Ponovo sam u Rumuniji ali ovoga puta sa malo drugačijim namerama. Prvi put nosim planinarske cipele sa sobom. Iako su rumunske planine relativno blizu Beogradu, granica, drugi jezik i druga valuta predstavljaju realne prepreke. Ponovo slična priča kao na Staroj planini - nisam mnogo čitao ni analizirao program pošto tamo do sada nisam bio. Akciju je vodio Zoran Filipović iz mog kluba Železničara. Prijavio sam se nešto ranije i u petak 05. juna pravo sa posla se nacrtao ispred opštine Novi Beograd odakle smo se uputuli ka Karpatima.
Pojam Karpati često se vrlo neodređeno upotrebljava a dobija i neku mitsku dimenziju kada se priča o Starim Slovenima koji su živeli severno od Karpata, što često zna da pređe u sišli sa Karpata. U pitanju je zapravo velika grupa planina u srednjoj Evropi koja se lučno pruža u dužini od 1.500 km i okružuje Panonsku niziju sa severne i istočne strane. Nastali su tokom alpske orogeneze u kasnom mezozoiku i tercijaru, isto kada i Alpi, Pirineji i još neke poznate planine. Protežu se kroz nekoliko država između ostalog i kroz Srbiju gde se nalazi jedan kraj ovog lanca planina. Tek sada sam saznao da vrlo često boravim na Karpatima. Sve planine istočne Srbije, od Đerdapske klisure pa dole do Ozrena i Device, uključujući Miroč, Kučajske planine, Rtanj, Beljanicu, Homoljske planine i još poneke pripadaju ovom velikom kompleksu (ako je verovati wikipediji).
1. Outer Western Carpathians 2. Inner Western Carpathians 3. Outer Eastern Carpathians 4. Inner Eastern Carpathians 5. Southern Carpathians 6. Western Romanian Carpathians 7.Transylvanian Plateau 8. Serbian Carpathians
I dok u Srbiju i Češku zalaze svojim krajevima, u Slovačkoj, Poljskoj, Ukrajini i Rumuniji dominiraju i visinom i prostiranjem. Čak i najviši mađarski vrh, nesretni Kekeš (1014) pripada Karpatskom lancu. Najviši vrh Karpata je Gerlahovski štit (2655) i nalazi se u Slovačkoj, na Visokim Tatrama. Tatre, i visoke i niske, kod nas su i poznate i popularne tako da se preterano ne naglašava njihova pripadnost Karpatima. Za razliku od rumunskih planina čija imena prosečan muggle teško pamti pa se tu pojam Karpati mnogo češće koristi. Gore na slici vidite kako su Karpati podeljeni a mi smo se ovoga puta uputili na Južne Karpate, poznate i kao Transilvanijske Alpe. Južni Karpati su najviši lanac rumunskih Karpata i predstavljaju prirodnu granicu Transilvanije na severu i Vlaške na jugu.
Putujemo preko Pančeva i Vršca, ulazimo u Rumuniju, idemo na Temišvar pa pored Lugoža. Kada smo pre godinu dana išli za Sibiu, kod Lugoža smo okrenuli na gore ka gradu Deva. Sada nastavljamo jugoistočnim pravcem a ispred grada Karansebeš ispravljamo potpuno ka istoku i uskoro ulazimo u okrug Hunedoara (Judeţul Hunedoara). U njemu ćemo provesti naredna dva dana. Grad Hunedoara bio nam je najbliži veći grad a zanimljivo je da iako se zove isto kao okrug on nije njegov administrativni centar već je to grad Deva. U Hunedoari smo bili prethodne godine, tamo je čuveni zamak Janoša Hunjadija o čemu sam već pisao ovde.
Putovanje se prilično odužio, posebno kada smo skrenuli sa glavnog na sporedni put. Mrak je i umorni smo. Počinjemo da se penjemo a poslednjih nekoliko kilometara asfalt prelazi u makadam. Stižemo nešto pre ponoći, što po rumunskom vremenu znači nešto pre 1h. A ustajanje i doručak su po rumunskom...
