Kada sam počeo sa planinarenjem sada već daleke 2007. godine, Internet nije bio toliko razvijen pa su vodiči svoje akcije objavljivali uglavnom samo na oglasnoj tabli. Zurio sam gomilu papira i u imena planina od kojih sam za neke znao samo iz ukrštenih reči. Od onih za koje baš nikada nisam čuo verovatno se najčešće pojavljivala Beljanica. Kasnije sam shvatio da u tome nisam bio izuzetak, da je van planinarskog sveta tek poneko čuo za ovu planinu. Zato su skoro svi čuli za Resavsku pećinu. Pa sam na pitanje: gde ti je to? počeo da odgovaram: Resavska pećina je u podnožju Beljanice. Aha, što ne kažeš tako!
Beljanica je krečnjačka planina što znači da ima puno zanimljivih oblika reljefa: vrtača, uvala, pećina, pa i reka ponornica. Ono čega nema je voda, posebno u višim predelima i na to treba ozbiljno računati, posebno u letnjim mesecima. Nalazi se u centralnom delu istočne Srbije. Pravac pružanja istok-zapad obezbeđuju doline dve pritoke Velike Morave, Mlave sa severa i Resave sa juga. Na istoku se na Beljanicu nadovezuje planina Južni Kučaj dok je najpristupačnija sa zapadne strane gde postepeno prelazi u dolinu Velike Morave i odakle put dolazi kroz dva grada, kroz Svilajnac i Despotovac. Upravo odavde i mi stižemo, u rano nedeljno jutro 10.maja 2015. godine.
Sada je red da objasnim naslov posta. Već danima se za nedelju najavljuje jaka kiša, negde u poslepodnevnim satima a negde celodnevna. Krenuo sam sa idejom da pokisnem. Da pređem tih 20 i kusur km pod kabanicom a sve što uhvatimo pre kiše računao sam kao dobitak. Na kraju se to pre kiše produžilo skoro na celu akciju iako su nas oblaci pratili skoro sve vreme a u pojedinim trenucima izgledalo je da je samo pitanje minuta kada će početi da lije.
Beljanicu smo popeli sa južne strane, iz Lisina, a spustili smo se zapadnom stranom, do Krupajskog vrela. Mainstream varijanta koju sam već prešao 2011. ali u suprotnom pravcu. Uspon je dug nepunih 9km dok ostalih 18 otpada na silazak što dovoljno govori o prirodi akcije - zapnete i brzo se popenjete a onda uživate u zasluženom, laganom spustu.
Krećemo iz Lisina. Lisine su spomenik prirode, kompleks koji čine izvor i vodopad rečice Vrelo kao i mnogo restorana i kućica gde možete pojesti pastrmku i prenoćiti.
Veći deo uspona savlađujemo idući putem a onda kreće završni deo, prilično strma šumska staza koja nas dovodi do pod sam vrh i koju na sreću prelazimo bez kiše. Inače staza od Lisina od vrha nije posebno interesantna. Ima jedno zanimljivo mesto, to je vidikovac negde na sredini puta. Da bi se došlo do njega morate proći kroz privatno imanje. Sa vidikovca se odlično vidi gornji deo kanjona Resave. Desnu stranu kanjona drži Beljanica dok levu drži greben Vita bukva - Ostreč. Ovim grebenom sam prošao u martu prethodne godine i o tome sam pisao ovde. Sa vidikovca gledamo livadu na Vitoj Bukvi sa koje smo tada gledali na Beljanicu i konstatujemo da je otuda mnogo lepši pogled nego odavde (link ka fotografijama imate na kraju posta o Vitoj Bukvi).
Vrh Beljanice nosi naziv kao i sama planina i visok je 1339m. Nalazi se na prostranoj i dugačkoj visoravni, predstavlja tek jedno uzvišenje za koje ne biste bili sigurni da je najviše da nije tako označeno. Visoravan se na južnoj strani završava stenovitim grebenom, u većem delu je samo pod travom ali ima i dosta niskih četinara tako da pruža zaista lep prizor. Gore se malo zadržavamo jer kiša samo što nije počela.
Neposredno posle vrha prolazimo kroz najlepše predele toga dana. Široki put prolazi prvo kroz četinarsku a zatim i kroz listopadnu šumu. Nekada je očito bio nasut a sada se redak makadam stopio sa tlom i napravio izuzetno lepu i prijatnu stazu za koju niste sigurni da li je veštačka ili prirodna. Proleće je konačno stignlo i Beljanica je dobila onu jaku, zelenu boju. Ima puno sitnog, livadskog cveća, ima puno stoletnih bukvi oko staze i naravno najviše fotografija u albumu pripada ovom delu, od vrha do doline Rečke.
