gledali sa vrha. Tu odmah možete da uhvatite put ali mi idemo livadom, ivicom šume, da bi stigli do izvora označenog kao Voda - Luke. Izvor se nalazi na sredini livade i nije sa gornje strane lako uočljiv. Najjači je od onih koje smo videli na Tari ovih dana. Dan je vreo i hladna voda nam jako prija.

 

Pogled iz Gornjih na Donje Karaklije

Od izvora izlazimo na put i više ga ne napuštamo sve dok ne stignemo do kola. Prolazimo kroz Gornje pa opet kroz Donje Karaklije. Asfalt počinje već negde kod prvih kuća gornjeg sela tako da za obilazak Janjača ne morate utrošiti pola dana kao mi. A opet, šta bi drugo radili da nismo šetali i uživali u pejzažima?

Prešli smo nešto više od 12km i popeli nešto više od 500m. Wikiloc

 

Banjska stena i Velika stena

Treći put smo na Tari i više nije bilo šanse da ignorišemo najpoznatiji od niza fenomenalnih vidikovaca. Prethodni put smo ga ostavili kao zalog da ćemo ponovo da dođemo. Plašio sam se blagog razočarenja - ono kao kada gledate film za koji su vam svi rekli da je dobar. Posebno što sam idući sa planinarima video i neke manje poznate i manje pristupačne a odlične vidikovce. Strahu ipak nije bilo mesta. Banjska stena potpuno opravdava svoj status. Fenomenalan pogled na jezero i brda koja ga okružuju. Super su i vidikovci Osluša i Crnjeskovo ali tamo nekako morate da bacite pogled, da ga usmerite malo dalje. Na Banjskoj steni ste u prvom redu, magični prizor je tačno ispred vas.

Dilema je bila ići kolima iz Mitrovca ili peške. Krenuli smo kolima ali kada je asfalt prešao u makadam put je postao jako loš pa smo kola vrlo brzo ostavili. Ispostavilo se da je loš samo do raskrsnice Borova glavica gde se pravo ide ka Predovom krstu a desno ka Banjskoj steni. Odatle je makadam prilično ravan, bolji nego mnogi asfaltni putevi zemlje Srbije. 

Nepun kilometar ispred Banjske stene je parking i odatle svakako morate peške, istim pravcem. Odatle desno vodi još jedan put koji će se posle nekoliko stotina metara podeliti. Desni krak vodi ka Mitrovcu i to je staza br. 9a, verovatno bolja opcija od ove naše ako idete peške. Levi krak vodi ka nekoj vili čije ime sam zaboravio (a i ne bih da je za dž. reklamiram...). Neposredno ispred te vile je skretanje za  još jedan vidikovac - Veliku stenu. 

Ovaj vidikovac je iz nekog razloga skoro potpuno ignorisan. Staza do njega nije standardno markirana a skretanje sa puta označeno je malom, drvenom tablom koju nije lako uočiti u sred šume. Dalje vas vode neke bele markacije ali generalno ako ne znate za vidikovac nećete ga pronaći. U pitanju je stena koja leži skoro iznad same brane, malo nizvodno od nje. Neobezbeđena je pa budite pažljivi. Pogled na branu i početak jezera glavna je atrakcija ali dobar je i pogled na desno koji ide tokom Drine sve do Bajine Bašte pa i dalje, sličan onom sa Osluše. Do Velike stene došli smo tako što se sa Banjske nismo vraćali istim putem do parkinga već smo produžili grebenom, jasno prepoznatljivom i markiranom stazom koja izbija na već pomenuti desni put sa parkinga. 

 

Gde smo još bili...

Prvi dan smo imali samo popodne za šetnju pa smo otišli do Borovog brda. Staza do njega vodi od jezera Jarevac. Na njemu je spomenik koji označava da je tu formirana Prva račanska partizanska četa. Njen komandant bio je Dušan Jerković, stradao na Kadinjači, jedan od dvojice braće Jerkovića. Brdo samo po sebi nije ništa posebno. Od Borovog brda otišli smo makadamskim putem skoro do Manastirskih stanova da bi nešto ispred njih skrenuli desno i spustili se do Jarevca, zatvorivši krug. Nekoliko kraćih staza je obeleženo u ovom delu Tare. Imate ih na sajtu i možete iskombinovati neku kraću kružnu varijantu kao mi tog dana. 

Napravili smo krug od hotela Omorika. Glavnim putem do Andračke kose, tu levo pa do česme Bulibanovac. Česma se nalazi malo ispod puta, lako možete da je promašite ako ne gledate oko sebe. Već sam pisao o tome da je česma najbolje spomen obeležje. Ovu je podigao Stanimir Vračarić iz Kremana u spomen na oca, strica i brata koji su stradali 1944. godine. Onda preko Dobrog polja (slika dole) i Tarabića brda pa se spustili u Šljivovicu i ponovo do Jarevca. Od jezera do Kaluđerskih bara vratili smo se poznatom stazom koja se takođe zove Jarevac. Duga je nepuna 4km i uglavnom ide pored potoka koji se, pogađate, zove Jarevac. Najbolje je bilo u sredini ture. Na početku puno asfalta a na kraju staza pored potoka koje mi lično ne prijaju mnogo.

 

Dobro polje

Najveći nedostatak na Tari je nepostojanje javnog prevoza između Kaluđerskih bara i Mitrovca. Da ne kažem Zaovinskog jezera. Sa usputnim stanicama Šljivovica, Sokolina, Osluša. Ako niste došli kolima prilično ste ograničeni u izboru pešačkih staza. Čak i ako imate automobil bilo bi interesantno napraviti akciju gde bi u jednom pravcu išli prevozom a u drugom pešačili. To bi omogućilo neke interesante ture koje ovako nije moguće izvesti. Ne mora polazak da bude na svakih 4 minuta kao kod beogradskog metroa, dovoljno bi bilo par u jutarnjim i par u popodnevnim satima. Za početak...

Bili smo i u selu Solotuša. To smo išli kolima, putem ka Bajinoj Bašti pa onda desno. Put ka selu i kroz selo je asfaltiran ali je širine jednih kola i na nekim mestima je potpuno nepregledan. Stresno za vožnju pošto ne zavisite samo od sebe. Posle 4km stižete do kraja a tamo je nova crkva i iza nje jak izvor vode i stena (slika levo) kojom je moguće popeti se do ostataka srednjevekovnog utvrđenja Solotnik i zatim se vratiti na Kaluđerske bare... ali neka priča ostane za neki drugi put, za sada imate nekoliko fotografija.

Na povratku sa Banjske stene otišli smo do rezervata Crveni potok koje je jedno od staništa Pančićeve omorike i u kome se nalazi meko tlo zvano Tepih livada. Nismo bili raspoloženi za botanička istraživanja pa smo samo protrčali. U rezervat se ulazi iz Mitrovca, blizu dečijeg odmarališta.

 

Par saveta za kraj

Idite na Taru ako do sada niste bili. A i ako jeste, ne verujem da ste baš sve obišli. Požurite dok je ne upropaste. Mi ćemo ponovo, verovatno u neko drugo godišnje doba. A kada odete na Taru, nemojte da propustite da probate pitu od borovnica. Na terasi hotela Omorika ili još bolje u bašti hotela Javor...  

