Milano pre korone

Sedim u sobi, uživam u zvucima spolja. Do pre par dana u ovo vreme bila je potpuna tišina. Uključujem se u livestream sa milanskog trga ispred katedrale. Ni tamo nije sablasno kao pre nekoliko dana. Još nema gužve, nešto šetača i biciklista, rastojanje nije problem držati. Ni traga od turista. Videćemo kako će se priča dalje razvijati, ne volim da prognoziram. Koristim ovu prisilnu mada ne i neprijatnu pauzu da nešto napišem i da planiram gde bi još valjalo otići. Planovi su mi i inače suviše optimistički za ovo života što je ispred mene, ne vidim zašto bi sada bilo drugačije.

Milano je poslednja destinacija koju smo posetili pre nego što se svet zaustavio. Prvi vikend oktobra, godine 2019. Kao i obično uplatili smo jedan drugi aranžman ali su nas dve nedelje pred polazak obavestili da grupa nije formirana. Možete dobiti novac natrag ili promeniti destinaciju, polazak za Milano je siguran u istom terminu. Lično nisam bio toliko raspoložen za Lombardiju ali kupio me je celodnevni izlet u Lugano i Komo. O tome sam već pisao ovde. Prema Milanu kao turističkoj destinaciji imao sam malu averziju. Tamo se uglavnom ide iz drugih razloga, osim katedrale i Tajne večere, za koju treba rezervisati posetu mesecima unapred, šta još ima da se vidi? Dobro, i San Siro. A ogroman je grad... Ne kupujemo ništa, šta ćemo u Milanu? Nije baš tako ali nije ni daleko od pameti...

Ponovo smo išli sa Argusom i ponovo je sve bilo kako treba. Od organizacije, autobusa, ljubaznih i profesionalnih vozača, smeštaja i naravno vodiča koga smo znali iz Venecije i nadamo se da ćemo ponovo ići zajedno. Valja i dobro ponekad promeniti, tek da čovek ne pomisli da je tako uvek. Mi smo to uradili letos za more ali to je neka druga priča. 

Polazak sa autobuske stanice, noćna vožnja preko Hrvatske i Slovenije i rana jutarnja preko severa Italije. Sunčano prepodne, stižemo u Milano i parkiramo se u ulici Piazza Castello, neposredno pored zamka Sforca. Od zamka ćemo i započeti organizovano razgledanje grada.

Zamak Sforca

Zamak Sforca svakako nije najlepša srednjevekovna tvrđava koju sam video. Najveća možda i jeste, što bi trebalo da govori o značaju i veličini srednjevekovnog Milana. Kvadratnog oblika u osnovi sa visokim i jakim zidovima, ojačana kulama na sva četiri ugla. Peta i najviša kula (Torre di Bona) nalazi se u samom centru zamka. Inače u srednjem veku zamak se nalazio na samom rubu grada. Kako nam je vodič rekao, to je bilo zgodno jer se lako išlo u lov ili na službena putovanja ali ne samo to. Ovakav položaj omogućavao je lakšu bežaniju u slučaju da situacija u gradu počinje da bude nezgodna. Vladavina male grupe nad velikom većinom uslovljena je uglavnom strahom i prihvaćenim poštovanjem.... tek zna ponekad da bude dovedena u pitanje i tada je dobro biti blizu polja.

Kapija kroz koju smo ušli, Porta del Barcho (slika gore), nalazi se baš na toj severnoj (tačnije severozapadnoj) strani. Nekada je ispred nje bio rov pun vode i pokretni most ali odavno su te prepreke postale beskorisne. Prošli smo kroz dupla vrata i ušli u prvo od tri dvorišta - Corte Ducale. Kako mu i ime kaže, okruženo je zgradama koje su predsavljale rezidenciju milanskih vojvoda. U njemu je jedan od najinteresantnijih detalja zamka, Portico dell'Elefante. Trem sa stubovima dizajnirao je Benedeto Ferini u drugoj polovini XV veka. Ime je dobio po fresci slona koja se nalazi na zidu.

 

Portico dell'Elefante

Jedna od soba koje okružuju dvorište je Sala delle Asse, poznata po radu Leonarda koji je na gornjim delovima zidova i plafonu naslikao drveće, za šta je neki od stručnjaka rekao: gusta mreža granja i lišća izgleda kao da se probija kroz zid zatvorene prostorije pretvarajući je u idealno otvoreni pejzaž. Zašto ovo nismo videli saznaćete ako izdržite do druge polovine posta.

Iz Corte Ducale možete u druga dva dvorišta. Cortille della Rocchetta je približno iste veličine a smatraju ga nekom vrstom unutrašnje tvrđave zbog visokih zidova bez prozora i samo dva ulaza. Izgled je ublažen portikom na tri strane dvorišta. 

 

Cortile delle Armi

Treće dvorište Cortile delle Armi je veliko kao prethodna dva zajedno. Ogroman, skoro potpuno prazan prostor sa stazama i travnjacima, nikako nezanimljiv jer je svaki deo zidina koji ga okružuju priča za sebe. Tri spoljne kapije, dve unutrašnje prema već pomenutim dvorištima i rov koji deli ovaj deo zamka od preostalog koji je očito bio poslednji nivo odbrane vladara. Glavna kapija na koju ćemo izaći i kula iznad nje zovu se Torre Umberto I o del Filarete. Nesrećan spoj u nazivu njenog projektanta Filareta iz XV veka i Umberta I, italijanskog kralja iz XIX veka. Na istočnoj strani ovog dvorišta je još jedan ulaz Porta del Carmine. Spoljna i unutrašnja okolina ove kapije možda je i najlepši deo zamka koji smo videli, uz pomenuti Portico dell'Elefante.

 

Porta del Carmine

Inače prvu tvrđavu izgradili su Viskonti u XIV veku ali je ona srušena 1447. godine. Njihov grb nalazi se na severnom zidu, iznad ulazne kapije. Nasledila ih je porodica Sforca i već 1450. Frančesko Sforca je započeo obnovu ili ponovnu izgradnju, šta već. Ludoviko Sforca je na prelazu iz XV u XVI vek dovodio razne umetnike, između ostalog Leonarda i Bramantea (onu sobu je on naručio). Kasnije su došli Španci pa je zamak dobio okruženje u vidu tada modernih i potrebnih bastiona, posle su ti bastioni uklonjeni a vojni značaj sasvim je izgubio nastankom kraljevine Italije. Velika rekonstrukcija izvršena je krajem XIX veka, vodio ju je izvesni Luka Beltrami. Tada je umesto vojne dobio civilnu upotrebu a pretpostavljam da je dobio i današnji izgled. Stradao je delimično u bombardovanju 1943. kao i veliki deo Milana. 

Od zamka do Piazza del Duomo

Idemo dalje i do katedrale ćemo doći nekim stazama koje su nastale u drugoj polovini XIX veka. Milano je tada postao deo Kraljevine Italije i pored rekonstrukcije zamka urađene su još neke stvari u cilju modernizacije grada. Ulica Via Dante probijena je 1880. da bi povezala zamak i katedralu. Široka, polupešačka, sa dosta prodavnica i uslužnih radnji. Postavljena je tako da celom njenom dužinom imate pogled na glavnu kapiju i kulu zamka. Napustićemo je na Piazza Cordusio, skrenućemo levo da bi prošli pored Skale.

 

Via Dante

Zgrada spolja ne odaje da krije jednu od najpoznatijih operskih scena na svetu. Nisam bio razočaran njenim malo skromnijim izgledom, pre iznenađen. Trg ispred nje takođe nosi ime Skala a sve zbog crkve Santa Marija dela Skala koja je nekad bila na tom mestu. Dopada mi se taj običaj da neki prošli objekti ostaju da žive kroz imena koja su dali novosagrađenim na njihovom mestu, beogradski Mostar između ostalih.

