Lefkada, 7 dana i 6 noći

Trudim se da pre svega pišem o svežim događajima. Dva letovanja ipak zaslužuju da ih se prisetim: Lefkada i Peloponez. Biram za početak Lefkadu, može da stane u jedan post.  

Septembra 2012. godine izborili smo se za sedam dana odmora od roditeljstva i pobegli hiljadu kilometara od kuće. Sačekali smo da prođe prva školska sedmica, rešili tekuće probleme, dočekali baku koja će da ostane sa decom a onda u petak veče, posle posla, krenuli put Grčke.

Jedan od glavnih uslova bio je potrošiti što manje novca i ne opteretiti suviše kućni budžet, prilično ispražnjen junskim zajedničkim letovanjem. Spakovali smo suncobrane, ležaljke, frižider u kome ćemo nositi pivo, sokove i voće na plažu, sve ono što će omogućiti udoban odmor uz minimalne troškove. Jedino gde nije moglo biti kompromisa jeste lokacija. Lefkada je odabrana iz više razloga. Fotografije i putopisi koje smo pregledali nisu ostavljali ni malo sumnje da tamo treba otići. A kada već moramo da odemo, septembar u dvoje je definitivno bolji izbor od juna u četvoro. Hladno Jonsko more je prijatnije u septembru kada su mora inače topla, Lefkada nije idealno mesto za letovanje sa decom i na kraju, u junu smo svi premoreni, što od posla, što od škole, a Lefkada traži malo aktivniji odmor od izležavanja na Halkidikiju.

Priča je podeljena po danima, ne morate sve da čitate, samo ono što vam se učini interesantno. 

Dan nulti - Polazak i spavanje u Vranjskoj Banji

Krećemo u petak, oko 19h. Prethodno smo rezervisali smeštaj u Vranjskoj Banji. Ideja se pokazala odlična. Tih 350km vožnje nije predstavljalo problem a kada je umor počeo da se javlja već smo bili ispred Banje. Stižemo nešto pre 23h, žena nam otvara kapiju i pušta nas u dvorište. Klasičan banjski smeštaj, vrlo skromna ali i čista i udobna soba, više nam i ne treba. Plaćamo odmah jer ujutru se nećemo ni videti. Pritisak usled pakovanja i pred putovanje obično mi pokvari san. Sada je potpuno drugačije. Stvari su u kolima, kola su bezbedna u dvorištu, jedino što ujutru treba da uradim jeste da se obučem i umijem. Tenzija je na minimumu, čvrsto zaspim nekoliko trenutaka pošto dodirnem jastuk. Ovo putovanje nam je definitivno promenilo način odlaska na more.

Dan prvi - Putovanje na Lefkadu, Vasiliki

U 6h već smo u kolima. Prelazimo granicu i ulazimo u Makedoniju. Pauza za kafu u restoranu Belov 113. Restoran pored samog puta, u dolini Vardara, na samom izlasku iz Demir Kapije. Ogromno drvo koje daje hlad celoj bašti ispred restorana, udobne stolice, pogled na Vardar i odlična kafa. Zadržavamo se malo duže na grčkoj granici a onda žurimo da nadoknadimo izgubljeno vreme. Izlazimo na glavni autoput Atina - Solun ali ga brzo napuštamo, skrećemo desno i uključujemo se na Egnatia Odos.

Egnatia Odos je autoput koji povezuje jonsku luku Igumenicu na zapadu sa grčko-turskom granicom na istoku. Već sam vozio ovim putem dve godine ranije kada smo išli na Tasos. Ali ta istočna deonica je skroz obična u odnosu na ovu od Soluna do Jonskog mora gde je savladana planinska oblast centralne Grčke i gde je izgrađena većina od 76 tunela i 1.650 mostova i vijadukata. Pravo je uživanje bilo voziti, prelaziti iz tunela na mostove ne smanjujući brzinu i pri tom imati fenomenalne poglede na vrhove Pindskih planina. Ako ste vozač Egnatia Odos je dovoljan razlog da bar jednom odete na Jonsko more.

Na žalost tako je samo do Janjine, onda se isključujemo na lokalni put koji nije toliko loš ali prolazi kroz naseljena mesta i svuda je ograničenje i one kamere koje vam kažu koliko brzo vozite. Policije nije bilo, svejedno kazne su visoke. Prolazimo kroz tunel ispod mora, kod grada Preveza. Ništa posebno, siđete u tunel i izađete iz njega. Nadomak smo cilja. 

