Ima ona scena u filmu Varljivo leto '68 kada Sanja Vejnović poziva onog srećkovića Štimca da dođe jednom u Prag a on joj odgovara: Jednom?! Sto puta! Isto tako i ja sam mislio da ću sto puta doći u Prag kada sam ga prvi put video, opijen ne toliko češkim pivom koliko prelepim zgradama, mostovima, trgovima... Deset godina kasnije pravimo tek drugi od tih planiranih sto dolazaka. Nije baš da smo svih tih deset godina presedeli kod kuće ali Prag nam nije bio na meti.
Umesto hladnog marta ovaj put smo odabrali sunčani maj i nismo pogrešili. Klasična city break tura - četiri noći, tri dana, dve noći u busu, dve u hotelu. Išli smo sa Oktopodom. Sa agencijom smo potpuno zadovoljni. Sve je funkcionisalo, prevoznik Rasto Turs bez greške, vodičica prijatna i efikasna, lokalni vodič zanimljiv, hotel dobar, čisto, kreveti udobni i solidan doručak. Inače Oktopod rotira nekoliko hotela, mi smo bili u BW Amedia i za njega znamo da je dobar.
Pisati o Pragu je prilično nezahvalno. Toliko tekstova ima o njemu i većina ga je posetila, nisam siguran hoće li iko hteti ovo da čita. Odustao sam od klasičnog putopisa i izdvojio tri priče u tri posebna posta. Dve su o temama koje obično nisu u prvom planu, treća je tipičan mainstream. Prve dve sam već objavio, evo i linkova:
Umesto hladnog marta ovaj put smo odabrali sunčani maj i nismo pogrešili. Klasična city break tura - četiri noći, tri dana, dve noći u busu, dve u hotelu. Išli smo sa Oktopodom. Sa agencijom smo potpuno zadovoljni. Sve je funkcionisalo, prevoznik Rasto Turs bez greške, vodičica prijatna i efikasna, lokalni vodič zanimljiv, hotel dobar, čisto, kreveti udobni i solidan doručak. Inače Oktopod rotira nekoliko hotela, mi smo bili u BW Amedia i za njega znamo da je dobar.
Pisati o Pragu je prilično nezahvalno. Toliko tekstova ima o njemu i većina ga je posetila, nisam siguran hoće li iko hteti ovo da čita. Odustao sam od klasičnog putopisa i izdvojio tri priče u tri posebna posta. Dve su o temama koje obično nisu u prvom planu, treća je tipičan mainstream. Prve dve sam već objavio, evo i linkova:
Praški zamak
Praški zamak je ono gde vas prvo odvedu pri organizovanom obilasku grada. Uzvišenje na levoj obali Vltave nekada je bilo idealno mesto za podizanje utvrđenog zamka a danas je idealno za početak pešačke ture jer vas gore izvezu busom a posle se peške spuštate sve do centra starog grada. Za početak da neke stvari rasčistimo. Hrad na češkom znači zamak a ne grad. Grad se kaže město. Hradčani nisu sinonim za Praški zamak već deo Praga u kome se zamak nalazi i čiji veliki deo kompleks zamak zauzima.
Zamak na brdu je vekovima bio simbol vlasti i moći. Jedan od najčuvenijih Pražana iskoristio ga je u simboličkom smislu i uzeo za naslov svog poslednjeg romana. Vrlo je verovatno da je pogled na Praški zamak u tome imao udela jer ga je, kao uostalom i svi stanovnici doline, uvek imao pred očima. Zamak se naravno ne vidi sa svake tačke u Pragu ali je najeksponiraniji objekat, ono što vam je najčešće pred očima i glavna gradska referentna tačka. Vltava koja teče ispod zamka čisti prostor ispod njega i dodatno povećava njegovu izloženost.