Sa Piazza della Scala do Piazza del Duomo stigli smo direktno kroz  galeriju Vitorio Emanuele II. Najstariji tržni centar u Italiji u osnovi ima oblik krsta čija duža strana povezuje dva trga i to je druga staza nastala u okviru pomenute modernizacije. Spajanje trgova i uređenje onog ispred katedrale bili su tema konkursa na kome je pobedio izvesni arhitekta Đuzepe Mengoni. Galerija je bila samo jedan od objekata koje je imao u planu na tom mestu. Kada je 30. decembra 1877. posle 12 godina izgrađnje došao trenutak njenog otvaranja, nesrećni Đuzepe se popeo na najvišu skelu da još jednom proveri kako sve izgleda, pao sa skele i nastradao.

 

Piazza del Duomo

Katedrala i trg ispred nje nalaze se u suvom centru Milana. Ulice ili kruže ili idu radijalno od njih. Mengoni je stigao da učestvuje i u uređenju trga. Iz galerije na trg izlazimo kroz njegovu trijumfalnu kapiju. Istu takvu predvideo sa suprotne strane ali to nije realizovano. Zato jesu dve skoro identične Palazzi del Portici, na severnom i južnom kraju trga, po njegovoj ideji ili projektu. Iz istog perioda je Palazzo Carminati sa zapadne strane dok istočnu stranu zatvara katedrala. Treba svakako pomenuti a i videti Kraljevsku palatu, smeštenu u malom džepu trga. Priču o Piazza del Duomo završava Palazzo dell'Arengario, zgrada koju su fašisti napravili 1943. da bi mogli sa nje da arlauču.

Ovo bi bio sasvim dovoljan sadržaj za dva-tri sata koliko smo dobili slobodno, da smo bili pametniji i ostali da se muvamo oko trga. Nekako to slobodno vreme prvog dana, između organizovanog razgledanja grada i odlaska u hotel, uvek loše iskoristimo. Umorni od puta, pritisnuti zadatim vremenom povratka a i pomalo zasićeni isforsiranim obilaskom najatraktivnijih znamenitosti, retko smo uspevali da se dobro organizujemo. Otišli smo do stare crkve San Nazaro in Brolo (slika desno) jedne od tri koje je u IV veku podigao sveti Ambrozije. Kao i ostale dve, kasnije je renovirana u romaničkom stilu. Bila je zatvorena i nismo dobili ništa više od par fotografija. Inače ju je teško sagledati sa ulice. Pored crkve smo videli jednu od zgrada univerziteta i ušli smo u dvorište. Onda smo napravili krug, vratili se do katedrale a zatim nastavili ka autobusu.

Smeštaj

Beste Western Falck Village više je nego korektan hotel za dvodnevni boravak. I doručak je sasvim ok a uvek nas plaše lošim doručkom kada idemo u Italiju. Nalazi se na severnom kraju grada, tačnije metropolitanske oblasti Milana. Malo dalje ako produžite stižete u Moncu, svega 5-6 km. Svakako je bliža nego centar grada do koga smo morali prvo autobusom pa onda metroom. Isto popodne smo realizovali ovo putovanje. Prvi cilj je bila katedrala.

Milanska katedrala

Naravno, već smo je videli tog dana ali ostavio sam priču za popodne, kada smo obišli i unutrašnjost. Ne znam baš šta da kažem. Gotska arhitektura mi je uvek bila jako zanimljiva. Verovatno to vučem iz detinjstva, kao i većinu drugih stvari, gde su u knjigama sa pričama i bajka zamkovi i crkve tako nekako izgledali. Milanska katedrala je jedna od najpoznatijih gotskih crkava i želeo sam konačno uživo da je vidim. Uvek mi se činilo da ima previše ukrasa, previše tornjeva i čipke. Još nešto mi je pomalo smetalo, nešto što nisam mogao da definišem. Onda sam čitajući saznao, da italijanska verzija gotike spušta zgrade, ne ide toliko u visinu. 

Katedrala je u pravom smislu viševekovni projekat grada Milana. To shvatite kada čitate o istoriji njene izgradnje (na wiki, svi podaci koje iznosim su odatle). Gradili su je od 1386. do 1965. godine. Dat je spisak od 78 arhitekata i inženjera od kojih se niko ne može izdvojiti kao autor. Viskontiji su u početku dovodili najpoznatije francuske građevince jer su želeli najbolje i najmodernije u tom trenutku. Izdvojio bih izvesnog Karla Bucija koji je zaslužan što je katedrala zadržala gotski izgled jer je odbacio neke ideje svog prethodnika. Danas je to jedan od najprepoznatljivijih objekata na svetu. U filmu je dovoljno par sekundi da bude u kadru i vi već znate gde se radnja odvija. Na engleskoj vikipediji piše da je najveća crkva u Italiji, pošto je crkva Svetog Petra u Vatikanu...

Unutrašnjost takođe impresivno deluje. Petobroda struktura sa 40 ogromnih stubova koji ih razdvajaju. Inače je najviša gotska crkva na svetu. Sadržaj je daleko ispod onog kojeg sam prethodne godine video u firentinskim crkvama ali tri stvari bi izdvojio. Oltar Vavedenja, rad Agostina Bustija iz 1543. godine, grobnicu Đan Đakoma Medičija Leona Leonija rađenu dvadesetak godina kasnije, po odobrenju ili skici Buonarotija i pre svega vrlo realističnu i surovu statuu Svetog Vartolomeja koji preko ramena nosi svoju odranu kožu, rad Marco d'Agrate. Sve imate u foto albumu. 

Po povratku kući otkrio sam web kameru koja daje fantastičan pogled na katedralu i trg ispred nje i mislim da je čak i bolje nego uživo, posebno u popodnevnim časovima kada je glavna fasada obasjana suncem. Link za kameru stavio sam u favorites a utisak se značajno popravio.

Bazilika Svetog Ambrozija

Idemo dalje, hvatamo ulicu Via Torino a onda na prvoj velikoj raskrsnici skrećemo levo da bi prošli pored crkve Sv. Lorenca i onoga što je još interesantnije, Stubova Sv. Lorenca. Kolonada od 16 korintskih stubova jedan je od retkih ostataka iz rimskog vremena. Prazan prostor između stubova i crkve naglašava i jedan i drugi objekat i predstavlja prijatno mesto za šetnju. Inače do 1935. tu su bile stare kuće pa su ih srušili a prostor iza crkve oslobođen je savezničkim bombardovanjem Milana. Crkva je jedna od najstarijih u gradu pa i šire, interesantan je pogled sa suprotne strane ali mi smo žurili da vidimo jednu drugu.

 

Stubovi Svetog Lorenca

Neposredno iza stubova prolazimo kroz srednjevekovnu kapiju Porta Ticinese i odmah zatim skrećemo desno. Široka ulica vodi nas pravo prema bazilici Sv. Ambrozija. Druga od tri crkve iz druge polovine IV veka koje je sagradio Sv. Ambrozije kada je došao u Milano. Bio je žestoki zagovornik stavova Nikejskog sabora, u sukobu sa pobornicima arijanstva, pa se pored propovedništva bacio na zidanje, sve da bi pokazao snagu, moć i bogatstvo crkve. Pored ove već sam pomenuo San Nazaro in Brolo a treću, baziliku San Simpliciano, videćemo u nedelju.

Sve one su kasnije više puta renovirane i sve tri pripadaju romaničkoj umetnosti jer svoj današnji izgled vuku iz tog perioda. Bazilika Sv. Ambrozija bila je uzor i model za druge crkve i kada je završena 386. godine a i nekoliko vekova kasnije, kada je promenila izgled. Danas se uzima kao jedinstveni model lombardijske romanike pošto su ostale crkve znatno promenjene. Pored bazilike u okviru kompleksa je sa leve strane parohijska zgrada sa jednom mini crkvicom i sa desne strane manastir  sa kloisterom Sv. Ambrozija koji je 1497. godine projektovao Bramante. Nepripremljen sam otišao pa nisam znao da i ovo treba videti...

