Idemo dalje: Julijski Alpi: Mala Mojstrovka, Prisojnik, Jalovec

Konačno, na red su stigli i Julijski Alpi. Plan je bio prilično ambiciozan i trebalo je da od svih vrhova krenem od Triglava, što mi sa jedne strane i nije bilo pravo. Ne bih ga naravno ostavljao za kraj, pošto kraj ne postoji, ali više sam voleo da krenem od nekih nižih vrhova, da Triglav malo posmatram sa strane... Ta želja mi se igrom slučaja ispunila. Prognoza za prva dva dana bila je toliko loša da smo skratili akciju i pošli dan kasnije. Triglav je otpao ali i Prisojnik je bio sasvim dovoljan da opravda odlazak, o Jalovecu i da ne govorim. Akciju je i ovoga puta odlično vodio Jovan Jarić a odlična je bila i grupa, skupljena iz raznih gradova Srbije.

Pogled na Trentski Pelc sa Vršiča

Krenuli smo kasno uveče u petak 04. avgusta. Loša prognoza za Alpe proširila se na celu Sloveniju koju su zahvatile žestoke poplave i do kraja nije bilo izvesno da li ćemo ići. Na prva dva dana nismo mnogo računali ali ponedeljak i utorak su obećavali lepo vreme. Putujemo od Beograda, preko Novog Sada, kod Iloka ulazimo u Hrvatsku, dalje idemo glavnim pravcem. Kiša je i nigde ne žurimo, u Jesenicama svraćamo u prodavnice, putovanje do doma traje pomalo neshvatljivih 14 sati.

Smešteni smo u Tičarjevom domu na planinskom prevoju Vršič. Toponim Vršič i dalje vezujem za biciklizam i čuvene Trke kroz Jugoslaviju kada je bio najteži i najpoznatiji brdski cilj. Put do njega vodi iz Kranjske Gore, dobar ali ne previše širok, sa puno serpentina jer treba se popeti na 1611m. Gore je mnogo lepo jer uprkos vrhovima i njihovim vrlo strmim padinama sa istočne i zapadne strane, otvara se prostor i pogled ka jugu tako da imate osećaj širine. Vršič je odlična baza za planinarenje, na sve akcije išli smo direktno iz doma, bus nismo videli do povratka.

Vršič, levo Tičarjev, desno Poštarev dom

Tičarjev dom je odmah pored puta (gornji objekat, slika desno) što znači da stvari nismo mnogo nosili. Ima mnogo lepu terasu, sve je čisto, hrana je odlična, pivo kakvo volite, svi zaposleni su bili vrlo ljubazni. Ipak, prvi mi je dom u Sloveniji i ne bih da ga ocenjujem, možda su i drugi takvi... Kada smo stigli bilo je oblačno ali bez kiše pa smo počeli da pravimo planove za neku kraću šetnju, izvor Soče ili Ruska crkva. Na žalost kiša je vrlo brzo počela pa smo ceo dan proveli u domu.

Mala Mojstrovka

Mala Mojstrovka (2.332m) je vrh na grebenu Mojstrovka. Greben se pruža pravcem severoistok-jugozapad, kreće od Vršiča i onda beži od njega. Mala Mojstrovka je prvi vrh na grebenu i leži tačno iznad Tičarjevog doma. Dalje se ređaju Velika Mojstrovka, Zadnja Mojstrovka i Travnik. Iako je mala, uspon nije lagan. Zapravo tamo ništa nije lagano osim da prošetate oko kola. Svaka malo duža šetnja podrazumeva jak uspon a vrlo često i veranje.

Mala Mojstrovka u sredini, deluje najviša, levo od nje Velika

Od doma smo krenuli asfaltom par stotina metara ka Kranjskoj Gori pre nego što smo ušli u stazu. Sa istog mesta polaze obe staze ka vrhu, levo via normale i desno via ferrata. Feratom smo se popeli a drugom stazom vratili. Pre nego što stigne do početka ferate, ta desna staza praktično obiđe Mojstrovku i prođe sa njene druge strane, iznad doline Tamar.