 

Pogled sa vidikovca Crnjeskovo

Foto album

Planinarske staze na Tari

Škofja Loka

Škofja Loka je manji grad u Sloveniji, svega nekih dvadesetak km severozapadno od Ljubljane. Autobusi idu na svakih pola sata a toliko i traje više nego udobna i prijatna vožnja. Škofja Loka ima najočuvanije staro gradsko jezgro od svih slovenačkih gradova i proglašena je za kulturni spomenik 1987. godine. Sve to čini je idealnom za poludnevni izlet iz Ljubljane.

Grad nije baš u prvom redu kada se spominju slovenačke znamenitosti ali je prisutan u turističkoj ponudi i vidim da su ga neke domaće agencije ubacile u program obilaska. Mi smo mu posvetili jedno prepodne od četiri dana koliko smo proveli u Sloveniji, stacionirani u Ljubljani. Imali smo vremena da detaljno obiđemo stari deo grada, ručamo i stignemo na popodnevnu šetnju do Ljubljanskog zamka. Ako imate samo par sati, dovoljno je da puno toga zanimljivog vidite. Ako imate ceo dan i posebno ako ste kolima, sigurno se nećete dosađivati. Okolina grada je izgleda podjednako interesantna, mi smo je ostavili za neki drugi put.

Neke opšte činjenice o gradu...

... koje sam pronašao i prepisao

Škofja Loka se prvi put pominje 973. godine kada je car Oton II oblast poklonio frajsinškim biskupima kao feudalni posed. Oni su sagradili zamak ispod koga je niklo naselje zanatlija i trgovaca. Biskupi su sa manje ili više veselja držali grad i okolinu sve do 1803. godine kada je ušao u sastav Vojvodine Kranjske. Uprkos crkvenoj upravi mir božiji nije vladao sve vreme. Grad su potresale seljačke bune, požari a najveći haos je napravio Idrijski zemljotres 1515. godine.

Drugi svetski rat njeni stanovnici proveli su pod nemačkom okupacijom, osim onih porodica koje su internirane u Srbiju. Oslobođenje je došlo 9. maja 1945. Tada je zamak pretvoren u zatvor za vojne i političke protivnike a u njegovoj okolini su izgleda neke masovne grobnice o čemu piše engleska wikipedia dok srpska i slovenačka to ne spominju a neću ni ja više...

Stari deo grada je u velikoj meri obeležen rekama između kojih se nalazi. Selška Sora i Poljanska Sora se ispod njega sjedinjuju u Soru. Ova dalje teče Sorskim poljem i uliva se u Savu. 

Neposredno pored grada nalaze se dve planine ili planinske oblasti. Zapadno i serverozapadno pruža se Škofjeloško hribovje dok je južno od grada Polhograjsko hribovje (hribovje = brda). Ipak, iako nešto dalji, Kamniško-savinjski Alpi sa svojim oštrim i u proleće još uvek snegom pokrivenim vrhovima, dominiraju gradskom panoramom (slika ispod). Brda, planine, žešće planine, za svakog ima ponešto i jasno je zbog čega je planinarenje toliko razvijeno u Sloveniji.

 

... i ono što smo videli

Ako ste na autobuskoj stanici, onda ste na pravom mestu za početak obilaska starog dela grada. Sa perona pravo idete na pešački most preko Selške Sore i eto vas u njemu. Ali pre nego što ga pređete zastanite malo jer sa njega imate najbolji pogled (slika desno) na najstariji i najpoznatiji most u gradu. Kameni ili Kapucinski most potiče iz sredine XIV veka i Slovenci se hvale da je jedan od najstarijih u srednjoj Evropi. Izgrađen je od klesanog kamena u polukružnom obliku. Na sredini mosta nalazi se statua Jana Nepomuka a ispod nje grb Škofje Loke. Sam most nije mi delovao spektakularno (možda i zbog drvene oplate i nekog platna na ogradi, ne znam čemu...) ali uklopljen u ambijent reke i starih zgrada pored nje izgleda interesantno. Odmah smo skrenuli desno i uskom ulicom došli do njega. Ako ga pređete i vratite se na levu obalu reke, dolazite do kapucinske crkve i manastira, otuda naziv Kapucinski most. Interesantna je fasada zgrade pored mosta kroz koju se ulazi u stari grad (vidite foto album).

Od starog mosta vraćamo se na početnu tačku, do Cankarjevog trga. Tu je info centar gde nam je vrlo ljubazna i srdačna devojka dala brošuru sa mapom grada i označenim glavnim znamenitostima. Svaka je propraćena fotografijom i kratkim opisom. Brošura sadrži i mapu cele oblasti i slobodno mogu da kažem da korisniju i efikasniju nisam sreo do sada.

Glavni objekat na Cankarjevom trgu je crkva Sv. Jakova. Izgrađena je 1471. godine u gotskom stilu na temeljima stare crkve koja je tu stajala prethodna dva veka. Ne odvaja se veličinom od okolnih objekata, što nije tako čest slučaj kada su gotske crkve u pitanju. Ispred nje je otvoren prostor i terasasto uzvišenje gde možete popiti kafu ili doručkovati. Mi smo nastavili dalje i stigli na Gradski ili kako Slovenci kažu Mestni trg.

Gradski trg je centralno mesto starog grada. Izdužen je u pravcu iz koga dolazite tako da više predstavlja široku ulicu. Sa obe strane njene strane nalaze se stare kuće, spojene međusobno. Kuće su ili uredno okrečene ili sa osveženim freskama i drugim detaljima fasade, otkrivenim pri restauraciji. Jedna od takvih je stara gradska kuća (Stari rotovž) iz XVI veka, sa baroknim freskama i stilizovanim ulazom. Nedaleko od nje, isto sa gornje strane trga, je Staro župnišče, obojeno svetložutom i belom bojom, sa kamenim ulazom i uklesanim grbom izvesnog Volbenka Švarca. Ni ostali objekti ne zaostaju mnogo iza ova dva pomenuta. Za nas sa ovog područja vrlo je zanimljivo to što trg predstavlja pešačku zonu gde kolima nije zabranjen ulaz. Uslađenost brzine, odsustvo potrebe da se na njega kolima ulazi bez pravog razloga i uredno parkiranje čine da automobile na njemu skoro i ne primećujete.

Najlepši detalj na Gradskom trgu, i jedan od dva u celom gradu, je Homanova kuća. Nalazi se na samom početku, prema Cankarjevom trgu, odakle smo došli. U pitanju je građanska vila napravljena ili restaurirana neposredno posle već pomenutog zemljotresa 1511. godine u gotskom stilu sa elementima renesanse. Pri skorašnjoj restauraciji otkrivene su freske srednjevekovnog ratnika i Sv. Kristofera i još neki detalji koji su sada istaknuti na obnovljenoj fasadi. Piše da predstavlja spoj tri zgrade tako da je moguće da ceo kompleks ograničen trouglom ulica koji izlazi na dva pomenuta trga predstavlja Homanovu kuću. Ipak najlepša je fasada okrenuta ulici koja spaja trgove, što ćete bez problema prepoznati. Ispred kuće je bašta kafane sa 150 godišnjom tradicijom kojoj hlad pruža ogromna lipa. Tu smo u povratku svratili na kafu. Tek kasnije smo saznali da je to i poslastičarnica. Bitna informacija za sledeći dolazak...

Na suprotnoj strani Gradskog trga je Martinova kuća. Vrlo interesantna pošto je uklopljena u gradske zidine. Kada joj prilazite sa trga vidite normalnu gradsku fasadu a kada je prođete vidite da je sa suprotne strane odbrambeni zid i verovatno u nekom trenutku granica grada. Sa druge strane zida je širok otvoreni prostor kojim se penjete do zamka.