Kompleks mi je od prvog trenutka bio interesantan, zbog crvene boje fasadne cigle koja dominira njime i prosto jer odmah vidite da ispred sebe imate nešto iz baš davnog vremena. Najjači utisak je bio kada smo stigli do ulaza u dvorište, kada sam video da je ono sa sve četiri strane zatvoreno širokim portikom. Portiko i bazilika su fantastično uklopljeni u celinu. Dve lođe na njenoj prednjoj fasadi spojene su sa portikom koji je služio za okupljanje stanovnika Milana, pružajući zaštitu i od kiše i od sunca. Sa gornje lođe im se obraćao biskup ili neko od gradskih glavešina, oni uvek imaju nešto da kažu...

Intersantna su i dva tornja, prilično nesimetrični ali opet iz nekog razloga nije mi to mnogo smetalo. Kasnije sam čitao da bile neke dve grupe okupljene oko crkve i da je svaka izgradila svoj toranj i da je jedna kasnila dva veka pa nisu mogli da zvone dok ga nisu završili. Ovi drugi im nisu dopuštali da koriste njihovo zvono. Unutrašnjost takođe treba videti ali da ne pričam dalje, već sam prekoračio svoje ingerencije. Tek od svega što sam video u Milanu, bazilika Sv. Ambrozija je najjači utisak (napominjem još jednom da nisam bio na San Siru). Postavio sam naravno svoje fotografije ali svakako pogledajte onu na wikipediji, imate link na kraju teksta.

Pao je mrak kada smo krenuli nazad, iskoristio sam ga da napravim nekoliko noćnih snimaka, posebno katedrale. Uslikao sam i neki displej sa vremenom i datumom, da se setim gde sam proveo 52. rođendan...

Nedelja, neiskorišćen dan

U subotu smo išli na izlet u Lugano i Komo a nedelju kao i petak proveli u Milanu. Prva nedelja u mesecu je kao neki dan muzeja. Neki prepolove cene ulaznica a neki potpuno besplatno puštaju posetioce. Kako nismo imali druge ideje, rešili smo da iskoristimo akciju. Ispostavilo se da nam je upropastila dan.

Prvi izbor bio je pinakoteka Brera, najveća galerija slika u gradu. Prethodno veče smo se informisali šta treba videti, ujutru smo spakovali stvari u autobus i uputili se ka gradu. Red ispred galerije bio je obeshrabujući ali smo se ipak priključili, da vidimo koliko brzo ide. Ispostavilo se da nije tako spor pa smo posle nekih pola sata stigli do ulaza u dvorište. Tu je stajala tabla sa obaveštenjem dragim posetiocima da će od tog mesta čekati još najmanje dva sata ali da je sadržaj galerije svakako vredan truda i vremena. Pomislio sam da je greška u pitanju, da je tabla pogrešno okrenuta jer evo nas na ulazu, u sledećoj smo grupi. Onda su nas pustili u dvorište i videli smo da je pravi red tek tu, da obilazi oko celog dvorišta. Shvatili smo i da je onih dva sata realnost i odustali od pinakoteke Brera jer nismo hteli da joj posvetimo baš ceo dan. Što je bila nova greška, nešto bi ipak videli da smo ostali.

Odatle smo otišli ponovo do zamka Sforca. Nekoliko muzeja je smešteno u njemu, skoro da svaki bitniji eksponat ima svoj muzej. Italijani su ipak majstori a imaju i šta da pokažu... Tipovali smo na Mikelanđelovu statuu Rondanini Pieta i na sobu koju je oslikao Leonardo. Dočekao nas je novi red pred biletarnicom. Iz dva različita izvora saznao sam da nam treba sat i po do dva da kupimo karte a onda stajemo u red za ulazak u muzej koji izaberemo. Svega toga ne bi bilo da su cene ulaznica bile kao i svakog drugog dana...

Odustali smo ne samo od ovih muzeja nego i od bilo kakvog ulaska i odlučili da ostatak dana provedemo šetajući gradom. Kod zamka smo videli pravu reku ljudi u roze majicama, ne znamo kakva je manifestacija bila. Videli smo treću crkvu iz vremena Sv. Ambrozija, baziliku Svetog Simplicijana. Romanički izgled dobila je negde između XII i XIII veka. Otišli smo do Santa Maria delle Grazie pored koje se nalazi zgrada manastira a u njoj freska Tajna večera. Videli smo spisak stanara na interfonu zgrade preko puta crkve i otkrili da tu živi neki Leonardo. Ponovo smo prošli pored bazilike Svetog Ambrozija i napravili još nekoliko fotografija. Vreme je na žalost bilo oblačno. Zatim smo otišli do Porto Tićineze doka, mesta gde se stiču dva od pet kanala sistema Navilji. Tu je bilo jako živo, oko kanala Naviglio Pavese bio je market na otvorenom. Onda smo bezuspešno pokušavali da pronađemo prevoz do San Sira, dobro je što nismo uspeli, verovatno bi upali u škripac sa vremenom. Malo smo se vozili tramvajima da bi završili na trgu ispred katedrale i odatle peške krenuli ka zamku gde smo sačekali autobus. Prethodno smo svratili na pastu.

Sada kada ovo pišem vidim da ni ta nedelja nije bila toliko loša. Možda je i dobro što nismo ostali u Breri. Svakako planiramo još jednu ovakvu turu, ideja imamo dovoljno a i bolje ćemo se pripremiti. Milano je ogroman grad i morate znati šta hoćete da vidite i kako tamo da stignete. Gledaćemo da vidimo Tajnu večeru za koju treba rezervisati neki mesec unapred. Posle korone možda i neku godinu unapred...

Fotografije:

Milano
Milanska katedrala


Literatura:

https://www.milanocastello.it

https://it.wikipedia.org/wiki/Duomo_di_Milano 
https://it.wikipedia.org/wiki/Basilica_di_Sant%27Ambrogio 
http://www.medioevo.org/artemedievale/Pages/Lombardia/SantAmbrogioaMilano.html 
https://wikimili.com/en/Basilica_of_Sant'Ambrogio 

Komo, grad i jezero

Došao je ovaj virus, zatvoreni smo u stanove i odjednom imam vremena da pišem. Priznajem da mi i pored lošeg razloga prija pauza i odmor od života kakav je bio do juče, pa i od skitanja i planinarenja. Prilika je da svedem neke utiske a ironija je što ću početi od Lombardije koja je možda i ponajviše pogođena koronom i gde je sada potpuni haos. Ne znam kako će svet izgledati posle ovoga, ne volim mnogo da razmišljam o tome jer ništa ne mogu da promenim. Trenutno je ovako a evo kako je bilo prošle jeseni.

Kratka, trodnevna tura do Milana (3-6-okt-19) imala je svoj najlepši dan u subotu kada smo išli na celodnevni izlet do gradova Lugano i Komo. Ova dva grada nalaze se severno od Milana, jedan blizu drugog, tako da izbor hotela u severnom delu metropolitske oblasti nije bio slučajan. Do udaljenijeg Lugana imali smo svega 80 kilometara.

Dve stvari geografski karakterišu ovu oblast. Prva je prelazak lombardijske ravnice u alpske planine. Severniji Lugano bliži je Alpima ali se najviši vrhovi iz samog grada i njegove okoline ne vide. Bar ne sa onih mesta kuda smo se mi kretali. Snežne vrhove Monte Roze video sam dok smo putovali, zapadno od nas. Oko jezera i iznad grada vrhovi dosežu nekih 1500-1600m što je opet sasvim dovoljno da ulepšaju panoramu.