Smešteni smo u pansionu Cabana Codrin. Cabana na rumunskom znači koliba ili tako nešto, većina planinskih objekata ima ovu odrednicu u imenu. Mesto gde se pansion nalazi verovatno se naziva Cârnic pošto se ova odrednica pojavljuje na kartama. U pitanju je grupa od nekoliko turističkih, planinarskih objekata, okruženih šumom, u blizini nacionalnog parka Retezat i na visini nešto preko 1000m.
Pansion Codrin je vrlo udobno i prijatno mesto. Dve glavne zgrade povezane su natkrivenim prostorom za sedenje. U jednoj od te dve zgrade smo spavali dok je u drugoj restoran i boravište domaćina. Sve je bilo besprekorno čisto i imali smo svu potrebnu udobnost (osim tv tako da nismo mogli da gledamo finale Lige šampiona). Hrana je bila i ukusna i obilna a domaćini su bili ljubazni.
Toponim Retezat ima trostruko značenje. Označava nacionalni park, planinu u okviru tog nacionalnog parka i jedan od najviših vrhova te planine. Pišući ovaj blog dosta podataka pronalazim i proveravam. Tako sam i o Karpatima saznao neke stvari koje do sada nisam znao. Potrudiću se da ne davim previše. Dakle, postoje četiri velike grupe planina koje čine Južne Karpate. Najzapadnija i najbliža nama je Retezat-Godeanu grupa. U okviru nje najviša i najatraktivnija je planina Retezat.
Nije problem što ustajemo toliko rano koliko što smo kasno legli. Dan je već svanuo, nebo je vedro pa se nedostatak sna lakše podnosi. Doručkujemo, sređujemo opremu i spremamo se za polazak. Do planinarskog doma Pietrele vodi makadamski put. Prelazimo ga u manjim grupama a tamo ćemo se skupiti. Mislio sam da će tih 5km biti monotono i naravno prevario sam se. Put skoro sve vreme vodi pored reke Nukšoara. Reka je prava planinska, brza, bučna, hirovita. Sneg na vrhovima još uvek se topi tako da je bogata vodom. Voda je čista, bistra i ukusna (lažu da voda nema ukus...). Vrlo brzo nailazimo na vodopad Lolaia. Ispred njega je izgrađena drvena platforma a postoji i veliki drveni stativ za fotoaparat, za one snimke vodopada sa dugom ekspozicijom.
Stižemo do Pietrelea. Nekoliko bungalova i 3-4 veća objekta, ne znam da li svi imaju istu upravu. Drveni objekat ispred koga pravimo pauzu je svakako dom Pietrele (piše na njemu). Malo smo posedeli na klupama a nikoga nije bilo da kuva čaj. Ionako nismo najbolje stajali sa rumunskom valutom i to je bio jedan od tehničkih problema. Mislim da je dom mesto gde počinje nacionalni park ali ovo uzmite sa rezervom. Ulaz se plaća ali nikoga nije bilo da naplati.
Idemo dalje, i dalje pratimo reku, prizori koje pruža još su lepši. Pored reke fascinira i šuma. Rumuni su ovom nacionalnom parku sačuvali jednu od retkih prašuma u Evropi. Sam izraz prašuma znači šuma koja se razvijala samostalno, bez uticaja čoveka. Ne znam koliko se to vidi na fotografijama ali verujte mi na reč da se ta netaknutost četinarske šume vidi i oseća. Puno starih stabala, srušenih stabala, puno stena savršeno uklopljenih u celinu. Na pojedinim mestima toliko je gusta da stvara potpuni mrak u sred dana.
Dolina kojom se krećemo zove se Stanišoara. Izdužena je i ograničena sa dva grebena. Desni je dosta viši i na njemu se nalazi vrh Retezat na koji smo se namerili. Kada izađemo iz šume vidimo dolinu u punom sjaju. Što dalje idemo pogled je sve lepši. Sve vreme smo pored reke ali što se više penjemo granica između rečnog korita i okolnog zemljišta sve više se gubi. Sneg se intenzivno topi i teren je natopljen vodom. Gazimo travu i imamo utisak kao da idemo po mokrom tepihu.
Stižemo do kraja doline. Dva pomenuta grebena se spajaju na njenom južnom kraju. Ispred nas je vrh Bukura a Retezat smo prošli, ostao je malo iza nas. Ispod Bukure nalazi se biser doline Stanišoara - istoimeno ledničko jezero. Ima ih puno na Retezatu ali Stanišoara je jedino pored koga smo prošli. Voda je ledena, kažu oni koji su okvasili noge.