Zamak ili Škofjeloški grad kako se zove vekovima je bio sedište biskupske uprave. Originalni je izgrađen još 1202. godine ali je uništen u zemljotresu pa je posle obnovljen ili verovatnije napravljen novi. Nadvija se nad mestom kao onaj Kafkin i zbog takvog položaja lepši je kada se gleda iz daljine. Kada mu priđete, zamak k'o zamak. Doduše sređen, kao i sve u Sloveniji. Pre glavne kapije prolazite pored donje koja vas vodi ispod objekta, u donje dvorište. Tu je pomoćni ili donjeg ulaz, obezbeđen malim pokrentim mostom. Gornja kapija (slika gore) vodi vas pravo u dvorište između glavnih objekata. Otvoreno je sa jedne strane i sadrži klupe gde možete da se odmorite. U zamku je smešten muzej grada. Ostavili smo ga za povratak ako bude vremena, ne  znam da li smo nešto bitno propustili. 

Pored zamka je park u kome se nalazi Škopareva kuća (slika desno), doneta iz obližnjeg sela Puštal. Tradicionalna kuća verovatno je još interesantnija unutra ali nismo pokušali da uđemo. Dalje od kuće je uređeni, prirodni afmiteatar sa izbetoniranim platoom u sredini. Deluje kao letnja scena, kasnije sam našao da je ispod jedna od onih masovnih grobnica ali rekao sam da neću o tome... Iz tog parka je odličan pogled na Kamniško-savinjske Alpe (slika skroz gore).

Vratili smo se do raskrsnice pored Martinove kuće. Pravo je saobraćajnica koja vas vraća u sadašnjost. Ali ako skrenete u drugu ulicu desno (Kopališka) ostajete u prošlosti još neko vreme. Blago se spuštate do kraja ulice, skrenete levo, onda na prvoj raskrsnici desno i taj pravac vas vodi pravo na most Hudičeva brv ili Đavolji prelaz kako bi mi preveli. Kada sam rekao da je Homanova kuća jedan od dva najlepša mesta u gradu, ovo sam računao kao drugi.

Most prelazi preko druge Sore - Poljanske. Izgrađen je od drveta i ne ide pravo već na dva mesta ima žešća skretanja što mislim da do sada nisam video. Reka je ono što je ovde najlepše a most je vidikovac koji je odlično uklopljen u ambijent. Od reke je napravljeno malo veštačko jezero koje slapovima produžava tok s tim što ti slapovi idu uzduž reke a ne popreko, kako je to uobičajeno. Korito je prilično široko i reka je bila bogata vodom. Bolje da ipak pogledate fotografije, govore više od hiljadu reči...

Kada pređete most, nalazite se u Puštalu. Mesto ili nekada selo je praktično spojeno sa Škofja Lokom, deli ih Poljanska Sora. Malo uzvodno, pored reke, nalazi se kafić Paradise bar. Devojka iz info centra preporučila ga je za pauzu i osveženje ali jednoglasno je izgubio od Homana. Kada nastavite dalje ulicom dolazite do Nacetove kuće. Izgrađena je u XVI veku a renovirana sredinom XVIII veka. Piše da je jedina kuća u Škofja Loki čiji izgled spolja se nije promenio od XVIII veka i da je najbolje očuvana ruralna zgrada u celoj oblasti. Sa ulice je kapija zaključana i ostavljen je telefon koji možete pozvati ako hoćete da je obiđete. Zato joj možete prići sa zadnje strane, livadom čim prođete pomenuti kafić.

Ostajemo u Puštalu i idemo da vidimo zamak Puštalski grad. Ovde je zamak zaista prejaka reč mada treba imati poštovanja za starost objekta koji je izgrađen još 1220. godine. Dva jednospratna krila povezana ugaonom kulom, sa jasnim tragovima vekova na fasadi. Vrata su bila otključana pa smo ušli. U prostorijama zamka je između ostalog muzička škola. Dvorište je lepše od spoljne fasade, klausteri na oba krila, na jedom dvostruki (slika gore).

Vraćamo se na Gradski trg da popijemo kafu i napravimo predah. Onda ponovo na Cankarjev trg da fotografišem crkvu pošto se sunce malo pomerilo u međuvremenu. E ko je izdržao da čita dovde saznaće za još jedan vrlo lep objekat. Kada sa desne strane obiđete crkvu, dolazite do Stare škole. Ona nije navedena u brošuri ali je obeležena na Google Maps. Jednostavna jednospratna zgrada, ne znam iz kog perioda ali grb i freska na njenoj fasadi govore da nije u prvoj mladosti. Ispod desnog krila zgradenje je stepenišni prolaz kojim se spuštate na Donji ili Spodnji trg. 

Kao i gornji trg i ovaj više liči na ulicu s tom razlikom što je manje atraktivan i što njome već ozbiljno prolaze automobili. Ako silazite pomenutim prolazom, nailazite pravo na Kašču. Stara kamena zgrada, žitnica prevedeno na srpski, izgrađena je od rustičnog kamena i koristila se nekada za skladištenje poreza u naturi, koji su seljaci plaćali. Ako je verovati mnogo hvaljenoj brošuri, preživela je zemljotres 1511. godine. 

Sa druge strane Kašče, suprotne trgu, nalazi se restoran u kome smo ručali. Korektno ali ništa specijalno. Nedaleko odatle je ćevabdžinica vrlo indikativnog naziva Das Ist Valter ali nam se učinila daleko od autobuske stanice. Prevideli smo da bus za Ljubljanu staje kod svake bandere a jedna je u blizini ćevabdžinice...

 

I za kraj...

Ponoviću još jednom, svratite da vidite Škofja Loku ma koliko vremena možete da izdvojite. Vredi samo ući u stari grad i videti Gradski trg, Homanovu kuću na njemu i eventualno prošetati do zamka. Mi smo grad štiklirali ali otkrili smo okolinu i nadam se da ću jednom prošetati Škofjeloškim brdima. Trenutno mi naravno nisu pri vrhu liste želja ali nikad se ne zna. Na kraju, uvek je bolje imati više planova nego vremena da ih čovek ostvari...

Foto album

 

Zadušnice u Beču

... ili 3 i po groblja

Nismo se baš istrošili za more ove godine, ni finansijski ni sa danima odmora, tako da je ova akcija odavno planirana. Covid 19 je stigao do 21 i još uvek prilično utiče na izbor destinacija. Ponuda agencija i dalje je vrlo siromašna a Beč je izgledao kao dobra varijanta za samostalno putovanje. Pet noći, četiri cela i dva skoro cela dana. Plan za obilaske bio je vrlo šaren. Isključivao je većinu mesta koja smo ranije posetili i polazio od toga da ćemo sigurno ponovo doći. Vrlo je ličan, nikad ga ne bih dao drugome na prepisivanje.

Mnogo puta opisani i posećeni Beč zahteva da tema bude bar malo originalna. Ova se nekako sama nametnula. Četiri pričice skupilo se u jednu veću. Jedino smo prvu ozbiljno planirali, ostale tri su bile usputne. Ne želim da pišem o drugim mestima koje smo posetili. Šenbrun (slika ispod) je suviše mainstream, Dunav smo samo očešali a ne bih ni da se igram istoričara umetnosti. 

