Homoljski maraton je sada već tradicionalna akcija koju šesti put (za redom ?) organizuje planinarsko društvo Vukan iz Požarevca. Kreće se iz sela Vitovnica, prelazi 30 i kusur km po Homoljskim planinama, penje na četiri vrha i završava u istom selu. Pretprošle godine sam prvi put učestvovao. Dosta smo se muvali po tom kraju u zimu i rano proleće 2013. Saznali smo za akciju, dopala nam se trasa a i entuzijazam organizatora koji smo prepoznali.
Te 2013. nas petoro je došlo kolima. Krenuli smo pre glavne grupe, ne znam ni da li je bio zvanični start. Sa nama su sve vreme išli Vlada i Ivan iz redova domaćina. Dan je bio u početku maglovit, kasnije se vreme prolepšalo. Prešli smo celu stazu a kontrolne tačke nismo overavali. Sve je bilo vrlo neformalno a opet atmosfera je bila odlična tako da smo odlučili da obavezno dođemo i sledeće godine. Naravno, sledeće se nešto isprečilo ali zato sam ove godine upisao drugi dolazak. Naslov posta jasno govori da ne planiram da se zaustavim.
U međuvremenu organizacija maratona je podignuta na malo viši nivo ali planinari Vukana i dalje to rade na pravi način. Bez velike pompe i dreke, bez suvišne priče, jasno su prepoznali ono što je najvažnije i to obezbedili učesnicima: ugodnu i prijateljsku atmosferu i odlično pripremljenu i obeleženu stazu. Plavo-žute markacije Homoljskog maratona toliko su česte da je bilo skoro nemoguće pogrešno skrenuti. Pored toga odštampali su učesničke knjižice, sa sve pečatima i evidencijom, i obezbedili pasulj na kraju dana. Treba li još nešto?
Krećemo prilično rano, plašio sam se da ne prespavam alarm u 4:30. Dremam celim putem, sve do Petrovca gde pravimo kratku pauzu. Za Vitovnicu put se odvaja na samom izlasku iz grada. Lošijeg je kvaliteta nego glavna džada koja ide prema Ždrelu i Gornjačkoj klisuri. Selo je malo i slabo razvijeno. Poznatiji od samog sela je manastir koji se u njemu nalazi. Sada ga nismo posetili ali jesmo 2013., imate nešto fotografija u albumu (link na kraju). Kroz selo i pored samog manastira teče manja reka. I selo i manastir i reka zovu se Vitovnica. Reka se uliva u Mlavu a izvire negde između Štubeja i Vranja. Stižemo na vreme, sređujemo opremu, popunjavamo prijave i maraton kreće.
Prvi cilj i prva kontrolna tačka je Štubej, sa 940m najviši vrh Homoljskih planina. Krećemo putem, pored reke i ubrzo se odvajamo na levo. Pre toga se odvojila velika grupa koja je išla skraćenu varijantu, organizatori su mislili i na one koji ne mogu ili ne žele toliko da pešače. Uspon do Štubeja je blag ali uporan. Uglavnom idemo zemljanim putem oko koga je proređena šuma koja ne pravi tunel tako da je ceo ambijent vrlo prijatan za hodanje. Do vrha ima oko 11km. Štubej nije posebno atraktivan, nema dobar pogled i začinjen je antenskim predajnikom. Nešto pre vrha postoji vidikovac sa koga se lepo vidi Vranj ali malo je sve to. Zato se gore ne zadržavamo puno.
Od Štubeja staza maratona savija južno i ide pravo prema Vranju koji je drugi cilj. Mi se odvajamo, nastavljamo još istočnije da bi došli do Štubejske stene. Prešao sam jednom maraton pa pristajem na ovaj iskorak koji je ekipa smislila, iako zbog toga nećemo preći sve predviđene tačke. Vredelo je jer stena je jedno od lepših mesta u Homolju a do sada je nisam video. Nadnosi se nad dolinom i pruža odličan pogled na istočnu stranu i vrhove koje smo obišli pre dve nedelje, o čemu sam već pisao. Sedimo neko vreme i uživamo u tišini i pogledu. Vanvremenski doživljaj i nešto zbog čega se ide u planinu.