Odmaramo malo a onda krećemo da popenjemo poslednjih 500m. Izlazak na greben je najteži deo priče. Prilično je strmo a ne postoji neka utabana staza. Na sreću sneg se dovoljno otopio, ne znam kako bi izgledalo da ga je bilo više. Sa grebena se otvara pogled na zapadne masive planine koje do tada uopšte nismo videli. Uživamo neko vreme a onda nastavljamo da se penjemo. Kada izađete na greben, desno se ide na Retezat (2485) a levo na već pomenuti vrh Bukura (2433) na koji na žalost nećemo stići. Iza njega je jezero Bukura, najveće na Retezatu. U nastavku grebena je najviši vrh Peleaga (2509) i još dalje drugi po visini Papuša (2508). Sve to sam snimio i spremio za neku sledeću akciju i neku sledeću priču...
Nastavljamo da se penjemo, uspon nije preterano jak. Negde pri vrhu naleteli smo na alpskog mrmota, potomka grupe koja je 1973. doneta tu sa Austrijskih Alpa. Sklonio se od nas na obližnje stene i radoznalo nas posmatrao. Rumunske planine su inače bogate životinjama, na sreću nismo imali bliskih susreta sa nekim manje plašljivim predatorima.
Stižemo na vrh. Retezat je sav je u stenama i krupnom kamenju. Zapravo ceo greben je kamenit osim mesta gde smo se popeli, gde je bilo nešto trave. Odmaramo neko vreme, čekamo da se grupa kompletira. Uživamo u pogledu na susedne vrhove i dolinu ispod nas. Oblaci koji su se pojavili daju mu dodatnu dinamiku. I tada sledi susret koji je jedan od jačih utisaka sa akcije. Pojavljuje se ceo razred rumunskih srednjoškolaca. Vode ih par starijih muškaraca, da li su planinarski vodiči, profesori fizičkog, razredne starešine, ne znam. Jedino se nadam da ne predaju matematiku... Fascinirala me je prirodnost i lakoća sa kojom su ta deca izašla na vrh, nedostatak neke posebe impresioniranosti visinom i vrhom i posebno njihova ozbiljnost koja je itekako potrebna na ovakvim mestima. Vidi se da su navikli na slične avanture i da su par svetlosnih godina ispred nas.
Sa vrha se vraćamo grebenom, onim koji ide iznad doline Stanišoara. Nas osmoro, ostali se vraćaju istim putem. Čeka nas prilično strm spust na samom početku i izuzetno teška staza duž celog grebena. Reč staza treba uzeti vrlo uslovno. Sve vreme smo išli po velikom kamenju, prelazili sa jednog na drugi tražeći najlakši put i pazeći da ne izvrnemo nogu. Veoma slaba vidljivost onemoguća je dobar pogled tako da to mučenje ničim nismo naplatili. Prošli smo, videli smo i mislim da više tuda neću ići.
Staze na Retezatu vrlo su dobro markirane. Postoji nekoliko različitih markacija, razlikuju se po boji i po simbolu. Na ključnim mestima postoje putokazi, sa pravcima, vremenom potrebnim da se do njih stigne i sa oznakom koju treba pratiti. Oznake su vrlo česte tako da je u normalnim uslovima skoro nemoguće zalutati (naravno, uvek je moguće ako ste talentovani...). Stižemo do jedne raskrsnice, piše da do Pietrelea možemo i dalje grebenom ali i da se spustimo sa grebena i uključimo na stazu kojom smo se to jutro popeli. Biramo drugu varijantu. Ponovo smo u onoj divnoj šumi, pored reke.
Imamo još dosta kilometara do doma ali to nije problem, glavno je da smo sišli sa onog kamenja. Zemlja nam je pod nogama. Pravimo pauzu ispred Pietrelea. Ne znamo da li je ostatak grupe već prošao ili je iza nas. Mišljenja su podeljena. Brzo nastavljamo dalje da se ne hladimo. Kasno i prijatno popodne, spustili smo se na manje od 1500m, oseća se da je toplije. Stižemo u Cabana Codrin. Pijemo pivo na terasi ispred kuće. Onda se tuširam i čekam večeru. Večera je bogata i ukusna. Na kraju i palačinke sa dve različite vrste džema. Uveravam se da nema tv signala, ništa od finala Lige šampiona. Idem rano na spavanje.