Na početku ipak nekoliko reči o svemu ostalom. Došli smo i vratili se redovnom linijom Arrive. Stigli u Beč nešto pre 8 ujutru, dva sata kasnije od previđenih 5:50. Hvala do neba mađarskim carinicima što nam produžiše put i omogućiše da hladno jutro provedemo u toplom autobusu. Apartman nam je bio u blizini Rojmanplaca, koliko sam procenio epicentru imigrantske populacije. Od muzeja obišli smo Prirodnjački muzej (Naturhistorishes Museum) i Gornji Belvedere (Oberes Belvedere). U prvom smo proveli četiri sata a mogli smo i ceo dan. Obratite pažnju pre svega na priču o postanku čoveka, zatim na Vilendorfsku Veneru i na dužinu skeleta dinosaurusa. Na gornjem spratu imate sve moguće životinje, preparirane naravno. U Belvedereu smo imali sreće da vidimo poslednju Klimtovu sliku Dama sa lepezom, rekoše da je posle sto godina ponovo u Beču. Bili smo i u Šenbrunu, uzeli smo kartu sa kojom smo posetili sve osim zoo što znači palatu, dva vrta, lavirint i popeli se na Glorijet. Vrh Glorijeta mogu da preporučim, naravno ako je vreme lepo, a vrtovi nisu nešto posebno. Ali ako uzmete jedinstvenu kartu onda ovi vrtovi ne izađu skupo pa možete i njih da uključite. Bili smo u Prateru da gledamo gde se druga deca voze, naši centri za ravnotežu one ludosti ne bi mogli da izrže. Videli smo Vagnerove vile, prvu i drugu, do Štajnhof crkve nismo stigli, prolaz kroz bolnicu bio je zatvoren zbog korone. Videli smo i jednu kapelu koju je on radio. Otišli smo do Dunava i usput videli Meksičku crkvu izgrađenu početkom XX veka, sa Elisabethkapelle dizajniranu u stilu secesije. Iskoristili smo prvu nedelju u mesecu da za dž posetimo Betovenov muzej i Pasqualatihaus gde je dugo živeo. Muzej je malo dalji ali ga vredi videti dok je Pasqualatihaus samo za posvećene. Prošli smo ponovo kroz Hofburg, slikao sam se u vratima gde se Orson Vels pojavljuje u Trećem čoveku, vozili se metroom i ostalim javnim prevozom za sve pare, jeli bečku šniclu, pili kafu koja je fino poskupela od poslednjeg dolaska, otišli do SCS-a, bili u Marijahilfer štrase gde sam nenadano kupio Salewa cipele za planinarenje... malo li je?!

 

Donau City

 

Zentralfriedhof ili Centralno groblje

Posetili smo ga već prvog dana, pošto smo ostavili kofer u apartmanu i dobili voljno dok ga ne srede. Ogromno groblje, drugo po veličini u Evropi, toliko veliko da kroz njega prolazi gradski autobus i ima nekoliko stanica. Nastalo je u drugoj polovini XIX veka, tačnije 1. novembra 1874. godine kada je svečano otvoreno. Samo 12 godina kasnije otvoreno je Novo groblje u Beogradu i prosto je nemoguće da se ne povuku neke paralele između njih. 

Osim što su nastali u istom periodu, zajedničko im je bilo i početno nezadovoljstvo građana. Pre svega zbog velike udaljenosti od grada ali verovatno i zbog hladnoće koju je u početku odavao veliki prazan prostor. Oba grada su pokušala da izreklamiraju nova groblja tako što su na njih premestili neke viđenije pokojnike. U Beču su posegli za kompozitorima i dovukli Betovena, Šuberta, Salijerija, starijeg Štrausa... (i Mocarta bi da su uspeli da ga nađu ali o tome kasnije). Taj deo gde su oni sahranjeni izuztno lepo je sređen (slika dole), zbog toga smo najviše i došli. 

I Zentralfriedhof i Novo groblje bili su interdenominacijski što je u Beču izazvalo revolt katoličke crkve (uvek su oni najbrojniji protiv tolerancije...). Bilo je i problema kod otvaranja jer nije ispoštovan njihov ritual. Pored Jevreja i svih hrišćanskih denominacija, na Centralnom groblju vrlo brzo su počeli i muslimani da se sahranjuju a od 2005. imaju i budistički deo. Imaju čak i Anatomski memorijal za one koji su telo zaveštali nauci.

Dva groblja i liče jedno na drugo. Glavna aleja liči na onu na beogradskom groblju. Najveća razlika je naravno u veličini. Centralno groblje je u startu predimenzionisano. Mislili su da će Beč krajem XX veka imati četiri miliona stanovnika, nisu računali na pad carevine. Zato je dalje otvoreno za sahrane. Piše da ima 2,5 više stanovnika nego današnji Beč.

Ušli smo na kapiju br.2, vodite računa da od prve do druge kapije ima čitava tramvajska stanica. Krenuli smo pravo tom najširom alejom, prošli između Starih arkada i došli do parcele 32A gde su kompozitori sahranjeni. Zatim smo nastavili alejom i stigli do crkve. Crkva je izgrađena na počeku XX veka u stilu secesije, potpuno u skladu sa vremenom nastanka. Ispred crkve je kripta austrijskih predsednika a sa strane su Nove arkade. 

Iza crkve je sovjetsko vojno groblje (slika desno). Pored vojnika stradalih u borbi za Beč, tu su i grobovi umrlih do 1955. godine, podsećanje na njihovo prisustvo do dobijanja nezavisnosti Austrije. Pravac kojim smo se uputili vodi nas do parcele broj 88. Tamo se nalaze francusko i poljsko vojno groblje i ono što nas najviše interesuje - spomenik jugoslovenskim žrtvama stradalim u Austriji od 1938. do 1945. godine. Spomenik (slika dole) je rad vajara Miodraga Živkovića i otkriven je 9. maja 1945. godine. Na njemu piše da čuva uspomenu na 1022 jugoslovenska borca čiji su grobovi rasuti širom Austrije. Pretpostavljam da su neki od njih sahranjeni baš na ovoj lokaciji. Dve ploče sa konkretnim imenima postavljene su na obodu kompleksa, imate fotografije u albumu.

Tu smo i završili obilazak. Trudim se da ne budem preopširan i da se zadržim na onome što smo mi videli. Ne pominjem muzej i još neki spomenike o kojima sam čitao po povratku. Izlazimo na istu kapiju i hvatamo tramvaj broj 11 koji nas vodi na Rojmanov trg (Reumannplatz) u čijoj blizini smo smešteni. Jakob Rojman je bio prvi gradonačelnik iz redova socijal-demokrata, iz perioda Crvenog Beča, odmah posle Prvog svetskog rata. Između ostalog izgurao je otvaranje krematorijuma, preko puta Centralnog groblja, iako se katolička crkva žestoko tome protivila.

Sankt Marks groblje

Otišli smo samo da bacimo pogled gde je Mocart sahranjen a vratili se sa čitavim albumom fotografija i zadatkom da ponovo dođemo. Na ovom groblju panaija nije služena više od jednog veka i danas je to turistička destinacija o kojoj grad prilično vodi računa. Relativno kratko bilo je aktivno, od 1784. do 1874. godine. Nastalo je kao direktna posledica dekreta cara Jozefa II koji je iz higijenskih razloga zabranio sahranjivanje u užem gradskom jezgru (unutar zidina) zbog čega je formirano pet novih grobalja. Poznati su kao Bidermajer groblja, valjda što se njihovo trajanje poklopilo sa ovom epohom. Svih pet je zatvoreno kada je Zentralfriedhof počeo da prima prve stavnovnike. Kasnije je palo novo naređenje da se svih pet pretvori u parkove. Sankt Marks je od te sudbine spasao bečki učitelj i istraživač Hans Pemer. Na njegovu inicijativu groblje je uređeno i 1937. otvoreno za posetioce. 