Ostrvo Lefkada je na svom severnom delu sasvim blizu kopna tako da je sa njim povezano pokretnim mostom. Most je uglavnom u položaju da možete kolima preći preko njega a povremeno se zarotira i omogući prolaz brodovima i drugim plovnim objektima. Kada ga pređete dospevate na nasip koji vas vodi pravo do Lefkasa, glavnog grada Lefkade. Ovaj nasip deo je sistema koji na krajnjem severu ostrva odvaja deo mora i pravi neku vrstu veštačkog jezera. Nisam saznao čemu služi. Svraćamo u Lidl a onda produžavamo za Vasiliki. Glavna džada po Lefkadi ide u krug, uglavnom prateći obalu. Vasiliki je na suprotnom kraju od Lefkasa tako da možete ići i istočnom i zapadnom obalom. Biramo istočnu koja je pitomija, što znači 30km i 40 minuta vožnje. Možete misliti kakva je zapadna... Kada stignemo u Vasiliki merač pokazuje 1035km od Beograda.

Zašto Vasiliki

Vasiliki je malo mesto koje obuhvata celu severnu obalu najvećeg zaliva na Lefkadi. Ima crkvu, gimnaziju, gomilu kuća, taverni i liči na većinu grčkih, primorskih gradića. Vetar tu stalno duva tako da ima puno jedriličara koji ionako lepu sliku čine još živopisnijom. Mesta pored mora nema puno, brda odmah počinju da se dižu, tako da su kuće poređane u tri, najviše četiri reda. 

Glavni i najstariji deo mesta nalazi se na istočnom kraju zaliva. Tu im je administracija, crkva, škola. Između mesta i mora nalazi se prilično velika marina za tako malo mesto, ozidana sa tri i po strane. Nju sam dosta fotografisao, pogledajte album. Niže od marine je pristanište za trajekte koji odatle idu do Fiskarda i predstavljaju najbližu vezu susedne Kefalonije sa kopnom.

Mesto se ka zapadu sužava i prelazi u jedan put, oivičen po jednim redom kuća a posle nekih kilometar se opet širi i taj deo se zove Ponti. Ne znam da li je Ponti deo Vasilikija ili posebno mesto, tek mi smo tu našli smeštaj, po prilično razumnijoj ceni nego što su nam tražili u starom delu. Kuća u kojoj smo bili nalazi se tačno na mestu gde se taj put račva i izlazi na oba kraka. Naša terasa je gledala na glavnu ulicu. Ispred nas bio je hotel Grand Nefeli. Nismo baš imali potpuno otvoren pogled na more ali svejedno uživali smo na terasi, uglavnom u jutarnjim satima. Soba je bila čista i pristojna, vlasnici nenametljivi.

Jedan od apartmana na spratu je naš

Ono što Vasilikiju nedostaje da bi bio idealno mesto za odmor jeste bolja plaža. Nije da baš nemate gde da se okupate, ja jesam to popodne kad smo stigli, ali plažu u Vasilikiju ne treba ozbiljno razmatrati, čak ni za jedan dan. 

Dan drugi - Egremni

Prvo jutro na Lefkadi. Sunčano. Odlučili smo da odmah gađamo pravo u centar. Plaža Egremni je jedan od simbola ostrva. Ako se sutradan bilo šta desi, vreme promeni ili kola odbiju da se spuštaju uskim i strmim putevima, bar smo bili na Egremniju. Doručkujemo, pakujemo se i krećemo.

Glavna prednost Vasilikija je blizina plaža na zapadnoj obali. Od Egremnija je udaljen svega 3,2 km vazdušnom linijom. Ali između njih se isprečilo brdo, dugo i visoko preko 500m (znači planina...) preko koga za automobile puta za sada nema. Zato je razdaljina čitavih 17 km. (Na fotografijama videćete da preko ovog brda ide trasa nekog puta. Ne znam da li je to planirano da se asfaltira i da li se za ove tri godine nešto uradilo.)