Dolina Rečke ili dolina Rečka (nisam siguran...) pokrivena je travnatim tepihom, sa puno četinara i sa Rečićkim vrhom koji dominira njenom severnom stranom. Ima nekoliko rečica i potoka koji nestaju u kraškom zemljištu a najpoznatiji je ponor Rečke. Sada ga nismo posetili ali 2011. godine napravio sam ovu fotografiju. Kiša još nije počela, oblaci su se razišli, što koristimo da se odmorimo i poležemo po travi.
Dugački i blagi spust savršeno odgovara nogama ali javlja se drugi problem - počinje da vam bude pomalo dosadno. Da poslednjih desetak kilometara ne budu toliko monotoni pobrinula se kiša koja je konačno pala i naterala nas da obučemo kabanice. Daleko od toga da smo nezadovoljni, super smo prošli!
Stižemo na Krupajsko vrelo. U pitanju je sigurno jedno od lepših mesta zemlje Srbije. Kraško vrelo, sakriveno u samom podnožju zapadnih obronaka Beljanice, iz koga ističe potok koji se zatim uliva u Krupajsku reku. Jezero ispred pećine ima prelepu boju pri svim vremenskim uslovima. Iz njega voda otiče, nailazi na branu i pravi interesantan slap. Istu vodu vlasnici objekata u neposrednoj blizini vrela koriste za uzgoj pastrmki. Kako vrelo izgleda možete videti na fotografijama, ne toliko iz novog albuma koliko iz onog iz 2011.
Na večeru odlazimo u obližnji restoran Zov Homolja koji se nalazi u neposrednoj blizini, 400m od skretanja sa glavnog puta ka vrelu. Juna 2009. prešao sam Beljanicu od Žagubičkog buka, preko vrha pa do Krupajskog vrela. Akcija koja je u to vreme prevazilazila moju snagu i do kraja me iscrpela. Pamtim prelepo veče pored vrela. Hladili smo umorne noge u bazenu i pili pivo koje smo vadili iz vode i nosili kod domaćina da nam otvori i naplati. Onda smo otišli u isti Zov Homolja. Bilo nas je preko 60, konobari nisu mogli sve da postignu pa sam ostao bez naručenog vlaškog kačamaka. Završilo bi se na tome da se žene koje su sedele oko mene nisu požalile vodiču a ovaj gazdi. Nisam se malo iznenadio kada se vodič pojavio u busu sa porcijom kačamaka, uredno upakovanim i sa plastičnim priborom za jelo. Naravno, fraj. Takve stvari se ne zaboravljaju pa kada sam u septembru iste godine doveo porodicu u ovaj kraj nije bilo dileme gde ćemo svratiti na ručak. Na roštilj ali uz obavezu da prvo probaju vlaški kačamak. Sada sam bio, ponovo sam ga jeo, i dalje je odličan.
Sada je red da objasnim naslov posta. Već danima se za nedelju najavljuje jaka kiša, negde u poslepodnevnim satima a negde celodnevna. Krenuo sam sa idejom da pokisnem. Da pređem tih 20 i kusur km pod kabanicom a sve što uhvatimo pre kiše računao sam kao dobitak. Na kraju se to pre kiše produžilo skoro na celu akciju iako su nas oblaci pratili skoro sve vreme a u pojedinim trenucima izgledalo je da je samo pitanje minuta kada će početi da lije.
Beljanica iz Lisina
Beljanicu smo popeli sa južne strane, iz Lisina, a spustili smo se zapadnom stranom, do Krupajskog vrela. Mainstream varijanta koju sam već prešao 2011. ali u suprotnom pravcu. Uspon je dug nepunih 9km dok ostalih 18 otpada na silazak što dovoljno govori o prirodi akcije - zapnete i brzo se popenjete a onda uživate u zasluženom, laganom spustu.
Krećemo iz Lisina. Lisine su spomenik prirode, kompleks koji čine izvor i vodopad rečice Vrelo kao i mnogo restorana i kućica gde možete pojesti pastrmku i prenoćiti.
Veći deo uspona savlađujemo idući putem a onda kreće završni deo, prilično strma šumska staza koja nas dovodi do pod sam vrh i koju na sreću prelazimo bez kiše. Inače staza od Lisina od vrha nije posebno interesantna. Ima jedno zanimljivo mesto, to je vidikovac negde na sredini puta. Da bi se došlo do njega morate proći kroz privatno imanje. Sa vidikovca se odlično vidi gornji deo kanjona Resave. Desnu stranu kanjona drži Beljanica dok levu drži greben Vita bukva - Ostreč. Ovim grebenom sam prošao u martu prethodne godine i o tome sam pisao ovde. Sa vidikovca gledamo livadu na Vitoj Bukvi sa koje smo tada gledali na Beljanicu i konstatujemo da je otuda mnogo lepši pogled nego odavde (link ka fotografijama imate na kraju posta o Vitoj Bukvi).
