Idemo dalje: Julijski Alpi: Triglav i nekoliko manjih vrhova

Potpuno opčinjen vratio sam se sa svog prvog planinarenja po Julijskim Alpima i jedino što sam želeo bilo je da ponovo odem tamo. Sređivao sam fotografije i trekove, gledao mape i pisao blog, ono što inače radim kada se vratim. Proučavao sam Julijske Alpe, gledao gde sam bio ali mnogo više gde nisam i gde bi bilo dobro otići. Uvek pravim nove planove ali valjda nikada nisam toliko razmišljao o ponovnom odlasku. Možda zato što sam znao da je izvodljivo jer je Jelenak iz Pančeva uskoro organizovao akciju. Da smo bili na Triglavu, da nas kiša nije omela, ne bi imalo smisla ići ponovo. Ovako je i te kako imalo smisla. Oklevao sam malo, nikada se nisam toliko brzo vratio na neku planinu, čak ni na one mnogo bliže. Onda sam se čuo sa Đerom pa sa Piperskim, potvrdili su mi da ima jedno slobodno mesto i eto...

Pomalo apsurdno ali mnogo više sam se radovao ponovnom nego prvom odlasku. Možda zato što sam znao gde idem, možda i zato što je prognoza bila idealna za sva četiri dana. Prethodni put kiša nam je skoro otkazala akciju i do kraja nas držala u neizvesnosti. Krenuli smo u četvrtak 7. septembra oko 10h iz Beograda, iz Pančeva nešto ranije. Dnevna vožnja do Mihovog doma gde stižemo kasno popodne i gde ćemo provesti sledeće dve noći. Dom se nalazi negde između Kranjske Gore i Vršiča. Ima vrlo lep pogled (na greben Škrlatice) i ima lepo dvorište ali to je slučaj sa skoro svim planinarskim domovima tamo.

Šetnja oko Vršiča

Prvog dana grupa je išla na Prisojnik, istim putem kao mi mesec dana ranije, i naravno da nisam želeo da im se pridružim. Triglav jeste bio glavni adut da krenem ponovo u Sloveniju ali tek malo slabiji bio je taj prvi dan koji sam dobio sebi na volju, da ga isplaniram i iskoristim kako želim. Vrlo retko mi se to dešava, obično jurim da popenjem svaki vrh koji je u ponudi. Ideja je bilo puno, pravio sam planove i za lepo i za loše vreme, ako grupa pođe suviše rano ujutru, ako ipak nađem negde da gledam polufinale SP... Proučavao sam i red vožnje autobusa koji preko Vršiča ide za Bovec tako da je malo nedostajalo da kao onaj magarac između dva plasta sena ostanem na Vršiču gledajući i levo i desno. Na kraju sam odabrao vrh Slemenova špica kao glavni cilj, videćete kasnije i zašto.

Ispratio sam grupu do table za feratu i nastavio putem do Poštarevog doma. Neposredno iznad njega ima lep vidikovac ali sve šta se sa njega vidi već sam video i zato žurim dalje.

Poštarev dom, iza njega Mala Mojstrovka

Vraćam se na put i hvatam istu onu stazu koja vodi na Malu Mojstrovku. Dolazim na prevoj Vratca, saznao sam u međuvremenu kako se zove, na kome imate putokaze za Malu Mojstrovku levo i Slemenovu špicu pravo. Nigde ne piše da i desno ima staza i da vodi do vrha odmah iznad prevoja. Staza nije markirana ali je vrlo jasna i samo treba da uočite njen početak, malo sakriven žbunjem. Dalje je bez problema pratite do vrha. Nema potrebe za sajlama i klinovima ali nije ni sasvim laka, morate biti oprezni. Posle 150m uspona stižem na vrh Prednje Robičje.

Vrh Prednje Robičje, iza Mojstrovka

Pošto je u produžetku grebena vrh Zadnje Robičje, pretpostavljam da se ceo greben zove Robičje. Pruža se istim pravcem kao greben Mojstrovka od koga ga deli pomenuti prevoj Vratca. Vrh je obeležen piramidom od kamenja u koji je pobodena suva grana. Ima i knjiga u koju sam se upisao. Odličan je pogled na Mojstrovku. Na Google Earth deluje da može lagano da se prošeta do suprotnog kraja grebena ali uživo je to mnogo drugačije pa sam odmah odustao.

Vratio sam se na Vratcu i nastavio stazom ka Slemenovoj špici. Ova staza (slika desno) je najpitomija kojom sam prošao ove godine na Julijskim Alpima. Neki bi rekli i najlepša. Uglavnom je ravna, laka za hodanje i vodi kroz retku četinarsku šumu, često otvorenu prema okolnim vrhovima. Čak ni poslednji deo, izlazak na vrh, nije ni malo zahtevan.