U Vasiliki smo stigli istočnim delom magistrale a sada se vraćamo na sever zapadnim. Uspon počinje iz samog Vasilikija (ili Pontea) i neprekidno traje dok ne izađete na preko 500m visine. Kod sela Komilio od glavne magistrale odvaja se krak koji ide zapadnom stranom već pomenutog brda, prolazi iznad najlepših plaža i stiže na sam kraj Lekfade. Ne morate ići skroz do ovog sela, pre toga postoji prečica kojom se uključujete na zapadni put. Prečica je asfaltirana ali vrlo uska, na sreću u to doba godine saobraćaj nije toliko živ, ne znam kako bi se razmimoišli sa drugim kolima. Kada izađemo na taj zapadni krak, vraćamo se ka jugu, prolazimo kroz selo Atani i malo iza sela skrećemo sa puta prema Egremniju. Neko vreme idemo južno a onda kreću serpentine sve do mesta gde se ostavljaju kola. Tu postoji parking ali ako stignete na vreme možete kola da ostavite iznad parkinga i izbegnete plaćanje, nije neki novac ali nije ni neka razlika u odnosu na parking. Za svih 17km par puta sam imao prilike da ubacim u četvrtu, vozi se uglavnom drugom i trećom. Megan je junački podneo najveći teret ove avanture.

Prvi pogled na Egremni je nešto što se ne zaboravlja lako. Od svih plaža na kojima smo bili, Egremni najviše liči na ono kako zamišljate Lefkadu. Peščana, dugačka, sa vrlo strimim liticama i onom neverovatnom, jonsko plavom bojom mora. Egremni je Lefkada sa razglednica, prospekata, brošura. Takvu jednu sliku, obasjanu suncem, videli smo dok smo stajali na početku niza od 350 stepenica kojima silazite na plažu.

Stepenice se spuštaju do beach bara koji se nalazi negde na sredini plaže. Desno i levo su suncobrani koji pripadaju baru. Pesak je sitan i dubok, plaža je dovoljno i široka i dugačka. Pruža se skoro pravilnim pravcem sever-jug a iza nje je vrlo strma litica koja u prvom delu dana pruža debelu hladovinu. Sunce postepeno osvaja plažu a mi smo stigli u zanimljivom trenutku kada su pojedini delovi u senci dok su drugi već obasjani suncem. Egremni ima onaj šmek divlje plaže kome doprinose ogromne stene kojih ima dovoljno za takav užitak ali ne i suviše da bi vam zasmetale. Došli smo dovoljno rano da obiđemo i fotografišemo plažu pre nego što se napunila kupačima.

Iako ima onu divnu, azurnu boju, more na Egremniju nije ni malo naivno. Talasi nisu visoki ali su vrlo dugački i snažni. U kombinaciji sa krupnim kamenjem na ulasku u more, mogu biti vrlo nezgodni tako da plićak treba što pre savladati. Dubina nastupa relativno brzo. I iz mora vidite tu jonsko plavu boju, kao da ste u velikom bazenu. Problem može biti što sve vreme osećate kretanje velike mase vode ispod vas, tolika snaga izaziva pomalo nelagodan osećaj. Iz priče sam saznao da talasi znaju da budu i veći tako da Egremni nije plaža na kojoj ćete se brčkati ali zbog toga se na nju i ne dolazi.

Ljudi su uglavnom koncentrisani oko beach bara. Ko voli da se osami, obučen ili go, beži nešto dalje. Prostora ima za sve. Egremni nije lako dostupan, zbog tih 350 stepenika i zbog činjenice da bez kola (ili nekog drugog prevoza) ne možete da stignete. Da li je to razlog, tek dece uopšte nije bilo a i gornja starosna granica kupača bila je prisutna. Logor smo podigli malo dalje od bara, između stena. Ne znam kako je u ostalim mesecima ali u septembru je bilo dovoljno prostora da ostanete na pristojnom rastojanju od drugih. Uživali smo ceo dan u huku talasa i ambijentu oko nas. Egremni ne bi dobio moj glas za najlepšu plažu koju smo videli na Lefkadi (mada ne bi bilo daleko od toga) ali definitivno je bila plaža na kojoj sam se najbolje osećao. Sada kada razmišljam ponovo da odem, uglavnom mi je Egremni pred očima.

Dan treći - Agiofili

Od plaža koje zaslužuju pažnju, Agiofili je najbliži Vasilikiju. Nalazi se južno od mesta, na istočnoj obali zaliva, udaljen nekih 3-4km. Svega par peščanih plaža nalazi se na ovom delu obale. Do Agiofilija možete stići na dva načina. Jedan je brodićem koji svakodnevno iz Vasilikija odvozi i dovozi kupače. Drugi je putem, zemljanim, kolima ili kako već izaberete. Mi smo odabrali drugu varijantu. Kolima smo prišli dokle smo mogli, ostavili ih i produžili još malo peške. Put je loš na pojedinim mestima ali pretpostavljam da Meganu ništa nije smetalo posle silaska do Egremnija.