Prešli smo taj dan 22 km i popeli nešto više od 1500 m.
Fotografije I dan
Drugi dan idemo na drugu planinu. Planina Parang pripada sledećoj grupi južnokarpatskih planina. Predstavlja njen najviši masiv i daje ime celoj grupi. Najviši vrh Paranga je Parangu Mare ili Veliki Parang (2519).
Nismo baš poranili, lagano se spremamo, doručkujemo i opraštamo sa domaćinima. Imamo skoro dva sata vožnje. Uživamo u predelima koje zbog mraka nismo videli u dolasku. Idemo do grada Petrošani u čijoj blizini se nalazi planina Parang. Petrošani leži u ravnici ili na visoravni pošto je na nekih 600m visine. Ima oko 45.000 stanovnika. Razvoj grada je počeo u XIX veku kada su otkrivene rudne rezerve u blizini a ubrzao se u vreme komunizma. Trenutno je u opadanju, izgleda da to vađenje rude i nije toliko isplativo. Izvesno je da poseduje turistički potencijal.
Od Petrošanija idemo istočno, penjemo se lagano i stižemo do turističkog centra koji ili nema neko posebno ime ili ga Rumuni kriju iz nekog razloga, tek na Google Earth nikakva oznaka ne postoji tako da ne znam da kažem iz kog mesta smo krenuli. Svejedno, ionako ne liči na mesto, jedan hotel i gomila privatnih kuća, što za ličnu upotrebu, što pansiona. Najvažnije da se do tamo stiže asfaltom. U pitanju je zimski centar, ima nekoliko žičara, jednom od njih smo se izvukli prvih 600m. Iako nisam bio presrećan što se sa planinom upoznajem iz korpe, na kraju sam priznao da ću i sledeći put isto uraditi. Taj deo je strm i monoton, mnogo je bolje snagu i vreme utrošiti na ono što vas gore čeka.
A čeka vas prelepa, grebenska staza koja vodi od jednog do drugog vrha, sve do Velikog Paranga koji je i najviši vrh cele planine. Potpuno drugačiji ambijent od jučerašnjeg kada smo se probijali kroz šumu i uživali u huku reke. Nasutim putem izlazimo iz urbane zone a onda počinje uživanje. Ni jedno jedino drvo nije nam zaklonilo pogled. Što opet može stvoriti izvesne probleme... ali i to smo uspešno rešili. Vode usput nije bilo, sunce nas je tuklo ceo dan ali na sreću nije bilo mnogo toplo.
Staza se račva odmah iza poslednjih kuća. Levi krak se penje ka vrhu Mali Parang ili Parângul Mic (2074). Vrh nije posebno atraktivan iako stoji na samom početku grebena na čijem suprotnom kraju je njegov veći imenjak. Zato postoji i desni krak, koji prolazi ispod vrha i kojim smo se mi peli. Posle nekih 2 km sastavljaju se na vrhu grebena. Jedan od lepših trenutaka na akciji, otvara vam se pogled i na istočnu stranu planine koja je do tada bila zaklonjena. Što se pogleda tiče, najbolje da pogledate fotografije...
Idemo dalje grebenom. Uspon nije jak, uživamo u predelima. Pojačava se i postaje ozbiljan neposredno pred vrh Karža ili na rumunskom Cârja (2407). Taj vrh će biti naš najveći ili najviši domet na planini Parang. Za dalje nije bilo vremena, poslednja žičara je kretala u 15:30 a valjalo je i stići u Beograd. Znali smo to od početka, pokušali smo malo da forsiramo ali smo brzo uvideli da nema smisla pokušavati.
Tek kada smo izašli na Karžu, videli smo nastavak grebena do najvišeg vrha Velikog Paranga ili Parângu Mare (2519). Ispostavilo se da smo glavni uspon savladali, greben je prešao na viši nivo i dalje nije bilo mnogo spuštanja, skoro ravno do vrha. Ipak i to ravno znači sat i po u jednom pravcu. Ako smo dobro procenili da je ravno...
