Fruška gora u decembru

Svake godine početkom decembra Steva Muškinja, planinar iz Novog Sada, organizuje akciju na Fruškoj gori. Krenu njegovi Novosađani, Vlada povede pun bus iz Beograda a bude i poneki planinar iz drugih gradova. Ovo svake godine što se mene tiče znači treća godina, ne znam pre toga dal' se nešto događalo. Bio sam 2011. i ove godine, prethodnu sam propustio.
Volim da idem na ovu akciju. Prvi razlog je što u to doba godine nema mnogo dužih tura. Drugi je što cenim Stevin trud i ono što radi. Sve je protiv njega, i najlošije vreme u godini za šetanje i ne baš posebno atraktivna planina. On se trudi da iz nje izvuče maksimum i svake godine vodi nekom novom stazom.

2011
Pre dve godine krenuli smo iz samog Beočina. Prolazimo pored vile (ili dvorca, kako ga još nazivaju) porodice Špicer. Podignuta je 1898. za nemačku porodicu koja je bila jedan od vlasnika cementare. Arhitekta Imre Štajndl poznat je po zgradi parlamenta u Budimpešti. Korišćena je kao scenografija u nekim filmovima a danas je u očajnom stanju, prepuštena vremenu, iako je još davne 1997. proglašena za spomenik kulture (ako se nešto nije promenilo za ove dve godine). Ne bih da se bavim nagađanjem ali pare definitivno nisu problem pošto sam viđao neke druge objekte koji prosto blistaju. Ovakvih vila nema u bližoj okolini. Ako oplemenjivanje prostora i života stanovnika Beočina i okoline nije dovoljno jak razlog, poboljšanje turističke ponude svakako bi trebalo da bude. Možda bi još neko kao stari Klint došao da snimi film.

Idemo dalje, penjemo se obroncima Fruške gore preko kojih se ona spušta na Dunav. Penjemo je uslovna reč pošto je nagib prilično blag što omogućava da zemlja u početku bude prekirvena njivama. Kasnije se taj nagib malo poveća i omogući izuzetan pogled na Beočin ali pre svega na Dunav i Novi Sad u daljini. Pogled ne zaklanjaju ni drveće ni kuće kojih tu skoro da i nema pa je osećaj širine i neke vanvremenske dimenzije zaista jak. Od ono Fruške gore što sam video do sada ovo parče bih izdvojio kao najlepši utisak.

Odatle do Šakotinačkog vodopada koji je u to doba bio potpuno presušio (treba doći u martu, akcija Potoci i vodopadi Fruške gore), pa do Martinove pećine koja i nije neka pećina, onda na Orlovac gde su valjda jedine stene FG, savijamo pre Crvenog čota i vraćamo se pored ugostiteljskog objekta Osovlje (nije u funkciji), pored manastira Beočin (jeste u funkciji) i dalje ka Beočinu gde zatvaramo krug. Malo više asfalta u povratku ali to je cena onoga što smo prošli i videli na početku ture.


2013
Ove godine autobus nas je odvezao nešto dalje Od Beočina skrenuli smo levo, ka Fruškog gori i došli do Beočin sela. Kao što samo ime kaže to je selo za razliku od grada Beočina, nastalog uglavnom oko fabrike cementa. Izgled sela uslovljava geografski položaj, ušoreno je ali i na obroncima FG. Uglavnom je okupljeno oko glavne ulice koja iz Beočina vodi dalje ka manastiru i FG. Prolazimo skoro celo selo i napuštamo autobus ispred restorana Beli čin gde je početna i krajnja tačka. 

Posle kafe pauze produžavamo do manastira gde Steva u par reči objašnjava današnju turu. Pomoćnik mu je Katarina Durman. Idemo pravo ka Crvenom čotu i kod jednog rasadnika odvajamo se od standardne staze Osovlje - manastir Beočin kojom ćemo se vratiti. Za razliku od pre dve godine, sada je sve oko nas pod snegom, onda smo imali uglavnom blato. Sunčano prepodne, najlepši deo ture. Pri vrhu se uključujemo u stazu koja od Brankovca vodi ka Crvenom čotu. Na vrhu pravimo kraću pauzu a zatim nastavljamo dalje ka jugu i spuštamo se u potok Kraljevac. Južna strana, sve manje snega, sve više blata. Ipak dolina Kraljevca prekrivena opalim lišćem i prošarana snegom, uz sunce koje se probija kroz ne baš tako gustu šumu, dopušta nekoliko vrlo interesantnih fotografija.

Iz potoka izlazimo na mesto gde se ravnica širi i gde su ostaci manastira Bešenovo. Manastir je srušena za vreme drugog svetskog rata a sada ga obnavljaju. Odmah iza tog lokaliteta je selo Bešenovački Prnjavor, malo i sa samo jednom ulicom koja dalje vodi ka Bešenovačkom jezeru. Prilično veliko ali i duboko jezero nastalo je vađenjem kamena za cementaru. Za sada evo linka sa koga ćete saznati više o jezeru koje će nadam se biti tema posebnog posta, negde na proleće ili na leto.

Tu se okrećemo i vraćamo ka Crvenom čotu. Penjemo se do asfaltnog puta koji od Čota vodi ka Maloj Remeti a onda silazimo u Srneći potok. Tu dolazimo do malog vodopada. Staza pored potoka vodi dalje ka Jazaku a mi se okrećemo i penjemo sve do one raskrsnice ispod Čota gde okrećemo ka Osovlju a od Osovlja ka manastiru Beočin. Čim smo zakoračili na severnu stranu FG teren je ponovo bio prekriven snegom - očistio nam je cipele od sremskog blata. 

Ispred restorana stižemo oko pola pet, dan je na izmaku. Svraćamo na večeru. U istom restoranu bio sam u martu, posle akcije Potoci i vodopadi FG. Nepunih godinu dana razmaka, isti restoran i totalno suprotni utisci. Onda sam bio oduvšeljen, sada prilično razočaran i kvalitetom i uslugom.

I to je to. Prva tura oko 19.5 km i nešto preko 900m uspona, druga oko 23.5 km i 1050m uspona. Videćemo šta će Steva da smisli za sledeću godinu.

Fotografije:

Picasa 2011

Picasa 2013