Drugu godinu zaredom letujemo u istarskom odmaralištu Lanterna i oba puta prvo svraćamo do Slovenije. Prethodne godine bili smo u Bovecu, obilazili korita Soče i neke vodopade. O tome nisam stigao da pišem ali prilažem foto album na kraju ove priče. Ove godine odabrali smo Bohinjsko jezero. Ni ove a ni prethodne nije bilo lako odlučiti se gde provesti tih par dana jer sam uporno pokušavao u njih da spakujem sve što bih u Sloveniji želeo da vidim. Naravno, osim alpskih vrhova, žena mi se ne uklapa u te kombinacije. Na kraju bih spustio loptu i oba puta je odlično ispalo.
Za Bovec sam malo bolje odradio pripremu. Ove godine odabrali smo Bohinj i rekli: idemo pa ćemo tamo videti. Koštalo nas je to par stvari koje smo propustili. Naravno, znali smo šta je na Bohinju najvažnije a i ostale su neke ideje koje su prethodne godine otpale, protezale su se i do Kranjske Gore... Ali prvo što smo shvatili kada smo stigli bilo je da nećemo mrdnuti sa Bohinja i odmah zatim da nećemo ni tu stići sve da obiđemo. Senik je bio vrlo zadovoljan što je dobio dva dana odmora...
Bohinjsko jezero
Koliko god nešto gledate na karti, dok ne odete tamo nemate tačnu predstavu kako izgleda. Za Bohinjsko jezero nisam bio čak ni siguran da li je dozvoljeno kupanje. Ispostavilo se je bliže civilizaciji nego što sam očekivao, da ima nekoliko malih plaža, da je puno kupača ali i veslača na raznim plovilima koji mogu da se iznajme, da ima čak i brodić koji ide sa jednog na drugi kraj jezera. Drugim rečima u pitanju je vrlo živ i uređen letnji turistički centar. Pešačka staza postoji sa severne strane dok sa južne prolazi asfaltni put. Dva naselja su na samom jezeru dok su ostala, koja čine malu opštinu Bohinj, malo udaljena.
Do jezera možete kolima ili autobusom. Ako idete kolima, računajte da ćete ih ostavi na nekom od parkinga. Svi su uređeni i svi se plaćaju, cene za slovenačke prilike nisu toliko visoke. Mi smo koristili sezonski autobuski prevoz Bohinj 24H koji obuhvata sedam linija. Karta je jedinstvena, košta 2e i vredi 24h. Ovo je odličan sistem ali vodite računa da je broj polazaka limitiran čak i na glavnim linijama. Red vožnje se poštuje.
Proveli smo dosta vremena na jezeru. Već sam napomenuo da se nismo toliko dobro pripremili, što znači da nismo imali prepunjen raspored. Drugi razlog je što je temperatura išla do nesnosnih 37c pa smo neke šetnje zamenili kupanjem. U odnosu na prethodnu godinu više smo bili tamo nego što smo skitali. Na kraju to nije loše ispalo, uživali smo u svakom mometnu i svakom pogledu na jezero, u svako doba dana. Nismo ga videli sa videli sa okolnih planina, ostavili smo to za sledeći dolazak...
Mesta oko Bohinjskog jezera
Bohinjska Bistrica je najveće selo (kako reče naša domaćica) i sedište male opštine Bohinj. Odlična je kao baza ali ne mnogo više od toga. Nije na samom jezeru, udaljena je oko 6km. Ima neke praktične sadržaje, dva supermarketa, Intersport i neke manje prodavnice, međugradski autobusi kreću odatle, ima puno smeštaja. Sve linije Bohinj 24H kreću odatle što je još jedan plus. Očekivali smo mali gradić, sa možda nekim starijim kućama, ali Bistrica to nije. Zato smo svako veče provodili na samom jezeru, u Ukancu ili Ribčevom Lazu. Ima neko arheološko nalazište ali to nismo obišli, mislim da nismo puno propustili. U samom centru grada je crkva i oko crkve groblje. Sasvim slučajno otkrili smo da je tu sahranjen Ludvik Razdrih, pilot JAT-ovog aviona koji se srušio 1972. godine iznad Čehoslovačke.
Bistrica je kao i sva slovenačka mesta vrlo lepo uređena i besprekorno čista. Iz mesta se vidi fantastična panorama vrhova Julijskih Alpi sa Triglavom koji viri iznad nekog bližeg i nižeg vrha. Smeštaj je bio kao i samo mesto, besprekoran (info na zahtev). Mana takvih smeštaja je što vas vuku da boravite u njima, asketski planinarski domovi vam jasno poručuju da odete ujutru i ne vraćate se do kasno popodne.
