Vikend na Zlatiboru

Nisam planirao da pišem o ovoj akciji. Ipak, neke stvari zaslužuju da budu zabeležene. Trudiću se da budem kraći nego obično i da pustim fotografije da pričaju. Njima tekst nije potreban a opet, nije loše napraviti neki zapis gde i u kakvim uslovima su nastale.

Prethodni vikend 8-9. oktobar 2016. bili smo na Zlatiboru. Vlada je vodio akciju a nas je bilo očekivano, za jedan mini bus. Krenuli smo u subotu ujutru. Sa nama je pošao i Ljuba u čijem domu smo bili smešteni. Ostavili smo ga da sredi šta treba a mi smo odmah otišli na pešačenje. Kada smo se vratili vatra je gorela a čorba je bila negde na pola. Ljuba se pokazao kao dobar domaćin, od spremanja večere, kuvanja čaja i kafe do nabavke sira i kajmaka. I dom se dobro pokazao. Udoban i komforan, na lepom mestu, još uvek pristojno daleko od civilizacije. 

Subota

Prvi dan je u planu bio Tornik. Prvobitna kružna varijanta od doma zamenjena je lepšom. Vlada nas je častio vožnjom do sela Dobroselica odakle smo započeli pešačenje. Dobroselica se nalazi na južnom delu Zlatibora, desno od puta kada se ide ka Novoj Varoši. U selu se nalazi crkva brvnara iz 1821. godine. Posvećena je Sv. Iliji. Crkva je skoro obnovljena, oko dvorišta je nova ograda, ispod dvorišta je groblje a tu su dva vrlo visoka i impozantna bora tako da ceo kompleks vrlo lepo izgleda. Preko puta se nalaze još dve interesantne zgrade iz različitih perioda, ne znam šta predstavljaju ali očigledno pamte dane kada je u Dobroselica imala mnogo više stanovnika.

Prerast u Dobroselici

Od crkve počinjemo pešačenje. Put nas vodi ka prirodnom fenomenu, kamenom mostu ili prerasti. Ogromna je i veoma prostrana. U kraju je poznata kao Točkovička pećina ili Šupljica. Iz daljine zaista deluje kao pećina, tek kada se priđe vidi se otvor na suprotnoj strani. Kroz nju teče potočić, deluje vrlo blago ali ne treba zaboraviti da je zaslužan za ono čemu se divimo.

Od prerasti se penjemo asfaltnim putem i izlazimo na raskrsnicu i vidikovac Ječmenska presedo ili kako na tabli ispred pećine piše Marjansko presedo. Meni pridev srednjeg roda mnogo više ide uz presedo ali svuda sam nalazio na Ječmenska, ne Ječmensko (uzgred, tragajući po Netu saznao sam i da je Žigić celu jednu utakmicu presedo na klupi...). Ta raskrsnica je mnogo lepo mesto, uzvišenje odakle pogled puca na sve strane sveta. U neposrednoj blizini je naselje Vodice, pretpostavljam da je to najbolji način da se do prerasti stigne kolima. Mada je uvek bolje ići peške...

Presedo, čiji god..

Na presedu se stiču tri puta i bar još toliko staza. Biramo onu koja ide pravo na Ravni Tornik. Uspon nije mnogo jak a travnata staza koja prolazi kroz retku četinarsku šumu jedna je od lepših kojima sam hodao. Pogled je odličan, pre svega na istočnu stranu gde se vidi ceo greben ka Čigoti. Sa severne strane šuma je nešto gušća i zatvara pogled ali ka zato se ka jugu često otvara vidik, posebno kada izađete na greben Ravnog Tornika. Nisam baš dobro upoznat sa planinama u ovom delu Srbije ali na toj južnoj strani nije teško uočiti Oštrik i desno od njega Banjsko brdo.

Pogled na jug, Oštrik u sredini

Ravni Tornik je vrh neposredno pored Tornika, kada se gledaju iz centra Zlatibora stoje jedan pored drugog. Naziv vam bude jasan kada stignete gore, ceo greben je na skoro istoj visini. Da vrh nije obeležen, pitanje je da li biste pogodili gde se nalazi. Moj drugar koji odlično poznaje Zlatibor ukazuje mi da je to jedino mesto na celom grebenu Tornika sa koga se lepo vidi Ribničko jezero - pogled na sever uglavnom je zatvoren šumom.