Nekada van gradskih zidina, danas se može reći da je u širem centru grada i ne treba vam puno vremena da dođete do njega. Ipak moderna i velika saobraćajnica koja ga okružuje sa dve strane (zbog koje je dva puta sužavano) čini da ceo kraj deluje nekako zabačeno. Okruženo je ogradom zidanom od cigle a ulaz se nalazi na severnoj strani. Kada uđete pravo je glavna staza i samo nju treba pratiti. Spomenici pored kojih prolazite skoro su iste starosti iz današnje perspektive. Većina je obrasla bršljanom i sličnim rastinjem. Prostor između redova potpuno je očišćen i trava uredno održavana tako da mi se činilo da su bršljan namerno ostavili da pojačaju utisak vremešnosti. Kasnije sam sa info table saznao da je restauracija spomenika u toku, moguće da oni pod bršljanom još nisu došli na red. Meni su bili atraktivniji od obnovljenih. 

Dan je inače bio vrlo lep i sunčan. Kažu da ovde treba doći u proleće jer ima puno jorgovana ali jesenji kolorit je bio više u skladu sa sadržajem. Ni vreme a ni samo groblje nisu bili nalik na onu tešku i turobnu scenu s kraja filma Amadeus.

Prateći glavnu stazu dolazaite do najstarijeg dela groblja. Tu spomenika nema pošto je car Jozef II, isti onaj koji se u filmu preganjao sa kompozitorom oko broja nota, pored proterivanja mrtvih iz grada dekretom zabranio i obeležavanje grobova, kao i ukopavanje u sanducima. Kao ni druge (uglavnom napredne) careve reforme ni ova nije zaživela pa su se spomenici vratili u upotrebu (da bi kasnije obrasli bršljanom...). Mocart nije imao sirotinjsku već uobičajenu sahranu za to doba. To je značilo i da se pratnja ožalošćenih završavala kod gradske kapije. Šta se dalje događalo znaju samo grobari. Konstanca je tek sedamnaest godina kasnije pokušala da pronađe tačno mesto gde joj je muž sahranjen ali tada više nije bilo nikoga ko bi joj pokazao. Spomenik na slici nalazi se na mestu za koje se pretpostavlja da je lokacija njegovog groba a svakako ne može biti mnogo daleko. Inače ovo obeležje je podignuto 1950. godine, ono koje su prethodno podigli na istom mestu preneto je na Centralno groblje, tamo gde su Betoven & co.

Odmah pored spomenika (vidi se na gornjoj slici, između drveća) nalazi se spomen tabla na Ivana fra Frana Jukića, kako Vikipedija navodi bosanskog franjevca, prosvetitelja, pesnika, putopisca i etnografa. A nedaleko odatle mesto gde je 1864. godine pokopan Vuk Karadžić i odakle su ga 33 godine kasnije preneli u Srbiju. Da smo pažljivije pročitali spisak na info tabli pored ulaza, pronašli bi ga. Ovako samo smo ovlaš preleteli listu uglavnom nepoznatih imena. Propust zbog koga sam bio ljut na sebe ali koji će nas nadam se ponovo odvesti na Sankt Marks groblje.

Hicing groblje

Groblje Hicing je bilo jedno od onih mesta u planu pred putovanje označeno sa ako stignemo ili ako prolazimo tuda. Označio sam ga pošto je Gustav Klimt tu sahranjen. Kasnije sam saznao da je Oto Vagner, čuveni arhitekta takođe iz doba secesije, sahranjen blizu njega.

Groblje se nalazi odmah pored kompleksa Šenbrun i kada smo od palate došli do Glorijeta, nismo hteli da se vratimo već smo nastavili dalje stazom desno i ubrzo izbili na Maxingstrasse. Iz pravca zoo vrta prišli smo groblju i ušli na prvu kapiju.

Bilo je mnogo veće nego što sam očekivao i shvatio sam da naći Klimtov grob neće biti lak posao. Znao sam samo da je na severnom kraju pa smo rešili da se oslonimo na modernu tehnologiju. Nismo imali wi-fi tako da smo poslali ćerki sms i čekali da nam na Netu pronađe broj parcele. U međuvremenu smo šetali i naišli na dvojicu radnika. Samo sam rekao Gustav Klimt? i jedan od njih se nasmešio, dodao crevo za vodu kolegi i odveo nas tridesetak metara dalje do groba poznatog slikara. Jednostavno i efektno obeležje u vidu kamene ploče na kojoj je samo ime, napisano istim stilom kojim je on potpisivao svoje slike. Klimta smo ponovo sreli četiri dana kasnije u muzeju Belvedere. Već sam pomenuo da smo pored slika koje su u stalnoj postavci muzeja imali priliku da vidimo Damu sa lepezom, poslednju sliku koju je uradio i koja je nađena u njegovom ateljeu posle smrti. Piše da se posle 100 godina prvi put vratila u Beč ali ne i u čijem je vlasništvu.

U međuvremenu je stigao i bajati sms od ćerke. Onda smo tražili da nam pošalje i broj parcele gde je Oto Vagner pa smo i njega pronašli (slika dole). Obojica su umrli iste 1918. godine. Ota Vagnera ćemo takođe ponovo sresti, obišli smo neke njegove objekte, imate ih u albumu...

O samom groblju nemam ništa posebno da kažem osim da je jako lepo uređeno i besprekorno se održava.

Šubert park

Ovo je ono pola iz naslova. I jeste i nije groblje. Jeste jer kosti još uvek leže ispod zemlje, nije jer je iznad zemlje park. Običan, mali gradski park u kome se pored travnjaka, staza i drveća nalazi i nekoliko sačuvanih spomenika. Groblje je osnovano u XVIII veku u tadašnjem mestu Vahring koje je kasnije progutao Beč. Krajem marta 1827. godine na njemu je sahranjen Ludvig van Betoven. Godinu dana kasnije pridružio mu se njegov veliki obožavalac Franc Šubert koji je tražio da ga sahrane blizu svog idola. Ležali su jedan blizu drugog sve dok ih 1881. godine nisu premestili na Centralno groblje. 

 

Groblje je u to vreme već bilo zatvoreno pošto nije moglo više da se širi. Pola veka kasnije podelilo je sudbinu već pomenutih Bidermajer groblja i pretvoreno je u park. Pored spomenika dvojce kompozitora, zadržana je i veća grupa grobova, okružena zidom i zaključanom kapijom. Betovenov spomenik je rad Ferdinanda Šuberta, Francovog brata. Novi spomenik na Centralnom groblju kopija je starog. Toga dana nismo bili jedini koji su došli da ih posete. A svratili smo u povratku iz Betovenovog muzeja tako da smo na neki način zaokružili priču.

Fotografije

Centralno groblje

Sankt Marx

Beč, oktobar '21

Šenbrun

Literatura

Wikipedia - Zentralfriedhof

European Cemeteries Route - Central Cemetery Vienna

Wikipedia - Friedhofkirche

Wikipedia - Sankt Marxer Friedhof

Wikipedia - Hietzinger Friedhof

Wikipedia - Wahringer Schubertpark

 

 

Visoke Tatre: Početak jednog lepog prijateljstva (2)

Početak avgusta ove 2021. godine proveo sam na Visokim Tatrama, u Slovačkoj. Osim što sam upoznao jednu od najlepših planina do sada, sklonio sam se bar na nedelju dana iz nesnošljivo vrelog Beograda. Prvi deo priče sam već objavio, preporučujem da prvo njega pročitate pošto je ovo nastavak u svakom smislu.

