Povlen, konačno!

Zašto konačno? Radi se o jednoj od mojih omiljenih, bližih planina tako da nikako nisam očekivao da će na red stići tek u pedeset i nekom postu. Ali davno smo zaključili da je godina kratka i da broj od 52 vikenda ne deluje impresivno kada se uporedi sa brojem planina, posebno sa brojem vrhova. Evo me na Povlenu posle pune dve godine, sa suprugom i našim prijateljima. Priča je zanimljiva jer je akcija bila više rekreativna nego planinarska i može poslužiti kao ideja za izlet i onima koji se ne bave planinarenjem.

Povlen je jedna od valjevskih planina. Osim što je najviša, ona poseduje i raznovrsniji i zanimljiviji sadržaj od ostalih. Svega ima na Povlenu. I vrhova i izvora i reka i vodopada i šuma i pećina i stena... Tri najviša vrha dominiraju planinom: Veliki, Srednji i Mali Povlen. Priča je dobro poznata da su nazivi vrhova obrnuto poređani u odnosu na njihove visine. Najviše je Mali Povlen (1354), onda ide Srednji (1301) i tek na kraju Veliki (1276). Ovaj apsurd verovatno potiče iz vremena kada se visina nije mogla precizno odrediti i kada je Veliki Povlen svojom dominantnom pojavom (na slici) ulivao više respekta od svog malog brata. Tri vrha su poređani skoro na pravoj liniji od severozapada ka jugoistoku, prvo Veliki, onda Srednji pa na kraju Mali, kako i dolikuje.

Podnožje planine ništa manje nije interesantno od njenih vrhova. Na istočnoj strani leži selo Mravinci a duboko u njegovim jarugama leže čuvene Povlenske kugle, ogrmne kamene lopte skoro pravilnog oblika. Nešto južnije, na obroncima ove planine nalaze se ništa manje interesantni izvori zvani Taorska vrela. Povlen je inače bogat vodom i njegovi vrhovi predstavljaju vododelnicu. Na valjevskoj strani glavnog grebena, reke Cetinja i Povlenska reka vodu nose ka Kolubari. Sa suprotne strane glavnog grebena izviru dve reke. Trešnjica ide ka zapadu i uliva se u Drinu dok Skrapež ide ka jugu, prolazi kroz Kosjerić i Požegu i onda zajedno sa Đetinjom i Moravicom napravi čuvenu Zapadnu Moravu. Obe reke, i Trešnjica i Skrapež, prave vrlo zanimljive kanjone. Trešnjica nešto dalje ali Skrapež odmah ispod Malog Povlena. 

Svaki od ovih prirodnih fenomena je priča za sebe. Ne mogu i ne želim da u ovom postu ispričam celu priču o Povlenu. Zato ću se vratiti na ono gde smo bili u nedelju i šta smo videli. A sve ovo prethodno sam ispričao da bih objasnio zašto toliko volim ovu planinu. Imao sam sreću da na samom početku mog planinarenja Jovanka iz Jelenka, još jedan veliki zaljubljenik u Povlen, napravi dve akcije sa podnaslovom Vodopadi Cetinje. Ostale su mi u sećanju za ceo život.


Krećemo u 7h iz Beograda. Ibarskom do Ćelija, onda do Valjeva gde se odvajamo prema Bajinoj Bašti čuvenim putem preko Debelog brda. Svraćamo na kafu i lepinje s kajmakom u restoran Duga a onda zastajemo da vidimo branu Rovni dok je još prazna. Na vrhu Debelog brda smo nešto iza 10h. Tu se od glavnog puta odvajaju dva makadamska, desno ka Jablaniku i dalje ka Bobiji i levo ka Povlenu. Silazimo sa puta, parkiramo se, sređujemo opremu i krećemo, naravno levim putem.

Prvi cilj je posle 2km - dom PD Povlen. Do njega vodi već pomenuti put sa samo jednom kritičnom raskrsnicom na kojoj stoji putokaz. Prolazi pored kuća, vikendica, malinjaka. Prolazi i pored gromade Velikog Povlena koju ostavljamo iza sebe. Lagano se penje tako da ispred doma omogućava panoramski pogled na Debelo brdo i susedne planine. Ispred doma zatičemo ekipu planinarskog društva Povlen. Vrlo su ljubazni, nude nas čajem, kafom a jedino što nismo mogli da odbijemo je bagremov med. Tu su i neka deca, starija i sasvim mala, pakuju šatore i završavaju kampovanje. Odmaramo se i idemo dalje.

Pogled od doma ka Debelom brdu

Put nastavlja dalje i ide sve do ispod Malog Povlena. Iza doma odvaja se staza koja vodi do Velikog Povlena. Nije nam u rasporedu pa nastavljamo putem. Vrlo brzo se odvajamo na gore i idemo ka Srednjem Povlenu, prvo stazom a onda livadama. Livade su pune cveća, najrazličitijih boja. Preovlađuju žuta i crvena. Botanika mi nije jača strana pa bih se tu zadržao sa opisom. Na sreću, ne mora čovek da bude botaničar da bi prepoznao lepotu i uživao u njoj. A rascvetale livade su najjači utisak sa ovog boravka na Povlenu, baš kao i jula 2013. kada smo prešli skoro istu stazu. Pored cveća bilo je i puno lekovitih trava i uz malo instrukcija postao sam vredan sakupljač.

Na Srednjem Povlenu pravimo dužu pauzu, smanjujemo količinu hrane koju nosimo sa sobom. Pogled odozgo ide na sve strane. Najbolji je preko Velikog Povlena, ka Debelom brdu, Jablaniku, Medvedniku, Bobiji... Vreme je fenomenalno, sunčano ali ne i pretoplo. Sa Srednjeg se spuštamo do usamljene kućice, nezavršene, napuštene, rugla na ovako lepoj planini. Potpuno je ograđena i sakrivena drvećem. Šta je neko mislio kada je sadio drveće ovako blizu kuće, ne znam, tek dobro dođe dok ovakve objekte ne počnemo da uklanjamo ili oporezujemo. Tu je svojevrsna raskrsnica puteva. Idemo dalje, nizbrdo.

Stene na Ploči

Stižemo na Ploču. U pitanju je velika grupa stena, najverovatnije vulkanskog porekla. Odmah pored stena je poveća kolonija borovnica pa se zadržavamo malo duže nego što smo planirali. Treća interesantna stvar na ovom mestu je vidikovac. Strma stena je interesantna i orlovima, pronašli smo ostatke neke skorije gozbe. Fotografišemo se na vidikovcu i nastavljamo dalje.

Vraćamo se do one napuštene kuće i odatle idemo ka izvoru Cetinje. U pitanju je kaptiran, sređen, vrlo snažan izvor sa odličnom vodom. Nalazi se između Srednjeg i Malog Povlena, bliže ovom prvom, na mestu gde livada prelazi u šumu. Kada smo bili ovde pre dve godine pratili smo Cetinju sve do gornjeg vodopada. Sada samo punimo flaše, okrećemo se i idemo ka Malom Povlenu. Oko izvora ima par domaćinstava a nešto dalje, prema Malom Povlenu počinju i vikendice. Nemaju ograđeno dvorište oko sebe pa ne remete preterano ambijent.

Silazak na izvoru Cetinje

Kod vikendica se uključujemo na isti onaj put koji smo napustili iza planinarskog doma. Dovodi nas do široke livade ispod Malog Povlena. Iako nas je bilo samo četvoro, znali smo da se raštrkamo - što zbog fotografija, što zbog divljih jagoda. Sada se skupljamo i krećemo na poslednjih 100m uspona do Malog Povlena. Ekipa se pokazuje jačom nego što sam očekivao, na vrh stižemo bez problema. Odavno sam obećao ženi da je dovedem na Povlen i evo ispunila je obećanje. Fotografišemo se a onda malo duži odmor, prilika da se ponovo olakšaju rančevi i da se uživa u sada već popodnevnom suncu. Na vrhu Malog Povlena je široka livada, sam vrh je na jednom kraju a na drugom se nalazi veliki, drveni jarbol sa plavo-belo-crvenom zastavom, bivša YU ali bez petokrake. Piše ispod da je to zastava Slovena, usvojena na sveslovenskom kongresu u Pragu 1848. Eto, nešto sam i naučio...

Punimo baterije do 100% i krećemo nazad. Nema pauze do Debelog brda, osim ako naletimo na jagode ili divlje trešnje. Ispred planinarskog doma ponovo srećemo ekipu iz PD Povlen. Pozivaju nas na republičku akciju koju organizuju za dve nedelje. Stižemo do kola, presvlačenje, pakovanje i polazak. Lagana vožnja do Beograda sa pauzom za piće i malo klope.

Mali Povlen (1354)

Na kraju oko 14 km i 600m uspona. Obzirom da se najniža i najviša tačka razlikuju oko 300m, uspon dovoljno govori koliko je Povlen sav gore-dole. Kada izađete iz kola na Debelom brdu već ste na 1050m. Možete ići samo na jedan od vrhova, možete skratiti našu trasu tako što se nećete spuštati do Ploče a možete i napraviti veliki krug tako što ćete putem oko vrhova sići u Mravince pa se ispeti na Mali Povlen. Uglavnom, možete sigurno naći nešto što vam odgovara. 