To brdo iznad Vltave bilo je centar plemenskih susreta i obreda zapadnih Slovena još od davnina. Onda je 870. godine vojvoda Borživoj I izgradio crkvu i započeo stvaranje kompleksa zamka za koji Ginisova knjiga tvrdi da je najveći na svetu. Te crkve više nema, njene ostatke možete videti na nekom prolazu između dva dvorišta. Još neke građevine su srušene ali mnogo više je ostalo. Svako vreme donelo je svoje stilove tako da na zamku ne vidite samo istoriju češke države već i istoriju evropske arhitekture. Pošto su Česi za razliku od nekih svojih rođaka uvek znali da pripadaju Evropi i evropskom kulturnom nasleđu.
Ali da se vratim onome što smo mi videli. Najveća promena za ovih deset godina je kontrola na ulazu u kompleks zamka - svet je postao lošije mesto za tih deset godina. Naš vodič Zlatko proveo nas je standardnom turom i svašta nam ispričao. Ni pola od onoga što je mogao i želeo, samo da je bilo više vremena. Standardna tura znači da prođete kroz sva dvorišta i uđete u deo katedrale za koji se ne naplaćuje ulaz. Dva dana kasnije ponovo smo došli, ovoga puta sami, i prošli kroz neke objekte.
Na zvaničnom sajtu imate spisak svih varijanti za obilazak. Odabrali smo Krug B. Vodič nam je sugerisao da je veći krug preambiciozan i bio je u pravu. Čak je i ovaj prevelik za poludnevno razgledanje, malo duža pauza bi dobrodošla. Naravno, priču ću ograničiti na ono što smo videli a i tu neću ići mnogo u širinu...
To brdo iznad Vltave bilo je centar plemenskih susreta i obreda zapadnih Slovena još od davnina. Onda je 870. godine vojvoda Borživoj I izgradio crkvu i započeo stvaranje kompleksa zamka za koji Ginisova knjiga tvrdi da je najveći na svetu. Te crkve više nema, njene ostatke možete videti na nekom prolazu između dva dvorišta. Još neke građevine su srušene ali mnogo više je ostalo. Svako vreme donelo je svoje stilove tako da na zamku ne vidite samo istoriju češke države već i istoriju evropske arhitekture. Pošto su Česi za razliku od nekih svojih rođaka uvek znali da pripadaju Evropi i evropskom kulturnom nasleđu.
Ali da se vratim onome što smo mi videli. Najveća promena za ovih deset godina je kontrola na ulazu u kompleks zamka - svet je postao lošije mesto za tih deset godina. Naš vodič Zlatko proveo nas je standardnom turom i svašta nam ispričao. Ni pola od onoga što je mogao i želeo, samo da je bilo više vremena. Standardna tura znači da prođete kroz sva dvorišta i uđete u deo katedrale za koji se ne naplaćuje ulaz. Dva dana kasnije ponovo smo došli, ovoga puta sami, i prošli kroz neke objekte.
Na zvaničnom sajtu imate spisak svih varijanti za obilazak. Odabrali smo Krug B. Vodič nam je sugerisao da je veći krug preambiciozan i bio je u pravu. Čak je i ovaj prevelik za poludnevno razgledanje, malo duža pauza bi dobrodošla. Naravno, priču ću ograničiti na ono što smo videli a i tu neću ići mnogo u širinu...
Katedrala Svetog Vita
Sa svoja tri tornja katedrala je najupečatljiviji objekat celog kompleksa i verovatno najznačajniji. I dalje se uglavnom pominje samo Sv. Vit iako je od 1997. promenjena posveta, dodata su još dva češka sveca - Sv. Vaclav i Sv. Adalbert. Još 925. godine vojvoda Vaclav, tadašnji vladar a kasniji svetac, izgradio je rotondu na tom mestu. Prepravljena je 1060. godine u trobrodu romaničku baziliku a onda je došao Karlo IV i 1344. započeo izgradnju gotičke crkve. Posao je poverio francuskom arhitekti Matijasu iz Arasa a kada je ovaj umro nasledio ga je Peter Parler. Negde sam pročitao da se Karlo IV obojici mešao u posao ali šta god da se dešavalo dobro je ispalo na kraju. Ovolika građevina nije nešto što se završava za ljudskog veka, verovatno su to znali i Karlo i građevinci. Naslednici krune nastavljali su izgradnju crkve ali sve je stalo početkom XV veka zbog Husitskih ratova. Kasnije se još ponešto dodavalo sve do kraja XIX veka kada se pokrenuta priča da se katedrala konačno završi. Tada su izgrađena ona dva tornja, ulaz ispod njih i ceo zapadni ceo crkve, sve do velikog tornja koga je još Parler isprojektovao. Praktično su duplirali veličinu. Na sreću stil nisu menjali pa je katedrala ostala potpuno gotička.