Ako već ne idemo do kraja, imamo malo vremena za predah i uživanje. I Karža je preko 2400, malo li je? Imao sam ideju (i trek) da u povratku idemo malo zaobilazno i vidimo jezero Mija, najveće od nekoliko jezera na planini. Ali nismo bili sigurni koliko se staza spušta, koliko će nam vremena trebati. Faktor vreme ponovo je odlučio. Puno toga ostavili smo za sledeći dolazak.
Žurimo nazad i prelazimo isti greben kao u dolasku. Nas troje idemo do kraja grebena i izlazimo na vrh Mali Parang. Ispred njega je i Varful Platra, malo niži ali i suviše blizu da bi bio označen kao poseban vrh. Spuštamo se žičarom. Ovoga puta je vožnja mnogo opuštenija, nema onog nestrpljenja sa prve vožnje. Presvlačenje i pakovanje stvari. Svraćamo u Petrošani na pivo i nešto da pojedemo. Petrošani nije turističko mesto, natucaju pomalo engleski ali više se sporazumevamo rukama. Veći problem je rumunski novac ali snalazimo se.
Drugi dan smo prešli nešto preko 14 km i imali oko 900 m uspona.
Fotografije II dan
Vožnja u povratku protiče mnogo lakše nego u dolasku. Dan je a i mi smo opušteniji. Standardni problemi sa klimom, toplo-hladno, ništa posebno. Svraćamo u Temišvar gde ostavljamo jednu učesnicu koja je spojila posao i zadovoljstvo. Svraćamo i na pumpu iza Temišvara ali wc je skoro neupotrebljiv. Rumunija ko Rumunija, negde je sređeno, negde još uvek postoje tragovi prošlosti. U Beogradu smo oko ponoći. Vozač ide za Pančevo. Ostavlja me na Trgu gde hvatam noćni autobus. U stanu sam nešto iza 1h.
Kada sve saberem mislim da je bilo odlično. Prvi korak je načinjen i led je probijen. Karpati su mi se dopali a nadam se i ja njima. Kako bi Rik rekao, I think this is the beginning of a beautiful friendship.
Pojam Karpati često se vrlo neodređeno upotrebljava a dobija i neku mitsku dimenziju kada se priča o Starim Slovenima koji su živeli severno od Karpata, što često zna da pređe u sišli sa Karpata. U pitanju je zapravo velika grupa planina u srednjoj Evropi koja se lučno pruža u dužini od 1.500 km i okružuje Panonsku niziju sa severne i istočne strane. Nastali su tokom alpske orogeneze u kasnom mezozoiku i tercijaru, isto kada i Alpi, Pirineji i još neke poznate planine. Protežu se kroz nekoliko država između ostalog i kroz Srbiju gde se nalazi jedan kraj ovog lanca planina. Tek sada sam saznao da vrlo često boravim na Karpatima. Sve planine istočne Srbije, od Đerdapske klisure pa dole do Ozrena i Device, uključujući Miroč, Kučajske planine, Rtanj, Beljanicu, Homoljske planine i još poneke pripadaju ovom velikom kompleksu (ako je verovati wikipediji).
1. Outer Western Carpathians 2. Inner Western Carpathians 3. Outer Eastern Carpathians 4. Inner Eastern Carpathians 5. Southern Carpathians 6. Western Romanian Carpathians 7.Transylvanian Plateau 8. Serbian Carpathians
I dok u Srbiju i Češku zalaze svojim krajevima, u Slovačkoj, Poljskoj, Ukrajini i Rumuniji dominiraju i visinom i prostiranjem. Čak i najviši mađarski vrh, nesretni Kekeš (1014) pripada Karpatskom lancu. Najviši vrh Karpata je Gerlahovski štit (2655) i nalazi se u Slovačkoj, na Visokim Tatrama. Tatre, i visoke i niske, kod nas su i poznate i popularne tako da se preterano ne naglašava njihova pripadnost Karpatima. Za razliku od rumunskih planina čija imena prosečan muggle teško pamti pa se tu pojam Karpati mnogo češće koristi. Gore na slici vidite kako su Karpati podeljeni a mi smo se ovoga puta uputili na Južne Karpate, poznate i kao Transilvanijske Alpe. Južni Karpati su najviši lanac rumunskih Karpata i predstavljaju prirodnu granicu Transilvanije na severu i Vlaške na jugu.