Najvažniji put u slovačkom delu Visokih Tatri, kojim ćete svakako proći u koji god njihov deo da ste se uputili, leži na njenim južnim obroncima. Sa skoro potpuno identičnog rastojanja od njenih vrhova prati liniju pružanja planine istok-zapad. Put povezuje i prolazi kroz najvažnije turističke centre od kojih se izdvajaju Tatranska Lomnica, Stari Smokovec i već pominjano Štrbske Pleso. Od 1990. godine sva ova mesta administrativno su povezana u grad Visoke Tatre. Ako na licu mesta tražite grad, nećete ga naći. I dalje je to niz manjih ili većih, po pravilu lepih i uređenih, mirnih planinskih, srednjeevropskih naselja. Ova mesta povezana su i prugom, poznatom kao Tatranska električna železnica.

Paralelno sa tim putem (i železnicom), na nekih 5-6 km rastojanja i oko 300m niže, leži autoput D1 koji povezuje ovaj kraj sa Bratislavom na zapadu i sa Košicama na istoku. Prolazi iznad Poprada, najvećeg grada u ovom delu Slovačke. Ta dva puta povezana su na nekoliko mesta i na sredini svih tih sporednih puteva leži po neko naselje. Jedno od njih je Stara Lesna, gde nam je bila baza.

Nemam mnogo toga da kažem o Staroj Lesni. Drugi red i u geografskom i u turističkom smislu. Mirno mesto sa fenomenalnim pogledom na Lomnički i Slavkovski štit (foto ispod), sa širokim ulicama uglavnom ispunjenim privatnim pansionima. Kuće su najčešće jednospratne, nema onih kockastih gromada sa što više soba i apartmana. Naravno, nisu ni oni operisani od toga da što više kreveta spakuju u mali prostor ali spolja to mnogo lepše izgleda. Kada na to dodate da je mesto sređeno, nema gomila šuta i divljih deponija, srušenih ili nedovršenih kuća, nema pasa lutalica, mogu da kažem da je vrlo ugodno za boravak. Ono čega tamo nema, to čini veću razliku između njih i nas nego ono čega tamo ima.

Stara Lesna je autobusom povezana sa Tatranskom Lomnicom na severu i Velikom Lomnicom na jugu. Autobusi ne idu toliko često pa ako ste bez kola možda i nije baš najbolji izbor. Ima i železničku stanicu, gore kod skretanja sa glavnog puta, ali do nje imate nekih 4 km iz sredine naselja. Nije neka udaljenost ali bolje da noge i vreme čuvate za lepša mesta...

Četvrtak: Studena dolina

Kiša nas je konačno sustigla. Sve prognoze su bila saglasne da će taj dan početi već u prepodnevnim časovima i bili su u pravu. Zbog toga smo napravili kraću šetnju i startovali prilično rano pa opet kišu nismo izbegli.

Krenuli smo iz mesta Tatranska Lesna. Mesto je verovatno suviše jaka reč za nekoliko objekata grupisanih sa gornje strane već pomenutog puta. Uglavnom su to vile i pansioni i jedan veći objekat škole u prirodi. Tatranska Lesna se nalazi između skretanja za Novu i Staru Lesnu. 

Staza nas je vodila kroz Studenu dolinu, mešovitom listopadno-četinarskom šumom. Dolina je otvorena sa svih strana ali zbog drveća (možda i zbog oblačnog vremena...) ne stiže vam pogled mnogo daleko. Glavna atrakcija, zbog čega je i ova šetnja bila zanimljiva, jeste Studeni potok koji protiče dolinom i koga staza sve vreme prati. Dug je 17,4 km a posle Studene doline protiče pored Stare Lesne, neposredno iza objekta u kom smo bili smešteni. Kasnije se uliva u reku Poprad. Potok, ili možda pre reka, uglavnom je pravi planinski, brz i bučan a na momente se prilično smiri u, za ovo doba godine, očito preširokom koritu. Vrlo je zahvalan za fotografisanje, posebno u spoju sa okolnom šumom. Na dva-tri najatraktivnija mesta, gde se naročito brzo spušta ili pravi manji vodopad, napravljene su platforme koje vam omogućavaju da priđete bliže i imate bolji pogled.

Jedna od takvih platformi bila je i tačka gde smo se okrenuli i vratili. Kiša je već dobro padala, svi smo bili u kabanicama ili sa kišobranima. Studeni potok na tom mestu pravi naročito interesantne formacije pa je u neku ruku i bilo logično da se tu okrenemo i vratimo. Kad već nismo mogli dalje... 

A dalje je izgleda prilično moćno. Sa naše leve i desne strane već su počeli da se uzdižu grebeni Slavkovskog štita i Lomničkog štita. Da smo još samo malo produžili došli bi u podnožje Srednjeg grebena koji se nalazi između njih (tako se stvarno zove, na slovačkom: Prostredný hrebeň). Njegov najviši vrh je  Prostredni hrot. Tu se Studena dolina spaja sa Velikom Studenom dolinom koja leži između grebena ovde godine nama nesuđenog Slavkovskog štita i Srednjeg grebena, kao i sa Malom Studenom dolinom koja je između Srednjeg i grebena Lomničkog štita. Tu nastaje i Studeni potok od Velikog i Malog Studenog potoka. Pogađate koji dolazi kojom dolinom...

Ne vraćamo se istim putem, idemo desno (zapadno) i brzo dolazimo do Bilikove čate. Lep drveni objekat, sakriven u šumi, prijatne unutrašnjosti (bacili smo pogled kroz prozor...), dom ili hotel, kako volite. Odmah zatim dolazimo i do ski centra Herbienok, do koga vodi žičara iz Starog Smokoveca. Tu je restoran sa velikom terasom koja gleda na dolinu ali vreme nije bilo za sedenje na terasi. Samo smo produžili i stišli u Stari Smokovec.

Stari Smokovec je centralno, moguće i najveće mesto na padinama Visokih Tatri. U njemu se nalaze ustanove tog kvazi-grada koji se prvih devet godina zvao baš Stari Smokovec. Pretpostavljam da su se onda ostali pobunili pa je apsurdni grad dobio i apsurdno ime. Puno lepih objekata, od hotela Grand iz 1904. godine do novih objekata, građenih od drveta i kamena, na pristojnoj udaljenosti jedni od drugih i od puta koji u ovom mestu dobija sve karakteristike ulice. Stari Smokovec dobija moj glas za najlepše mesto koje smo videli.

Podne je tek prošlo kada smo stigli u apartman. Dan je dug ako uletite u pucanj. Popodne je padala kiša i išli smo u Poprad ali to je neka druga priča...

Petak: Istočna Visoka

Nije bio najlepši ali svakako jeste najinteresantniji dan između ostalog i zato što niko od nas do tada nije bio na ovom vrhu. Akcija je u programu bila predviđena za poslednji dan, sa rezervnom varijatnom za one kojima bi bilo dosta penjanja. Program smo već prilično istumbali i pošto je prognoza je ponovo bila loša, dugo smo vagali gde da idemo tog dana. Pun pogodak!