Objekat je vrlo teško fotografisati u celini sa amaterskom foto opremom - ne možete dovoljno da se izmaknete. Kada ga posmatrate, teško možete da zamislite kako je izgledala polovina današnje crkve. Nekada mi se čini da nije fer što njeni začetnici Matijas, Parler i Karlo IV nisu videli ono što mi danas vidimo. A možda im se i ne bi dopalo, ko zna...
Na južnoj strane katedrale, gde je dvorište najprostranije, nalazi se ulaz zvani Zlatna kapija. Iznad nje je mozaik sa slikama strašnog suda. Ta vrata su zatvorena za posetioce, otvorena su broznana vrata na zapadnoj strani, ispod tornjeva blizanaca. Vrata su ona prava gotička i iznad njih su prikazane neke scene iz istorije crkve i iz života svetaca kojima je posvećena (slika desno). Na fasadi se nalazi još puno interesantnih detalja a pored ilustracija horoskopskih znakova izdvojio bih demone sa severne fasade. Zapazili smo ih dok smo čekali u redu za ulaz. Vodič nam je rekao da su tu da brane crkvu od pravih demona, navodno da beže jedni od drugih (ili se odbijaju, kao istopolna naelektrisanja...). Pogledajte fotografije u albumu.
Unutrašnjost katedrale podeljena je na dva dela, jedan je slobodan za sve posetioce, u drugi možete sa plaćenom ulaznicom. Pored standardnih gotičkih elemenata, visokih i uskih prozora, ukrštenih prelomljenih lukova i velike rozete iznad zapadnih vrata, tu je veliki broj kapela i grobova. Kapele su poređane jedna do druge spoljnim krugom katedrale. Pored vladara, čeških i svetorimskih, tu leže razni crkveni velikodostojnici, delovi tela ili relikvije dvojice ili trojice od svetaca kojima je crkva posvećena, a tu su grobovi i dvojice već pomenutih arhitekata. Kapela svetog Vaclava važi za najznačajniju. Neki grobovi se graniče sa kičom ako nisu i prešli tu granicu. U kriptu nismo silazili, više se i ne sećam zašto, tako da ne znam da li je dozvoljen pristup.
Još dve zanimljivosti. Sveti Vit je ranohrišćanski svetac, rođen na Siciliji a pogubljen u Rimu 303. godine. Kod istočnih hrišćana poznat je kao sveti Vid i slavi se 15. juna odnosno 28. juna po novom kalendaru a praznik se kod nas zove, već pogađate - Vidovdan. Drugo, katedrala je u vlasništu češke države odnosno češkog naroda. Od 1954. godine, odlukom komunističkog suda. Posle Plišane revolucije crkva je pokušala da ospori odluku ali Češka je uglavnom ateistička država pa je posle dugog procesa sud potvrdio tu odluku. Sukob je stigao i do Strazbura ali onda je neki kompromis napravljen. Crkva je bar za sada priznala poraz.