Druga karakteristika oblasti su jezera. Ona svakako ostavljaju najjači utisak, daju joj lepotu i predstavljaju ono po čemu ćete je najviše pamtiti. Uz mnoštvo manjih, jezera Mađore, Lugano i Komo dominiraju kartom ove oblasti, pravilno poređani od zapada ka istoku redosledom kojim sam ih naveo. Najveće od njih, kao što mu i ime kaže, jezero Mađore nismo videli. Druga dva nazvana su po najvažnijim gradovima koji leže na njihovim obalama, što znači da je izlet gađao pravo u centar.

Malo o Luganu

Iako su i provedeno vreme i utisci koje smo poneli potpuno ravnopravno podeljeni na dva grada, pisaću samo o Komu. Delom zbog toga što želim da nastavim niz blogova o italijanskim gradovima a delom što mi se čini da nemam mnogo toga da dodam fotografijama Lugana. Samo par rečenica. Grad je potpuno prionuo uz svoje jezero. Zajedno čine izuzetno lepu i neraskidivu kombinaciju. Na to treba dodati i već pomenute vrhove u pozadini. Na ono što je priroda stvorila, grad je sa svoje strane dodao puno lepih zgrada i uređeni park sa sve plažom. Njegovi (a i okolni) stanovnici održavaju čistim i grad i jezero. Te subote vreme je bilo izuzetno lepo za šetnju ali i za fotografisanje. Moguće da je bio i neki specijalni događaj jer su ulice bile pune sveta a hrana i piće su se prodavali na otvorenim štandovima. Pogledajte fotografije, daljom pričom bih samo pokvario tu sliku...

Foto album Lugana

 

Položaj i istorija grada

Grad Komo nalazi se na jugozapadnom kraju jezera, na kraju zaliva ako se tako može nazvati pošto oblik jezera (u obliku grčkog slova lambda) potpuno obesmišljava sam pojam zaliva - sve može biti zaliv. Okružen je brdima i kada mu prilazite sa severozapadne strane imate veoma lep pogled. U početku su ljudi živeli na tim brdima a tek je Julije Cezar naredio da se isuši močvara pored jezera i sagradi Novum Comum.

I kad sam se već dotakao Cezera i istorije Koma, evo ukraktno ono što sam se pročitao kada sam se vratio kući. Obično se kao početak uzima 196. p.n.e. kada su Rimljani došli i oterali Gale koji su prethodno oterali Etrurce. Kada su varvari počeli da napadaju i osvajaju Rim, Komo je bio na udaru mnogih plemena ali kažu da se nisu mnogo opirali već su prihvatali nove gospodare i razvijali zanatstvo i trgovinu. Kasnije su stekli nezavisnost pa su onda kako i dolikuje ratovali sa susednim Milanom. Ovi su razorili grad 1127. ali se Komo odmah zatim udružio sa Fridrihom Barbarosom pa su se osvetili. Taj period je značajan jer su kada je rat završen obnovili zidove i počeli da grade neke objekte koji još uvek postoje, pre svega romaničke crkve. Onda su ih osvojili Španci i za taj period kažu da je bio težak a posle su došli Habzburzi i situacija se dosta popravlja, oživljava industrija, ulaže se u nauku, grade se vile za odmor. Posle su istrpeli i Napoleona, pa ponovo Austrijance i od 1859. postaju deo Kraljevine Italije. Na žalost Komo je bio i ostao poznat kao jako fašističko uporište, u blizini grada uhvaćen je i streljan Musolini. Tek što smo stigli i krenuli glavnom ulicom, morali smo da se sklonimo u kraj da prođe neka povorka sa trubama i ljudima u čudnim uniformama. Ne znam tačno ko su ali nisu mi ok izgledali...

Šta smo sve videli...

Parkirali smo se u blizini stadiona. Fudbalski klub Komo sada je član C lige ali je negde sredinom '70-tih, kada sam počeo da pratim fudbal, odigrao jednu sezonu u seriji A. Dovoljno da u mom novom i potpuno praznom sistemu vrednosti zauzme visoko mesto. Nešto kasnije, u prvoj polovini '80-tih, imali su najuspešniji peroid u istoriji a 1986. stigli su do polufinala kupa. Pošto su izbacili Juventus (šampiona te godine) i Veronu (aktuelnog šampiona od prethodne), ispali su od Sampdorije zahvaljujući idiotskom potezu nekog od navijača koji je u produžetku revanš meča pogodio sudiju u glavu. Na tribinama stadiona istaknut je transparent u znak sećanja na Stefana Borgonova, napadača i jednog od najzaslužnijih za te uspehe, na žalost preprano preminulog. Sam stadion inače ništa posebno ne izgleda, gomila betona i gvožđa.

Od stadiona smo produžili do obale jezera. Prvo na šta smo naišli je monumentalni spomenik koji su fašisti naručili 1931. godine i posvetili svim žrtvama prvog svetskog rata. Kada hoćete nešto da sakrijete, kada oni kojima bi vi podigli spomenik nisu baš široko prihvaćeni kao pozitivni, onda ih obično uklopite u sve žrtve. Desno od spomenika je muzej Alesandra Volte.

Veliki fizičar i hemičar Alesandro Volta verovatno je najpoznatiji stanovnik Koma. Tu je rođen, školovao se a i prvi posao profesora dobio je u Komu. Kasnije je otišao dalje ali se pod stare dane vratio i nastanio u blizini, u mestu Camnago gde je i sahranjen i koje je njemu u čast promenilo ime u Camnago Volta. Najviše se bavio elektricitetom a najpoznatiji izum mu je baterija. Zgrada muzeja izgrađena je u neoklasičnom stilu, arhitekta Federico Frigerio, i završena 1927. godine. Ostavili smo muzej za kraj, ako bude vremena. Na žalost bio je zatvoren kada smo se vratili. Ograničeno vreme najveća je mana ovih zajedničkih izleta. A opet, ako je vodič dobar kao što smo ga mi imali, svašta možete da čujete.

Od muzeja idemo pored jezera i dolazimo na trg Piazza Cavour. Trg predstavlja glavnu tačku gde se spajaju grad i jezero. Sa tri strane je oivičen zgradama, sa četvrte jezerom. Odatle polaze brodići, turistički i redovni, ali to je priča za neko drugo vreme. Suprotno od jezera, od trga ka gradu vode dve paralelne, nešto šire ulice. Dalja od nas ili istočnija je ulica Plinija Starijeg i njome ćemo brzo stići do katedrale. Pošto se sklonimo da prođe već pomenuta čudna povorka...

Gradska kula, iza nje Broleto i katedrala

Katedrala jeste dala ime trgu Piazza del Duomo ali nepravedno bi bilo zapostaviti ostale objekte na njemu. Prvo na šta smo naišli bila je gradska kula. Izgrađena je početkom XIII veka od rustičnog kamena. Na njoj se nalaze sat i crkvena zvona koja su tu privremeno premeštena i više nisu dirana. Kula čini celinu sa sledećom zgradom koja se nalazi u njenom produžetku.

Broletto je stara gradska kuća, izgrađena kada i kula, na početku XIII veka. Na tom mestu su se održavali sabori građana a onda su odlučili da podignu zgradu u koju bi smestili opštinsku administraciju i to je bila njena prvobitna namena. Kasnije se to menjalo, jedno vreme je u zgradi bilo pozorište, a sada je u njoj galerija i kongresna dvorana, manja pretpostavljam. I Broletto i gradska kula su izgrađeni u romaničkom stilu sa dodatkom gotskih elemenata. Od gotike interesantna su tri prozora na prednjoj fasadi. Sa prvog su se gradske glavešine obraćale narodu a između drugog i trećeg nalazi se balkon. Podnožja stubova na kojima Broletto leži nalaze se ispod nivoa ulice. To je zapravo prvobitni nivo grada. U XIV veku zbog čestih poplava za čitav metar je podignut nivo trgova i ulica. Stubovi su zatrpani pa su tek 1976. ponovo otkopani. Gradska kula i Broletto su svojim prednjim fasadama poravnati sa prednjom fasadom katedrale. 

