Vremena nemam baš puno a tema za pisanje na sreću ima sve više. Zato će ovaj post biti relativno kratak i uglavnom će se oslanjati na jedan drugi koji sam pre tri godina napisao: Upoznavanje sa Južnim Karpatima. Ako vas zanima gde smo onda ali i sada bili, toplo preporučujem da prvo njega pročitate ili bar uvodni deo pošto ću ovde tu uvodnu priču preskočiti. Taj post zaista predstavlja moje upoznavanje sa Južnim Karpatima ili Transilvanijskim Alpima. Sam naslov jasno je implicirao da nameravam ponovo da dođem mada nisam baš planirao isti vrh da penjem. Ali ovoga puta iz suprotnog pravca što je uvek drugačije.
Od Raušora do Retezata (misliću u daljem tekstu na vrh, ne na planinu) može se popeti na tri načina. Levi pravac zapravo i ne vodi ka Retezatu već ka dolini Stanišoara i planinarskom domu Pietrele. Da bi stigli do nje morate preći preko grebena koji se sa vrha spušta ka severu i kada ga dostignete možete okrenuti desno i njime doći do vrha. Raskrsnica je uredno obeležena kao i staza do Retezata. Ovim pravcem smo se vratili pa je na slici ucrtan u gornjem delu, žutom bojom. Grebenom smo se spustili 2015. godine ali nismo bili oduševljeni, težak teren a ništa novo ne vidite, što na vrhu niste videli.
Kao što sam već rekao Retezat predstavlja trostruki toponim. Označava planinu, jedan od vrhova te planine i nacionalni park. Planina pripada Retezat-Godenau grupi i nalazi se na zapadnom kraju venca Južnih Karpata. Vrh Retezat se nalazi na obodu planine, jedan je od pristupačnijih pa moguće i da zato deli ime sa samom planinom. Prethodni put prišli smo mu sa severa, iz doline Stanišoara. Dolina je oivičena sa dva grebena koji se pružaju pravcem sever-jug. Na zapadnom leži vrh Retezat. Prešli smo celu dolinu i popeli se na greben kada smo već prošli pored vrha, onda se malo vratili. Ovoga puta Retezatu prilazimo sa suprotne strane tog grebena.
Trekovi 2015 (crveni) i 2018 (žuti)
Krećemo u 22h iz Beograda i tih 300 km do Raušora prelazimo za neprihvatljivo dugih osam sati. Tri stvari su protiv Rumunije: jezik, valuta i granični prelaz. Sve ostalo je za. Vozimo se preko Rešice i Karansebeša a onda dolazimo do sela vrlo čudnog i još teže izgovorljivog naziva Sarmizeđetusa. Iza sela skrećemo desno i penjemo se do Raušora. Raušor je klasično planinsko turističko mesto. Hoteli i pansioni i bar jedna ski staza. Zašto je tu nastalo, nije mi baš jasno. Nisam primetio da se njegova lokacija ni po čemu izdvaja iz okoline. Nema neki pogled, nije na prevoju, obično mesto na padinama Retezata.
Desni pravac pravi blagi polukrug i ide zapadnim grebenom, iznad doline koja leži između Raušora i vrha. Tom dolinom ide srednji pravac, najkraći ali i najstrmiji. I upravo taj srednji pravac smo odabrali. Težak je pošto pređete nešto malo više od 6km a popnete 1300m. Prvi deo ide kroz šumu, dosta jak uspon ali je zemlja pod nogama. Kada izađemo iz šume uspon je blaži ali pojavljuje se kamenje, veliko.
Glavno obeležje Retezata, ono što ga razlikuje od drugih planina, upravo su ti ogromni kameni blokovi ili stene. Uglavnom su čvrsto upakovani jedan do drugog i gornji deo planine je prekriven njima, ne možete ih izbeći. Prilično vam otežavaju kretanje koje se svodi na prelaske sa jedne na drugu stenu. Svaki korak je potenicijalno opasan plus što se često penjete i silazite a to vam neće ući u ukupnu visinsku razliku. Da ne pominjem stalni izbor pravca kretanja pošto jedinstveni uglavnom ne postoji.