Fotografije

Fotografije 2013

Fotografije 2012

Venecija, deo I: Aranžman, putovanje, Trst, Lido di Jesolo

Zapravo hteli smo da idemo u Firencu. Uplatili obaveznih 30% i najavili odmor. Od gomile aranžmana odabrali smo Argusov. Procenili smo da najviše pruža za dati novac. Na žalost nije nas bilo puno sa sličnom procenom pa je polazak otkazan. Termin nismo mogli da menjamo, trebalo je smisliti nešto drugo. Nismo mnogo razmišljali i nismo menjali agenciju. Preusmerili smo uplatu na nešto kraće putovanje u Veneciju. Ima neke koristi i od činjenice da niste mnogo toga obišli...

Standardne agencijske špekulacije sa brojem dana i navodno 5-dnevno putovanje. Zapravo imate tri dana. Prvi dan je predviđen obilazak Trsta u prepodnevnim satima, zatim odlazak do outlet centra Palmanova i smeštaj u hotel, naravno u Lido di Jesolo. Drugi dan nude izlet u Trevizo i Veronu. Treći dan u Veneciju. Manje-više standardna ponuda. Odmah smo odbacili Trevizo i Veronu da bi proveli dva dana u Veneciji.

Venecija, kanal Grande sa mosta Akademija

Krećemo u četvrtak 21.maja, u 22h sa parkinga kod buvljaka. Nova turistička autobuska stanica, koliko sam video bez WC-a ako ne računamo obližnji šumarak. To je taj prvi od pet dana: sastanak grupe u 21:30 a pre toga svako po želji. Ja sam npr. ceo dan bio na poslu. Autobus je Argusov, nov, sa kožnim sedištima koja nisu baš najudobnija. Žena mi kaže da to ide sa godinama, moguće da je u pravu tako da ovu malu primedbu uzmite sa rezervom. Sve ostalo u vezi putovanja bilo je odlično, od sigurne vožnje do dobro isplaniranih pauza. Noćno putovanje i kiša koja je odmah počela da pada. Prognoza je inače bila očajna, kiša u petak i subotu i oblačno u nedelju.

Prvi put ulazim u Hrvatsku od onog nesrećnog maja 1991. kada smo se vraćali iz Pariza dok se oko nas zahuktavalo ludilo. Ne mogu da ne primetim ironiju da nas izbacuju iz busa na dve granice koje tada nisu postojale dok ona na kojoj smo se tada zaustavljali više ne postoji. Pauza na ulasku u Sloveniju. Plaćanje u evrima, potpuno smo kompatibilni. Već je davno svanulo kada prolazimo pored Sežane i polako se spuštamo prema Trstu.

Ako putujete sa agencijom, vodič je veoma važan faktor koji može da vam pokvari ali i ulepša događaj. Imali smo sreće da je sa nama bio izvesni Đorđe čije sam prezime na žalost zaboravio. Istoričar po struci, kako se predstavio. Priča mu je bila uvek interesantna sa puno detalja i informacija ali daleko od ekciklopedijske tirade. Od istorijskih podataka, geografskih karakteristika pa sve do običnih, svakodnevnih stvari koje čine život. Što inače nigde ne možete naći skupljeno na jednom mestu. Do Trsta se samo zagrevao a onda je ubacio u treću. Svašta se od njega moglo čuti.

Trst

Trst je verovatno najzastupljeniji italijanski grad u pop kulturi na ovim prostorima, bar u našoj, starijoj generaciji. Od čuvene parole Trst je naš, preko davnih šopinga pa sve do skorije definicije iz ukrštenih reči - grad u Italiji, tri slova. Sve to je već otrcano ali definitivno je zaklanjalo sliku grada o kome do sada nisam skoro ništa znao. Pre svega da je veći deo istorije uspevao da ostane svoj i da ne pripada nikome, što mi se posebno dopalo.

Trst je u sastavu Italije tek od kraja prvog svetskog rata. Kao Tergeste prvi put se pominje 177 pre Hrista i to kao rimska kolonija. Kada se Rimsko carstvo podelilo, Trst je pripao istočnom delu. Kasnije je bio u sastavu Franačke države pa Akvilejske patrijaršije da bi 1382. dobrovoljno, ne verujem i drage volje, ušao u sastav Habzburške monarhije. Ipak je još dva veka zadržao određeni stepe autonomije. Onda ga osvajaju Francuzi za vreme Napoleona, ulazi u sastav Ilirskih provincija, da bi 1813. ponovo ušao u sastav Austrijskog carstva. Postaje glavna carska luka, osniva se pomorska trgovačka kompanija Lloyd, grade se palate, stiže železnica.

Zgrada kompanije Lloyd na Trgu ujedinjenja

U to vreme predstavlja pravi kosmopolitski grad. Osim germanskog i italijanskog stanovništva ima puno Jevreja koji tu nalaze prostor za miran život. Puno je slovenskog stanovništva, najviše Slovenaca ali i srpska kolonija postaje vrlo značajna pa i bogata. Početkom XX veka skupljaju se umetnici, filozofi kao Džejms Džojs ili čika Frojd. I verovatno mu je baš taj kosmopolitski karakter doneo probleme u XX veku. Sa jačanjem nacionalnog ludila svako je smatrao da bi Trst baš i samo njemu trebalo da pripadne. Ušao je u sastav Italije posle prvog svetskog rata a kada je tamo fašizam došao na vlast počela je presija na neitalijansko stanovništvo, nasilna asimiliacija ili proterivanje. Posle kapitulacije Italije septembra 1943., okupiran je od strane Nemačke i ušao u sastav Italijanske Socijalne Republike. Kada su ovi gubili rat nastala je trka za Trst u kome su jugoslovenski partizani bili za dan brži od novozelanđana i okupirali grad iako je nemački garnizon pokušavao da se preda ovima sa južne hemisfere (njih nisu ubijali sto za jednog...). Tada sledi još jedan težak period za njegove stanovnike poznat kao četrdeset dana Trsta gde su važnu ulogu igrale kraške jame - fojbe. Posle 40 dana partizani su se povukli, formirana je Slobodna teritorija Trsta (STT u ukrštenim rečima...) i da ne dužim više tek granica između Italije i Jugoslavije je definitivno utvrđena tek 1975. 

Danas je Trst jedina italijanska luka na istočnoj obali Jadranskog mora. Glavni je grad pokrajine Friuli-Venecija Đulija i okruga Trst u okviru ove pokrajine. Ima nešto malo preko 200.000 stanovnika ali taj broj konstantno opada od 50-tih godina XX veka. Uprkos tome što je grad sedište mnogih uspešnih kompanija, između ostalih Generali osiguravajuće kuće.

Šta videti u Trstu za 3 sata

Da se vratim na ono što smo mi videli i obišli. Oko 8:30 parkirali smo autobus u blizini železničke stanice i dobili naređenje da se na istom mestu pojavimo u 12h. Dakle tri sata i još pola sata bonusa. Prvih sat vremena išli smo sa vodičem, posle onog uvoda u autobusu nije nam palo na pamet da propustimo njegovu priču. Kiša je pretila svakog trenutka da se sruči na nas ali na sreću to se nije dogodilo.

Canal Grande, sa desne strane je Gopčević palata

Širokom i prometnom ulicom Corso Cavour stigli smo do kanala Grande (Canal Grande). Kanal je iskopan sredinom XVIII veka da se more dovede u grad i da brodovi priđu bliže magacinima za utovar i istovar. Ne znam koliko je dubok i kakvi su brodovi mogli da uplovljavaju u njega. Danas svakako predstavlja atrakciju i marinu za čamce. Okružen je palatama uglavnom nastalim sredinom XIX veka kada se grad najviše razvio.

Jedna od najlepših i najzanimljivijih je svakako Gopčević palata (Palazzo Gopcevich). Izgradio ju je 1850. Spiridon Gopčević čiji su roditelji bili poreklom iz Boke Kotorske. Spiridon je govorio tečno trinaest jezika, bio je brodovlasnik, bio u kontaktu sa engleskim premijerom i Garibaldijem a izvršio je samoubistvo 1861. pošto su mu propali poslovi tokom Krimskog rata. Njegov sin Spiridon takođe je bio zanimljiva figura, istoričar i astronom. Sama palata je izgrađena u eklektičkom stilu a inspiracija je bila Duždeva palata u Veneciji. Naredni vlasnik ju je podelio na dve, bila mu je mnogo velika, tako da se danas kao palata Gopević smatra krilo ka kanalu Grande. Na fasadi postoje tri ulaza. Iznad dva bočna ulaza nalaze se niše sa statuama. Nama je vodič rekao da su iznad jednih vrata knez Lazar i Milica a iznad drugih car Dušan i Jelena. Od 1999. godine palata je u vlasništvu grada i u njoj je pozorišni muzej Carlo Schmidl. Sledeći put ću gledati da uđem. Pored ove dopala mi se i Genel palata (photo), sa druge strane kanala.