Slemenova špica visoka je za Alpe skromnih 1.911m ali zauzima izuzetan položaj iznad doline Tamar. Dolina je u svom gornjem delu zatvorena sa jedne strane grebenom Mojstrovka a sa druge grebenom Ponca. Isturen položaj vrha omogućava vam pogled na oba grebena a pored toga i na dolinu ispod vas, Planicu na početku doline, mesto Rateče iza Planice, dva visoka vrha u Austriji - Dobratsch i drugi koji nisam identifikovao... Ono zbog čega sam najviše došao, to je veličanstena slika Jaloveca koji se uzdiše na samom vrhu doline, spajajući dva pomenuta grebena. Već sam pisao da smo ga popeli a da ga nismo pošteno videli izdaleka. Zato sam ga sada fotografisao odakle god bih ga video. Slemenova špica kao da je napravljena da se sa nje gleda Jalovec.

Jalovec sa Slemenove špice (zoom)

Sve ovo čini Slemenovu špicu prilično posećenim vrhom. Idealan ako ne možete ili nećete na neke više i ekstremnije ili ako hoćete samo da uživate bez izlaska iz zone komfora. A i takvih planinara i turista tamo ima sasvim dovoljno.

Do prevoja Vratca vraćam se stazom ispod Mojstrovke, što ne morate da radite, možete istim putem nazad. Malo imam penjanja po siparu ali ništa strašno. Spuštam se na Vršič i idem na pivo do Tičarjevog doma. Sedim na terasi dok sunce prijatno greje. Vršič je pun automobila i motocikala, biciklista i planinara. Registracije iz svih okolnih zemalja. Lepo mi je a istovremeno me neka muka hvata, shvatam da je na Vršiču i u drugim sličnim mestima Slovenije ovako bilo i proteklih trideset godina, neko je živeo dok smo mi urlali i tukli se kim smo stigli. Uređena zemlja i uređeni nacionalni park sa jasno i logično definisanim pravilima, ne pada im na pamet da grade staklene vidikovce na najlepšim vrhovima.

Kada mi bude dosta lenčarenja, krećem nazad ka Mihovom domu. Staza u početku prilično koketira sa asfaltnim putem, beži od njega pa mu prilazi, neko vreme idu zajedno, da bi se u drugom delu odvojila i išla kroz šumu. Usput obilazim Rusku kapelu i vojničko groblje.

Put preko Vršiča gradili su ruski vojni zarobljenici u prvom svetskom ratu. U ratovima često treba obaviti neke teške a bitno poslove, u ovom slučaju povezati doline Save i Soče, i zarobljenici uvek dobro dođu. Snežna lavina koja je naišla 8. marta 1916. pobila je veliki broj zarobljenika i nekoliko stražara. Osim njih, tokom gradnje puta stradalo je ili umrlo još puno zarobljenika pa su njihovi drugovi podigli kapelu njima u čast. Pored kapele je grobnica sa piramidom iznad nje. Za kapelu sam znao ali ne i za groblje stradalih u lavini koje se takođe nalazi pored puta ali znatno bliže Vršiču. Ograđeno je drvenim balvanima, tek nekoliko grobova se prepoznaje, polako se gubi kao i sećanje na davno preminule vojnike...

Triglav

Sajt hribi.net prikazuje čak 27 različitih pravaca kojima se može stići na Triglav. Osim po težini uspona, pravci se razlikuju i po tome koliko su početne tačke dostupne. Za nas odavde, koji uglavnom idemo u većim grupama i nemamo vremena za bacanje, dolina Vrata jedan je od najčešćih izbora za start. Kroz dugačku i prilično usku dolinu, kao i kroz mnoge slične, vodi samo jedan put koji polazi iz Mojstrane. Uhvatite pravac u ovom gradiću i vozite do kraja asfalta.

Aljažev dom, iznad Triglav

Zapravo pre nego što stignete do kraja zaustaviće vas zbog naplate parkinga. Mi smo stigli pre svitanja i bilo je prilično živo, automobili su pristizali jedan za drugim a jedan radnik je pomagao da se rasporede sa obe strane puta. Neposredno iza parkinga su tri planinarska doma. Prvo nailazite na Šlajmerjev dom, zatim na najstariji i najpoznatiji Aljažev dom i odmah iza njega na novi Gustlnov dom.