Putovanje i smeštaj
Putovanje se prilično odužio, posebno kada smo skrenuli sa glavnog na sporedni put. Mrak je i umorni smo. Počinjemo da se penjemo a poslednjih nekoliko kilometara asfalt prelazi u makadam. Stižemo nešto pre ponoći, što po rumunskom vremenu znači nešto pre 1h. A ustajanje i doručak su po rumunskom...
Terasa ispred Cabana Codrin
Smešteni smo u pansionu Cabana Codrin. Cabana na rumunskom znači koliba ili tako nešto, većina planinskih objekata ima ovu odrednicu u imenu. Mesto gde se pansion nalazi verovatno se naziva Cârnic pošto se ova odrednica pojavljuje na kartama. U pitanju je grupa od nekoliko turističkih, planinarskih objekata, okruženih šumom, u blizini nacionalnog parka Retezat i na visini nešto preko 1000m.
Pansion Codrin je vrlo udobno i prijatno mesto. Dve glavne zgrade povezane su natkrivenim prostorom za sedenje. U jednoj od te dve zgrade smo spavali dok je u drugoj restoran i boravište domaćina. Sve je bilo besprekorno čisto i imali smo svu potrebnu udobnost (osim tv tako da nismo mogli da gledamo finale Lige šampiona). Hrana je bila i ukusna i obilna a domaćini su bili ljubazni.
Dan prvi: Retezat
Toponim Retezat ima trostruko značenje. Označava nacionalni park, planinu u okviru tog nacionalnog parka i jedan od najviših vrhova te planine. Pišući ovaj blog dosta podataka pronalazim i proveravam. Tako sam i o Karpatima saznao neke stvari koje do sada nisam znao. Potrudiću se da ne davim previše. Dakle, postoje četiri velike grupe planina koje čine Južne Karpate. Najzapadnija i najbliža nama je Retezat-Godeanu grupa. U okviru nje najviša i najatraktivnija je planina Retezat.
Stižemo do Pietrelea. Nekoliko bungalova i 3-4 veća objekta, ne znam da li svi imaju istu upravu. Drveni objekat ispred koga pravimo pauzu je svakako dom Pietrele (piše na njemu). Malo smo posedeli na klupama a nikoga nije bilo da kuva čaj. Ionako nismo najbolje stajali sa rumunskom valutom i to je bio jedan od tehničkih problema. Mislim da je dom mesto gde počinje nacionalni park ali ovo uzmite sa rezervom. Ulaz se plaća ali nikoga nije bilo da naplati.
Idemo dalje, i dalje pratimo reku, prizori koje pruža još su lepši. Pored reke fascinira i šuma. Rumuni su ovom nacionalnom parku sačuvali jednu od retkih prašuma u Evropi. Sam izraz prašuma znači šuma koja se razvijala samostalno, bez uticaja čoveka. Ne znam koliko se to vidi na fotografijama ali verujte mi na reč da se ta netaknutost četinarske šume vidi i oseća. Puno starih stabala, srušenih stabala, puno stena savršeno uklopljenih u celinu. Na pojedinim mestima toliko je gusta da stvara potpuni mrak u sred dana.
Dolina kojom se krećemo zove se Stanišoara. Izdužena je i ograničena sa dva grebena. Desni je dosta viši i na njemu se nalazi vrh Retezat na koji smo se namerili. Kada izađemo iz šume vidimo dolinu u punom sjaju. Što dalje idemo pogled je sve lepši. Sve vreme smo pored reke ali što se više penjemo granica između rečnog korita i okolnog zemljišta sve više se gubi. Sneg se intenzivno topi i teren je natopljen vodom. Gazimo travu i imamo utisak kao da idemo po mokrom tepihu.
Jezero Stanišoara
Stižemo do kraja doline. Dva pomenuta grebena se spajaju na njenom južnom kraju. Ispred nas je vrh Bukura a Retezat smo prošli, ostao je malo iza nas. Ispod Bukure nalazi se biser doline Stanišoara - istoimeno ledničko jezero. Ima ih puno na Retezatu ali Stanišoara je jedino pored koga smo prošli. Voda je ledena, kažu oni koji su okvasili noge.
