Malo ću da poremetim hronologiju, pisaću gde sam bio posle mora a post o moru moraće malo da sačeka. Usled taktičko-operativnih problema nisam bio u mogućnosti da odem na veće visine ali varljivo leto je učinilo mogućim i šetnju na visinama ispod 1000m. Ista ekipa koja je prošle godine išla na Suvu planinu ponovo se okupila. Ovoga puta cilj je bio jednodnevna akcija na Ovčar i Kablar.
Ne znam ima li još neke dve planine da su toliko povezane, da se uvek pominju zajedno i da idu jedna uz drugu, kao što su Ovčar i Kablar. Pri tom su vrlo jasno razdvojene i nema dileme šta je čije. Morava ih je prividno odvojila, probivši klisuru između njih, ali ih je time zapravo sastavila i spojila u jednu celinu, moćniju i značajniju od svakog ponaosob. Pesma je samo ozvaničila ono što je Morava hiljadama godina stvarala. Između njih, oko izvora lekovite vode niklo je naselje kasnije nazvano Ovčar Banja (da se zna ko je viši...). Na tom mestu dve planine se toliko približavaju da se bukvalno naslanjaju na malenu banju koja je tolika kolika je, nema više prostora da se širi. Zato je čak 10 manastira uspelo da se uglavi na tom prostoru čineći jedinstvenu celinu koja u Srbiji još jedino na Fruškoj gori postoji. Izgradnjom brane u Međuvršju, nekoliko kilometara nizvodno od Ovčar Banje, tok Zapadne Morave je umiren, od reke je napravljeno jezero što je opet omogućilo izgradnju vikendica i restorana pored reke kao i upotrebu čamaca i brodića. Sve zajedno čini Ovčarsko-Kablarsku klisuru, jedan od najlepših detalja zemlje Srbije.
Ne želeći ni mi da ih razdvajamo, napravili smo plan da popenjemo obe planine. Baza je naravno bila Ovčar Banja. Parkirali smo kola ispod planinarskog doma Železničara, prešli viseći most, osvežili se na česmi i uputili se na vrh Ovčara. Prvo Ovčar pa Kablar, da izležavanje na stenama ostavimo za kraj.
Odmah na početku staze prolazimo pored manastira Preobraženje. Ne svraćamo, tek smo krenuli. Uspon nije naročito jak ali je konstantan, do vrha skoro da i nema ravnog dela. Staza uglavnom ide kroz šumu što otežava kretanje u letnje vreme, posebno kada nema vetra. Stižemo do još jednog manastira - Sretenje. Prolazimo iznad njega i konstatujemo da je dvorište vrlo lepo uređeno. Sa čistine na kojoj se nalazimo vidimo vrhove Kablara. Nastavljamo dalje i dolazimo do prevoja, sastajemo se sa putem sa južnih padina Ovčara. Tuda ćemo se vratiti a sada skrećemo levo, prelazimo preko velike livade i krećemo na završni uspon. Završni uspon na Ovčar vodi bivšim asfaltnim putem koji je toliko propao da asfalta ima samo u tragovima. Na vrhu su tri releja sa pratećom infrastrukturom, selo mu je prišlo prilično blizu tako da ni fenomenalni pogled (photo) sa vrha na meandre Morave neće promeniti utisak da je Ovčar za planinara suviše urban. Osim ako iz jednog davnog, lepšeg vremena ne nosi trajno u sebi sliku Ovčara koji se, sa sve antenom, moćno nadnosi i dominira poznatom okolinom. U tom slučaju Ovčar za njega ima posebno mesto i spreman je da mu oprosti i asfalt do samog vrha.
Sedimo neko vreme na vrhu, uživamo u pogledu, a onda idemo dalje. Silazimo u selo Dučaloviće, idemo putem svo vreme, uglavnom hvatamo desna skretanja i upućujemo se u pravcu trećeg manastira na Ovčaru - Sv.Trojice. Selo je lepo, vidici na sve strane, smeta jedino što svo vreme gazimo asfalt. Kada smo već napustili selo, nailazimo na uređeni izvor pored puta. Asfaltni put vodi tačno do manastira i zavšava se ispred kapije. I manastir Sv.Trojice je izuzetno lepo uređen. Da ne ulazim u oblast arhitekture, samo da kažem da mi se dopao kontrast zelenog travnatog tepiha i crvene fasadne cigle kojom je zvonik izgrađen. Cveće je prelepo, vidi se da je dosta truda uloženo u njegovo održavanje.
Pošto na kratko obiđemo manastir preskačemo čuvenu električnu ogradu i pored manastira ulazimo u šumu. Staza kroz šumu vodi sve do Morave. Ulazimo u Banju sa suprotne strane, kod auto-kampa. Pored kampa je vikend naselje koje deluje pomalo tužno, očito je da pamti bolje dane. Prelazimo celu Banju da bi se vratili do kola. Kratka pauza za osveženje i napadamo Kablar. Tačnije delimo se, nas dvoje žedni pešačenja posle dugih pauza idemo dalje a ovi što su se zasitili na mnogo većim visinama ostaju da meditiraju pored reke.