Kao i katedrala, kraljevska palata je treći objekat na istom mestu i sa istom namenom. Vladari su uvek prvo sebi pravili kuću a narodu crkvu, da se bogu moli, pa su onda ti objekti i prvi dolazili na red za zamenu. Prva palata izgrađena je od drveta na prelazu iz IX u X vek. Druga je nastala u XII veku. Izvesni Sobjeslav napravio je oko zamka čvrsti bedem od krečnjačkih blokova i uz sam taj bedem sebi izgradio romaničku palatu, na mestu pomenute drvene. Treća je iz XIV veka. Da li je građena od temelja ili je druga renovirana u gotičkom stilu, ne znam. Tek i za za nju se pobrinuo Karlo IV kao i za crkvu. Kakvi su prema podanicima bili Sobjeslav i Karlo, ni to ne znam. Ali za razliku od svojih kolega ostavili su nešto iza sebe, posebno ovaj drugi, i to je jedna od stvari koje razlikuje vladare.
Stara kraljevska palata uklopljena je u niz zgrada koji predstavljaju južni bedem zamka. Nije baš lako uočiti je i odvojiti od drugih zgrada. Ona je otvorena za posete dok te druge danas koriste češki državnici. Kada uđete, a ulaz je u dnu dvorišta, vrlo brzo ulazite u Vladislavljevu dvoranu. I to je nešto najbolje što ćete videti u palati.
Vladislav je obnovio palatu krajem XV veka pošto je zbog Husitskih ratova bila napuštena čitavih 80 godina. Doveo je arhitektu Benedikta Rida koji je upristojio kuću za život i između ostalog napravio taj hol ili dvoranu, žrtvujući tri postojeća sprata. Navodno je u kasnogotički stil uneo i neke elemnte renesanse, verujem na reč da jeste, i napravio najznačajniji svetovni gotički objekat u Pragu. Dvorana se i sada koristi za važne događaje, da li za izbor ili inauguraciju predsednika Češke. Ranije je služila kako za krunisanja tako i za viteške turnire, sa sve konjima koji su u nju ulazili. Ogromna je tako da možete da zamislite i tu sliku.
Benedikt Rid je očito nadživeo Vladislava pa je radio i za njegovog sina Ludviga. Tako je nastalo Ludvigovo krilo, odmah pored već pomenute dvorane. Dvorana se nalazi na unutrašnjem a to krilo na spoljnem delu kompleksa. Dve su interesantne stvari koje tu možete videti.
Prva je terasa koja gleda na spoljno dvorište zamka i dalje na Prag. Isturena je pa je sa nje dobar pogled i na samu palatu (slika gore). Druga zanimljivost je jedan prozor, na izgled potpuno običan i isti kao druga dva u toj prostoriji. Ono što ga razlikuje od drugih je događaj iz 1618. godine, kada su kroz njega izbačena dva careva dostojanstvenika. Događaj je poznat kao Praška defenestracija, druga po redu. Izbacivanje kroz prozor je očito deo češke istorije i kulture... Izvršitelji nisu bili efikasni kao dva veka ranije, oba zvaničnika su preživela, ali posledice su oba puta bile žestoke. Prvo izbacivanje dovelo je do Husitskih ratova, drugo do Tridesetogodišnjeg rata. Inače prozor k'o prozor...
Kada napuštate to Ludvigovo krilo, ponovo prolazite kroz Vladislavljevu dvoranu, samo sada na drugom kraju. Dalje prolazite kroz prostoriju gde su na zidovima naslikani grbovi vlastelinskih porodica, drugu gde je deo biblioteke i te prostoriju gde su se održavala skupštinska zasedanja. Palatu obilazite ga samo u jednom nivou, odlazak na sprat nije moguć.
Sledeće što smo obišli je romanička crkva Svetog Georgija ili Svetog Jiržija, kako ga Česi zovu. To je najstariji postojeći objekat u kompleksu Praškog zamka. Zapravo smo više protrčali nego ga obišli, opterećeni nedostatkom vremena i zasićeni onim što smo već videli. Ako se odlučite za ovu turu, gledajte da napravite veću pauzu na polovini razgledanja.