Sa druge strane grebena

Putokaza za feratu nema, neko reče da je tabla razvaljena. Ferata nosi naziv Hanzova pot i izgrađena je 1928. godine. Nije mnogo teška, ni tehnički ni kondiciono. Lagano smo je savladali i izašli na Malu Mojstrovku. Gore kad smo stigli oblaci su se već dobro navukli tako da nismo mogli dugo da uživamo u pogledu, napravili smo nekoliko fotografija, na brzinu nešto pojeli i požurili da se spustimo suprotnom stranom. Šteta jer pogled je fenomenalan na koju god stranu da se okrenete. Odmah pored vas je Velika Mojstrovka, ispod vas dolina Tamar i Planica na njenom početku, vidi se i Kranjska Gora a najbolji pogled je preko doline kojom put ide za Vršič, na susedne vrhove Prisojnik, Špik, Škrlaticu...

Pogled sa Male Mojstrovke

Silazak kreće siparom, kada ga prođete bude nešto lakše. Vreme se brzo razvedrilo pa uživamo u okolini. Posebno je lepo kada siđemo na Vršič, ima puno planinara i turista sa malom decom koji šetaju okolo ili sede na klupama. Stižemo u dom taman na ručak i planiramo kao i juče da odemo na izvor Soče. Ali kiša nam ponovo osujeti plan. Pada žestoko i uskoro se pretvara u grad. Mi smo dan ipak iskoristili i Mala Mojstrovka je bila idealan uvodu u ono što nas čeka. Izvor Soče od tog dana više nismo pominjali pa ni kiše više nije bilo...

Prisojnik

Ovo je već ozbiljniji vrh. Prisojnik ili Prisank visok je 2.547m i leži istočno od Vršiča. Tičarjev dom se nalazi tačno na liniji Mala Mojstorvka - Prisojnik. Preskočio sam njihov švedski sto za doručak jer nas je vrlo brzo čekala ferata. Makadamski put vodi nas prema pomenutom Poštarevom domu ali ne idemo do njega, ranije se odvajamo, kod table koja najavljuje feratu. Sa istog mesta polazi i normalna staza i njome ćemo se vratiti.

Nisam prošao puno ferata tako da moju ocenu primite sa rezervom. Čini mi se da tehnički nije puno teška ali kondiciono jeste. Ima jedan deo gde smo svi bočno puzali po mokroj i klizavoj steni i ima jedan vrlo uski deo, sulundar kako ga je jedna planinarka nazvala. Tu sam se uplašio da li ćemo i ja i ranac uspeti da prođemo ali spakovali smo se nekako. Ima nekoliko vertikala, na par mesta je problem da se pređe sa jedne sajle na drugu i to je to. Kondiciono mi se čini prilično zahtevnom, posebno jer se smenjuju deonice sa osiguranjem i deonice gde se slobodne krećete. Na ovim prvim uspori vas ono prevezivanje dok smo ove druge forsirali i one su me više umarale. I ima puno kamenja koje se lako pokrene, treba biti prilično obazriv.

Osim pogleda na dolinu ka Kranjskoj Gori, koji imate sve vreme dok se penjete, dva detalja sa ferate zaslužuju da se posebno pomenu. Prvi je Ajdovska deklica (slika desno), formacija ili oblik stena na jednoj vertikali koji neodoljivo podsećaju na ljudsko lice. Ajd je u slovenskoj mitologiji veliko natprirodno biće, ovo bi trebalo da bude njegova ćerka. Da li biste a da ne znate naziv rekli da je baš devojačko lice u pitanju, nisam siguran. Tek vrlo je intersantno i veliko i vidi se čim se približite steni Prisojnika.

Drugi detalj je okno, ogromni prolaz kroz stenu u obliku slova O, koji je i dao naziv ferati - Pot skozi okno. Ne vidite ga dok se penjete sve dok mu ne priđete dovoljno blizu. Onda ga ugledate visoko iznad vas pa se penjete do njega i na kraju prođete kroz njega. Kada stignete do okna, odozgo se na vas obrušavaju kapi vode i sve deluje kao u bajci. Na kraju je vertikalna deonica sa nogostupima kojom se izvlačite iz okna i završavate feratu. Moćno!

Iz okna izlazimo na vršni greben što naravno još uvek nije kraj priče, imamo još dosta da guramo. Ima i eksponiranih deonica pa se još par puta kačimo na sajlu. Već sam bio iscrpljen pa nisam nešto mnogo uživao u grebenu. To sam ostavio za sam vrh. Neverovatno je šta se sve vidi sa Prisojnika. Ne znam da li je on u samom središtu Julijskih Alpi ali mislim da odozgo vidite sve glavne vrhove - samo ako umete da ih prepoznate.