Nakon jučerašnje avanture želeli smo neku mirniju varijantu. A Agiofili to definitivno može da vam pruži. Ušuškan u zalivu, ispod brda (sve lepše plaže na Lefkadi su ispod nekog brda...), sa mirnim i kristalno čistim morem, leči živce bolje od bensedina. Putem dolazite do malog rta a onda se spuštate stazom na plažu. Sa tog mesta pogled na Agiofili je prelep posebno u popodnevnim satima - kao i Egremni i Agiofili je okrenut ka zapadu.

Pogled na Agiofili sa rta odakle se spušta na plažu

Stižemo prvi na plažu. Pre nas stigao je čovek koji je valjda zadužen da namesti i naplati ležaljke (beach bar tada nije postojao, samo te ležaljke). I on je stigao ranije, ima dovoljno vremena, stoji u vodi i uživa u miru koji skoro može da se čuje. More se ne pomera i osećate da taj mir teško šta može da poremeti. 

Silazimo na plažu i biramo mesto na skroz suprotnom kraju. Podižemo logor u kome ručni frižider uvek ima počasno mesto. Čuva nam voće, vodu, pivo, sokove... Odmah uzimam fotoaparat i koristim praznu plažu da napravim što više snimaka. Verem se po stenama koje se nadovezuju na plažu na južnoj strani. Pošto sam se ispucao vraćam se, ostavljam fotoaparat i ulazim u more. Ovde već postoji normalan, peščani ulazak u more, postoji dugačak plićak, na ovu plažu možete i decu dovesti. Za razliku od Egremnija...

Uskoro stiže brodić i sa njim prva ekipa kupača. Agiofili se polako puni ali u granicama pristojnosti. More je takođe pristojno, ni traga talasima. Ostajemo ceo dan i u kasnim popodnevnim satima skupljamo stvari i vraćamo se u Vasiliki. Dan sličan jučerašnjem, ceo proveden na plaži.

Dan četvrti - Katizma, Agios Nikitas, Faneromenis i Lefkas

Četvrti dan smo se namerili da napravimo krug oko ostrva. Za kupanje je odabrana plaža Katizma. Krenuli smo posle doručka, zapadnom obalom, kao dva dana ranije. Svratili smo u selo Agios Petros koje se nalazi nekih 6km od Vasilikija. Selo leži na glavnom putu pa smo računali da je šteta bar jednom ne stati i obići ga. Ispostavilo se da ništa posebno nema da se vidi. Leži na unutrašnjoj padini već pomenutog brda koje razdvaja Vasiliki od zapadnih plaža. Ima lep pogled na zaliv i to je sve. Napravio sam nekoliko prosečnih fotografija od kojih sam jedva odabrao jednu da se potpišem na Panoramio.

Česma u selu Agios Petros

Idemo dalje glavnom džadom. Prolazimo kroz selo Hortata a onda se odvajamo levo i idemo putem koji vodi kroz selo Kalamici. Od Kalamicija se silazi na istoimenu plažu i koliko sam čuo to je najstrmiji put na Lefkadi. Mi idemo dalje na sever, polako se spuštamo i posle par serpentina stižemo na Katizmu.

Katizma pripada zapadnim plažama ali je daleko pristupačnija od onih koje leže ispod nje. I do nje se spuštate kolima ali taj silazak ni blizu nije tako strm. Iza plaže postoji veliki, uređni parking i nekoliko turističkih objekata. U odnosu na Egremni ovo je teška civilizacija. I da ne bi tog Egremnija verovatno bi nam se i dopala. Dugačka, peščana, čisto i mirno more presečeno sa nekoliko stena tek da razbiju monotoniju. Ali posle prethodne dve plaže ova nam je bila suviše obična.

Stene i čista voda Katizme

Na plaži nije bilo gužve, prilično smo bili usamljeni mada moram da priznam da je mnogo veća od prethodne dve. U punoj sezoni verovatno predstavlja glavno odredište turista sa severa Lefkade. Par godina kasnije jedan prijatelj mi je sa oduševljenjem pričao o velikim talasima na Katizmi. Nama je more bilo mirno kao čaša. Kako se kome zalomi...