Kablar je čitavih 100m niži od Ovčara (889 vs 985) ali je divljiji i atraktivniji za planinarenje. Skoro vertikalne stene kojima se nadneo nad Banju kriju stazu, vrlo strmu ali van zimskih uslova savladivu bez posebne opreme. Samo vam je kondicija potrebna. Biramo ovu stazu iako postoji ona lakša i duža koja ide normalnim putevima. Posle nekog vremena stižemo do isposnice. Ugrađena u vertikalnu stenu, teško pristupačna, isposnica pored svog religijskog poseduje i svetovnu atraktivnost (photo). Zanimljivo je da je ugledate tek kada stignete do nje a da nisam uspeo da je lociram iz doline.
Od isposnice se veremo dalje i uskoro stižemo na prekrasan vidikovac zvani Devojačka stena. Zemlja Srbija prepuna je Devojačkih stena, Hajdučkih pećina i Jerininih gradova. Ova gleda pravo na Ovčar Banju, na žalost popodne nije pravo vreme da se odatle prave fotografije. Odatle do vrha ima nešto više od 200m uspona ali sada putem koji se u cik-cak približava vrhu.
Stižemo na vrh. Koliko god puta da sam tu dolazio, pogled na susedni Ovčar i onaj na meandre Morave ne prestaje da me fascinira. Vidljivost nije dobra ali pravim par obaveznih fotografija. Onda neko vreme uživamo u pogledu i tišini, tačnije udaljenim zvucima koji dopiru uglavnom od automobila. Kada proradi autoput, klisura i Banja će se odmoriti...
Silazimo severnom stranom, kroz zaseok Čvrkići, dužim ali mnogo lakšim putem. I još jednu kratku zanimljivost da ispričam pa završavam. Negde u jesen 2008., kada sam počinjao da planinarim, išao sam na Kablar i na ovoj stazi naišli smo na zanimljiv prizor. Pored puta, na otvorenom, stajao je smederevac a na njemu stari i isluženi televizor (photo). Tri godine kasnije ponovo sam tuda prošao. Šta su kiše, snegovi i ostali neprijatelji tv tehnike uradili tom televizoru možete videti ovde. Ponovo je prošlo tri godine i očekivao sam novi prizor ali postavka mrtve prirode beše sklonjena. Što je i dobro.
Na kraju 21km i oko 1400m uspona.
Nisam puno fotografisao, svestan da mi letnje vreme ne ide na ruku. Ipak album sam napravio, ima najviše fotografija manastira Sv. Trojice i sela Dučalovići. Ovaj kraj sam i ranije dosta fotografisao pa ko želi stavljam link na fotografije sa Panoramia. A i link na album iz aprila 2011. kada sam prešao skoro istu stazu sa planinarima Jelenka iz Pančeva. Eto, raspričao sam se malo više nego što sam planirao...
Fotografije 2014
Panoramio
Fotografije 2011
Ne znam ima li još neke dve planine da su toliko povezane, da se uvek pominju zajedno i da idu jedna uz drugu, kao što su Ovčar i Kablar. Pri tom su vrlo jasno razdvojene i nema dileme šta je čije. Morava ih je prividno odvojila, probivši klisuru između njih, ali ih je time zapravo sastavila i spojila u jednu celinu, moćniju i značajniju od svakog ponaosob. Pesma je samo ozvaničila ono što je Morava hiljadama godina stvarala. Između njih, oko izvora lekovite vode niklo je naselje kasnije nazvano Ovčar Banja (da se zna ko je viši...). Na tom mestu dve planine se toliko približavaju da se bukvalno naslanjaju na malenu banju koja je tolika kolika je, nema više prostora da se širi. Zato je čak 10 manastira uspelo da se uglavi na tom prostoru čineći jedinstvenu celinu koja u Srbiji još jedino na Fruškoj gori postoji. Izgradnjom brane u Međuvršju, nekoliko kilometara nizvodno od Ovčar Banje, tok Zapadne Morave je umiren, od reke je napravljeno jezero što je opet omogućilo izgradnju vikendica i restorana pored reke kao i upotrebu čamaca i brodića. Sve zajedno čini Ovčarsko-Kablarsku klisuru, jedan od najlepših detalja zemlje Srbije.
Restoran ispod planinarskog doma
Ne želeći ni mi da ih razdvajamo, napravili smo plan da popenjemo obe planine. Baza je naravno bila Ovčar Banja. Parkirali smo kola ispod planinarskog doma Železničara, prešli viseći most, osvežili se na česmi i uputili se na vrh Ovčara. Prvo Ovčar pa Kablar, da izležavanje na stenama ostavimo za kraj.