Vraćamo se na stazu. Ka Vranju vodi široki, kolski put kojim smo nekoliko puta išli, u oba pravca. Sada je u jednom delu zamenjen odličnom šumskom stazom, još jedan plus za organizatora. Stižemo pod još jedan vrh, drugi po redu i drugi po visini. Vranj (884m) je uz Vukan verovatno najatraktivniji vrh Homolja. Predstavlja stenu koja se pruža pravcem istok-zapad. Sa južne strane uspon je blag, livadski, dok je sa severne stena skoro odsečena i imaćete penjanje kakvo ne očekujete u ovakvim krajevima. Na sreću ne traje dugo. Naravno, penjemo se težom a spuštamo lakšom stranom, obrnuto bi bilo dosadno...
Na Vranju zatičemo Zokija iz Vukana koji već polako skuplja one bušače kartica. Kaže da je već hteo da krene. Shvatamo da smo poslednji i da smo se dosta zadržali na Štubejskoj steni. Kreće i on sa nama. Od Vranja ide dugačak spust sa pogledom na Beljanicu koja leži južno od Homolja. Ambijent je pravi homoljski, gusta trava i mnogo onog niskog trnja (ne znam koja je biljka u pitanju). Na sreću, staza kojom idemo je očišćena. Postepeno ulazimo u šumu i dolazimo do treće kontrolne tačke, izvora Krepoljinske reke.
Krepoljinska i Komnenska reka teku sa obronaka Homoljskih planina paralelnim pravcima, ka jugu. Onda se sastave, ova druga se ulije u prvu, nastave kroz mesto Krepoljin ispod koga se uliju u Mlavu. Nekih desetak km toka tokom koga naprave poneki vodopad a ono što ih čini posebnim su njihovi izvori. Na vrelu Krepoljinske reke voda izvire na nekoliko mesta, spaja se i vrlo brzo formira potočić. Drveće je ovde prilično razređeno i cela slika je prelepa. Glavna žica vrela je uređena, napravljeno je korito a sam izvor je bogat vodom u ovo doba godine. Voda jako prija, posebno posle pređenih 20 km.
Kontrolna tačka broj 4 je Mijucića pećina. Osim što je KT4 Homoljskog maratona, ona je i izvor već pomenute Komnenske reke. Pored toga, po skromnom mišljenju autora teksta, predstavlja jedno od najlepših mesta u Srbiji. O ukusima naravno ne treba raspravljati ali za sada moj glas završava ovde, u Homolju. Pećina k'o pećina, plitka, ne posebno značajna. Ima dva nivoa. U gornji može da se uđe dok donji predstavlja vodeni rezervoar iz koga direktno teče Komnenska reka. Na samom izlasku iz pećine voda se preliva preko ogromne stene stvarajući... uostalom pogledajte fotografije. Vode u proleće ima toliko da je problem preći reku neposredno ispred izvora. Vrelo i pećina su sakriveni strmim stranama sa tri strane, jedino je otvorena ona kuda reka nastavlja da teče. Na izlasku iz ovog useka ona pravi mali vodopad i nastavlja svoj već opisani tok. Iza vodopada je i napuštena vodenica, prilično je napuštena pa je to valjda i razlog zašto sve izgleda tako lepo - ljudi ovde ne zalaze tako često.
Prvi put sam tu bio u proleće 2009. godine. Besomučno sam fotografisao, što se može videti u albumu te akcije. Onda sam čuo da je sve to rastureno i izvor kaptiran što me je prilično deprimiralo. Ponovo sam došao pre dve godine i uverio se da je sve na svom mestu. Prvi put kada smo nas troje išli od Krepoljina sa ciljem da obiđemo ovu i još dve pećine i drugi put HM 2013. Fotografija ima dosta, linkove sam postavio na kraju teksta.
Ovde smo već dostigli neke učesnike pa je atmosfera bila malo življa. Od pećine idemo uzbrdo i severno, kolskim putem. Prolazimo skretanje za Poganu pećinu, ona nije predviđena planom HM. Dolazimo do skretanja za Hajdučku pećinu koja je KT5. Tu pravimo pauzu. Trasa maratona se sada penje ka vrhovima Vrata i Kobilja glava koji predstavljaju dve poslednje kontrolne tačke. Vrhovi su blizu jedan drugom, između njih malo gubite na visini. Postoji lep vidikovac ispred vrha Kobilja glava ali sami vrhovi nisu posebno interesantni. Odlaskom na Štubejsku stenu izgubili smo dosta vremena tako da eskiviramo ovaj poslednji uspon. Idemo putem koji je lakši ali i duži.