Nastavljamo dalje pored kanala Grande i dolazimo do Crvenog mosta poznatijeg kao Ponte Rosso. Izgrađen je kada i sam kanal, prvo od drveta, zatim od gvožđa i na kraju od betona. Ne znam da li je zaista bio crven ali pored njega postoji i Zeleni most (Ponte Verde). Ponte Rosso je dao ime i trgu pored njega a na trgu je svojevremeno bio veliki tržni centar, o čemu su knjige napisane (što bi rekao jedan sportski komentator...). Na jednom kraju mosta nalazi se statua Džejmsa Džojsa, obeležje da je boravio u kući iza statue. U produžetku kanala leži još jedan mali trg gde smo zatekli improvizovani pijac. Na trgu se nalaze dve crkve. San Antonio je izgrađena u neoklasičnom stilu i nije me impresionirala (priznajem, videli smo samo jednu fasadu).  Druga je crkva Sv. Spiridona.

Prvu crkvu u Trstu Srbi su izgradili 1753. zajedno sa Grcima, na istom tom mestu, posvećenu istom svecu, Sv. Spiridonu. Ta stara je bila u lošem stanju, krivila se i pretila je opasnost da se sruši. Moguće kao posledica dugogodišnjeg sukoba pravoslavne braće ko će kada služiti liturgiju i sl. Onda su Grci otišli i sagradili sebi novu crkvu a Srbi srušili staru i na njenom mestu podigli novu, jednu od najlepših u gradu. Uredno su raspisali konkurs na kome je odabran rad arhitekte Karla Maćiakina i nova, neovizantijska crkva završena je 1869. godine. Kamen za crkvu dovožen je sa Briona i iz Verone a bogatstvo i lepota crkve i danas svedoče o snazi srpske zajednice u Trstu. Crkva ima malo nespretan položaj, glavna fasada je na sporednoj Via San Spiridione ulici dok je najizloženija bočna fasada koja gleda na već pomenuti trg. Karakteriše je velika i visoka kupola okružena sa četiri zvonika. Na fasadi dominiraju mozaici, vodilo se računa da ima što više vizantijskih elemenata. U samoj crkvi dominira veliki ikonostas. Bila je otvorena, taj dan je bio letnji Sv. Nikola, i nisu branili fotografisanje. Zato imate nekoliko fotografija unutrašnjosti crkve u albumu. Ako znate italijanski, pogledajte ovaj sajt. Na žalost, nisam našao srpski sajt sa ovako opširnom pričom o crkvi, ako neko zna lepo bi bilo da navede u komentaru. Autor ovog odličnog sajta o Trstu navodi blizinu pravoslavne crkve i katoličke San Antonio kao simbol kosmopolitskog duha grada.

Idemo dalje za vodičem, dolazimo do rimskog amfiteatra. Izgrađen je u II veku a otkriven ispod zemlje u XIX. Interesantno je da je u vreme kada je napravljen bio ispred samog mora. Kasnije smo sami prošli iznad amfiteatra gde sam napravio par interesantnih fotografija. Nastavljamo prema glavnom trgu. Prolazimo pored dve knjižare, izgledaju onako kako zamišljam da knjižare treba da izgledaju (ima ih na fotografijama...).

Piazza dell'Unita d'Italia ili Trg ujedinjenja Italije, glavni je i najveći gradski trg. Ujedno kažu za njega da je najveći evropski trg koji izlazi na more. Pre 1919. zvao se jednostavno Veliki trg. Nastao je u vreme kada je Trst bio glavna austrijska luka a prva zgrada do mora pripadala je već pomenutoj kompaniji Lloyd. Trg je zaista ogroman ali bih voleo da ga vidim po malo lepšem vremenu. Sa strane suprotne od mora zatvara ga ogromna, neorenesansna zgrada opštine Trst, jedna od simbola grada. Tu je kraj zajedničkog obilaska. Dobijamo voljno sledeća dva i po sata. Srećemo starog poznanika koji živi u okolini, taj dan mu je slava, došao je u crkvu da lomi kolač. Vodi nas na kafu u jednu od mnogobrojnih kafana. Trst je italijanski centar i uvoza i proizvodnje kafe, moguće i ispijanja.

Osveženi krećemo da vidimo još nekoliko stvari koje smo zacrtali pre polaska. Krajnji cilj je tvrđava i brdo San Đusto. Pre toga dolazimo do dve crkve u podnožju brda. Jedna pored druge, barokna crkva Santa Maria Maggiore i dosta starija, romanička crkva San Silvestro. Ova druga je interesantnija, predstavlja možda i najstariji objekat u gradu a da je još vek u funkciji. Sagrađena je oko 1100. godine a evangelistička je od 1786. Iznad te stare crkve kreće ulica kojom se penjete na brdo. Posle nekih 300-400m postoji prolaz na desnoj strani koji vas dovodi do jednog proširenja (pre dvorište nego trg) gde se nalazi još jedan arheološki spomenik iz rimskog doba. Arco di Riccardo (photo) je nekadašnja lučna kapija ili prolaz, pomalo neobična jer se završava ugrađena u neku modernu zgradu.

Svaki ozbiljniji grad u srednjem veku imao je tvrđavu pa tako i Trst. I obično su se nalazile na brdu. U Trstu se i brdo i tvrđava na njemu zovu San Đusto (San Giusto) ali i katedrala koja se nalazi neposredno ispod tvrđave. Nismo imali puno vremena pa neću ni ovde mnogo da dužim. Brdo je naseljeno još od rimskog doba, postoje ostaci iz tog perioda. U tvrđavu nismo ulazili, opet zbog vremena. Moguće da iz tvrđave postoji lepši pogled na grad, sa platoa ispred nje nije bio baš impresivan. Crkva San Giusto ima status katedrale što znači da je sedište biskupa i glavna crkva za Trst i okolinu. Nastala je 1385. godine spajanjem dve crkve koje su opet podignute na temeljima srušene crkve iz VI veka. Stil je mešavina romaničkog i gotičkog, nasleđen od prethodnih objekata i pridodat tokom spajanja. Dopala mi se glavna fasada ali nisam uspevao da je sagledam kao celinu (posle sam saznao kako je nastala, moguće da je to razlog).

Silazimo sa brda i idemo još jednom do glavnog trga. Na brzinu smo obišli sve što smo planirali i sada imamo još malo vremena da prošetamo, vidimo par interesatnih zgrada u blizini (foto album) i naravno da kupimo magnet. Stižemo do autobusa u pet do 12. Kiša stiže koji minut kasnije.

Palmanova

Put nas vodi pored Miramar palate (oko 5km od centra Trsta) i vodič nam priča interesantnu priču o nadvojvodi Maksimilijanu, bratu Franca Jozefa, koji je dobio na upravu carsku mornaricu, došao u Trst, izgradio palatu a zatim se uputio preko mora u Meksiko odakle se vratio sa nogama napred. Znao sam priču oko njegovog carevanja u Meksiku ali sada sam je upotpunio ovim detaljem o palati Miramar u kojoj je Maksimilijan primio meksičku delegaciju. Umesto outlet centra mogli smo da stanemo i obiđemo Miramar, mada nisam siguran koliko putnika bi se složilo sa mnom. Teško je svima ugoditi. Vozimo se nekih sat vremena i stižemo ispred Palmanove. Kad smo već tu, možda pronađem jaknu...

Dobijamo dva i po sata slobodno. Za kupovinu i ručak. Kiša pada i žurimo da se sklonimo u prodavnice. Palmanova me nije oduševila, jaknu nisam našao, zapravo ništa interesatno nisam video. Gospođa je fasovala tašnu, ručali smo i to je to. 

Lido di Jesolo

Dolazak u Lido di Jesolo obeležen je neočekivanim susretom sa karavanom Giro d'Italia. Cilj etape bio je baš u tom letovalištu. Videli smo deo karavana iz autobusa i to je bilo zanimljivo. Manje zanimljivo je bilo to što su glavne ulice bile zatvorene pa smo morali da pravimo veliki krug do hotela.

Bili smo smešteni u hotelu Kennedy. Nalazi se u prvom pojasu hotela do plaže. Lociran je na gornjoj strani, do ulice ali sa terase smo imali bočni pogled na more... ne baš širok pogled ali eto, videlo se more. Za dvodnevni boravak, sveden na spavanje i par sati pre i posle spavanja, hotel je bio sasvim ok. Čista soba, udoban krevet, svi uređaji i sijalice ispravni, solidan doručak. Ali nisam siguran da li bi želeo da provedem odmor u njemu. Za duži boravak soba izgleda suviše asketski. Osoblje je bilo ljubazno a wi-fi radi samo oko recepcije i košta 3e.