Vrh Východná Vysoká visok je 2428 metara i nalazi se na grebenu susednom najvišem na Tatrama, istočno od njega. Oba grebena pružaju se pravcem sever-jug a između njih je Velicka dolina kojom smo išli. Nisam jedini kome je više vremena trebalo da nauči kako se vrh zove na slovačkom nego da se popenje na njega. Kasnije smo preveli naziv, shvatili da východná znači istočna, povezali odmah sa vrhom Visoka koga sam pominjao u priči o Risiju i sve se složilo.

Krenuli smo iz mesta Tatranska Poljanka. Prvi deo bio je vrlo sličan jučerašnjem danu. Šuma, reka pored nas, umeren ali uporan uspon i velika vlažnost vazduha koja mi nikako nije prijala. Vukao sam se na kraju grupe i pomalo fotografisao. Nepunih sat i po trebalo nam je do Velicke poljane (slika gore) i tu priča zapravo počinje. Velicka poljana je mesto gde se naša staza spaja sa malo dužom koja dolazi iz Starog Smokoveca ali pre svega mesto gde izlazite iz šume i gde ispred vas izranjaju ta dva grebena koja sam na početku pomenuo. Slika se popravlja pa i raspoloženje. Vrlo brzo stižemo na još lepše mesto.

Sliezsky dom se možda vodi kao jedan od planinarskih domova na Tatrama ali neka vas ime ne zavara, u pitanju je pravi hotel. Velika zgrada sa puno soba, unutra su tepisi, kožne garniture za sedenje, osoblje je uredno unifromisano i ljubazno. Nisu predaleko otišli u transformaciji doma u hotel jer shvataju da značajan deo prihoda dobiju od planinara koji su kao mi u prolazu. Ispred samog hotela je prelepo Velicko jezero u koje se sa suprotne strane sliva vodopad. Pored atraktivne okoline, na gradnju ovolikog objekta presudno je uticala blizina Gerlahovskog štita čiji se greben nadvija nad hotel i za čije penjanje je hotel najlogičnija početna tačka. Ukoliko vam finansije to dozvoljavaju, usluge vodiča za dvoje su 320e ...

Na kraju ali nikako najmanje važno, u hotelu služe mnogo dobar čaj. Spravljaju ga u velikim količinama i služe u pivskim kriglama (veliki čaj - 0,5 mali čaj - 0,33). Jako je ukusan i dobro okrepljuje, posle njega potpuno sam povratio snagu. 

Idemo dalje, prolazimo stazom pored jezera a zatim i pored vodopada. Od Sliezskog doma vodi i staza prema Herbienoku gde smo juče bili. Mislim da je to deo Tatranske magistrale. Uglavnom ne morate se lomiti po vrhovima i šetnja od doma do doma, do jezera, zatim silazak u neko drugo mesto gde postoji železnička stanica, sasvim je dovoljna.

Kada se popenjemo iznad vodopada i okrenemo, dobijamo lepu sliku Velickog jezera i hotela. Dolina zatim počinje polako da se sužava. Kiše nema ali oblak je odmah iznad nas što je neke fotografije učinilo atraktivnim. Iz njega se pomaljaju oštre stene oba grebena čije najviše vrhove naravno ne vidimo. Na sredini doline je usko grlo u koje se smestilo Dlhé pleso (slika desno). Kada ga prođemo, bićemo tik ispod Gerlahovskog štita sa leve i Bradavice sa desne strane. Bradavica je najviši vrh na našem grebenu. Ne spada u turističke, verovatno staza nije obeležena ali deluje na GE da bi sa jedne strane moglo da se pokuša...

Posle jezera kreće malo ozbiljniji uspon. Dolina je sa suprotne strane zatvorena Poljskim grebenom i već je izlazak na njega morao da se obezbedi lancima. Greben deli dve doline, našu i drugu koja vodi pravo u Poljsku. Osim toga on je raskrsnica (slika iznad) jer kada izađete gore, na nekih 2150m, možete da nastavite u drugu dolinu, da idete levo i izađete na Velicki vrh (sve je velicko, juče je sve bilo studeno...) ili desno na Istočnu Visoku, kao što smo mi uradili.

Prvi deo uspona sa Poljskog grebena ka vrhu je najeksponiraniji i tu morate da se verete. Na sreću i tu postoje lanci, vlažno je a stene su sa širokim i strmim pločama. Kada savladate taj deo dolazi sledeći gde možete ponovo da pešačite. Pod žešćim nagibom, naravno. Zbog takve strukture mislim da vrh izgleda atraktivno iz daljine. Mi ga nismo videli, odavno smo ušli u oblak i ostali u njemu do povratka na Poljski greben i još dalje. Na samom vrhu je vidljivost bila još slabija, jedva dvadesetak metara. Šteta, gore postoji mapa okolnih vrhova, svi najviši su u neposrednoj okolini i pogled mora da je izuzetan. Biraćemo lepši dan sledeći put...

U povratku smo išli istim putem. Negde pred spuštanje na Velicko jezero vreme se prolepšalo, sunce se pojavilo i omogućilo nam da popravimo fotografije od jutros. Svraćamo ponovo u hotel, ovoga puta na pivo. Od hotela biramo asfaltni put, malo da promenimo. Još jedna pogodnost hotela Sliezsky dom je da ima prilaz asfaltom, uski put zatvoren rampom osim za goste i zaposlene. Kada siđemo u Tatransku Poljanku gde nas čeka kombi, vreme će se već potpuno izlepšati najavljujući sunčanu subotu, kao što smo i očekivali. Taj dan smo prešli nešto preko 20 km i popeli 1450 metara.

 

Subota: Bistra lavka, Solisko

Poslednji dan je bio najlepši, kako i treba da bude. Ne bih se usudio da tvrdim da je sama trasa i predeo kojim smo prošli bio najlepši, posle svega što sam video, ali u kombinaciji sa sunčanim danom jeste bilo za pamćenje. Ovoga puta cilj nije bio neki vrh mada je uspona bilo sasvim dovoljno. Bistra lavka je prelaz iz jedne u drugu dolinu, negde na sred grebena koji ih deli. Ali kakav prelaz! Solisko zapravo i ne znam šta je kao pojam ali se svakako odnosi na greben koga smo celog okružili trasom kretanja toga dana. Vrhovi na njemu nose nazive Predne Solisko i Visoki Solisko, dom se zove Chata pod Soliskom... mora da je naziv grebena. Dakle taj dugački greben deli Mliničku i Furkotsku dolinu. Prvom smo se popeli do kraja, drugom smo se vratili.

Krenuli smo kao i prva dva dana iz mesta Štrbske Pleso. Staza je blizu one za Risi, idu susednim dolinama. Prolazimo pored ski centra. Tu su dve skakaonice, žičara koja vodi do planinarskog doma (tuda ćemo se vratiti), nekoliko prodavnica i ugostiteljskih objekata. Štrbske Pleso nije baš kompaktno naselje, očito da su se turistički objekti razvijali na nekoliko mesta koja su kasnije spojena. Ovaj deo oko skijališta je možda i najlepši, ne računajući samo jezero.

Kada prođemo ski centar ulazimo u već ustaljenu šemu: šumska staza pored reke. Šuma je ovde gusta samo na trenutke, mnogo češće se otvara i imamo odličan pogled na grebene koji nas okružuju.