Odatle do Triglava vode tri pravca. Podelili smo se u dve grupe. Mogao sam da biram između Tominškovog i Bambergovog puta. Piperski je vodio prvi, Đera drugi pravac. Odabrao sam ovaj drugi, poznat i kao čez Plemenice. Treći pravac, čez Prag, ostavili smo za silazak. Čez Plemenice bi trebalo da je najteži od tri pravca, vremenska norma mu je najduža a valjda ima i najviše eksponiranih deonica. Ono što ga po meni najviše razlikuje od druga dva jeste što ne prolazite pored doma na Kredarici već vrhu Triglava prilazite sa suprotne strane. To vam uskraćuje mogućnost da u slučaju lošeg vremena ili nekog drugog razloga prekinete uspon i nastavite ga sutradan.

Zašto sam izabrao čez Plemenice? Jer sam u mogućnosti, što bi rekao onaj branilac mosta. Tri su zapravo razloga: atraktivna staza, manja gužva i pre svega idealno vreme koje smo sve vreme imali. Nebo je bilo potpuno čisto, bez ikakve šanse da padne kiša, pa ono što sam naveo kao glavnu razliku pravaca nije bilo od značaja - kad ako ne sad! Da li sam pogrešio u izboru? Do prevoja Luknja mislio sam da jesam, odatle sam znao da nisam. Nego da krenem redom...

Prevoj Luknja

Dolina Vrata na svom gornjem kraju potpuno je zatvorena visokim grebenima dva najviša vrha Slovenije: Triglava sa leve i Škrlatice sa desne strane. Skoro potpuno jer između ova dva grebena leži na uski prevoj Luknja preko koga možete preći i spustiti se u dolinu Trenta. Naravno, retko ko to radi, obično ko se ispenje na Luknju nastavlja ka nekom od vrhova, uglavnom ka Triglavu. Od Aljaževog doma do Luknje ima skoro 800m visinski. Jak uspon, rano jutro i posebno mali incident u kome su mi pukla oba štapa (pre svega zbog zamora materijala, trebalo je na vreme ih zameniti...) uticali su da mi ovaj deo prilično teško padne. Psihički možda i više nego fizički. Razmišljao sam koje su mi opcije ako odustanem ali na sreću nisam mnogo sebe slušao, išao sam dalje i stigao na prevoj.

Na Luknji stavljamo opremu, šlemove, pojaseve i sve ostalo i posle kraće pauze napadamo najeksponiraniji i verovatno najteži deo staze. Ovo mi više prija, guram lagano uzbrdo i polako se gube sve sumnje u izbor pravca i to da ću stići do vrha. Ali kada se završi deo osiguran sajlama i kada pređemo na obično pešačenje, počinjem ponovo da zaostajem za grupom. Stižem ih na uzvišenju gde se ovaj jak uspon završava i gde većina planinara pravi pauzu. Uspevam da ubedim Đeru da se razdvojimo, meni je njihov tempo suviše jak a nije mi problem da nastavim sam. Ne bih tako nešto predložio negde u pustoši Golije ili Stare planine ali ovde je sve otvoreno i osim nas ima još puno planinara. Doduše uglavnom ih propuštam ali uhvatio sam svoj tempo i siguran sam da ću savladati još tih 500-600m uspona.

Sledi mnogo mirniji teren, skoro ravan na nekim deonicama. Ipak, opuštanja nema, nađe se i tu poneka sajla. Postigao sam već solidnu visinu pa imam odličan pogled na susedne vrhove. Jalovec i Mangart prepoznajem, desno od njih i nešto bliže su Prisojnik i Razor, ostale još nisam pohvatao. Ispred su dve ili tri velike stene. Jedna od njih je Triglav ali ne znam odmah koja dok me staza ne usmeri pravo ka njoj. Nisam uočio Morbegnu, vojno utvrđenje u fazi propadanja i urušavanja za koje piše da u njega ulazite na sopstvenu odgovornost. A kad sam već pomenuo odgovornost moram da naglasim da su oba pravca kojima sam prošao vrlo dobro obezbeđeni, gde god je malo kritičnije postavljeni su sajla ili klinovi. I markacija je odlična. Sve ostalo je do vas...

Sipar ispod stene Triglava

Stižem do stene Triglava. Moćno izgleda. Ispred ili ispod nje je dugački sipar koji treba preći. Lakše bi bilo sa štapovima ali guram i bez njih. Kada savladam sipar ulazim u stenu, u pravom smislu reči. Sledi skoro vertikalni uspon i izlazak na najviši greben, tačnije na Trigavsku škrbinu. Sada vidim i drugu stranu, dom Planiku za koji sam pogrešno mislio da je onaj na Kredarici. Vidim i kolonu planinara koja dolazi iz drugog pravca i znam da sam skoro na vrhu. Ipak nije gotovo, još nekoliko sajli treba proći...