Cattedrale di Santa Maria Assunta ili Duomo di Como smatra se poslednjom gotskom katedralom u Italiji. Zapravo započeta je kao gotska 1396. godine, istovremeno sa Certosa di Pavia a nešto malo kasnije od milanske katedrale. Završena je 1770. postavljanjem rokoko kupole na kraju suprotnom od Piazza del Duomo. Prema trgu je okrenuta moćna gotska fasada koja je na mene ostavila najjači utisak. Podeljena na tri dela vertikalna dela, sa puno detalja ali zbog veličine ipak ne izgleda pretrpana ukrasima. Levo i desno od glavnih vrata su statue Plinija starijeg i Plinija mlađeg, pored Volte najpoznatijih građana grada Koma. Ne morate biti stručnjak da bi ste shvatili da je deo katedrale do trga najstariji i da su stilovi sve noviji što se više od njega udaljavate. Plan crkve je u obliku latinskog krsta i kako piše na Vikipediji kasniji graditelji su poštovali izvorne proporcije, nisu upropastili objekat. Uostalom, da ne prepisujem više i da se ne bavim istorijom umetnosti, pogledajte italijansku Vikipediju ako vas više zanima.

Od katedrale nastavljamo dalje i dolazimo na trg Piazza San Fedele, nazvan tako po čemu bi ako ne po crkvi. Trg je u antičko vreme bio važno mesto okupljanja. Verovatno se od onda promenio ali i dalje predstavlja jedno od najstarijih mesta u gradu što vidite po nepravilnom obliku i starim zgradama koje ga okružuju. Vodič nam je ispričao nešto o kamenčićima kojima je trg popločan, na žalost zaboravio sam taj deo ali ako ne grešim to kamenje je staro koliko i crkva. A gradnja crkve San Fedele započeta je još 1120. godine, naravno u romaničkom stilu. Fasada je obnovljena i toranj ponovo izgrađen početkom XX veka. Delimično je zaklonjena okolnim zgradama ali zajedno sa trgom predstavlja atrakciju koju ne bi trebalo propustiti ako vas put nanese u Komo. Te subote trg je bio pun, nešto kao sajam antikviteta, mnogo tezgi sa knjigama...

 Piazza San Fedele

Tu nam je vodič dao voljno. Neki su odmah potražili restoran, neki su se odlučili za uspinjaču koja ih je izvezla na brdo iznad Koma dok smo nas dvoje odlučili da vidimo još stariju crkvu od prethodne. Nastavili smo u istom pravcu i uskoro stigli do Porta Torre, kule kojoj samo ime kaže da je u srednjem veku bila ulazna kapija u grad. Kada smo prošli kulu, izlašli smo iz starog dela grada, nekada opasanog zidinama. Liniju tih zidina vrlo je lako ispratiti na Google Earth. I uživo nije problem, potpuno se promeni ambijent. Izašli smo pravo na Piazza Vittorija ali ga nismo videli jer smo upali među tezge buvljaka. Skrenuli smo desno, prošli pored još jedne kule (Torre Gattoni), nastavili do široke ulice Frenklina Ruzvelta, prešli je gde smo mogli, onda levo pa u prvu ulicu desno. Ona nas je dovela pravo do crkve Sant' Abbondio.

U pitanju je romanička crkva u podnožju brda, zapadno od grada. Izgrađena je na temeljima stare hrišćanske bazilike Sv. Petra i Pavla iz V veka. Iako van zidina, bazilika je pet vekova bila gradska katedrala. Početkom XI veka biskup (baš ovaj Abondio) je premestio svoj štab u utvrđeni grad a crkva je predata Benediktancima koji su je srušili i izgradili manastir i današnju crkvu. Gradnja je trajala kroz celu drugu polovinu XI veka. Jednobrodi objekat sa četiri reda stubova koji odvajaju dva prolaza sa strane. Spolja je svakako najinteresantnije to što ima dva zvonika. Piše da se ovo rešenje nije često koristilo u Italiji koliko u rajnskoj oblasti. Meni je kao i kod katedrale najveći problem bila veličina objekta i mali prostor ispred njega, ni malo nije bilo lako napraviti fotografije. 

Ostaje žal što nismo otišli do najstarije crkve u Komu a verovatno i šire. Bazilika San Karpoforo sagrađena je u IV veku, na obroncima istog brda ali još dalje od centra grada u koji se trebalo vratiti. Iznad crkve su ostaci tvrđave pa ovaj kraj svakako ostaje u planu ako nas put još jednom nanese u Komo.

Vraćamo se i ulazimo u stari deo grada odmah iza kule Gatoni, u Via Alessandro Volta. Ulice su ovde puste, ne pripadaju turističkoj ruti. Daleko od toga da nisu interesantne. Puno obnovljenih i uređenih zgrada iz prošlih vremena. Ne znam koliko su stare i kom periodu pripadaju. Ne znam im ni namenu, ima par galerija. Ulice su takođe uređene i popločane, neke malo šire a neke prilično uske. Da li zbog takvih ulica, zbog opšte atmosfere ili jezera, tek sve vreme sam imao utisak da smo u primorskom mestu. Ako volite da cunjate nepoznatim gradovima i ulicama, ovaj deo toplo preporučujem.

Via Alessandro Volta

Ponovo prolazimo istim ulicama i trgovima. Pokušavam da uhvatim neke kadrove koje nisam uspeo u prvom prolazu. Svraćamo na kafu u bar Argentino, iza Gradske kule a pored katedrale. Vodič ga je preporučio i mi moramo da se složimo. Kafa je ok, cene su ok a položaj je fenomenalan. Prikupljamo snagu za završni obilazak. Prolazimo iza katedrale. Tu je veliki i prazan prostor, ne znam da li ga nazvati trgom. Na jednom kraju je zgrada pozorišta ili opere, zavisi od repertoara. Izgrađena početkom XIX veka, neko vreme je menjala Skalu kada je ova bila oštećena u ratu.

Preko puta je Casa del Fascio (slika desno). Projektovao ju je italijanski racionalista Đuzepe Teranji za potrebe fašističke partije (što i ime kuće kaže...) a građena je u periodu 1932-1936. godine. Kako je uspeo da im uvali ovako elegantnu zgradu, nisam pametan. Tek zgrada je nadživela i Musolinija i nesrećnog Teranjija koji je doživeo nervni slom kod Staljingrada i umro iste godine po povratku u Komo. Nije dugo živeo ni stvarao i ova zgrada mu je najpoznatije delo.

I to je trebalo da bude sve za prvu posetu Komu. Krenuli smo ka autobusu, uklapajući da stignemo desetak minuta ranije. Na sreću puno putnika je kasnilo, i to oni koji su odlučili da slobodno vreme iskoriste i uspinjačom odu na brdo istočno od grada, do sela Brunate. Kažu da je pogled odozgo izuzetan ali je i gužva bila izuzenta a kapacitet vagona ograničen. Polazak za Milano bio je odložen uz nerazumljivu nervozu jednog dela učesnika. Mi smo jedva dočekali i krenuli zapadnom obalom jezera da vidimo neke vile koje su smeštene na ovom potezu. Na žalost stigli smo samo do prve, vremena nije bilo dovoljno a i sumrak je već počeo da se hvata.

Selo Brunate na brdu, vidi se trasa uspinjače

Vilu Saporiti zovu još i La Rotonda zbog kružnog oblika centralne prostorije. Izgrađena je krajem XVIII veka, arh. Leopoldo Polak, i od onda nije mnogo menjala oblik. Drugi vlasnik bio je neki Saporiti pa je po njemu dobila ime. Danas je u njoj smeštena neka pokrajinska institucija. Najpoznatija vila Olmo je malo dalje. Nisam siguran da li je bilo bolje da smo do nje otišli umesto crkve Sant' Abbondio. Tri sata je svakako malo za ovakav grad.