Kasno popodne, oblačno ali bez kiše, iskoristili smo da prošetamo mestom. Hladan utisak koji je hotel ostavio na nas bio je još više pojačan kada smo videli plažu. Prilično široka i dugačka, bila je očekivano pusta s obzirom na loše vreme i maj mesec ali istovremeno prepuna ležaljki i suncobrana, spremnih za najezdu turista. Geometrijski pravilno poređani u devet redova i nepregledan broj vrsta, pružali su uzmenirujuću sliku turističke mašinerije u kojoj se gost pretvara u objekat koga treba očerupati, remontovati i vratiti u proces proizvodnje. Odmah sam se setio puste Spaties plaže na Sitoniji, uske, nepravilne, sa dve uvale i kristalno čistom vodom.

Da li je loše vreme dodatno kvarilo sliku, tek ni hoteli uz plažu nisu mi se posebno dopali. Bilo je lepih ali i onih sa ruiniranom fasadom, neprirodno prikačenim terasama i za primorsko odmaralište nehumanih 7 i više spratova. Znao sam jedino da će fotografije prazne plaže dobro da ispadnu. Dobro, i staza koja ide ivicom plaže je lepa. Prošetali smo njom, zatim se okrenuli i ulicom vratili u hotel. Ulica je bila ispunjena uglavnom restoranima i prodavnicama. Supermarket smo imali preko puta hotela i to je bilo dobro.

Odlasci u Veneciju

O doživljaju Venecije pisao sam u drugom postu, ovde samo ukratko.

Kiša nije gubila vreme u subotu, počela je da pada od ranog jutra. Iako smo u startu precrtali izlet u Veronu i Trevizo, malo je nedostajalo da promenimo odluku. Shvatili smo da od vodiča možemo svašta da saznamo i posle priče o Trstu želeli smo da čujemo nešto slično o ova dva grada. Presudila je kiša i loše vreme - ako krene jako da pada u Veneciji ćemo ući u neku interesantnu crkvu ili galeriju. Drugo, ako po kiši vidimo Veronu želećemo ponovo da dođemo a čovek ne živi 500 godina...

U nedelju smo ponovo išli u Veneciju ali sa agencijom. Vreme se taj dan dramatično popravilo. Spakovali smo stvari, napustili sobu i u 9h krenuli ka mestu Punta Sabioni. U 10:30 smo se iskrcali u blizini trga Svetog Marka. 

Povratak i konačni utisci

Na istom mestu gde smo se iskrcali nalazimo se nešto pre 17h kada brodić isplovljava i nikoga ne čeka. Na žalost, nisu svi dovoljno ozbiljno shvatili upozorenje. Jedan putnik se nije pojavio u određeno vreme. Vodič je pokušavao da ga pronađe ali bezuspešno. Stigli smo bez njega u Punta Sabioni a kako ni u narednih sat vremena nismo uspeli da ga kontaktiramo, pošli smo bez njega nazad u Srbiju. Prvi put sam prisustvovao sličnom događaju. Naravoučenije: budite oprezni i pojavite se bar pola sata ranije.

Krećemo iz Punta Sabioni oko 19h. Treba nam malo više vremena dok ne izađemo na autoput. Pravimo pauzu pred izlazak iz Italije, na nekoj benzinskoj pumpi gde večeramo. Onda protutnjimo kroz Sloveniju pa pauza na ulasku u Hrvatsku. Nemamo kune ali na sreću kartice nemaju donji limit. Još nekoliko sati vožnje i ulazimo u Srbiju. Kiša nas dočekuje kao što nas je i ispratila. U Beogradu smo nešto posle 6h.

Potpuno zadovoljni izborom putovanja, onim što smo videli ali i agencijom. U međuvremenu se digla hajka na Argus pa moram da kažem da smo više puta išli sa njima na ova kratka putovanja u evropske gradove i ne mislimo da ih menjamo. Možda i ponovimo istu turu ali sa posetom Veroni.


Nastavak:

Venecija, deo II: Venecija

Fotografije: 
Lido di Jesolo
Trst

Upoznavanje sa Južnim Karpatima

Ponovo sam u Rumuniji ali ovoga puta sa malo drugačijim namerama. Prvi put nosim planinarske cipele sa sobom. Iako su rumunske planine relativno blizu Beogradu, granica, drugi jezik i druga valuta predstavljaju realne prepreke. Ponovo slična priča kao na Staroj planini - nisam mnogo čitao ni analizirao program pošto tamo do sada nisam bio. Akciju je vodio Zoran Filipović iz mog kluba Železničara. Prijavio sam se nešto ranije i u petak 05. juna pravo sa posla se nacrtao ispred opštine Novi Beograd odakle smo se uputuli ka Karpatima.

Pojam Karpati često se vrlo neodređeno upotrebljava a dobija i neku mitsku dimenziju kada se priča o Starim Slovenima koji su živeli severno od Karpata, što često zna da pređe u sišli sa Karpata. U pitanju je zapravo velika grupa planina u srednjoj Evropi koja se lučno pruža u dužini od 1.500 km i okružuje Panonsku niziju sa severne i istočne strane. Nastali su tokom alpske orogeneze u kasnom mezozoiku i tercijaru, isto kada i Alpi, Pirineji i još neke poznate planine. Protežu se kroz nekoliko država između ostalog i kroz Srbiju gde se nalazi jedan kraj ovog lanca planina. Tek sada sam saznao da vrlo često boravim na Karpatima. Sve planine istočne Srbije, od Đerdapske klisure pa dole do Ozrena i Device, uključujući Miroč, Kučajske planine, Rtanj, Beljanicu, Homoljske planine i još poneke pripadaju ovom velikom kompleksu (ako je verovati wikipediji).

1. Outer Western Carpathians 2. Inner Western Carpathians 3. Outer Eastern Carpathians 4. Inner Eastern Carpathians 5. Southern Carpathians 6. Western Romanian Carpathians 7.Transylvanian Plateau 8. Serbian Carpathians

I dok u Srbiju i Češku zalaze svojim krajevima, u Slovačkoj, Poljskoj, Ukrajini i Rumuniji dominiraju i visinom i prostiranjem. Čak i najviši mađarski vrh, nesretni Kekeš (1014) pripada Karpatskom lancu. Najviši vrh Karpata je Gerlahovski štit (2655) i nalazi se u Slovačkoj, na Visokim Tatrama. Tatre, i visoke i niske, kod nas su i poznate i popularne tako da se preterano ne naglašava njihova pripadnost Karpatima. Za razliku od rumunskih planina čija imena prosečan muggle teško pamti pa se tu pojam Karpati mnogo češće koristi. Gore na slici vidite kako su Karpati podeljeni a mi smo se ovoga puta uputili na Južne Karpate, poznate i kao Transilvanijske Alpe. Južni Karpati su najviši lanac rumunskih Karpata i predstavljaju prirodnu granicu Transilvanije na severu i Vlaške na jugu.

Putovanje i smeštaj

Putujemo preko Pančeva i Vršca, ulazimo u Rumuniju, idemo na Temišvar pa pored Lugoža. Kada smo pre godinu dana išli za Sibiu, kod Lugoža smo okrenuli na gore ka gradu Deva. Sada nastavljamo jugoistočnim pravcem a ispred grada Karansebeš ispravljamo potpuno ka istoku i uskoro ulazimo u okrug Hunedoara (Judeţul Hunedoara). U njemu ćemo provesti naredna dva dana. Grad Hunedoara bio nam je najbliži veći grad a zanimljivo je da iako se zove isto kao okrug on nije njegov administrativni centar već je to grad Deva. U Hunedoari smo bili prethodne godine, tamo je čuveni zamak Janoša Hunjadija o čemu sam već pisao ovde.

Putovanje se prilično odužio, posebno kada smo skrenuli sa glavnog na sporedni put. Mrak je i umorni smo. Počinjemo da se penjemo a poslednjih nekoliko kilometara asfalt prelazi u makadam. Stižemo nešto pre ponoći, što po rumunskom vremenu znači nešto pre 1h. A ustajanje i doručak su po rumunskom...

Terasa ispred Cabana Codrin

Smešteni smo u pansionu Cabana Codrin. Cabana na rumunskom znači koliba ili tako nešto, većina planinskih objekata ima ovu odrednicu u imenu. Mesto gde se pansion nalazi verovatno se naziva Cârnic pošto se ova odrednica pojavljuje na kartama. U pitanju je grupa od nekoliko turističkih, planinarskih objekata, okruženih šumom, u blizini nacionalnog parka Retezat i na visini nešto preko 1000m.

Pansion Codrin je vrlo udobno i prijatno mesto. Dve glavne zgrade povezane su natkrivenim prostorom za sedenje. U jednoj od te dve zgrade smo spavali dok je u drugoj restoran i boravište domaćina. Sve je bilo besprekorno čisto i imali smo svu potrebnu udobnost (osim tv tako da nismo mogli da gledamo finale Lige šampiona). Hrana je bila i ukusna i obilna a domaćini su bili ljubazni.