Na plaži nismo ostali dugo, krenuli smo dalje ka glavnom gradu. Pre toga smo svratili u Agios Nikitas. U pitanju je mesto koje je u našem izboru stiglo do samog finala pa smo bili radoznali da li smo doneli pravu odluku. Agios Nikitas je malo i skockano mesto, jedino na ostrvu sa pristojnom plažom. Ima jednu glavnu ulicu koja od puta vodi do plaže i nekoliko sporednih do kojih se uglavnom penje iz te glavne. Glavna ulica je popločana, ima lepih taverni, sve je sređeno ali... Ono što mi se dopalo gledajući na Google Earth sada se ispostavilo kao nedostatak - izgledalo mi je nekako malo i klaustrofobično. Plaža jeste bolja nego u drugim mestima ali nedovoljno dobra i velika da bi ste ostajali na njoj, kada ste već zapucali do Lefkade. Ukusi su različiti i pitanje kako bi nam AN izgledao da smo proveli malo više vremena ali ovoga puta smo bili zadovoljni svojom odlukom da odemo u Vasiliki.

Na putu do Lefkasa svraćamo do manastira Faneromenis. Manastir leži u blizini glavnog grada, na samom rubu uzvišenja koje se izdiže iz ravnice na severnom kraju ostrva. Vrlo lepo je uređen i beskprekorno održavan. Ima lep pogled sa sporednog ulaza na pomenutu dolinu i grad Lefkas. Nisam se potrudio da saznam nešto više o njemu, možda sledeći put kada odemo na Lefkadu.

Najlepši deo dana tek sledi. Dolazimo u glavni i najveći grad Lefkade, neki bi rekli i jedini grad. Zovu ga Lefkada ili Lefkas, koristim drugo ime da bi ga razlikovao od ostrva. Centralni, najstariji i najgušće naseljeni deo Lefkasa nalazi se bukvalno na samom vrhu ostrva, gde se završava ili počinje već pomenuti nasip kojim put vodi ka kopnu. Odatle se širi na sve strane i prelazi u klasična predgrađa sa velikim, dvorišnim kućama. 

U blizini marine je veliki parking i tu ostavljamo kola. Zatim prolazimo onim uskim, mediteranskim uličicama do centra grada. Te ulice Lefas verovatno duguje mletačkoj upravi tokom skoro celog XVIII veka. Stižemo do trga Ethnikis Antistaseos. Pored njega prolazi glavna ulica, sa puno prodavnica i restorana, kojom stižemo do obale. Tu je jedan veliki hotel i velika palma ispred hotela, onda jedan drveni, lučni most i sve to je mnogo lepo izgledalo na kasnom popodnevnom suncu. Zatim se vraćamo tom ulicom, prolazimo kroz grad, fotografišemo neke interesantne objekte, idemo na giros a zatim do kola i laganom vožnjom nazad u Vasiliki. Prethodno svraćamo u Lidl da obnovimo zalihe...

Lefkas nije grad koji morate videti. U Lefkasu nema nekih značajnih objekata koje ne smete propustiti ako ste već tamo. Ima nekoliko starih zgrada i crkava, odlično uklopljenih u novogradnju. Dosta toga je porušeno u jakim zemljotresima koji često udaraju na jonsku obalu Grčke. Ali Lefkas je sređen, umiven, sa prisutnom ali nenapadnom istorijom, sa lepim fasadama i čistim ulicama. Prijatno smo se osećali u njemu i svakako je jedan od razloga zašto želimo ponovo da odemo na Lefkadu.

Dan peti - Porto Katsiki

Metereolozi su počeli da upozoravaju na promenu vremena pa smo požurili da što pre odemo na po mnogima najlepšu plažu Lefkade - Porto Katsiki. Nalazi se na zapadnoj obali ostrva, južnije od Egremnija. Moguće da je Porto Katsiki najjužnija plaža na ovoj obali. Bila je to prilika i da odemo do rta na samom kraju Lefkade.