Najviši deo Beljanice (sam vrh je iza mojih leđa)
Vrh Beljanice nosi naziv kao i sama planina i visok je 1339m. Nalazi se na prostranoj i dugačkoj visoravni, predstavlja tek jedno uzvišenje za koje ne biste bili sigurni da je najviše da nije tako označeno. Visoravan se na južnoj strani završava stenovitim grebenom, u većem delu je samo pod travom ali ima i dosta niskih četinara tako da pruža zaista lep prizor. Gore se malo zadržavamo jer kiša samo što nije počela.
Dolina Rečke ili dolina Rečka (nisam siguran...) pokrivena je travnatim tepihom, sa puno četinara i sa Rečićkim vrhom koji dominira njenom severnom stranom. Ima nekoliko rečica i potoka koji nestaju u kraškom zemljištu a najpoznatiji je ponor Rečke. Sada ga nismo posetili ali 2011. godine napravio sam ovu fotografiju. Kiša još nije počela, oblaci su se razišli, što koristimo da se odmorimo i poležemo po travi.
Dolina Rečke i Rečićki vrh
Dugački i blagi spust savršeno odgovara nogama ali javlja se drugi problem - počinje da vam bude pomalo dosadno. Da poslednjih desetak kilometara ne budu toliko monotoni pobrinula se kiša koja je konačno pala i naterala nas da obučemo kabanice. Daleko od toga da smo nezadovoljni, super smo prošli!
Na večeru odlazimo u obližnji restoran Zov Homolja koji se nalazi u neposrednoj blizini, 400m od skretanja sa glavnog puta ka vrelu. Juna 2009. prešao sam Beljanicu od Žagubičkog buka, preko vrha pa do Krupajskog vrela. Akcija koja je u to vreme prevazilazila moju snagu i do kraja me iscrpela. Pamtim prelepo veče pored vrela. Hladili smo umorne noge u bazenu i pili pivo koje smo vadili iz vode i nosili kod domaćina da nam otvori i naplati. Onda smo otišli u isti Zov Homolja. Bilo nas je preko 60, konobari nisu mogli sve da postignu pa sam ostao bez naručenog vlaškog kačamaka. Završilo bi se na tome da se žene koje su sedele oko mene nisu požalile vodiču a ovaj gazdi. Nisam se malo iznenadio kada se vodič pojavio u busu sa porcijom kačamaka, uredno upakovanim i sa plastičnim priborom za jelo. Naravno, fraj. Takve stvari se ne zaboravljaju pa kada sam u septembru iste godine doveo porodicu u ovaj kraj nije bilo dileme gde ćemo svratiti na ručak. Na roštilj ali uz obavezu da prvo probaju vlaški kačamak. Sada sam bio, ponovo sam ga jeo, i dalje je odličan.
Na kraju 27km, nešto preko 1100m uspona i 100m više silaska.
Malo sam sredio neke prethodne albume (kada sam kačio više fotografija nego što bi trebalo) pa možete da ih pogledate. Posebno onaj iz 2011, piše zašto.
Fotografije 2015 - novi album koji prati priču
Fotografije, decembar '12 - iz Lisina, zimski uslovi
Fotografije 2011 - obavezno pogledajte početak albuma zbog fotografija Krupajskog vrela
Krupajsko vrelo '09 - mali album vrela u septembru, da vidite zašto je bolje ići u proleće
Fotografije 2009 - od Žagubice, preko Beljanice, do Krupajskog vrela - ovaj baš i ne morate da gledate...
Malo sam sredio neke prethodne albume (kada sam kačio više fotografija nego što bi trebalo) pa možete da ih pogledate. Posebno onaj iz 2011, piše zašto.
Fotografije 2015 - novi album koji prati priču
Fotografije, decembar '12 - iz Lisina, zimski uslovi
Fotografije 2011 - obavezno pogledajte početak albuma zbog fotografija Krupajskog vrela
Krupajsko vrelo '09 - mali album vrela u septembru, da vidite zašto je bolje ići u proleće
Fotografije 2009 - od Žagubice, preko Beljanice, do Krupajskog vrela - ovaj baš i ne morate da gledate...
Нема коментара:
Постави коментар