Crkva je sagrađena 920. godine a obnovljena 973. Posle velikog požara 1142. dobila je aspidu i dva tornja. Kasnije je normalno još dograđivana pa je dobila baroknu fasadu ali na svu sreću u poslednjim radovima u XIX i XX veku imali su sluha za njeno romaničko poreklo. Ta glavna fasada prilično odudara od ostatka crkve, i stilom i crvenom bojom. Uz to je najeksponiraniji deo ckve jer izlazi na trg dok je ostatak crkve prilično zavučen i ne možete baš dobro da ga sagledate. Sve to čini da crkvi na prvi pogled nikad ne bi dali te godine.
Unutra je situacija potpuno drugačija. Crkva je zadržala romanički izgled i prosto osećate da ste na vrlo starom mestu. Služila je za sahranjivanje vladara iz porodice Pšemislović, sve dok nije napravljena katedrala. Bar jedan mermereni sarkofag je u glavnom holu crkve a koliko je Pšemislovića unutra, ne znam. Ima i kripta i u njoj čuvena statua Brigite koju nismo videli i eto još jednog razloga da ponovo dođemo.
Više nije crkva u funkcionalnom smislu. Između ostalog, u njoj se održavaju koncerti. Još od početka XIII veka posvećena je i Sv. Ljudmili, čija kapela i grob se nalaze unutra, ali slabo gde se pojavljuje u nazivu crkve. Uostalom tako je i sa katedralom.
Predstavlja niz kućica kao iz bajke, malih i u veselim tonovima, smeštenih na severoistočnom kraju zamka i blizu donjeg ulaza. Kada smo 2008. bili ovde, obilazak je bio slobodan dok se sada plaća. U kućicama su ili muzejske postavke ili su nameštene kao nekada pa onda imate prikaz prostorija za stanovanje ali i kovačke radionice, apoteke pa i kafane.
Izgrađena je u XVI veku za stražu Rudolfa II. Car Rudolf II bio je jedan od boljih vladara, mnogo više zainteresovan za nauku i umetnost nego za državničke poslove. Dovodio je na svoj dvor alhemičare, astrologe i osobe sličnih zanimanja i interesovanja. Preselio se u Prag nakon što je postao car, kako je i obećao. Sahranjen je u katedrali Sv. Vita. Sakupio je brojna umetnička dela, dosta toga je opljačkano (od Šveđana do nacista) ali puno je još uvek u zamku.
Naziv zlatna dolazi otuda što su u njoj živeli i radili zlatari u XVII veku. Zvali su je i Ulica alhemičara mada oni nikada tu nisu boravili. Zato jeste Franc Kafka koji je godinu dana boravio u kući svoje sestre. Ulica je imala dve strane ali je jedna porušena. U vesele boje ofarbana je tek u XX veku.
Kao što rekoh kuće su male i vrlo skučene. Neverovatno i pomalo mučno izgleda kada vidite kako su se dovijali da se smeste na tako mali prostor. Turista ima puno, teško se razmimoilazite, ko je klaustrofobičan može da ima problem.
Zamak kao celina nije baš moje omiljeno mesto u Pragu. Nešto mi je uvek smetalo a onda sam pročitao šta je izvesni Burijan napisao: Uostalom, gospodari su uspevali da nagrde i kad su želeli da spasavaju, kao što je to učinila Marija Terezija naredivši svom arhitekti Austrijancu Nikolausu Pakasiju da obnovi praški zamak. Kaskada živopisnih i ljupkih građevina iz raznih perioda pretvorena je u veličanstveno hladnu palatu. Odnosi se na delove palate koji nisu previđeni za obilazak, gde je sada rezidencija češkog predsenika i još nekih državnih službnika. Zato je katedrala veličanstvena. I ne samo katedrala... 
Fotografije, Praški zamak
Fotografije, Prag 2018 (ono o čemu nisam pisao u blogu)
Objekat je vrlo teško fotografisati u celini sa amaterskom foto opremom - ne možete dovoljno da se izmaknete. Kada ga posmatrate, teško možete da zamislite kako je izgledala polovina današnje crkve. Nekada mi se čini da nije fer što njeni začetnici Matijas, Parler i Karlo IV nisu videli ono što mi danas vidimo. A možda im se i ne bi dopalo, ko zna...