Putujemo slično kao do Egremnija s tim što sada ne napuštamo glavnu džadu. Ako me sećanje dobro služi put je solidnog kvaliteta ali sa puno krivina. Idemo njime do samog kraja, ispod svetionika koji označava najjužniju tačku ostrva. Tu postoji parking, ostavljamo kola i penjemo se do svetionika. Rt Lefkade predstavlja niz strmih litica povezanih uskim pojasevima. Pogled je lep i vredi doći. Vidi se Kefalonija i manja, susedna ostrva. Nismo bili jedini koji smo posetu rtu povezali sa Porto Katsikijem.

Iznad plaže Porto Katsiki postoji sređeni i asfaltirani parking, kolima možete stići pristojno blizu plaže. Spuštate se stepenicama napravljenim u velikoj steni koja severnom delu od plaže odvaja mali, najgušće naseljeni deo. Prava plaža počinje ispod te stene. Kao i Egremni nalazi se ispod veoma strme, vertikalne litice koja daje hlad i posle podneva. Na plaži je lep, sitan i dubok pesak. Nema mnogo stena ali na jednom mestu ih ima baš dosta pa dele plažu na dva dela. More je bilo prilično pitomije nego na Egremniju.

Sa donje strane ograničena je stenama ali ako ih prođete, preko mora, dolazite na minijaturnu šljunkovitu plažu, okruženu liticama sa svih strana. Dalje nisam istraživao ali bilo bi zanimljivo proći čamcem pored litica ispod Porto Katsikija.

Porto Katsiki na popodnevnom suncu

Nema mnogo toga da se kaže o plaži osim zaista divno izgleda. Bolje je pogledati fotografije. Zaista smo uživali u svakom trenutku provedenom na njoj. Plaža je najlepša u kasno popodne kada zalazeće sunce bukvalno zapali stene iznad nje. Severno od plaže postoji mali rt i do njega vodi pešačka staza. Odatle je najlepši pogled, obuhvata ceo Porto Katsiki ali i obalu severno od njega. Čekamo da fotografišemo ulazak sunca u more. Provodimo poslednji lep dan na Lefkadi te godine.

Dan šesti - poluostrvo Geni, plaža Desimi, mesto Sivota

Budimo se i odmah shvatamo da se vreme promenilo. Nije još počela kiša ali su se navukli oni lagani oblaci, nema sunca kao prethodnih dana. Sparina je, teško vreme. Kupanje je neizvesno pa smo odlučili da obiđemo jugoistočni deo ostrva.

Poluostrvo Geni sam pre polaska označio kao tačku koju svakako treba posetiti. Nalazi se na istočnom delu Lefkade, izduženo je pravcem sever-jug i sa glavnim delom ostrva je na samom južnom kraju spojeno pojasem ne širim od 600m. Na severu stiže do Nidrija, glavnog odredišta naših agencija na Lefkadi, sa kojim se gleda preko mora. Između Genija i glavnog dela ostrva nalazi se poveći zaliv u kome se nalazi puno ukotvljenih jedrilica. Glavni put vodi unutrašnjom stranom poluostrva, dobar je ali prilično uzak - na sreću nije opterećen. Skoro svi objekti nalaze se sa te strane. Na spoljnoj strani Genija ima nekoliko plaža ali ne znam kakav im je prilaz (video ih samo na GE).

Ako ste na Geniju prirodno je da odete do kraja poluostrva i posetite crkvu Agia Kiriaki. Grci imaju običaj da grade crkve i kapele na isturenim tačkma ali uglavnom su to mali objekti koji ne narušavaju lepotu predela. Tako je i ovde. Crkva je niska i ne nadvisuje stenu ispred koje se nalazi. U samoj steni improvizovana je minijaturna kapela. Ispred crkve izbetoniran je dok. Pogled je otvoren, na Nidri ili istočno na ostrvo Maduri. Pored Madurija istočno od Genija nalazi se još nekoliko manjih ostrva a svakako je najinteresantnije ostrvo Skorpios. Privatno ostrvo, trenutno je u vlasništvu unuke Aristotela Onazisa. Čuveni brodovlasnik i Žaklina Kenedi venčali su se na njemu 20.oktobra 1968. a on je tu i sahranjen.

Do crkve ne možete kolima već uređenom pešačkom stazom koja vodi takođe ide pored unutrašnje obale. Kola ostavljate nekih 500m ispred cilja, znaćete da ste promašili ako stignete do kapije privatnog poseda. Najteži deo priče je ubosti početak staze, mada ako znate da staza postoji (mi nismo znali...) možda ne bude problem. Idući stazom, pre nego što stignete do crkve, naići ćete na grob Vilhema Dorpfelda (photo). U pitanju je nemački arhitekta i arheolog, nastavljač rada čuvenijeg zemljaka Hajnriha Šlimana. Dorpfeld je poslednji deo života proveo na Lefkadi, verujući da je zaliv kod Nidrija istorijska Itaka.