Odmaramo malo a onda krećemo da popenjemo poslednjih 500m. Izlazak na greben je najteži deo priče. Prilično je strmo a ne postoji neka utabana staza. Na sreću sneg se dovoljno otopio, ne znam kako bi izgledalo da ga je bilo više. Sa grebena se otvara pogled na zapadne masive planine koje do tada uopšte nismo videli. Uživamo neko vreme a onda nastavljamo da se penjemo. Kada izađete na greben, desno se ide na Retezat (2485) a levo na već pomenuti vrh Bukura (2433) na koji na žalost nećemo stići. Iza njega je jezero Bukura, najveće na Retezatu. U nastavku grebena je najviši vrh Peleaga (2509) i još dalje drugi po visini Papuša (2508). Sve to sam snimio i spremio za neku sledeću akciju i neku sledeću priču...
Stižemo na vrh. Retezat je sav je u stenama i krupnom kamenju. Zapravo ceo greben je kamenit osim mesta gde smo se popeli, gde je bilo nešto trave. Odmaramo neko vreme, čekamo da se grupa kompletira. Uživamo u pogledu na susedne vrhove i dolinu ispod nas. Oblaci koji su se pojavili daju mu dodatnu dinamiku. I tada sledi susret koji je jedan od jačih utisaka sa akcije. Pojavljuje se ceo razred rumunskih srednjoškolaca. Vode ih par starijih muškaraca, da li su planinarski vodiči, profesori fizičkog, razredne starešine, ne znam. Jedino se nadam da ne predaju matematiku... Fascinirala me je prirodnost i lakoća sa kojom su ta deca izašla na vrh, nedostatak neke posebe impresioniranosti visinom i vrhom i posebno njihova ozbiljnost koja je itekako potrebna na ovakvim mestima. Vidi se da su navikli na slične avanture i da su par svetlosnih godina ispred nas.
Staze na Retezatu vrlo su dobro markirane. Postoji nekoliko različitih markacija, razlikuju se po boji i po simbolu. Na ključnim mestima postoje putokazi, sa pravcima, vremenom potrebnim da se do njih stigne i sa oznakom koju treba pratiti. Oznake su vrlo česte tako da je u normalnim uslovima skoro nemoguće zalutati (naravno, uvek je moguće ako ste talentovani...). Stižemo do jedne raskrsnice, piše da do Pietrelea možemo i dalje grebenom ali i da se spustimo sa grebena i uključimo na stazu kojom smo se to jutro popeli. Biramo drugu varijantu. Ponovo smo u onoj divnoj šumi, pored reke.
Imamo još dosta kilometara do doma ali to nije problem, glavno je da smo sišli sa onog kamenja. Zemlja nam je pod nogama. Pravimo pauzu ispred Pietrelea. Ne znamo da li je ostatak grupe već prošao ili je iza nas. Mišljenja su podeljena. Brzo nastavljamo dalje da se ne hladimo. Kasno i prijatno popodne, spustili smo se na manje od 1500m, oseća se da je toplije. Stižemo u Cabana Codrin. Pijemo pivo na terasi ispred kuće. Onda se tuširam i čekam večeru. Večera je bogata i ukusna. Na kraju i palačinke sa dve različite vrste džema. Uveravam se da nema tv signala, ništa od finala Lige šampiona. Idem rano na spavanje.
Prešli smo taj dan 22 km i popeli nešto više od 1500 m.
Fotografije I dan
Dan drugi: Parang
Drugi dan idemo na drugu planinu. Planina Parang pripada sledećoj grupi južnokarpatskih planina. Predstavlja njen najviši masiv i daje ime celoj grupi. Najviši vrh Paranga je Parangu Mare ili Veliki Parang (2519).
Pogled na Petrošani sa Paranga
Od Petrošanija idemo istočno, penjemo se lagano i stižemo do turističkog centra koji ili nema neko posebno ime ili ga Rumuni kriju iz nekog razloga, tek na Google Earth nikakva oznaka ne postoji tako da ne znam da kažem iz kog mesta smo krenuli. Svejedno, ionako ne liči na mesto, jedan hotel i gomila privatnih kuća, što za ličnu upotrebu, što pansiona. Najvažnije da se do tamo stiže asfaltom. U pitanju je zimski centar, ima nekoliko žičara, jednom od njih smo se izvukli prvih 600m. Iako nisam bio presrećan što se sa planinom upoznajem iz korpe, na kraju sam priznao da ću i sledeći put isto uraditi. Taj deo je strm i monoton, mnogo je bolje snagu i vreme utrošiti na ono što vas gore čeka.