Unutrašnjost katedrale podeljena je na dva dela, jedan je slobodan za sve posetioce, u drugi možete sa plaćenom ulaznicom. Pored standardnih gotičkih elemenata, visokih i uskih prozora, ukrštenih prelomljenih lukova i velike rozete iznad zapadnih vrata, tu je veliki broj kapela i grobova. Kapele su poređane jedna do druge spoljnim krugom katedrale. Pored vladara, čeških i svetorimskih, tu leže razni crkveni velikodostojnici, delovi tela ili relikvije dvojice ili trojice od svetaca kojima je crkva posvećena, a tu su grobovi i dvojice već pomenutih arhitekata. Kapela svetog Vaclava važi za najznačajniju. Neki grobovi se graniče sa kičom ako nisu i prešli tu granicu. U kriptu nismo silazili, više se i ne sećam zašto, tako da ne znam da li je dozvoljen pristup.
Još dve zanimljivosti. Sveti Vit je ranohrišćanski svetac, rođen na Siciliji a pogubljen u Rimu 303. godine. Kod istočnih hrišćana poznat je kao sveti Vid i slavi se 15. juna odnosno 28. juna po novom kalendaru a praznik se kod nas zove, već pogađate - Vidovdan. Drugo, katedrala je u vlasništu češke države odnosno češkog naroda. Od 1954. godine, odlukom komunističkog suda. Posle Plišane revolucije crkva je pokušala da ospori odluku ali Češka je uglavnom ateistička država pa je posle dugog procesa sud potvrdio tu odluku. Sukob je stigao i do Strazbura ali onda je neki kompromis napravljen. Crkva je bar za sada priznala poraz.
Stara kraljevska palata
Stara kraljevska palata uklopljena je u niz zgrada koji predstavljaju južni bedem zamka. Nije baš lako uočiti je i odvojiti od drugih zgrada. Ona je otvorena za posete dok te druge danas koriste češki državnici. Kada uđete, a ulaz je u dnu dvorišta, vrlo brzo ulazite u Vladislavljevu dvoranu. I to je nešto najbolje što ćete videti u palati.
Vladisavljeva dvorana
Terasa Ludvigovog krila
Benedikt Rid je očito nadživeo Vladislava pa je radio i za njegovog sina Ludviga. Tako je nastalo Ludvigovo krilo, odmah pored već pomenute dvorane. Dvorana se nalazi na unutrašnjem a to krilo na spoljnem delu kompleksa. Dve su interesantne stvari koje tu možete videti.
Prva je terasa koja gleda na spoljno dvorište zamka i dalje na Prag. Isturena je pa je sa nje dobar pogled i na samu palatu (slika gore). Druga zanimljivost je jedan prozor, na izgled potpuno običan i isti kao druga dva u toj prostoriji. Ono što ga razlikuje od drugih je događaj iz 1618. godine, kada su kroz njega izbačena dva careva dostojanstvenika. Događaj je poznat kao Praška defenestracija, druga po redu. Izbacivanje kroz prozor je očito deo češke istorije i kulture... Izvršitelji nisu bili efikasni kao dva veka ranije, oba zvaničnika su preživela, ali posledice su oba puta bile žestoke. Prvo izbacivanje dovelo je do Husitskih ratova, drugo do Tridesetogodišnjeg rata. Inače prozor k'o prozor...Kada napuštate to Ludvigovo krilo, ponovo prolazite kroz Vladislavljevu dvoranu, samo sada na drugom kraju. Dalje prolazite kroz prostoriju gde su na zidovima naslikani grbovi vlastelinskih porodica, drugu gde je deo biblioteke i te prostoriju gde su se održavala skupštinska zasedanja. Palatu obilazite ga samo u jednom nivou, odlazak na sprat nije moguć.