Završavamo obilazak Genija. Vreme je i dalje oblačno, nešto hladnije ali kiše nema još uvek i nema razloga da ne odemo na plažu. Desimi je jedna od najpopularnijih plaža u ovom delu Lefkade. Nalazi se tačno na pojasu gde počinje poluostrvo Geni, ne ka zalivu već južno. Ispred plaže je mali zaliv, skoro pravilnog kvadratnog oblika, što naravno daje mirnije more. Iza plaže nalazi se par taverni i još neki objekti, mislim da je i kamp tu. Plaža nije mnogo široka ali je dugačka oko pola kilometra. Šljunkovita je. Nedaleko od plaže, na jednoj od strana koje čine zaliv, nalazi se pećina do koje možete otplivati. Pećina se vidi sa plaže a dovoljno je široka i visoka da ulazak u nju bude zanimljiv. Na samoj plaži ima par vrba ili nečeg sličnog čije grane padaju i prave prirodni hlad. Ako uspete da zauzmete mesto...

Plaža Desimi

O Desimiju sam čitao dosta pohvala, nas nije nešto oduševio, korektan je i ništa više od toga. Ipak, u okolini nema boljih i pristupačnijih plaža. Vetar počinje da duva, kiša se sprema pa se ne zadržavamo dugo. Sedamo u kola i idemo ka Vasilikiju glavnim drumom. Posle nekog vremena skrećemo levo i stižemo u Sivotu.

Obala Lefkade je razuđena i ima puno malih zaliva na čijim krajevima su nicala sela. Sivota je jedno od njih. Njen zaliv je još zatvoreniji i zaklonjeniji od otvorenog mora. Zbog toga Sivota predstavlja glavno odredište za jahte u južnom delu ostrva. Mesto praktično predstavlja jednu ogromnu marinu, načičkanu jahtama iz raznih krajeva Evrope. Oko marine postoji jedan ili dva reda objekata, najčešće taverni i prodavnica suvenira. Prošetali smo oko marine. Mesto je vrlo lepo sređeno, ima puno cveća. Na kraju su poređani domaći, ribarski čamci.

Stižemo u Ponti ranije nego što smo navikli. Vreme se još drži, nema kiše. Popodne idemo u šetnju po Vasilikiju. Napravio sam nekoliko dobrih fotografija, vreme pred kišu zna da stvori odlične uslove. Gledamo kako se oblaci navlače sa zapada. Svraćamo na kafu i žurimo u apartman. Istovremeno kiša počinje da pada.

Dan sedmi - odlazak sa Lefkade

Prethodno veče je počela kiša i počelo je da grmi. Ubrzo je i nestalo struje. Struja je stigla u toku noći ali zato grmljavina nije prestajala. Slaba, udaljena ali neprekidna. Celu noć. To još nikada nisam doživeo. 

Sedimo u sobi, kiša pada sve jače, terasa je slabo pokrivena, čak ni vrata ne možemo da otvorimo. I tako ceo dan treba provesti. A onda mi pada na pamet spasonosna ideja: zašto bi čekali još jedan dan, zašto odmah ne bi krenuli?! Planirano spavanje u Janjini je otpalo da bi u subotu stigli kući, ako bi danas (petak) krenuli mogli bi i Janjinu da ubacimo. Bacam se na laptop, booking.com i za 10 minuta pronalazim smeštaj u Janjini. Pakujemo brzo stvari, uvek je lakše pakovati se tamo negde, ne razmišljaš nego sve nosiš.

Vraćamo se naravno istočnom obalom. Kiša sve više pojačava, brisači jedva stižu da odrade posao, pravi potop ostavljamo za sobom. Napuštamo Lefkadu i idemo u Janjinu ali to je druga priča...

I savet za kraj...

Kola su vam neophodna. Lična ili rent-a-car. Ili motocikl. Za bicikl zavisi u kakvoj ste kondiciji. Ono zbog čega se ide na Lefkadu jesu plaže i to plaže na zapadnoj obali koje su udaljene i do kojih ne možete stići na drugi način. 


Fotografije