Odmah na početku staze prolazimo pored manastira Preobraženje. Ne svraćamo, tek smo krenuli. Uspon nije naročito jak ali je konstantan, do vrha skoro da i nema ravnog dela. Staza uglavnom ide kroz šumu što otežava kretanje u letnje vreme, posebno kada nema vetra. Stižemo do još jednog manastira - Sretenje. Prolazimo iznad njega i konstatujemo da je dvorište vrlo lepo uređeno. Sa čistine na kojoj se nalazimo vidimo vrhove Kablara. Nastavljamo dalje i dolazimo do prevoja, sastajemo se sa putem sa južnih padina Ovčara. Tuda ćemo se vratiti a sada skrećemo levo, prelazimo preko velike livade i krećemo na završni uspon. Završni uspon na Ovčar vodi bivšim asfaltnim putem koji je toliko propao da asfalta ima samo u tragovima. Na vrhu su tri releja sa pratećom infrastrukturom, selo mu je prišlo prilično blizu tako da ni fenomenalni pogled (photo) sa vrha na meandre Morave neće promeniti utisak da je Ovčar za planinara suviše urban. Osim ako iz jednog davnog, lepšeg vremena ne nosi trajno u sebi sliku Ovčara koji se, sa sve antenom, moćno nadnosi i dominira poznatom okolinom. U tom slučaju Ovčar za njega ima posebno mesto i spreman je da mu oprosti i asfalt do samog vrha.
Pogled sa Ovčara na zapad, ka Požegi
Sedimo neko vreme na vrhu, uživamo u pogledu, a onda idemo dalje. Silazimo u selo Dučaloviće, idemo putem svo vreme, uglavnom hvatamo desna skretanja i upućujemo se u pravcu trećeg manastira na Ovčaru - Sv.Trojice. Selo je lepo, vidici na sve strane, smeta jedino što svo vreme gazimo asfalt. Kada smo već napustili selo, nailazimo na uređeni izvor pored puta. Asfaltni put vodi tačno do manastira i zavšava se ispred kapije. I manastir Sv.Trojice je izuzetno lepo uređen. Da ne ulazim u oblast arhitekture, samo da kažem da mi se dopao kontrast zelenog travnatog tepiha i crvene fasadne cigle kojom je zvonik izgrađen. Cveće je prelepo, vidi se da je dosta truda uloženo u njegovo održavanje.
Dvorište manastira Sv.Trojice
Pošto na kratko obiđemo manastir preskačemo čuvenu električnu ogradu i pored manastira ulazimo u šumu. Staza kroz šumu vodi sve do Morave. Ulazimo u Banju sa suprotne strane, kod auto-kampa. Pored kampa je vikend naselje koje deluje pomalo tužno, očito je da pamti bolje dane. Prelazimo celu Banju da bi se vratili do kola. Kratka pauza za osveženje i napadamo Kablar. Tačnije delimo se, nas dvoje žedni pešačenja posle dugih pauza idemo dalje a ovi što su se zasitili na mnogo većim visinama ostaju da meditiraju pored reke.
Kablar je čitavih 100m niži od Ovčara (889 vs 985) ali je divljiji i atraktivniji za planinarenje. Skoro vertikalne stene kojima se nadneo nad Banju kriju stazu, vrlo strmu ali van zimskih uslova savladivu bez posebne opreme. Samo vam je kondicija potrebna. Biramo ovu stazu iako postoji ona lakša i duža koja ide normalnim putevima. Posle nekog vremena stižemo do isposnice. Ugrađena u vertikalnu stenu, teško pristupačna, isposnica pored svog religijskog poseduje i svetovnu atraktivnost (photo). Zanimljivo je da je ugledate tek kada stignete do nje a da nisam uspeo da je lociram iz doline.
Stižemo na vrh. Koliko god puta da sam tu dolazio, pogled na susedni Ovčar i onaj na meandre Morave ne prestaje da me fascinira. Vidljivost nije dobra ali pravim par obaveznih fotografija. Onda neko vreme uživamo u pogledu i tišini, tačnije udaljenim zvucima koji dopiru uglavnom od automobila. Kada proradi autoput, klisura i Banja će se odmoriti...
Silazimo severnom stranom, kroz zaseok Čvrkići, dužim ali mnogo lakšim putem. I još jednu kratku zanimljivost da ispričam pa završavam. Negde u jesen 2008., kada sam počinjao da planinarim, išao sam na Kablar i na ovoj stazi naišli smo na zanimljiv prizor. Pored puta, na otvorenom, stajao je smederevac a na njemu stari i isluženi televizor (photo). Tri godine kasnije ponovo sam tuda prošao. Šta su kiše, snegovi i ostali neprijatelji tv tehnike uradili tom televizoru možete videti ovde. Ponovo je prošlo tri godine i očekivao sam novi prizor ali postavka mrtve prirode beše sklonjena. Što je i dobro.
Njiva na Kablaru
Na kraju 21km i oko 1400m uspona.
Nisam puno fotografisao, svestan da mi letnje vreme ne ide na ruku. Ipak album sam napravio, ima najviše fotografija manastira Sv. Trojice i sela Dučalovići. Ovaj kraj sam i ranije dosta fotografisao pa ko želi stavljam link na fotografije sa Panoramia. A i link na album iz aprila 2011. kada sam prešao skoro istu stazu sa planinarima Jelenka iz Pančeva. Eto, raspričao sam se malo više nego što sam planirao...
Fotografije 2014
Panoramio
Fotografije 2011
Нема коментара:
Постави коментар