Crkva Svetog Georgija
Crkva je sagrađena 920. godine a obnovljena 973. Posle velikog požara 1142. dobila je aspidu i dva tornja. Kasnije je normalno još dograđivana pa je dobila baroknu fasadu ali na svu sreću u poslednjim radovima u XIX i XX veku imali su sluha za njeno romaničko poreklo. Ta glavna fasada prilično odudara od ostatka crkve, i stilom i crvenom bojom. Uz to je najeksponiraniji deo ckve jer izlazi na trg dok je ostatak crkve prilično zavučen i ne možete baš dobro da ga sagledate. Sve to čini da crkvi na prvi pogled nikad ne bi dali te godine.
Unutra je situacija potpuno drugačija. Crkva je zadržala romanički izgled i prosto osećate da ste na vrlo starom mestu. Služila je za sahranjivanje vladara iz porodice Pšemislović, sve dok nije napravljena katedrala. Bar jedan mermereni sarkofag je u glavnom holu crkve a koliko je Pšemislovića unutra, ne znam. Ima i kripta i u njoj čuvena statua Brigite koju nismo videli i eto još jednog razloga da ponovo dođemo.
Više nije crkva u funkcionalnom smislu. Između ostalog, u njoj se održavaju koncerti. Još od početka XIII veka posvećena je i Sv. Ljudmili, čija kapela i grob se nalaze unutra, ali slabo gde se pojavljuje u nazivu crkve. Uostalom tako je i sa katedralom.
Zlatna ulica
Izgrađena je u XVI veku za stražu Rudolfa II. Car Rudolf II bio je jedan od boljih vladara, mnogo više zainteresovan za nauku i umetnost nego za državničke poslove. Dovodio je na svoj dvor alhemičare, astrologe i osobe sličnih zanimanja i interesovanja. Preselio se u Prag nakon što je postao car, kako je i obećao. Sahranjen je u katedrali Sv. Vita. Sakupio je brojna umetnička dela, dosta toga je opljačkano (od Šveđana do nacista) ali puno je još uvek u zamku.
Naziv zlatna dolazi otuda što su u njoj živeli i radili zlatari u XVII veku. Zvali su je i Ulica alhemičara mada oni nikada tu nisu boravili. Zato jeste Franc Kafka koji je godinu dana boravio u kući svoje sestre. Ulica je imala dve strane ali je jedna porušena. U vesele boje ofarbana je tek u XX veku.
Kao što rekoh kuće su male i vrlo skučene. Neverovatno i pomalo mučno izgleda kada vidite kako su se dovijali da se smeste na tako mali prostor. Turista ima puno, teško se razmimoilazite, ko je klaustrofobičan može da ima problem.
Kula Daliborka
Za kraj, kao peti objekat kruga B, mračna strana zamka, kula Daliborka koja je služila za utamničenje razbojnika ili političkih protivnika. Nalazi se u produžetku Zlatne ulice, krajnja severoistočna tačka kompleksa. Može da se siđe u tamnicu koja i pri veštačkom osvetljenju deluje teskobno i zastrašujuće. Uvek mi se na ovakvim mestima javlja jedna misao: šta je sve čovek u stanju da uradi drugom čoveku. Napraviš kulu, podrum u njoj pa u podrumu rupu i u nju ubaciš čoveka i ostaviš. Onda prođe neko vreme pa neki drugi ljudi od toga naprave turističku atrakciju...
I na kraju...
Zamak kao celina nije baš moje omiljeno mesto u Pragu. Nešto mi je uvek smetalo a onda sam pročitao šta je izvesni Burijan napisao: Uostalom, gospodari su uspevali da nagrde i kad su želeli da spasavaju, kao što je to učinila Marija Terezija naredivši svom arhitekti Austrijancu Nikolausu Pakasiju da obnovi praški zamak. Kaskada živopisnih i ljupkih građevina iz raznih perioda pretvorena je u veličanstveno hladnu palatu. Odnosi se na delove palate koji nisu previđeni za obilazak, gde je sada rezidencija češkog predsenika i još nekih državnih službnika. Zato je katedrala veličanstvena. I ne samo katedrala...
Praški zamak sa Vltave
Fotografije, Praški zamak
Fotografije, Prag 2018 (ono o čemu nisam pisao u blogu)