Naravno, nije tako crno. Tu je bistri planinski potok koji teče pored nas. Samo njegov žubor je dovoljno osveženje. Tu je plavo i vedro nebo, tu je sunce i uprkos jakom usponu odlično se osećamo.
Ispod samog vrha leži jezero Stevia. Staza ne vodi pored njega, morate se odvojiti nešto ranije na desno. Skretanje je obeleženo ali nije loše imati gps. Jezero se ne vidi odmah jer je malo zavučeno a i nije baš bogato vodom u ovo doba godine. Voda je inače neverovatno bistra i mirna. Okruženo je svojevrsnim prirodnim amfiteatrom i na prepodnevnom suncu pruža vrlo lep prizor, uostalom kao i skoro sva lednička jezera.
Vraćamo se do mesta gde smo skrenuli ka jezeru i uključujemo se na glavni trek. Vrlo brzo kreće uspon na greben. Kada ga dostignemo vidimo sa njegove druge strane dolinu a preko nje ostale vrhove planine Retezat. Najviša Peleaga, Papuša i ostali, svi su pod teškim oblacima. Na sreću, izgleda da se ne kreću ka nama. Pravimo kraću pauzu i krećemo ka vrhu. Staza je sve vreme kamenita a pred kraj i prilično strma. Stižemo do već viđenog vrha sa tablom na kojoj piše Vârful Retezat 2485m.
Zasluženi odmor na vrhu. Ima nas iz raznih klubova pa dok svako razvije svoju zastavu i fotografiše se, to zna da potraje. Onda se spuštamo na suprotnu, južnu stranu. Taj greben vodi do sledećeg i nešto nižeg vrha Bukura (2433m). Na prevoju, gde je greben najniži, odvajamo se na levo i spuštamo u dolinu Stanišoara, na istoimeno jezero. Nas petoro smo pokušali da odemo do vrha Bukura, odvojili se od grupe ali onda smo na osnovu table sa informacijom o udaljenosti procenili da nemamo dovoljno vremena. Mislim da nismo pogrešili.
Jezero Stanišoara je dosta veće od Stevije. Leži na gornjem kraju istoimene doline, ispod nedostignutog vrha Bukura. Pravimo dugu pauzu, izuvamo se i ulazimo u vodu, uživamo u sunčanom i mirnom danu. Onda idemo dalje, spuštamo se širokom dolinom. Već sam pisao o lepoti doline Stanišoara, isti utisak i sada nosim. Na njenom kraju staza se račva, desni krak ide ka domu Pietrele a mi hvatamo levi krak kojim se ponovo penjemo na taj severni greben Retezeta i to je onaj levi pravac sa početka priče.
Dotle je sve bilo sve u redu a onda je počelo da grmi. Nekako rafalno je pucalo, nismo mogli da odredimo sa kojih se sve strana čuje. Najgore je bilo ispred nas, tamo je već padala kiša. Situacija gde vam je jasno da ne možete da pobegnete, samo može nebo da vas poštedi. I poštedelo nas je, kiša je izmicala dok smo joj se mi približavali. A kada smo sišli malo niže, videli smo da nije padala kiša već grad, kuglice leda još uvek su ležale u gomilama pored puta. Nikad ne znate da li se isplati požuriti ili sačekati, višestruko se isplatilo vreme provedeno pored jezera. Stižemo i skupljamo se u Raušoru...
... a zatim se vozimo nazad u Sarmizeđetusu. Na Google Earth mesto je izgledalo pristojnije. Moguće da mu nismo dali šansu ali ništa me nije privuklo da prošetam predveče. Smeštaj je zato bio vrlo pristojan. Čiste sobe, udobni kreveti, topla voda, posuđe da savladamo hranu koju smo poneli sa nama. Da je bilo menjačnica, možda bi i otišli negde na večeru.