Poslednja deonica je duga preko 10 km. Idemo prvo pored potoka dok se ovaj ne ulije u Vitovnicu a dalje nju pratimo, sve do sela. U početku sam uživao. Lagana staza i voda koja žubori pored nas. Često sam fotografisao tako da sam dobro zaostao za grupom. Pored reke atraktivni su bili i manji potoci koji su se slivali u nju sa okolnih brda. Voda je bila izuzetno čista i sve je bilo čisto oko nas i još jednom ponavljam, smatram da je razlog tome isključivo što je kraj skoro nenaseljen. Kasnije, bliže selu, počele su da se pojavljuju pojedinačne kuće i imanja. Rekoh u početku sam uživao, kasnije je postalo pomalo monotono iako i dalje lepo. Čovek je čudno biće...
U Vitovnicu stižemo sa prvim sumrakom. Srećemo neke prijatelje koji su išli drugim putevima ili ispred nas. Imamo vremena koliko da pojedemo pasulj i popijemo po jedno Zaječarsko.
Na kraju 36,7 km i oko 1500m uspona. Hvala planinarima Vukana na toplom dočeku i odličnoj organizaciji, dok god bude ovako dolazićemo! Ako budemo mogli...
Fotografije:
Homoljski maraton 2015
Homoljski maraton 2013
Tri pećine, mart 2013
Homolje, proleće 2009
Te 2013. nas petoro je došlo kolima. Krenuli smo pre glavne grupe, ne znam ni da li je bio zvanični start. Sa nama su sve vreme išli Vlada i Ivan iz redova domaćina. Dan je bio u početku maglovit, kasnije se vreme prolepšalo. Prešli smo celu stazu a kontrolne tačke nismo overavali. Sve je bilo vrlo neformalno a opet atmosfera je bila odlična tako da smo odlučili da obavezno dođemo i sledeće godine. Naravno, sledeće se nešto isprečilo ali zato sam ove godine upisao drugi dolazak. Naslov posta jasno govori da ne planiram da se zaustavim.
U međuvremenu organizacija maratona je podignuta na malo viši nivo ali planinari Vukana i dalje to rade na pravi način. Bez velike pompe i dreke, bez suvišne priče, jasno su prepoznali ono što je najvažnije i to obezbedili učesnicima: ugodnu i prijateljsku atmosferu i odlično pripremljenu i obeleženu stazu. Plavo-žute markacije Homoljskog maratona toliko su česte da je bilo skoro nemoguće pogrešno skrenuti. Pored toga odštampali su učesničke knjižice, sa sve pečatima i evidencijom, i obezbedili pasulj na kraju dana. Treba li još nešto?
Staza maratona, plavo - 2015, crveno - 2013
(u delu gde se poklapaju vidi se samo plava boja)
Krećemo prilično rano, plašio sam se da ne prespavam alarm u 4:30. Dremam celim putem, sve do Petrovca gde pravimo kratku pauzu. Za Vitovnicu put se odvaja na samom izlasku iz grada. Lošijeg je kvaliteta nego glavna džada koja ide prema Ždrelu i Gornjačkoj klisuri. Selo je malo i slabo razvijeno. Poznatiji od samog sela je manastir koji se u njemu nalazi. Sada ga nismo posetili ali jesmo 2013., imate nešto fotografija u albumu (link na kraju). Kroz selo i pored samog manastira teče manja reka. I selo i manastir i reka zovu se Vitovnica. Reka se uliva u Mlavu a izvire negde između Štubeja i Vranja. Stižemo na vreme, sređujemo opremu, popunjavamo prijave i maraton kreće.
Prvi cilj i prva kontrolna tačka je Štubej, sa 940m najviši vrh Homoljskih planina. Krećemo putem, pored reke i ubrzo se odvajamo na levo. Pre toga se odvojila velika grupa koja je išla skraćenu varijantu, organizatori su mislili i na one koji ne mogu ili ne žele toliko da pešače. Uspon do Štubeja je blag ali uporan. Uglavnom idemo zemljanim putem oko koga je proređena šuma koja ne pravi tunel tako da je ceo ambijent vrlo prijatan za hodanje. Do vrha ima oko 11km. Štubej nije posebno atraktivan, nema dobar pogled i začinjen je antenskim predajnikom. Nešto pre vrha postoji vidikovac sa koga se lepo vidi Vranj ali malo je sve to. Zato se gore ne zadržavamo puno.