Pogled sa Prisojnika, Triglav u sredini i daljini

Silazak je stazom via normale ili kako neki od nas rekoše via nenormale. Težak, veći deo po steni, sa dosta otpenjavanja i ponekom sajlom. Sve vreme u dolini vidite lepu stazu ali šta sve treba proći dok ne stignete do nje! A i kada stignete, shvatite da je odozgo mnogo pitomije izgledala ima i na njoj kamenja i skrivenih opasnosti za zglobove. Na kraju vas čeka sipar ali njega prelazite već utabanom stazom.

Silazak sa Prisojnika

Dolazimo do već pomenute table i odatle imamo još malo do doma. Sunce još uvek obasjava terasu Tičarjevog doma pa odmah sedamo na klupe i poručujemo pivo. Neke stvari nemaju cenu, morate da ih zaslužite, tačnije da ih odradite. Popenjete feratu, onda do vrha Prisojnika, pa silazak, više od pola dana se lomatate po steni i onda kada sednete i natoče vam punu čašu Tuborga to je poseban osećaj, teško rečima opisiv. Fizički ste potpuno iscrpljeni ali psihički u ravnoteži kao hodač po žici.

Jalovec

Slovenci Jalovec zovu kralj slovenskih gora. Triglav je na državnom grbu ali Jalovec je na grbu planinarskog saveza Slovenije. Triglav je glavni, najviši, internacionalni, pomalo i jugoslovenski. Jalovec je njihov. Naravno da Slovenci nisu sebi odabrali neki lagan vrh. Čitao sam da je uspon prilično težak i nekako nisam bio siguran da ću stići gore, da ću imati priliku. Za Triglav sam uvek pretpostavljao da ću se već nekako ispeti (i dalje to mislim), puno se akcija organizuje, naći će se neka i za mene. Jalovec sam posmatrao kao nešto što može ali i ne mora da dođe. Na sreću, život bude nekad i pozitivno nepredvidiv pa sam Jalovec popeo na svom prvom odlasku na Julijske Alpe. I vrlo sam srećan zbog toga.

Jalovec (levo) i Mangart, foto sa Prisojnika, zoom naravno...

Originalni plan predviđao je, sasvim razumno, slobodan dan pred Jalovec. Vreme nas je kao što rekoh prinudilo da plan više puta menjamo tako da su se dan za danom namestili Prisojnik i Jalovec. Dvojicu drugara je to koštalo, morali su da odustanu zbog povreda.

Krenuli smo oko 6h što znači opet ništa od švedskog stola. Jalovec se nalazi u produžetku grebena Mojstrovka. Posle vrha Travnik (2.379) greben gubi na visini i završava se vrhom Šite (2.236). Tu ga od Jaloveca deli samo prevoj Jalovška škrbina. Prevoj je prelaz između dolina Tamar sa severne i Trenta sa južne strane grebena. Iz obe doline možete ići na Jalovec ali ako krećete od Vršiča onda idete stazom koja vodi iznad Trente.

U početku idemo blago nizbrdo što je dobro pošto mi jutarnji usponi nikako ne prijaju. Platićemo to naravno u povratku. Uglavnom idemo kroz šumu ali povremeno se otvara pogled na Trentu i vrh Bavški Grintavec koji je zatvara sa jugozapadne strane (slika levo). Jalovec ne vidimo sve do pred kraj ovog dvočasovnog zagrevanja. I kada ga budemo videli biće to iz lošeg ugla. Kasnije će biti pod oblakom i ako bi tražio lošu stranu ovog uspona, to je što ga ni jednom nismo onako dobro videli.

Dolazimo do raskrsnice gde birate da li ćete da idete mimo zavetišča pod Špičkom ili čez Jalovško škrbino. Odabrali smo za penjanje ovaj drugi pravac, nešto teži ili bolje reći zahtevniji. Ako kažete teži to implicira da je onaj drugi pravac lakši a pridev lak trebalo bi potpuno izbaciti iz upotrebe dok ste gore.