Dan prvi: Retezat

Toponim Retezat ima trostruko značenje. Označava nacionalni park, planinu u okviru tog nacionalnog parka i jedan od najviših vrhova te planine. Pišući ovaj blog dosta podataka pronalazim i proveravam. Tako sam i o Karpatima saznao neke stvari koje do sada nisam znao. Potrudiću se da ne davim previše. Dakle, postoje četiri velike grupe planina koje čine Južne Karpate. Najzapadnija i najbliža nama je Retezat-Godeanu grupa. U okviru nje najviša i najatraktivnija je planina Retezat.

Nije problem što ustajemo toliko rano koliko što smo kasno legli. Dan je već svanuo, nebo je vedro pa se nedostatak sna lakše podnosi. Doručkujemo, sređujemo opremu i spremamo se za polazak. Do planinarskog doma Pietrele vodi makadamski put. Prelazimo ga u manjim grupama a tamo ćemo se skupiti. Mislio sam da će tih 5km biti monotono i naravno prevario sam se. Put skoro sve vreme vodi pored reke Nukšoara. Reka je prava planinska, brza, bučna, hirovita. Sneg na vrhovima još uvek se topi tako da je bogata vodom. Voda je čista, bistra i ukusna (lažu da voda nema ukus...). Vrlo brzo nailazimo na vodopad Lolaia. Ispred njega je izgrađena drvena platforma a postoji i veliki drveni stativ za fotoaparat, za one snimke vodopada sa dugom ekspozicijom.

Stižemo do Pietrelea. Nekoliko bungalova i 3-4 veća objekta, ne znam da li svi imaju istu upravu. Drveni objekat ispred koga pravimo pauzu je svakako dom Pietrele (piše na njemu). Malo smo posedeli na klupama a nikoga nije bilo da kuva čaj. Ionako nismo najbolje stajali sa rumunskom valutom i to je bio jedan od tehničkih problema. Mislim da je dom mesto gde počinje nacionalni park ali ovo uzmite sa rezervom. Ulaz se plaća ali nikoga nije bilo da naplati.

Idemo dalje, i dalje pratimo reku, prizori koje pruža još su lepši. Pored reke fascinira i šuma. Rumuni su ovom nacionalnom parku sačuvali jednu od retkih prašuma u Evropi. Sam izraz prašuma znači šuma koja se razvijala samostalno, bez uticaja čoveka. Ne znam koliko se to vidi na fotografijama ali verujte mi na reč da se ta netaknutost četinarske šume vidi i oseća. Puno starih stabala, srušenih stabala, puno stena savršeno uklopljenih u celinu. Na pojedinim mestima toliko je gusta da stvara potpuni mrak u sred dana.

Dolina kojom se krećemo zove se Stanišoara. Izdužena je i ograničena sa dva grebena. Desni je dosta viši i na njemu se nalazi vrh Retezat na koji smo se namerili. Kada izađemo iz šume vidimo dolinu u punom sjaju. Što dalje idemo pogled je sve lepši. Sve vreme smo pored reke ali što se više penjemo granica između rečnog korita i okolnog zemljišta sve više se gubi. Sneg se intenzivno topi i teren je natopljen vodom. Gazimo travu i imamo utisak kao da idemo po mokrom tepihu.

Jezero Stanišoara

Stižemo do kraja doline. Dva pomenuta grebena se spajaju na njenom južnom kraju. Ispred nas je vrh Bukura a Retezat smo prošli, ostao je malo iza nas. Ispod Bukure nalazi se biser doline Stanišoara - istoimeno ledničko jezero. Ima ih puno na Retezatu ali Stanišoara je jedino pored koga smo prošli. Voda je ledena, kažu oni koji su okvasili noge.

Odmaramo malo a onda krećemo da popenjemo poslednjih 500m. Izlazak na greben je najteži deo priče. Prilično je strmo a ne postoji neka utabana staza. Na sreću sneg se dovoljno otopio, ne znam kako bi izgledalo da ga je bilo više. Sa grebena se otvara pogled na zapadne masive planine koje do tada uopšte nismo videli. Uživamo neko vreme a onda nastavljamo da se penjemo. Kada izađete na greben, desno se ide na Retezat (2485) a levo na već pomenuti vrh Bukura (2433) na koji na žalost nećemo stići. Iza njega je jezero Bukura, najveće na Retezatu. U nastavku grebena je najviši vrh Peleaga (2509) i još dalje drugi po visini Papuša (2508). Sve to sam snimio i spremio za neku sledeću akciju i neku sledeću priču...

Nastavljamo da se penjemo, uspon nije preterano jak. Negde pri vrhu naleteli smo na alpskog mrmota, potomka grupe koja je 1973. doneta tu sa Austrijskih Alpa. Sklonio se od nas na obližnje stene i radoznalo nas posmatrao. Rumunske planine su inače bogate životinjama, na sreću nismo imali bliskih susreta sa nekim manje plašljivim predatorima.

Stižemo na vrh. Retezat je sav je u stenama i krupnom kamenju. Zapravo ceo greben je kamenit osim mesta gde smo se popeli, gde je bilo nešto trave. Odmaramo neko vreme, čekamo da se grupa kompletira. Uživamo u pogledu na susedne vrhove i dolinu ispod nas. Oblaci koji su se pojavili daju mu dodatnu dinamiku. I tada sledi susret koji je jedan od jačih utisaka sa akcije. Pojavljuje se ceo razred rumunskih srednjoškolaca. Vode ih par starijih muškaraca, da li su planinarski vodiči, profesori fizičkog, razredne starešine, ne znam. Jedino se nadam da ne predaju matematiku... Fascinirala me je prirodnost i lakoća sa kojom su ta deca izašla na vrh, nedostatak neke posebe impresioniranosti visinom i vrhom i posebno njihova ozbiljnost koja je itekako potrebna na ovakvim mestima. Vidi se da su navikli na slične avanture i da su par svetlosnih godina ispred nas.

Sa vrha se vraćamo grebenom, onim koji ide iznad doline Stanišoara. Nas osmoro, ostali se vraćaju istim putem. Čeka nas prilično strm spust na samom početku i izuzetno teška staza duž celog grebena. Reč staza treba uzeti vrlo uslovno. Sve vreme smo išli po velikom kamenju, prelazili sa jednog na drugi tražeći najlakši put i pazeći da ne izvrnemo nogu. Veoma slaba vidljivost onemoguća je dobar pogled tako da to mučenje ničim nismo naplatili. Prošli smo, videli smo i mislim da više tuda neću ići.

Staze na Retezatu vrlo su dobro markirane. Postoji nekoliko različitih markacija, razlikuju se po boji i po simbolu. Na ključnim mestima postoje putokazi, sa pravcima, vremenom potrebnim da se do njih stigne i sa oznakom koju treba pratiti. Oznake su vrlo česte tako da je u normalnim uslovima skoro nemoguće zalutati (naravno, uvek je moguće ako ste talentovani...). Stižemo do jedne raskrsnice, piše da do Pietrelea možemo i dalje grebenom ali i da se spustimo sa grebena i uključimo na stazu kojom smo se to jutro popeli. Biramo drugu varijantu. Ponovo smo u onoj divnoj šumi, pored reke.

Imamo još dosta kilometara do doma ali to nije problem, glavno je da smo sišli sa onog kamenja. Zemlja nam je pod nogama. Pravimo pauzu ispred Pietrelea. Ne znamo da li je ostatak grupe već prošao ili je iza nas. Mišljenja su podeljena. Brzo nastavljamo dalje da se ne hladimo. Kasno i prijatno popodne, spustili smo se na manje od 1500m, oseća se da je toplije. Stižemo u Cabana Codrin. Pijemo pivo na terasi ispred kuće. Onda se tuširam i čekam večeru. Večera je bogata i ukusna. Na kraju i palačinke sa dve različite vrste džema. Uveravam se da nema tv signala, ništa od finala Lige šampiona. Idem rano na spavanje.

Prešli smo taj dan 22 km i popeli nešto više od 1500 m.

Fotografije I dan

Dan drugi: Parang

Drugi dan idemo na drugu planinu. Planina Parang pripada sledećoj grupi južnokarpatskih planina. Predstavlja njen najviši masiv i daje ime celoj grupi. Najviši vrh Paranga je Parangu Mare ili Veliki Parang (2519).

Nismo baš poranili, lagano se spremamo, doručkujemo i opraštamo sa domaćinima. Imamo skoro dva sata vožnje. Uživamo u predelima koje zbog mraka nismo videli u dolasku. Idemo do grada Petrošani u čijoj blizini se nalazi planina Parang. Petrošani leži u ravnici ili na visoravni pošto je na nekih 600m visine. Ima oko 45.000 stanovnika. Razvoj grada je počeo u XIX veku kada su otkrivene rudne rezerve u blizini a ubrzao se u vreme komunizma. Trenutno je u opadanju, izgleda da to vađenje rude i nije toliko isplativo. Izvesno je da poseduje turistički potencijal.