 Vila Saporiti

Foto album Koma

Literatura:
Wikipedia
Visit Como
Lombardia Beni Culturali

Prokletije iz Valbone: Maja Jezerce i Maja Boš

Povremene krize planinarskog dela mog identiteta počivale su uglavnom na tome da nikada nisam bio na Prokletijama. Duga je još uvek ta lista planina (ne računam one kojima nisam dorastao...) ali Prokletije su se izdvajle među njima, must-see što bi Englezi rekli. Ok, ni Rajan Gigs nikada nije igrao na svetskom prvenstvu ali on bar ima opravdanje, Vels se za njegovog vremena nikada nije plasirao. Sad baš, nije da sam ja Rajan Gigs u planinarenju ali ni Prokletije nisu baš svetsko prvenstvo. Balkansko svakako jesu. 

Prokletije pripadaju dinarskom planinskom sistemu i nalaze se na krajnjem jugoistoku ovog lanca. Ako gledate sa zapada, a to je uglavnom najudobniji položaj, to je njihov završni, najviši i najimpresivniji deo. Najvećim delom leže u severnoj Albaniji gde se nalazi i najviši vrh planine - Maja Jezerce (2.694m, slika desno) ili u prevodu Jezerski vrh. Jezerce nije i najviši vrh Albanije. Korab, koji leži na samoj granici sa Makedonijom, predstavlja najvišu tačku obe države. Pored Albanije Prokletije se prostiru naravno i po Crnoj Gori gde je Zla kolata (2.534m) njen najviši vrh ali i po Kosovu gde se nalazi drugi najviši vrh planine, Đeravica (2.656m). Hajla sa susednim vrhovima i Bogićevica takođe pripadaju ovom planinskom masivu što dalje implicira da ipak nisam prvi put na Prokletijama. Ipak, kada kažemo Prokletije uglavnom mislimo na onaj centralni deo, od dolina Ropojane i Grebaje u Crnoj Gori pa na dalje u Albaniju, ne zaboravljajući naravno ni Đeravicu.

Nisu najviše na Balkanu a ako bih birao superlative koje za njih mogu da vežem verovatno bi rekao da su najsurovije i najnepristupačnije. I baš to ih čini atraktivnim za planinarenje. Do njihovih vrhova ne možete ni kolima ni žičarom tako da svako ko je ih je overio morao je prethodno dobro da podere cipele. 

Surova priroda planine prenela se na mentalitet gorštačkih plemena koja vekovima tu žive ali bolje ovu temu da ne načinjem. Niti sam pozvan da pričam o tome niti imam toliko vremena i prostora. O tome su čitave knjige napisane, kao uostalom i o sedmom gemu u tenisu...

Akciju je vodio Neša Radičević. Odlično poznaje albanske planine i doline, više puta je bio dole i ako ne grešim jedini je od nas već peo Jezerce sa te strane. Nekoliko godina pretim da ću mu se pridružiti i evo konačno sam to uradio, na svoje veliko zadovoljstvo. Četiri dana je trajala akcija, četvrtak i nedelja bili su rezervisani za putovanje a petak i subota za pešačenje i pomalo veranje.

Kroz Kosovo...

Drugi put sam na Kosovu ove godine, u martu smo bili na Šar-planini (blog). Ušli smo kod Jarinja, prošli pored Leposavića, svratili u Kosovsku Mitrovicu gde smo napravili pauzu da vidimo i pređemo most na Ibru (neki i da pojedu sladoled...). Od Mitrovice smo uhvatili jugozapadni pravac, prošli kroz Srbicu, Klinu, Đakovicu i nekih 20-tak kilometara zapadno od Đakovice prešli u Albaniju. U povratku smo prešli isti granični prelaz ali smo brzo okrenuli ka severu, prošli kroz Junik, Dečane i došli u Peć gde smo obišli manastir Pećka patrijaršija. Odatle smo čuvenim pravcem Peć - Kula - Rožaje ušli u Crnu Goru kojom smo samo protutnjali i vratili se u Srbiju.

Most u Kosovskoj Mitrovici

Ponovo moram da kažem da problema nismo imali. Carinski službenici, policajci iz neke malo žešće jedinice koji su nas zaustavili kod Junika i oni koji su čuvali manastir bili su sasvim korektni. Neki ljubazni a neki samo korektni. Stariji još uvek znaju srpski i hoće da ga pričaju, opet neki zato što žele da budu ljubazni a jedan tek kada se malo iznervirao.

Ipak, nemam nikakvu iluziju da ćemo ikada živeti u miru. To vam bude mnogo jasnije kada prođete ovim pravcem nego kao zimus autoputem od Prištine ka Skoplju. Nemamo dovoljno vremena da prevaziđemo sve šta se dogodilo i pre svega da podignemo nivo svesti. Neće svet toliko dugo potrajati, bar ne u ovom obliku. Plus što su na strateškim mestima ljudi kojima ne odgovara da se stvari normalizuju. Od rata na Kosovu prošlo je već 20 godina. Nemci su 1965. već letovali na Jadranu. Između njih i Francuza danas granica ne postoji a više su se međusobno poubijali nego Albanci i mi. Možda ne na način kako smo mi to činili...

I pored toga drago mi je što sam bio i ponovo ću da idem (ako me puste...). Imam spisak stvari koje želim da vidim, pre svega izvor Belog Drima. Onda ću možda da pišem više i o manastiru Pećka patrijaršija, za sada samo fotografije u albumu.

Šam-dud, drvo staro oko 750 godina u dvorištu manastira

Foto album sa Kosova

... do Albanije

Sećam se jedne fotografije, neko ju je objavio na FB. Pretpostavljam da potiče iz '70-tih ili '80-tih godina prošlog veka. Neki naš planinar sedi na nekom vrhu tada jugoslovenskog dela Prokletija i čežnjivo gleda ka Jezercu. Vrh planine kao i cela Albanija tada su bili nedostupni i jakim sistemom utvrđenja odvojeni od ostatka sveta. Danas je potpuno drugačije, u Albaniju ne idu samo planinari, ide se i na more i na turističke ture. Bunkeri su ipak još uvek na svom mestu. Verovatno je skupo rušiti ih a ko zna da li će jednom ponovo da zatrebaju...

Trenutno su višak ako se gleda raspoloženje lokalnog stanovništva prema strancima. Ljubazni su i pozitivno reaguju kada kažete odakle dolazite, suprotno ovde ukorenjenom mišljenju. Da ne dužim mnogo, sve je bilo potpuno normalno, kao da smo u bilo koju drugu državu otišli. Engleski im nije jača strana ali nema pravila u smislu mladi znaju - stariji ne znaju. Nisu znali neki od kojih smo to očekivali, da bi kasnije where do you come from? čuli potpuno neočekivano, u sred divljine. Evro je paralelno sredstvo plaćanja i vredi 120 leka što vam znatno olakšava život. Imaju neko domaće pivo Tirana beer koje nije nešto posebno ali zato je pećko (Peja) odlično.

Dvadesetak kilometara od granice nalazi se gradić Bajram Curi. U njemu smo pravili pauzu i u odlasku i u povratku. Očekivao sam malo više egzotike od grada koji nosi ime odmetnika koji se ubio u njegovoj blizini ali ništa od toga. Običan, siromašni gradić u albanskoj provinciji. Ima muzej Bajrama Curija ali ne verujem da je radio u vreme kada smo mi bili tamo. Zato je radio lep i uređen kafić, izdignut na prvi sprat, sa terasom koja gleda na varoš (gornja slika je sa terase). Razne oblike kafe tu možete popiti, samo ako uspete da objasnite šta hoćete...