Favorit iz senke je selo Srednja Vas kroz koje smo samo prošli. Od Bistrice do jezera ide se uglavnom donjom dolinom a može i gornjom, kojom smo jednom kolima prošli. Deli ih Rudnica, po visini planina ali teško da bi sama sebe više od brda nazvala, okružena vrhovima preko 2000m. U toj gornjoj dolini Srednja Vas se izdvaja živopisnim izgledom od ostalih sela, stare zgrade, uske ulice, trg... Na žalost samo smo prošli, nemam ni jednu fotografiju.
Stara Fužina leži između Srednje Vasi i Ribčevog Laza. Na kraju poslednjeg ledenog doba bila je na samom jezeru ali se ono povuklo u međuvremenu. Jedno je od većih sela, ima puno privatnih kuća, u njoj se i živi nije samo turizam. Ima i neki festival. Sišli smo u selo kada smo završili obilazak Korita Mostnice. Ostavila bi jači utisak da nije u blizini dva prethodno pomenuta naselja.
Slap Savica
Inače možete da odete peške od jezera ili kolima sve do Koče pri Savici. Ako i dođete kolima, poslednji deo mora da se ispešači. Nisam siguran šta je bolje, staza od jezera nije posebno atraktivna, kolima možete da uštedite na vremenu. A opet, kada smo sišli u Ukanc otišli smo pravo na kupanje. Pristup vodopadu je kontrolisan i naplaćuje se ali trenutno je besplatno.
Korita Mostnice i dolina Voje
Mostnica je reka ili potok kako Slovenci kažu na Vikipediji. Već sam je pominjao, da se u Ribčevom Lazu spaja sa Jezernicom i pravi Savu Bohinjku. Pre toga prolazi kroz Staru Fužinu a još pre toga kroz dolinu Voje gde pravi useke u stenama, poznate kao Korita Mostnice. Negde iza Stare Fužine započinje priča ili staza koju smo prošli tog dana...
Ulaz u Korita Mostnice plaća se 4e. Malo posle Hudičevog mosta postoji drvena kućica u kojoj sedi jedan momak i naplaćuje ulaz. Nema ograde, kapije, kapiram da ima sto načina da ga izbegnete, ne znam ni šta bi se dogodilo da smo samo prošli pored njega... Možda bi pozvao koga treba, sa njihovom policijom nije se raspravljati. Trek koji smo našli na Wikilocu u odlasku nije išao pored reke, odmah posle parkinga odvojio se levo, a u povratku je prošao kroz korita, moguće da je autor eskivirao plaćanje (evo vam hint...).
Nešto kasnije staza beži od reke, penje se i stiže do asfaltnog puta (tu se spojili sa pomenutim trekom). Malo idete asfaltom i stižete do planinarskog doma Planinska koča na Vojah. U povratku ćemo svratiti na pivo i štrudlu sa jabukama a sada smo se osvežili na česmi ispred doma.
E sad sledi bitno objašnjenje, ono što meni nije bilo jasno. Staza se u turističkim prospektima i sličnim brošurama naziva Korita Mostince i dolina Voje. Od početka smo u dolini koju je reka probila između brda. Ta dolina se ispred doma deli na dva kraka, mi idemo desnim, dolina se sužava, obronci su strmiji i mislim da tek tu kod doma, ulazimo u dolinu Voje. Uglavnom odatle je potpuno drugačije, više ne idemo pored reke već stazom kroz prelepu travnatu dolinu, uglavljenu između obronaka Julijskih Alpi. Mostnica takođe teče kroz nju ali nije više tako atraktivna i staza ne vodi pored nje.
Dolina Voje zatvorena je sa tri strane, jedino je otvorena na onoj strani odakle dolazimo. Ispred nas su neki manje poznati ali atraktivni vrhovi. Dolina naravno nije bukvalno zatvorena, postoji obeležena staza koja vodi gore, kao ovim vrhovima. Prolazimo pored retkih kuća, mlađih ili starijih, izgrađenih od kamena ili drveta, najčešće kombinovano. Cilj je slap Mostnice, vodopad visok 20m kojim ova rečica ulazi u dolinu. Malo ispred vodopada, ujedno i kraja turističke staze, nalazi se Okrepčevalnica Slap. Nismo svraćali, već smo isplanirali pomenuti dom.
U povratku smo išli istom stazom do silaska do Mostnice a onda smo išli njenom drugom, desnom obalom. Većina turista tako radi. Nismo se vraćali na onaj parking već smo preko Hudičevog mosta otišli u Staru Fužinu. Autobus ne ide toliko često pa smo se u selu zadržali malo duže. Da li je u Sloveniji dozvoljeno popiti pivo pred prodavnicom ne znam, tek ja sam ispoštovao stari srpski običaj. Možda je i dozvoljeno ako je napolju preko 35c a bilo je...
Нема коментара:
Постави коментар