Pogled na Petrošani sa Paranga

Od Petrošanija idemo istočno, penjemo se lagano i stižemo do turističkog centra koji ili nema neko posebno ime ili ga Rumuni kriju iz nekog razloga, tek na Google Earth nikakva oznaka ne postoji tako da ne znam da kažem iz kog mesta smo krenuli. Svejedno, ionako ne liči na mesto, jedan hotel i gomila privatnih kuća, što za ličnu upotrebu, što pansiona. Najvažnije da se do tamo stiže asfaltom. U pitanju je zimski centar, ima nekoliko žičara, jednom od njih smo se izvukli prvih 600m. Iako nisam bio presrećan što se sa planinom upoznajem iz korpe, na kraju sam priznao da ću i sledeći put isto uraditi. Taj deo je strm i monoton, mnogo je bolje snagu i vreme utrošiti na ono što vas gore čeka.

A čeka vas prelepa, grebenska staza koja vodi od jednog do drugog vrha, sve do Velikog Paranga koji je i najviši vrh cele planine. Potpuno drugačiji ambijent od jučerašnjeg kada smo se probijali kroz šumu i uživali u huku reke. Nasutim putem izlazimo iz urbane zone a onda počinje uživanje. Ni jedno jedino drvo nije nam zaklonilo pogled. Što opet može stvoriti izvesne probleme... ali i to smo uspešno rešili. Vode usput nije bilo, sunce nas je tuklo ceo dan ali na sreću nije bilo mnogo toplo.

Greben Paranga

Staza se račva odmah iza poslednjih kuća. Levi krak se penje ka vrhu Mali Parang ili Parângul Mic (2074). Vrh nije posebno atraktivan iako stoji na samom početku grebena na čijem suprotnom kraju je njegov veći imenjak. Zato postoji i desni krak, koji prolazi ispod vrha i kojim smo se mi peli. Posle nekih 2 km sastavljaju se na vrhu grebena. Jedan od lepših trenutaka na akciji, otvara vam se pogled i na istočnu stranu planine koja je do tada bila zaklonjena. Što se pogleda tiče, najbolje da pogledate fotografije...

Idemo dalje grebenom. Uspon nije jak, uživamo u predelima. Pojačava se i postaje ozbiljan neposredno pred vrh Karža ili na rumunskom Cârja (2407). Taj vrh će biti naš najveći ili najviši domet na planini Parang. Za dalje nije bilo vremena, poslednja žičara je kretala u 15:30 a valjalo je i stići u Beograd. Znali smo to od početka, pokušali smo malo da forsiramo ali smo brzo uvideli da nema smisla pokušavati. 

Tek kada smo izašli na Karžu, videli smo nastavak grebena do najvišeg vrha Velikog Paranga ili Parângu Mare (2519). Ispostavilo se da smo glavni uspon savladali, greben je prešao na viši nivo i dalje nije bilo mnogo spuštanja, skoro ravno do vrha. Ipak i to ravno znači sat i po u jednom pravcu. Ako smo dobro procenili da je ravno...

Nasavak grebena, sve do Velikog Paranga

Ako već ne idemo do kraja, imamo malo vremena za predah i uživanje. I Karža je preko 2400, malo li je? Imao sam ideju (i trek) da u povratku idemo malo zaobilazno i vidimo jezero Mija, najveće od nekoliko jezera na planini. Ali nismo bili sigurni koliko se staza spušta, koliko će nam vremena trebati. Faktor vreme ponovo je odlučio. Puno toga ostavili smo za sledeći dolazak.

Žurimo nazad i prelazimo isti greben kao u dolasku. Nas troje idemo do kraja grebena i izlazimo na vrh Mali Parang. Ispred njega je i Varful Platra, malo niži ali i suviše blizu da bi bio označen kao poseban vrh. Spuštamo se žičarom. Ovoga puta je vožnja mnogo opuštenija, nema onog nestrpljenja sa prve vožnje. Presvlačenje i pakovanje stvari. Svraćamo u Petrošani na pivo i nešto da pojedemo. Petrošani nije turističko mesto, natucaju pomalo engleski ali više se sporazumevamo rukama. Veći problem je rumunski novac ali snalazimo se.

Drugi dan smo prešli nešto preko 14 km i imali oko 900 m uspona.

Fotografije II dan

Povratak kući

Vožnja u povratku protiče mnogo lakše nego u dolasku. Dan je a i mi smo opušteniji. Standardni problemi sa klimom, toplo-hladno, ništa posebno. Svraćamo u Temišvar gde ostavljamo jednu učesnicu koja je spojila posao i zadovoljstvo. Svraćamo i na pumpu iza Temišvara ali wc je skoro neupotrebljiv. Rumunija ko Rumunija, negde je sređeno, negde još uvek postoje tragovi prošlosti. U Beogradu smo oko ponoći. Vozač ide za Pančevo. Ostavlja me na Trgu gde hvatam noćni autobus. U stanu sam nešto iza 1h.

Kada sve saberem mislim da je bilo odlično. Prvi korak je načinjen i led je probijen. Karpati su mi se dopali a nadam se i ja njima. Kako bi Rik rekao, I think this is the beginning of a beautiful friendship. 

1.maj na Staroj planini

Ako bi se tražio kraj sveta u Srbiji, Stara planina bi sigurno ušla u uži izbor. Sklonjena u stranu, ne toliko udaljena koliko nepovezana sa glavnim putevima, sa očajnom infrastrukturom. Uglavnom se pominjala kada se govorilo o nečemu čega je bilo a čega slabo još uvek ima i onda bi se dodalo osim možda na Staroj planini. Od biljnih i životinjskih vrsta pa do zaboravljenih običaja. U poslednje vreme malo se više spominje, što zbog ovog skijališta a što zbog nešto povećanog interesovanja za etno i ruralna područja. Lično mislim da će u vremenu koje dolazi zbog nečeg drugog imati još veći značaj ali o tome kasnije.

Drugo ime Stare planine je Balkan i tim imenom je krstila celo poluostrvo. Prostire se od Crnog mora na istoku do Vrške čuke na zapadu u dužini od čitavih 530 km. Najveći deo nalazi se u Bugarskoj gde je i najviši vrh Botev (2376). Srbija zauzima samo mali, zapadni deo planine. Srpsko-bugarska granica velikim delom ide po grebenu Stare planine. Najviši vrh Srbije Midžor (2169) takođe se nalazi na tom graničnom grebenu. 

Od Midžora ka Babinom zubu, foto iz 2009

Do Stare planine dolazite iz dva pravca. Sa severa, preko Knjaževca ili Svrljiga ili sa juga, preko Pirota. Do sada sam samo jednom bio na ovoj planini, daleke 2009. godine, sa lokaliteta Babin zub popeli smo Midžor. Standardna i uhodana varijanta, ne mnogo zahtevna ali sa prelepim, blagim padinama i fantastičnim vidicima. Znao sam da dole, južnije, ima još lepših predela, znao sam da ima puno velikih vodopada ali sam skoro nesvesno formirao u sebi branu - nisam želeo da slušam ili čitam o tome na suvo dok ne odem i ne vidim. Onda ću od toga početi da pravim sliku koju ću dopuniti onim što tek treba videti. Vladina najava Stare planine za 1.maj savršeno se uklopila u ovaj plan. Iako nije odmah objavio plan akcije, prijavio sam se na neviđeno: ništa još nisam video, svejedno mi je gde ćemo da idemo.

Krenuli smo u četvrtak, oko ponoći. Autoputem do Niša, onda prema Pirotu u koji smo stigli u cik zore. Ništa nije radilo pa nije imalo svrhe zadržavati se. Od Pirota je put počeo da se penje čega se ne sećam jer sam i ovaj deo prespavao. Probudio sam se iza sela Slavinja kada je prestao asfalt i kada smo i pored nećkanja vozača odlučili da izađemo i jedan deo pređemo peške kako bi sačuvali vozilo. Put je tu prilično izlokan ali je na sreću prav i ravan. Popeo se na nekih 800m i sada drži tu visinu od Slavinje do sela Donji Krivodol gde naglo menja pravac, beži od granice i spušta se u Dimitrovgrad. Pre nego što stigne do Donjeg Krivodola, od njega se odvaja sporedni put na levo koji ide pravo na istok i preko sela Kamenica stiže do Senokosa. Selo Senokos je naša baza za ovu trodnevnu avanturu.

Senokos i Kamenica

Selo Senokos nije najistočnije naselje u Srbiji ali je najbliže njenoj najistočnijoj tački, vrhu Srebrna glava na koji smo se namerili. Prema popisu iz 2002. u selu živi 44 stanovnika čija je prosečna starost preko 69 godina. Jedno od onih mesta koje se nalaze pred gašenjem. Pred polazak stekli smo utisak da se njegovi stanovnici neće lako predati. Uz pomoć neke (nisam siguran koje) strane banke renoviran je i opremljen planinarski dom i asfaltiran je put na ulazu u selo. Postoji i sajt koji vas upoznaje sa selom i onim što ono nudi. 
Ipak, ono što smo videli ne uliva neku nadu. Put jeste asfaltiran ali samo nekih 3-4 km pred ulazak u selo. Pre toga je u takvom stanju da smo uvek deo puta išli peške. Nije problem što je toliko udaljen od Pirota koliko što između njih nema ustanova i objekata koji bi zadovoljili osnovne potrebe, zdravstvene, potrošačke a o kulturnim i da ne govorim. U selu nema prodavnice, nema je ni u selima Slavinja i Kamenica preko kojih se stiže do Senokosa. Možda bi se to dalo prevazići u nekoj boljoj ekonomskoj situaciji ali u današnjoj teško.