A čeka vas prelepa, grebenska staza koja vodi od jednog do drugog vrha, sve do Velikog Paranga koji je i najviši vrh cele planine. Potpuno drugačiji ambijent od jučerašnjeg kada smo se probijali kroz šumu i uživali u huku reke. Nasutim putem izlazimo iz urbane zone a onda počinje uživanje. Ni jedno jedino drvo nije nam zaklonilo pogled. Što opet može stvoriti izvesne probleme... ali i to smo uspešno rešili. Vode usput nije bilo, sunce nas je tuklo ceo dan ali na sreću nije bilo mnogo toplo.
Greben Paranga
Staza se račva odmah iza poslednjih kuća. Levi krak se penje ka vrhu Mali Parang ili Parângul Mic (2074). Vrh nije posebno atraktivan iako stoji na samom početku grebena na čijem suprotnom kraju je njegov veći imenjak. Zato postoji i desni krak, koji prolazi ispod vrha i kojim smo se mi peli. Posle nekih 2 km sastavljaju se na vrhu grebena. Jedan od lepših trenutaka na akciji, otvara vam se pogled i na istočnu stranu planine koja je do tada bila zaklonjena. Što se pogleda tiče, najbolje da pogledate fotografije...
Tek kada smo izašli na Karžu, videli smo nastavak grebena do najvišeg vrha Velikog Paranga ili Parângu Mare (2519). Ispostavilo se da smo glavni uspon savladali, greben je prešao na viši nivo i dalje nije bilo mnogo spuštanja, skoro ravno do vrha. Ipak i to ravno znači sat i po u jednom pravcu. Ako smo dobro procenili da je ravno...
Nasavak grebena, sve do Velikog Paranga
Ako već ne idemo do kraja, imamo malo vremena za predah i uživanje. I Karža je preko 2400, malo li je? Imao sam ideju (i trek) da u povratku idemo malo zaobilazno i vidimo jezero Mija, najveće od nekoliko jezera na planini. Ali nismo bili sigurni koliko se staza spušta, koliko će nam vremena trebati. Faktor vreme ponovo je odlučio. Puno toga ostavili smo za sledeći dolazak.
Žurimo nazad i prelazimo isti greben kao u dolasku. Nas troje idemo do kraja grebena i izlazimo na vrh Mali Parang. Ispred njega je i Varful Platra, malo niži ali i suviše blizu da bi bio označen kao poseban vrh. Spuštamo se žičarom. Ovoga puta je vožnja mnogo opuštenija, nema onog nestrpljenja sa prve vožnje. Presvlačenje i pakovanje stvari. Svraćamo u Petrošani na pivo i nešto da pojedemo. Petrošani nije turističko mesto, natucaju pomalo engleski ali više se sporazumevamo rukama. Veći problem je rumunski novac ali snalazimo se.
Drugi dan smo prešli nešto preko 14 km i imali oko 900 m uspona.
Fotografije II dan
Povratak kući
Vožnja u povratku protiče mnogo lakše nego u dolasku. Dan je a i mi smo opušteniji. Standardni problemi sa klimom, toplo-hladno, ništa posebno. Svraćamo u Temišvar gde ostavljamo jednu učesnicu koja je spojila posao i zadovoljstvo. Svraćamo i na pumpu iza Temišvara ali wc je skoro neupotrebljiv. Rumunija ko Rumunija, negde je sređeno, negde još uvek postoje tragovi prošlosti. U Beogradu smo oko ponoći. Vozač ide za Pančevo. Ostavlja me na Trgu gde hvatam noćni autobus. U stanu sam nešto iza 1h.
Kada sve saberem mislim da je bilo odlično. Prvi korak je načinjen i led je probijen. Karpati su mi se dopali a nadam se i ja njima. Kako bi Rik rekao, I think this is the beginning of a beautiful friendship.
Нема коментара:
Постави коментар