Od raskrsnice kreće jak uspon serpentinama kroz šumu. Iz šume izlazimo pravo pred stenu Jaloveca (slika desno). U trenutku vam se učini da je vrh relativno blizu ali onda shvatite da je stena ogrnomna, da je vrh negde u oblacima i na kraju pročitate na tabli da do njega ima još dva i po sata. Slovenačkih dva i po sata, koji obično budu duži od naših dva i po sata... Desno od te stene je već pomenuti prevoj Jalovška škrbina po kojoj pravac nosi ime a sa druge strane prevoja vrh Šite. Išli smo ka prevoju ali nismo stigli do njega, malo pre smo skrenuli levo i počeli da se penjemo.

U početku idemo ukoso ali brzo prelazimo na pravo uzbrdo. Klinovi nam dosta pomažu a na nekim mestima je postavljena i sajla. Pratimo markaciju, ona nam je garancija da ćemo negde ipak stići. Kada se umorimo pravimo pauzu na maloj zaravni. Neko reče da ima još 400m uspona. Ogromno mi je to zvučalo mada ni jednog trenutka nisam sumnjao da ćemo stići do vrha.

Jalovško sedelce ispred nas

Idemo dalje, još malo se penjemo stenom pa prelazimo na sipar. Njime stižemo do prevoja Jalovško sedelce. Prelepi prevoj ispod poslednje i najviše stene. Desno je ogroman procep kojim je ta stena odvojena od susedne. Levo vidimo susedni vrh Veliki Ozebnik. Na svakom drugom mestu predstavljao bi glavnu atrakciju ali ovde je potpuno u senci Jaloveca. Kraća pauza i napadamo tu poslednju stenu...

Već smo dobro u oblaku kada stignemo na glavni greben. Odatle vidimo i treću dolinu, Lošku Koritnicu. Zapravo vidimo je samo na trenutke, kada nam oblak dozvoli. Vrh još uvek ne vidimo ali polako i nepogrešivo idemo ka njemu. Slovenci su ga zaista krunisali. Kradem nečiju ideju i fotografišem se ispod te krune. Svi smo u prilično dobrom raspoloženju. Jako kompaktna ekipa svih trinaestoro stiže u manje od pet minuta razmaka. Hvatamo jednog Slovenca koji se niodakle pojavio iza nas da nas fotografiše. Oni su posebna kategorija, mnogo su brži od nas i mnogo opuštenije idu po ovim vrhovima, ne prave od Jaloveca ovoliku priču kao ja. Na žalost slabo šta se videlo odozgo zbog oblaka.

Silazak će biti i dug i naporan, naravno i opasan. Do Jalovškog sedelceta idemo istim putem a odatle drugim, oko Velikog Ozebnika i dalje prema Zavetišču pod Špičkom. Izgledalo je u početku da će ovaj pravac biti mnogo lakši nego onaj kojim smo se popeli, čak smo i štapove jednog trenutka otpimistički povadili. Ali onda je krenuo silazak niz stenu, dug i monoton. Ponegde sajle, ponegde otpenjavanje. Satima već svaki korak moraš da isplaniraš i jako je bitno zadržati koncentraciju.

Stena Špiček i ispod nje zavetišče

Špiček je vrh ili pre stena a zavetišče je kućica, sklonište ispod te stene. Ne idemo baš do njega već ranije savijamo i idemo nizbrdo. Tu praktično silazimo sa stene. I dalje ima kamenja, i dalje morate oprezno da se krećete ali je opet lakše. Imamo još puno da guramo do ranije pomenute raskrsnice. Kada dođemo do nje prelazimo na mekani šumski put. Pravo osveženje posle stene, ne smeta ni što je uglavnom uzbrdo. Idemo bez pauze, žurimo da stignemo na večeru. Pred kraj nailazimo na par mesta obezbeđenih sajlom, potpuno sam zaboravio da smo ih prešli to jutro. Stižemo pred dom posle skoro 12 sati pešačenja. Već je hladno za terasu ali na sreću večeru i pivo služe i unutra...

Na kraju...

Odlična akcija, odlično planirana, organizovana i izvedena. Puno sjajnih ljudi sam upoznao i nadam se da ću imati zadovoljstvo da se ponovo družim sa njima. Tri vrha smo popeli, išli smo iz dana u dan na sve teže i atraktivnije. Jalovec mi je do sada verovatno najveći skalp koji sam skinuo. Sada sam se malo ohladio ali dve nedelje me je držala euforija, hladio sam se i oporavljao u zavičaju i u Katićima. Ima nekih indicija da će ova priča uskoro dobiti i drugi deo...