Planinarski dom u Senokosu

Ni entuzijazam lokalnog stanovništva nije naročito visok. Niko se nije pojavio sa ponudom lokalnih specijaliteta koje inače reklamiraju na sajtu. Planinarski dom je potpuno opremljen i može da ponudi više nego udoban boravak ali nedostaje posuđe, ćebad, čišćenje...

Ispred Senokosa leži selo Kamenica koje je u još lošijem stanju. Skoro da nikoga u selu nismo videli a prošli smo četiri puta. U onome što bi trebalo da bude centar sela polovina kuća je napuštena i urušena što pruža vrlo sumornu sliku. Ne verujem da išta može da spase ova sela od gašenja i funkcionisanja u dosadašnjem vidu. Treba videti šta posle, na koji način da ovaj prelepi kraj nastavi da živi. Tu već država mora da se umeša i iskoristi iskustva drugih, što je lekcija koju nikako da naučimo. Nadam se samo da neće krenuti u razvoj nekog novog ski centra od koga će nam ostati betonski stubovi i zarđale korpe...

Srebrna glava

Smestili smo se, ko u dom, ko u privatni smeštaj, i oko 8h krenuli na turu. Prelazimo most preko Vodeničke reke i napuštamo Senokos. Uskoro nailazimo na najtežu prepreku za taj dan. Potok ili reka za koju sam kasnije saznao da se zove Gradeščica, dovoljno široka i duboka da je ne možemo preskočiti. Premošćena je velikim balvanom. Balvan je postavljen visoko, posebno sa nizvodne strane gde reka ima pad i gde ima puno krupnog kamenja. Organizujemo se i jedno po jedno prelazimo na drugu stranu. Sada kada razmislim možda je bolje bilo da smo se izuvali, sigurnije u svakom slučaju.

Idemo dalje, sledi uspon uz greben, širokom stazom oivičenom četinarima. Dugačak i monoton uspon završava se na ravnoj čistini sa širokim vidicima gde pravimo malu pauzu. Onda se ponovo penjemo vrhom grebena. Puno je breza oko nas, one i četinari preovlađuju toga dana.

Stižemo na bugarsku granicu. Pratićemo je do samog vrha. Ispred nas je srušena karaula i pored njen nov granični kamen. Trek ne vodi tamo ali nas nekoliko odlazi da fotografiše. Planinske granične linije obično idu vrhovima grebena tako da je pogled sa njih odličan. U Bugarskoj se izdvaja vrh Kom, jedini u okolini koji prelazi 2000m. Vraćamo se na trek i nastavljamo dalje. Dolazimo na izvor Grlin kladenac. Odlična voda i malo jezero ispod izvora.

Staza dalje vodi malo ispod grebena kojim ide granica. On je desno od nas a levo je dolina iza koje se ističe Crni vrh (1831). Nije posebno atraktivan pa ga nismo peli. Već smo zagazili u sneg koga je još uvek dosta ima. Mokar je, cipele se teško bore. Ispred Srebrne glave nalazi se interesantna stena. Kada nju prođemo vidimo vrh.

Vrh Srebrna glava (1932) nalazi se na samoj granici i predstavlja najistočniju tačku Srbije. Jedan pored drugog su granični kamen i kamen za obeležje vrha. Ne štrči mnogo, uspon do njega je lagan ali kada stignete gore shvatite da ipak dominira okolinom. Na samom vrhu nije bilo snega tako da smo iskoristili priliku da poležemo a neki su i odremali. Pogled sa vrha je lep na sve strane, najlepši je na istok, u susednu Bugarsku, gde predelom dominira kupasti vrh Kom ali ne zaostaje ni pogled na sever ka Midžoru, Koprenu i drugim graničnim vrhovima.

Idemo dalje, put sa vrha potpuno je prekriven snegom. Obilazimo Crni vrh sada sa severne strane. Jednog trenutka čujemo potok mada ga ne vidimo i shvatamo da teče ispod snežnog pokrivača. Nedaleko odatle izvire ispod snega da bi se na svom putu još nekoliko puta podvukao. Potok pruža prelepu sliku na popodnevnom suncu pa se udaljavamo sa treka, silazimo dosta niže nego što je trebalo prateći ga. Što naravno malo kasnije moramo da nadoknadimo. Cena uživanja.

Potok ispod Crnog vrha

Vraćamo se na trek i spuštamo grebenom paralelnim onim kojim smo se popeli. Nailazimo na dugačak red stena o kome bi voleo nešto više da saznam. Još neko vreme idemo čistinom pa zalazimo u šumu. U šumi nam je gps već bio neophodan. Bar dok nismo izašli na put. A onda njime polako do Senokosa u koji ulazimo sa druge strane, pored Vodeničke reke.  

Taj dan prešli smo 24.6 km i napravili 1250m uspona. Predeo od Senokosa do Srebrne glave ne može se nazvati očaravajućim ali je neosporno lep. Sam položaj vrha dovoljno je zanimljiv da za njega odvojite jedan dan.

Rosomačko ili Slavinjsko grlo

Subota, prognoza je bila loša (ispostavilo se sa razlogom) pa smo ambiciozni plan obilaska vrhova Tri čuke i Kopren zamenili mnogo umerenijom varijantom. To nam je omogućilo da obiđemo vrlo interesantan kanjončić Rosomačke reke. Obično ga nazivaju Rosomačko grlo ili Rosomački lonci ali stanovnici sela Slavinja zovu ga Slavinjsko grlo. To grlo se nalazi negde na sredini između sela Slavinja i Rosomač, svi do njega dolaze iz Slavinje pa verovatno smatraju da su zaslužniji od suseda. Dakle dođete do Slavinje i skrenete u centru sela, obeleženo je uredno, ne možete da promašite. Do tamo ima 1,5 km lagane šetnje, uglavnom je ravno tako da svako može odpešači.

Kanjon nije dugačak ali je veoma atraktivan, nadam se da se to vidi na fotografijama. Možete ga posmatrati sa tri nivoa: najniži na mestu gde reka napušta kanjon, najviši - na vrhu kanjona a možete se i delimično spustiti ka vodi na sredini kanjona. Nije loše isprobati sve tri varijante. Već pomenuta Rosomačka reka krivuda kroz slojevite stene praveći svojevrsne lonce u kojima sve kuva, bar u ovo doba godine. Negde sam pročitao da je moguće proći kroz kanjon u letnjim mesecima, u proleće zaboravite na takvu avanturu.

Dojkinci i okolina

Nastavljamo dalje i stižemo u selo Dojkinci. Ne zaustavljamo se, izlazimo iz sela na suprotnoj strani i kod planinarskog doma napuštamo vozilo. Kiša već počinje da kaplje. Idemo putem pored Dojkinačke reke. Loše vreme smanjuje uživanje i skoro potpuno onemogućava fotografisanje. Prvi cilj je obližnji vodopad Tupavica.

Dojkinačka reka

Prelazimo most preko reke. Predeli postaju lepši, desna obala reke obrasla je šumom. Sa te strane je i interesantna Lilina česma. GPS pokazuje da smo u blizini vodopada. Malo zatim vidim da se čelo grupe zaustavilo, nešto traže i gledaju na drugu stranu reke. Saznajem da je most srušen i da ne možemo na drugu stranu. Vodopad se samo naslućuje kroz grane drveća. Na 100m je od nas ali ga nećemo videti. Ok, doći ću drugi put.

Kiša već odavno pada. Nastavljamo dalje prema Arbinju. Nemamo neki određeni cilj. Što bi Peljevin rekao, spojili smo prostor i vreme tako što idemo od Dojkinaca do 15:30. Mali deo grupe se vraća, razmišljam ali nastavljam dalje. Onda sledi nova ponuda koju prihvatam i nas šestoro vraćamo se u selo.

Postoje stvari koje ni sebi ne mogu da objasnim. Dok idemo nazad razmišljam da bi reka mogla da se pređe na nekom drugom mestu, pokušavam da razmestim u glavi reku, put i vodopad ali iz nekog razloga brzo odustajem. Previđam prostu činjenicu da se kada ponovo pređemo kolski most nalazimo sa iste strane reke kao vodopad i da se samo treba vratiti do njega. Goksi se toga setio i pronašao obeleženu stazu, obavestio je glavni deo grupe tako da su svi bili na Tupavici osim nas šestoro. Razlog više da ponovo dođem.