Valbona

Zapadno od Bajram Curija počinju Prokletije. Uzdižu se odmah iza grada i njihove vrhove vidite već od granice. Iz mesta putem nastavite na sever, pređete reku Valbonu, skrenete levo (na zapad) i ulazite u istoimenu dolinu. Valbona je ime reke, doline i nacionalnog parka. Reka je napravila dubok kanjon i dolinu a država je 1996. proglasila nacionalni park. Impresivno deluje i na Google Earth kada vidite koliko se reka i put pored nje duboko uvlače u planinu a uživo da i ne govorim. Reka je brza, prava planinska i pri tom prilično bogata vodom. Put sve vreme ide pored nje, asfaltni je i dovoljno širok. Problem su česti odroni, treba voziti pažljivo što verovatno nije lako jer vam sve okolo odvlači pogled.

 

Jutro u Valboni, iz kampa

 U početku prolazite kroz klasičan kanjon, ima mesta samo za put i reku, kasnije se to malo širi i tada već možete pričati o dolini. Pravac toka reke je od zapada ka istoku s tim što pravi veliki luk ka severu. Od mesta gde uđete u kanjon do kraja asfalta ima nekih 25km i posle još možda 5km do kraja doline. Kraj predstavlja planinski venac koji razdvaja doline Valbona i Tet. Teren u dolini je prilično ravan, skoro kao fudbalski. Prekriven je niskom travom ili češće kamenom. I drveće je kombinovano, četinarsko i zimzeleno. Najjači utisak kada smo stigli ipak su predstavljali okolni planinski venci, vrlo visoki i vrlo strmi, koji skoro potpuno zatvaraju dolinu. Ne vidite ni ulaz ni izlaz, nejasno vam je kako možete gore. Put kojim ste stigli je garancija da izlaz ipak postoji...

 

Povratak u kamp drugog dana

Valbona je turistički razvijenija nego što sam očekivao ali daleko od toga da je urbanizovana. Ugostiteljski objekti još uvek ne ugrožavaju autentični doživljaj mada se sve više gradi i na žalost neki od dolazećih objekata po obliku i dimenzijama ne odgovaraju mestu gde se nalaze. Uglavnom su to mini centri koje čine restoran, pansion i kamp. Obeleženi su na Google Maps a rekoše da ih ima i na Bookingu.

Naš se zvao Krojet e Rrogamit. Prostran i lep restoran sa velikom drvenom verandom. Ispred verande je travnato dvorište, potpuno ravno, ograđeno i idealno za postavljanje šatora. Koristili smo wc i tuš, ispred restorana je u ozidano korito non-stop tekla hladna izvorska voda, imali smo kafanu na 10m od šatora, svetlo je gorelo celu noć... ne znam šta bih mogao da smislim da nam je nedostajalo.

Maja Jezerce

Krećemo već u pola šest. Pakujemo male rančeve, doručkujemo na tremu restorana i žurimo na put. Nisam baš efikasan u prepakovavanju stvari, obično krećem među poslednjima. 

Svanulo je ali suncu treba malo više vremena da pređe preko vrhova koji okružuju Valbonu. Idemo ka zapadnom kraju doline. Tih 3,5 kilometara po ravnom na početku ture odlično dođe za zagrevanje. Onda počinjemo da se penjemo. Uspon u početku nije mnogo jak, idemo kroz šumu i jedno što me iznenađuje je velika količina prašine na stazi. Tako je sve do izvora Valbone.

Izvor reke Valbone nalazi se na nekih 1450m visine. Bogat je hladnom, pitkom vodom. Prostor pored izvora čovek je uredio i nazvao ga Simoni kafe. Ni malo ne narušavajući ambijent, napravio je izuzetno prijatno mesto za odmor ali i zaštitu od lošeg vremena. Poluimprozivano, drvene klupe i panjevi za sedenje, nešto malo stolica koje je uspeo negde da nabavi i iznese gore, natkriveni prostor i prostor na otvorenom, toalet u kome vas iznenadi lavabo i tečnost za pranje ruku. Naravno tu je i drveno korito prepuno raznih konzervi koje leže u hladnoj, izvorskoj vodi. U ponudi je i kafa ali i jogurt od ovčijeg mleka sa medom. Nisam probao, oni koji jesu bili su oduševljeni. Gazda je tih i nenametljiv, sa blagim osmehom gorštaka. Pomalo natuca engleski ali savršeno prstima prikazuje iznose u evrima. Ujutru je slabo šta pazario, uglavnom je dobio obećanja za povratak koja smo u potpunosti ispunili.

Malo duži odmor i krećemo kao novi. To je jedan od faktora koji prvi dan čine lakšim od drugog. Ubrzo nailazimo na raskrsnicu puteva. Levo vodi staza ka prevoju koji razdvaja ili spaja doline Valbona i Tet (Ćafa Valbona) a pravo nastavljate ka vrhu. E odatle već postaje ozbiljno. Sledi dugački uspon, uglavnom travom ali ima i kamenja, tek da onima ispod vas ne bude dosadno. Strmo, strmo pa još strmije. Brzo dobijamo na visini pa se i pogled na susedne grebene menja. Istovremeno teren postaje sve suroviji, vegetacije je sve manje, stene i sipar postaju dominantni. Taj deo je fizički najteži, kasnije će biti tehnički zahtevnijih delova, ali postepeni uspon i pauza kod izvora u velikoj meri olakšavaju njegovo savlađivanje.

Stižemo ispod vrha Maja e Popljuces. Na nekoj normalnijoj turi izašli bi i na njega, makar samo da se zapljunemo, ali do Jezerca ima još dosta pa čuvamo snagu. Desno od ovog vrha je vrlo interesantna stena (na slici), mene je jako asocirala na vesterne i prizore iz Arizone. Bežimo još više u desnu stranu i izbijamo na istočnu padinu. Odatle prvi put vidimo Jezerce. Teren je sada teži za hodanje, stenu će do vrha samo sipar zamenjivati, ali više nije onoliko strmo. Staza se znatno sužava na nekim mestima i potrebno je bočno kretanje uz pridržavnaje za stenu ali ništa posebno dramatično. Tu je valjda i jedino mesto gde malo gubimo visinu (od 1800m uspona 1700 otpada na čistu razliku početne tačke i vrha).

To spuštanje je praktičo prelazak sa padina Popljukesa na padine Jezerca. Tačka na samom prelazu je ono mesto gde kažete Uauuu!!! pošto prizor ispred vas postaje potpuno nadrealan. Sve je sivo, sve je u kršu, dokle god vidite vidite samo krš, surovo i veličanstveno u isto vreme. Ne znam koliko gornja fotografija može da vam prenese utisak, meni je nedovoljna.

A onda počinje cirkus! Prvo sipar na kružnoj stazi oko brda, pa sneg, pa sipar, pa opet sneg. Tu smo već ispod same stene Jezerca i opet je sipar ispred nas. Krenete njime uzbrdo i onda možete ili da skrenete levo pa da na skoro vertikalnoj steni potražite sajlu i uz pomoć nje se uzverete ili da nastavite siparom do kraja, onda da idete desno, uzverete se na sam greben i onda ga celom dužinom pređete do Jezerca. Izabrali smo, verovatno pogrešno, ovaj drugi plan. Ono što sam međutim shvatio odavno jeste da bar jedan pogrešan izbor morate napraviti, osim na rutinskim trekovima. Bar jedno mesto mora da postoji za koje ćete da kažete: e samo nemoj kuda smo mi išli... I onda kada to znate manje se nervirate. A trebalo je živaca da se taj sipar pređe, posebno što je pri vrhu bilo baš mnogo strmo. Zato smo imali priliku da pređemo ceo greben i to po idealnom vremenu. Ne bih baš voleo da budem gore kada je klizavo, na pojedinim mestima je vrlo usko a ambisi su sa obe strane...