Vraćamo se na stazu. Ka Vranju vodi široki, kolski put kojim smo nekoliko puta išli, u oba pravca. Sada je u jednom delu zamenjen odličnom šumskom stazom, još jedan plus za organizatora. Stižemo pod još jedan vrh, drugi po redu i drugi po visini. Vranj (884m) je uz Vukan verovatno najatraktivniji vrh Homolja. Predstavlja stenu koja se pruža pravcem istok-zapad. Sa južne strane uspon je blag, livadski, dok je sa severne stena skoro odsečena i imaćete penjanje kakvo ne očekujete u ovakvim krajevima. Na sreću ne traje dugo. Naravno, penjemo se težom a spuštamo lakšom stranom, obrnuto bi bilo dosadno...
Vranj ili Veliki Vranj
Na Vranju zatičemo Zokija iz Vukana koji već polako skuplja one bušače kartica. Kaže da je već hteo da krene. Shvatamo da smo poslednji i da smo se dosta zadržali na Štubejskoj steni. Kreće i on sa nama. Od Vranja ide dugačak spust sa pogledom na Beljanicu koja leži južno od Homolja. Ambijent je pravi homoljski, gusta trava i mnogo onog niskog trnja (ne znam koja je biljka u pitanju). Na sreću, staza kojom idemo je očišćena. Postepeno ulazimo u šumu i dolazimo do treće kontrolne tačke, izvora Krepoljinske reke.
Krepoljinska i Komnenska reka teku sa obronaka Homoljskih planina paralelnim pravcima, ka jugu. Onda se sastave, ova druga se ulije u prvu, nastave kroz mesto Krepoljin ispod koga se uliju u Mlavu. Nekih desetak km toka tokom koga naprave poneki vodopad a ono što ih čini posebnim su njihovi izvori. Na vrelu Krepoljinske reke voda izvire na nekoliko mesta, spaja se i vrlo brzo formira potočić. Drveće je ovde prilično razređeno i cela slika je prelepa. Glavna žica vrela je uređena, napravljeno je korito a sam izvor je bogat vodom u ovo doba godine. Voda jako prija, posebno posle pređenih 20 km.
Prvi put sam tu bio u proleće 2009. godine. Besomučno sam fotografisao, što se može videti u albumu te akcije. Onda sam čuo da je sve to rastureno i izvor kaptiran što me je prilično deprimiralo. Ponovo sam došao pre dve godine i uverio se da je sve na svom mestu. Prvi put kada smo nas troje išli od Krepoljina sa ciljem da obiđemo ovu i još dve pećine i drugi put HM 2013. Fotografija ima dosta, linkove sam postavio na kraju teksta.
Predeo u blizini Hajdučke pećine
Ovde smo već dostigli neke učesnike pa je atmosfera bila malo življa. Od pećine idemo uzbrdo i severno, kolskim putem. Prolazimo skretanje za Poganu pećinu, ona nije predviđena planom HM. Dolazimo do skretanja za Hajdučku pećinu koja je KT5. Tu pravimo pauzu. Trasa maratona se sada penje ka vrhovima Vrata i Kobilja glava koji predstavljaju dve poslednje kontrolne tačke. Vrhovi su blizu jedan drugom, između njih malo gubite na visini. Postoji lep vidikovac ispred vrha Kobilja glava ali sami vrhovi nisu posebno interesantni. Odlaskom na Štubejsku stenu izgubili smo dosta vremena tako da eskiviramo ovaj poslednji uspon. Idemo putem koji je lakši ali i duži.
U Vitovnicu stižemo sa prvim sumrakom. Srećemo neke prijatelje koji su išli drugim putevima ili ispred nas. Imamo vremena koliko da pojedemo pasulj i popijemo po jedno Zaječarsko.
Na kraju 36,7 km i oko 1500m uspona. Hvala planinarima Vukana na toplom dočeku i odličnoj organizaciji, dok god bude ovako dolazićemo! Ako budemo mogli...
Fotografije:
Homoljski maraton 2015
Homoljski maraton 2013
Tri pećine, mart 2013
Homolje, proleće 2009
Нема коментара:
Постави коментар