Selo Dojkinci

Vraćamo se u Dojkince. Za razliku od ostalih sela kroz koja smo prošli, Dojkinci imaju prodavnicu. Kupujemo sir, pivo i još neke sitnice. Pored prodavnice je neki objekat koji pamti bolje dane, sa tremom ispod koga su veliki sto i klupe. Sedimo sklonjeni od kiše. Pusto je, skoro da niko ne prolazi. Uskoro počinje da bude hladno pa odlučimo da prošetamo do kraja sela. 
Dojkinci su veći od Senokosa. Oseća se slična, sumorna atmosfera dodatno pojačana tmurnim nebom i kišom. Ušoreno selo, sa malim dvorištima i uglavnom starim i trošnim kućama. Dugačko a vrlo usko naselje koje prati tok Dojkinačke reke i pruža se pravcem severozapad-jugoistok. Idemo na donji kraj sela, onda gore do doma gde čekamo glavnu grupu i sa njima se vraćamo u Senokos. Kiša prestaje i olakšava nam pešačenje iza mini busa kada prestane asfalt...

Finale: Topli Do i vodopadi

Za nedelju su nam metereolozi obećali lepo vreme i nisu nas slagali. Krenuli smo u 6h iz Senokosa. Valjalo se spustiti do Pirota pa se opet popeti do Toplog Dola. Drugog puta nema, bar za mini bus. Za Topli Do skreće se direktno sa carigradskog druma, pre Pirota. U početku je put normalan, kasnije se sužava, puni rupama, ispod njega se otvaraju provalije a iznad zlokobno naginju stene odakle se povremeno skotrlja manji ili veći kamen. Ne biste voleli svakodnevno ovuda da idete. Tih 25km od glavnog puta do Toplog Dola prešli smo za 50 minuta.

Selo Topli Do i Javorska reka koja teče kroz selo

Vlada je planirao da penje Midžor iz sela ali ga je na tom usponu pratila samo trećina grupe. Dve trećine se uz njegov blagoslov uputilo ka obližnjim vodopadima. Glavni ciljevi bili su donji Piljski vodopad i Čunguljski skok. Nisam mnogo razmišljao kojoj grupi da se pridružim. Lep prolećni dan i velika količina vode koja se u to doba valja Starom planinom jasno su mi poručili da je sada trenutak kada treba videti te vodopade. Midžor može da sačeka.

Ono što smo toga dana videli ostavilo je zaista jak utisak na mene. Volim reke, posebno one brze, planinske, volim da slušam njihov huk, posmatram kaskade, brzake a o vodopadima da ne pričam. Svega je bilo u zaista neverovatnim količinama. Pratili smo nekoliko reka i potoka, videli dva impozantna i nekoliko "običnih" vodopada, pregazili jednu reku. Neverovatan je osećaj kada satima idete pored reke i kada svaki detalj zaslužuje da bude fotografisan. Mnoštvo manjih i bezimenih vodopada koje smo videli na Javorskoj reci i njenim pritokama u svakom drugom kraju Srbije postali bi turistička atrakcija. Na Staroj planini su no name.

Krenuli smo sa mosta u Toplom Dolu, širokim zemljanim putem pored Javorske reke. Posle nekih 3,5 km postoji skretanje za Piljski vodopad. Imali smo trek ali snašli bi se i bez njega, skretanje je obeleženo tablom a dalje pratite potok. Potok se zove Lisevski Do. Pravi planinski potok, u najlepšem smislu reči. Kasnim za grupom jer ne mogu da prestanem da fotografišem. 

Ime vodopadu dao je vrh Pilj ispod koga se nalazi. Stižemo do njega, vidim samo onaj njegov donji deo (donji deo donjeg Piljskog vodopada...) i konstatujem: dobro, to je to. A onda se pojavljuje prava grdosija i potpuno sam fasciniran. Gledamo da mu priđemo što bliže, što nije baš lako. Kamenje je mokro i klizavo, ne postoji uređena staza do samog podnožja. Fotografišemo se i povlačimo malo dalje gde pravimo pauzu za doručak. Doručak sa pogledom na Piljski vodopad, neprocenjivo!

Piljski vodopad

Piljski vodopad visok je 64m i drugi je po visini u Srbiji, iza Koprenskog koji je takođe na Staroj planini i koga zbog kiše prethodnog dana nismo videli. Pretpostavljam da se tih 64m odnosi na ovaj koji smo videli, donji vodopad. Ima i gornji i sudeći po fotografijama dovoljno je interesantan ali da smo otišli do njega ne bi smo stigli na Čunguljski skok. Po povratku kući bio sam fasciniran podatkom (sa wikipedie) da je vodopad otkriven 2002. godine. Do tada za njega je znalo lokalno stanovništvo ali valjda mu nisu pridavali veći značaj. Tek 2002. godine! Čitav vek i po ranije Livingston se probijao kroz afričke prašume da bi pronašao Dim koji grmi. 

Vraćamo se niz potok, istom stazom, dok ne izađemo na glavni put a onda nastavljamo dalje. Neposredno iza raskrsnice naš potok Lisevski Do preseca put i teče dalje ka Javorskoj reci. Potoka ima dosta a para malo, mostovi nisu pravljeni, svaki takav potok morali smo da prelazimo preko kamenja. Idemo dalje, put se uskoro spušta do same Javorske reke. Fascinira crvena boja stane u rečnom koritu. Ne samo u ovoj reci nego i u njenim pritokama što možete videti na fotografijama. 

Javorsku reku nismo ni jednom prelazili ali problem nam je napravila njena pritoka Studenička reka. Neposredno ispred ušća u Javorsku trebalo ju je preći a mosta nigde. Trek i markacija jasno pokazuju pravac preko reke. U dilemi smo, ne možemo da ocenimo dubinu, da li možemo uopšte da je gazimo. A onda se najodvažnija planinarka izuva i prelazi i dileme više nema, moramo za njom. Grupa se deli, polovina ostaje na obali a mi nastavljamo dalje. Ubrzo srećemo neke ljude koji se vraćaju sa Čunguljskog skoka i oni nam kažu da postoji most 600m dalje. Trebalo je samo produžiti putem (desno), ne silaziti ka reci i došli bi do mosta. Što smo uradili u povratku.

I dalje idemo uz reku koja kao počinje da pravi predstavu, rešena da nam pokaže sve šta je sposobna da izvede. Slapovi i brzaci nižu se jedan za drugim. Od prelaska reke više ne idemo putem. Staza je negde udobna a negde silazi u rečno korito. Očito je trasirana u neko drugo godišnje doba, kada je vodostaj manji. 

Slapovi na Javorskoj reci

Stižemo do Malog Čunguljskog skoka. Izdubio je stenu u kojoj je za sebe napravio žljeb. Lep je, posebno zbog bordo stene u pozadini. Ima samo jedan problem, iza njega nalazi se Veliki Čunguljski skok koji mu preotima obožavaoce. Veliki Čunguljski skok (ili samo Čunguljski skok) nema visinu i razuzdanost Piljskog vodopada ali ima neke druge prednosti. Pristupačniji je i lako možete doći ispod njega gde će vas raspršene kapi dobro okupati. Drugo, elegantniji je, survava se niz stenu koja na tom mestu ima oblik ploče, već pomenute bordo boje, deluje kao da je sastavni deo nekog uređenog parka. Provodimo neko vreme ispod njega pa žurimo nazad da stignemo u predviđeno vreme.

Vodopad Čunguljski skok

Naravno, ne žurimo baš toliko da ne obiđemo još jedan vodopad, Krmoljski skok. Nalazi se neposredno uz stazu kojom smo otišli i kojom se sada vraćamo sa velikog vodopada. Postoje dva slapa, jedan za drugim na istom potoku, na nekih 100m rastojanja. Ne znam koji od njih je Krmoljski skok. Onaj nizvodno, do koga smo prvo došli je lepši, onaj drugi deluje veći. Imate ih na fotografijama.

Stižemo na vreme u Topli Do. Ovo selo mi je mnogo življe delovalo od prethodnih. Ili je bilo lepo vreme, ne znam. Osvežavamo se i polako postižem ono stanje potpune ispunjenosti dok se smeštamo u mini bus i krećemo ka Beogradu.



Stara planina neosporno predstavlja pravo blago koje Srbija mora da sačuva. Od neodgovornih turista, divljeg naseljavanja, ski centara i svega što bi moglo da je napadne. Bar jedan deo prirode možemo ostaviti onakav kakav je i na smenu odlaziti tamo da punimo baterije. Još jedan detalj u vezi Stare planine čini mi se važan. Ogromna količina vode koja je tekla sa svih strana, u svim pravcima, dovoljno čista da smo je pili iz potoka. Ako ne grešim, a stručnjaci će to bolje znati, Stara planina može da predstavlja rezervat vode što će biti itekako značajno u vremenima koja dolaze.

Sve što sam napisao pokriveno je fotografijama u četiri albuma. Naravno, ne može sve da se prenese, posebno ne ono nedeljno popodne u dolini Javorske reke, sa hukom reke i zvonima stada kao jedinom zvučnom podlogom. To morate sami da vidite i osetite.


Fotografije:

Srebrna glava

Rosomački lonci

Sela Stare planine

Vodopadi, reke, potoci