Maja Jezerce, foto sa grebena

I tako idući tim grebenom stigao sam na Maja Jezerce. Prepoznatljiv sa tuđih slika koje već godinama gledam. Pogled odozgo je naravno fenomenalan. Ne prepoznajem sve vrhove ali su mi pokazali Maja Boš na koji sutradan idemo, vidim deo Valbone a kapiram i da je gradić koji se vidi u daljini kao na dlanu - Gusinje. Za neupućene Jezerce se penje i iz Crne Gore što je za naše planinare mnogo češći slučaj. Na vrhu smo inače zatekli veću grupu čeških srednjoškolaca, oni su stigli sa te strane. Polako se i naša grupa kompletira, svih 19 planinara je izašlo na vrh. Fotografišemo se, nešto pojedemo i krećemo nazad.

Jedina izmena trase u povratku bila je ta što smo se sa glavnog grebena spuštali pomoću sajle. Bilo je malo povuci-potegni, prvi deo je relativno lak ali je drugi dugačak i skoro vertikalan, neko dodatno obezbeđenje ne bi bilo višak. Onda opet sipar, pa sneg, pa sipar, pa stena pa spust niz onu kombinaciju trave i kamena. Čini vam se da nema kraja silaženju i divite se sebi koliko ste se to jutro popeli. U kafeu Simoni se prikupljamo i pravimo dužu pauzu. Zatim idemo dalje, do kafea je bilo naporno, od kafea dosadno jer već smo prilično dugo na stazi.


U kamp stižemo oko pola devet. Po mraku. Ukupno 15 sati. Moglo je i brže ali svakako vam treba ceo dan za ovu akciju. Nemamo puno vremena, treba srediti opremu, istuširati se, večerati i leći na vreme. Sutra je novi dan i čeka nas još napornija tura...

Maja Boš

Maja Boš (Maja e Boshit) je vrh na grebenu koji se pruža južno od Valbone. Sa 2.416m nije najviši čak ni na tom grebenu. Grikat Hapeta (Maja Grykat e Hapëta) je visok 2.625m i treći je po visini na Prokletijama. Ipak nije sve u visini. Maja Boš zauzima vrlo atraktivan položaj na zapadnom kraju tog grebena a ispod njega na tri strane leže tri doline razdvojene planinskim vencima: Valbona, Tet i Curaj i Eperm. Sve tri se vide sa istog mesta na vrhu, samo se treba okrenuti na pravu stranu...

Pogled na dolinu Tet sa vrha Maja Boš

Taj drugi dan se računa kao lakši, manje kilometara pređete i manju visinsku razliku savladate. Da li je baš tako? Ne samo meni, većini je drugi dan bio mnogo naporniji. Stoji da smo bili umorni od prvog dana ali ne mislim da je samo to bio razlog. Teren je bio jako težak za hodanje, nije bilo lakih deonica a i uspon je raspoređen kao da je neko nameravao da vas slomi. Ali da krenem redom.

Pošli smo kasnije nego prvog dana, oko 7h. Ponovo istih 3,5 km kroz dolinu koja je ovaj put bila obasjana suncem. Na skoro istom mestu skrećemo ali ovaj put levo, južno. I za razliku od prvog dana, sada odmah kreće žestok uspon. I traje sve dok se sa 1000 ne popenjete na 1800 metara. Tačnije pojačava se. Pred kraj ovog dela, kada stignete ispod stene, nagib je toliki da morate voditi računa kako ustajete posle pauze. Onda skrećemo desno i nastavljamo paralelno sa stenom ali odmah ulazimo u sipar. Sa sipara u sneg, onda jedan deo idemo po travi i kamenu, pa opet sneg, pa opet sipar.

Vrhovi pored kojih prolazimo, Ćafa Zapores u daljini

Sve vreme prolazite ispod veličanstvenih vrhova a imate i pogled na naspramni greben. Na njemu će se kada se dovoljno visoko popnete izdvojiti Jezerce kao njegova kruna i to će upotpuniti ionako prelepu sliku. Tako je do prevoja Ćafa Zapores. Tu ste stigli na 2100m i sada prelazite na drugu stranu grebena, okrenutu dolini Curaj i Eperm. Otvaraju se potpuno novi vidici. Ono što ne valja je to da da se odatle neko vreme spuštate i solidno gubite na visini. Treba zaobići oštre i strme stene između vas i vrha. 

Tu sam već bio prilično crk'o. Zapravo ne pamtim da sam bio toliko iscrpljen još od prvih godina planinarenja. Dve stvari su me održale do vrha, kolega koji me je drugarski sačekao na par mesta i misao da je to prvi i poslednji put da penjem Maja Boš iz Valbone, da ću odraditi i precrtati taj pravac.

Kada napravite polukrug i obiđete taj nepristupačni deo, ponovo se vraćate na greben i ponovo vidite Jezerce i Valbonu i sada ste ispod samog vrha. Ispred vas je stena koju možete obići sa desne strane ili kao nas dvojica da se uzverete uz nju. To nije bilo posebno teško, nije bilo eksponiranih delova. Onda ponovo malo pešačenja i pred vrhom smo. Na kraju je prilično strmo i tih poslednjih 50-tak metara je nešto između hodanja i veranja.

Rekoh da odavno nisam bio toliko iscrpljen ali odavno nisam ni osetio toliko zadovoljstvo kada sam stigao na vrh. To ide jedno sa drugim. Devetoro od nas 19 je popelo i drugi vrh. Neki nisu ni krenuli toga dana, ostali su odustali u toku pešačenja, neki od njih pred sam kraj. Pogled sa Maja Boš na doline sam već opisao. Naravno, tu je i pogled na susedne vrhove, prepoznajem samo Jezerece severno od nas i Grikat Hapete istočno. Odmaram i jedem nešto da povratim snagu. Onda krećemo nazad.

U povratku idemo potpuno istom stazom. Menja se naravno pravac u kome se krećete ali i gledate. Od Ćafe Zapores fenomenalno se vidi naša dolina. Nemam većih problema sve dok ne stignemo na onaj početni uspon, sada završni spust. Nagib je veliki, kamenje ispod nas vrlo pokretljivo a noge sve manje kontrolišem. Nekoliko puta proklizavam a dva puta i padam, na sreću bez posledica. Ne mogu da dočekam ravnicu Valbone. Nešto iza 17h, prvi put posle skoro deset sati, u situaciji sam da napravim normalan korak, na koji ne moram da pazim.

 

Valbona, pogled u povratku sa vrha

U kampu smo oko 18h, pre mraka i sve je drugačije nego prethodne večeri. Više vremena za sređivanje i nas i opreme, za večeru, za pivo i za druženje. Veče je lepo, pomalo prohladno. Planinari pristižu u manjim grupama. Potpuno opuštena, skoro euforična atmosfera. Ni jedna nas maja ne čeka sutradan. Zbacio sam ranac ispred šatora i kao da sam sa njim zbacio sve ono što me svakodnevno opterećuje. Osećaj je neverovatan ali tri dana pripreme bilo je potrebno da bih ga iskusio...


Nismo samo mi raspoloženi, subota je i u restoranu je neka proslava. Muzika traje do duboko u noć. Ne dolaze svi u Valbonu da planinare. 

Jedan od komentara na prve fotografije objavljene na FB bio je: Bravo, idemo dalje. Tada mi je palo na pamet da dalje znači prelazak na sledeći nivo. Kao u nekoj igrici, ovim sam završio nivo do 3000m i mogu da pređem na sledeći. Naravno, mogu još uvek da se vrtim po istom nivou, što i nameravam, ali otključao sam sledeći i sada treba videti šta dalje. U Valbonu svakako mislim da odem ponovo. Izbegao bih Maju Boš i odvojio bih jedan dan da obiđem dolinu. Drugi dan recimo Kolate. Prokletije svakako neću uspeti da iscrpim...

Fotografije