Ono što odvaja ovaj dan od od drugih je broj ljudi koji je bio na planini. Bila je subota, lepo vreme i Visoke Tatre bile su preplavelje svetom. Slovaka je bilo mnogo više nego nas sa strane. U malim grupama ili parovima, svih starosnih doba. Porodice sa malom decom čijem se tempu roditelji strpljivo prilagođavaju i uvode ih u planinarenje. Bilo je onih koji su bukvalno istrčavali na sve ove vrhove, onih koji su me obilazili k'o nekada Stojadin FAP-ove šlepere, onih koje sam ja isto tako obilazio, tek svako ima svoj tempo i svoju priču. Zajedničko im je da su svi u prirodi, u pokretu, na planini koju ne doživljavaju kao mesto za piknik i roštilj. Moram da primetim da se i kod nas situacija značajno popravila od kada se covid 19 pojavio, što se masovnosti tiče. Što se kulture boravka u prirodi tiče, imamo još prostora za napredak...

Stižemo do vodopada Skok. Puno ih je na Visokim Tatrama ali jedino je Skok naznačen na putokazima još iz Štrbskog Plesa. Kažu da treba oko sat i po do njega (može i malo brže...) tako da i oni koji ne planinare aktivno ne bi trebalo da imaju mnogo problema. Kažu i da se vidi iz mesta, to nisam proveravao. Reka Mlinica, na kojoj se vodopad nalazi, dovoljno je bogata vodom da njen pad sa visine od 25 metara bude vrlo atraktivan. Postoji i manji krak, desno od glavnog, ne vidi se iz daljine. Nije samo vodopad ono što je lepo na tom mestu. Tu se završava taj nivo ili terasa Mliničke doline. Visoke stene prave amfiteatar oko nje, sa Skokom u njegovom centru. Ispod vodopada je prelepo jezerce sa kristalno čistom vodom. Pravo mesto za pauzu što mnogi šetači i koriste. Plus neizbežno fotografisanje ispred vodopada tako da na ovom mestu obično bude gužva.

Ako idete dalje i vodopad vam nije krajnji cilj, staza do sledeće terase je odmah pored Skoka. Ovaj je konstantno kvasi vodom i pošto je dosta strmo lanci vam dobro dođu. Na sledećem nivou, odmah iznad vodopada, nalazi se jezero vrlo predvidivog naziva Pleso nad Skokom. Pokušavam da nađem razlog zašto mi je Mlinička dolina bila lepša od ostalih. Nisam baš siguran da li što je pitomija a opet atraktivna, što je malo šira od drugih, što je rečica manja i nekako se uklapa u dolinu, ne dominira dolinom kao Studeni potok, ili prosto što je tog dana vreme konačno bilo vedro. Evo na šta mislim kada ovo pričam:

Na poslednjoj terasi Mliničke doline leže dva jezera a iznad njih vrh Štrbski štit. Taj štit gledamo ispred nas još od vodopada. Skrećemo levo, suprotno od ovog vrha, i sada već imamo ozbiljniji uspon na greben Solisko. Delimo se u dve grupe, prva skreće desno ka vrhu Furkotski štit a mi idemo na prevoj Bistra lavka. 

U pitanju je zaista samo prevoj na grebenu ali imate osećaj kao da ste na vrh izašli. Posebno što na kraju morate i da se verete (slika levo). Onda bukvalno ulazite u stenu u kojoj se nalazi uski prolaz koji vas vodi na drugu stranu. Kada ga u par koraka prođete, ostavljate za sobom Mliničku dolinu da je toga dana više ne vidite. Gužva je bila prilična tako da nedostaje malo više fotografija sa ovog izuzetno interesantnog mesta.

Ulazite u Furkotsku dolinu i odmah sledi oštar silazak do Višeg Valenbergovog jezera. Ne žurimo mnogo jer je pogled izuzetan ali ne žure ni drugi pa se ponovo stvara gužva. Pored toga ima i onih koji idu u suprotnom pravcu, što je sasvim legalno. Sa Biste lavke videli bi i Krivanj da tog trenutka nisu naišli oblaci. 

Pogled na Furkotsku dolinu sa prevoja Bistra lavka

Silazimo niz Furkotsku dolinu, terasu po terasu. Posle Višeg tu je i Niže Valenbergovo jezero gde nas sustiže prva grupa. Najlepši delovi staze su iza nas pa smirenost i osećaj potpune ispunjenosti zamenjuje euforiju prisutnu u početku. Dolazimo do raskrsnice gde skrećemo levo ka domu Chata pod Soliskom. Veliki objekat koji se nalazi iznad ski staze, iste one čiji smo početak prošli tog jutra. Hrana je vrlo ukusna i toče Pilsner Urquell. Malo je strmiji silazak do Štrbskog Plesa ali nama je već odavno sve bilo ravno...

Pogled sa terase Čate pod Soliskom

 

Nedelja: Povratak i kraj priče

Zapravo još uvek je subota. Dogovorili smo se sa gazdom da uz naknadu tek uveče ispraznimo sobe. Krećemo oko 20h za Srbiju. Malo je nedostajalo da se i ovo putovanje neplanirano produži. Vozač je smislio da usput natoči gorivo a u Slovačkoj benzinske stanice imaju radno vreme. Osim glavnih, dežurnih ili kako ih već zovu, ostale se zatvaraju predveče. Njihovi radnici ne moraju da probde celu noć zato što je nekome nestalo goriva u automobilu ili piva na žurci. Logika je prosta: ako već morate negde da idete, imate dežurnu pumpu na 50 ili 100 km. Ako vam je auto na rezervi, to je već vaš problem. Sledeći put ćete da razmišljate. Uopšte, žive mnogo mirnije a time i lepše od nas.

Posle happy-end-a sa ovom malom dramom, nastavljamo ka Mađarskoj. Pauzu pravimo na pumpi posle Budimpešte. Iako je 3h noću, izlazimo u kratkim rukavima. Luksuz koji u Slovačkoj ni jedno veče nismo mogli sebi da priuštimo, na sreću. Ne idemo na Horgoš već na Kelebiju. Peti smo u redu. Sitnica.

I na kraju, last but not least, o ekipi. Do sada skoro uopšte nisam pisao o saborcima ali ovoga puta bilo je nešto specifično - nikoga pre akcije nisam poznavao. Osim Joce ali i njega površno sa par akcija. Nisam bio mnogo nervozan oko toga ali opet, sedam dana nije malo. Ispostavilo se da je ekipa bila odlična i da smo kao tim dobro funkcionisali. Bilo je manjih trzavica, što je i normalno, ali sve se brzo i u hodu rešavalo. Akciju je inače vodio trijumvirat gde se Jovan Jarić izdvajao kao prvi među jednakima, valjda zato što je sedeo pored vozača a i većina nas se kod njega prijavila. Pored njega u timu su bili Branimir Šoškić i Svetozar Savin, njih trojica su odlično funkcionisali pa se to prenelo i na ostatak grupe. Nadam se da ćemo brzo imati priliku da ponovo hodamo zajedno.

Stigoh do kraja. I dalje smatram da ovo pišem najviše zbog sebe. Kopajući po kartama i raznim sajtovima, dosta toga sam pronašao, otkrio i saznao o Visokim Tatrama. Dobio sam dosta ideja i ako polovinu uspem da realizujem, dovoljno je. A sada je vreme da se malo odmorim od Visokih Tatri, bar za neko vreme...

Fotografije:

Visoke Tatre (I) - Risi i Krivanj

Visoke Tatre (II) - Studena dolina i Istočna Visoka

Visoke Tatre (III) - Bistra Lavka, Solisko

Visoke Tatre '21 - The Best Of