Sutradan odlazimo u Temišvar. Gde bi planinari nego u Dekatlon. Pronalazim brzo šta mi treba i zatim rešim da ipak odem do centra grada iako ima više od pola sata hoda. Problem je ograničeno vreme, ne udaljenost. Hoću da vidim dokle su stigli sa sređivanjem starog Trga ujedinjenja. Poslednji put kada sam bio u Temišvaru, bio je potpuno raskopan. Sada je vraćen u normalno stanje a prvi put sam video obnovljenu fasadu vladičanskog dvora Srpske pravoslavne crkve. Skele su premeštene na Kuću sa lavovima, verovatno poslednju nerenoviranu zgradu na trgu. Polako ali sigurno Temišvaru se vraća nekadašnji sjaj.
Krećemo rano iz Temišvara ali granicu brzo prelazimo pa ima vremena i za pauzu u Vršcu. A Vršac je opet druga priča. Priča o Retezatu nadam se imaće i treći deo, možda već sledeće godine. U toj priči će se, opet se nadam, naći i Peleaga, najviši vrh planine Retezat. Već smo počeli da pravimo planove...
Da, akciju su zajednički organizovali Vlada iz Azimuta i Dobrica iz Jelenka. Uspešno, kao i ranije, kao i ubuduće.
Fotografije
Naravno, nije tako crno. Tu je bistri planinski potok koji teče pored nas. Samo njegov žubor je dovoljno osveženje. Tu je plavo i vedro nebo, tu je sunce i uprkos jakom usponu odlično se osećamo.
Jezero Stevia
Ispod samog vrha leži jezero Stevia. Staza ne vodi pored njega, morate se odvojiti nešto ranije na desno. Skretanje je obeleženo ali nije loše imati gps. Jezero se ne vidi odmah jer je malo zavučeno a i nije baš bogato vodom u ovo doba godine. Voda je inače neverovatno bistra i mirna. Okruženo je svojevrsnim prirodnim amfiteatrom i na prepodnevnom suncu pruža vrlo lep prizor, uostalom kao i skoro sva lednička jezera.
Vraćamo se do mesta gde smo skrenuli ka jezeru i uključujemo se na glavni trek. Vrlo brzo kreće uspon na greben. Kada ga dostignemo vidimo sa njegove druge strane dolinu a preko nje ostale vrhove planine Retezat. Najviša Peleaga, Papuša i ostali, svi su pod teškim oblacima. Na sreću, izgleda da se ne kreću ka nama. Pravimo kraću pauzu i krećemo ka vrhu. Staza je sve vreme kamenita a pred kraj i prilično strma. Stižemo do već viđenog vrha sa tablom na kojoj piše Vârful Retezat 2485m.
Dotle je sve bilo sve u redu a onda je počelo da grmi. Nekako rafalno je pucalo, nismo mogli da odredimo sa kojih se sve strana čuje. Najgore je bilo ispred nas, tamo je već padala kiša. Situacija gde vam je jasno da ne možete da pobegnete, samo može nebo da vas poštedi. I poštedelo nas je, kiša je izmicala dok smo joj se mi približavali. A kada smo sišli malo niže, videli smo da nije padala kiša već grad, kuglice leda još uvek su ležale u gomilama pored puta. Nikad ne znate da li se isplati požuriti ili sačekati, višestruko se isplatilo vreme provedeno pored jezera. Stižemo i skupljamo se u Raušoru...
Posle Retezata
... a zatim se vozimo nazad u Sarmizeđetusu. Na Google Earth mesto je izgledalo pristojnije. Moguće da mu nismo dali šansu ali ništa me nije privuklo da prošetam predveče. Smeštaj je zato bio vrlo pristojan. Čiste sobe, udobni kreveti, topla voda, posuđe da savladamo hranu koju smo poneli sa nama. Da je bilo menjačnica, možda bi i otišli negde na večeru.
Vladičanski dvor u Temišvaru na Trgu ujedinjenja
Krećemo rano iz Temišvara ali granicu brzo prelazimo pa ima vremena i za pauzu u Vršcu. A Vršac je opet druga priča. Priča o Retezatu nadam se imaće i treći deo, možda već sledeće godine. U toj priči će se, opet se nadam, naći i Peleaga, najviši vrh planine Retezat. Već smo počeli da pravimo planove...
Da, akciju su zajednički organizovali Vlada iz Azimuta i Dobrica iz Jelenka. Uspešno, kao i ranije, kao i ubuduće.
Fotografije
Нема коментара:
Постави коментар