Triglav

Na vrhu ima možda i stotinu planinara. Lepo je vreme pa niko ne žuri sa silaskom. Vrh je jako karakterističan sa onim Aljaževim skloništem i toliko puta sam ga video na fotografijama da uopšte nemam osećaj da sam prvi put tu - slično kao kada sam izašao na Jezerce. Ne samo to, i ovde kao na vrhu Maja Jezerce imam onaj osećaj kao kada završite nivo u video igrici.

Mislim da me je Triglav čekao od prvog dana planinarenja. Da mi je neki glas pri svakom popetom značajnijem vrhu šaputao: ok, a Triglav? Rođen sam i odrastao u državi koja je znala svoje granice, najdužu reku i najvišu planinu. Bio je ne samo najviši vrh Jugoslavije, već i jedan od njenih simbola, svi smo napemet znali njegovih 2.864 metra. Kao što smo znali da je Ćosić najbolji košarkaš, tako smo znali da je Triglav najviša planina i to je valjda ostalo u meni. Eto, nisam baš žurio da se sretnemo, dugo već godina planinarim, rekli bi neki da sam se dugo pripremao...

Odmaramo, okrepljujemo se, fotografišemo sebe i druge, muvamo se po vrhu... Stižu polako i drugari iz druge grupe. Svraćali su u dom pa se onda zaglavili usled gužve na stazi. Onda se spuštamo do doma, do Malog Triglava grebenom a zatim pravo nizbrdo. Silazak nije jednostavan, stene su uglačane i klizave, strmo je a već ste umorni i emotivno ispražnjeni. Planinari se još uvek penju pa se razmimoilazimo na uskom prostoru. Postaje dosadno, nikad stići i to je ono što može da bude opasno.

Dom na Kredarici

Dom na Kredarici ili ispod Kredarice je institucija za sebe. Ogroman, pun planinara ali i muzičara jer taj vikend je bio neki festival slovenačke harmonike. Naravno, i muzičari su se popeli kao i mi, u Sloveniji su svi pomalo planinari. Sedimo na terasi dok nam vreme to dozvoli, pijemo Union, večeramo i polako privodimo dan kraju...

Silazak sa Triglava

Ustajemo rano i krećemo pre svitanja. Triglav je u mraku ali na nekoliko mesta vidi se svetlo lampi, neki su rešili da gore dočekaju izlazak sunca. Nas četvorica idemo pre ostataka grupe, ideja je da siđemo do doma Valentin Stanič i popenjemo dva obližnja vrha. Usput ćemo simbolično overiti i vrh Kredarica. Malo se mučimo dok u mraku ne pogodimo stazu ali markacija nas dovodi do sledećeg doma, znatno manjeg od onog u kome smo proveli noć.

Vrhovi Visoka Vrbanova špica i Begunjski vrh su oba na pola sata od doma. Idemo prvo na ovu špicu i tamo dočekujemo izlazak sunca. Prizori su zaista impresivni, neke od njih sam manje ili više uspešno zabeležio fotoaparatom. Posebno je dobar pogled na oštri vrh Rjavina u blizini. Nismo ni prvi ni jedini na vrhu. Dve žene silaze dok se mi penjemo a iza nas će stići veća grupa.

Ne želim da idem na Begunjski vrh, potpuno mi dovoljno ono što sam video. Njih trojica će nastaviti a ja sa vraćam do doma Valentin Stanič, kupujem ne baš jeftinu flašu od pola litra vode. Sedam na klupu ispred doma, sunce me greje, obasjava i Triglav na koga gledam kada se okrenem desno a onda zatvaram oči i provodim vreme u nekom prijatnom polusnu...

Idemo brzo, spuštamo se pravcem čez Prag. Grupa je ispred nas, žurimo da ih stignemo ili bar da ne zaostanemo. Puno planinara dolazi nam u susret. Silazak nije preterano zahtevan ali je jako dug. Sve vreme je oštar nagib i nemate lakih deonica tako da se posle nekog vremena umorite i fizički i psihički. Dve teže vertikale i onda mislite da ste tu ali i na samom kraju ima strm deo obezbeđen klinovima, jako puno koncentracije je potrebno.

Konačno stižemo do Triglavske Bistrice. Voda je bistra i hladna. Osvežavamo se nastavljamo putem do kola. Vreme je i dalje lepo, dolina je lepa, i šuma i vrhovi sada visoko iznad nas i planinarski domovi... Da će lepota spasiti svet ne verujem ali ja sam se otud vratio drugačiji, rekao bih bolji.