Ribničko jezero, foto sa Ravnog Tornika

Idemo dalje stazom koja je preko celog Tornika vrlo prijatna za gaženje. Neko vreme pravo, onda se spuštamo na prevoj između dva vrha. Ne gubimo mnogo na visini. Staza je sveže markirana od preseda do Tornika ali na jednom mestu gubimo markaciju i pratimo trek koji je loš. Lomatamo se po šumi neko vreme, jedini gaf koji pravimo za dva dana.

Tornik je najviši vrh Zlatibora. Ili Bandera, na stubu na vrhu piše i jedno i drugo. Nedostaju mu 4m da dostigne 1500. Vrh je urban do kraja, antene, vrh uspinjače i čini mi se još jednog ski lifta. Malo pre vrha ima lep vidikovac, gleda na jug. Interesantan je za one koji dolaze pravo na Tornik, mi taj pogled imamo već duže vreme. 

Možemo da se spustimo ski stazom ali biramo malo duži i interesantniji pravac. Vraćamo se neko vreme stazom kojom smo stigli na vrh pa bežimo levo, na dole. Prolazimo pored mesta gde počinje žičara, svačega ima, centar zabave, potpuno pust u ovo doba godine. Prolazimo kroz selo Ribnica. Spomen česma iz 1929. godine. Podigao ju je Vladimir Tucović u spomen na svoje roditelje Jevrema i Jevimiju. Jedan drugi Tucović, mnogo poznatiji, rođen je nedaleko odavde, u selu Gostilje. Vladimir je podigao česmu a mi se napismo vode 87 godina kasnije. Ima li bolje potrošenog novca?

Nedelja

Vreme se pokvarilo. Prethodni dan je bio suv, malo sunčan, malo oblačan. U nedelju je počela kiša pre nego što smo krenuli. Odlažemo polazak za pola sata. Vlada nudi alternativni pravac do naselja ali niko ne prihvata. Idemo svi do Čigote, po planu. Čigota je treća po visini, iza Tornika i Brijača.

Minibus nas vozi do polazne tačke, pored glavnog puta. Odatle idemo prema Čukeru, prvom u nizu vrhova na grebenu. Krećemo se prostranim pašnjacima sa tek ponekim drvetom. Jedine prepreke su razvučene žice koje razdvajaju i ograničavaju posede. Neke sa strujom, neke bez struje.... Zlatibor je inače gola planina a ovaj greben koji se od spomenika pruža prema Čigoti potpuno se uklapa u taj imidž. Što nije loše, orijntacija je vrlo laka, vidite i gde idete i odakle dolazite, lako menjate pravac. Fotografija ovog grebena imate puno u albumu.

Kiša je vrlo brzo počela da pada. Nedugo zatim prešla je u sneg. Prvo lagan, pahulja po pahulja, onda sve jači. Čuker ispred nas prilično se zabeleo. Kada smo stigli na vrh, bilo je i snega i magle i vetra. Besmisleno je bilo ići dalje pa se vraćamo. Ne idemo istim putem, brzo savijamo levo, prolazimo kroz manje naselje Smiljanski zakosi i izbijamo na magistralu tačno preko puta skretanja za Ribničko jezero.

Crni Rzav

Sneg je stao u međuvremenu, više nas neće uznemiravati, a kiša će ponovo početi tek pred samim domom. Prelazimo magistralu, nasavljamo zemljanim putem i uskoro stižemo do reke Crni Rzav. Dal zbog tamne podloge, tek jasno je zašto je ovaj Rzav dobio pridev crni. Trava, koja inače ovde ima interesantne i često kontrastne boje, pored reke dobija neku jaku nijansu žute, skoro narandžastu. Lepo izgleda ali ne znam od čega ta boja potiče. Idemo nizvodno pored reke i stižemo do mesta gde ona prelazi u jezero. Ribničko jezero je nastalo pregrađivanjem Crnog Rzava 1971. godine. Da ne pričam kako izgleda, pogledajte fotografije. 

Ribničko jezero

Nismo se baš napešačili, prvi dan oko 18km, drugi dan nešto više od 13. Ipak, predeli kroz koje smo prošli dovoljno su lepi da se osećamo zadovoljno.

Na kraju

Zlatibor je među našim najugroženijim planinama nekontrolisanim nadiranjem civilizacije. Naselje Zlatibor ili Partizanske vode, kako se zvalo do skora, više liči na grad nego na planinsko odmaralište, što bi trebalo da bude. Gradnja svega i svačega na Zlatiboru, aktuelna poslednjih decenija, ne zadržava se samo na glavnom mestu već se prenosi i u okolna naselja. Tako da na Zlatibor ne računam ozbiljno ni za planinarenje a posebno ne za neku drugu vrstu boravka.

S druge strane u pitanju je prelepa planina u šta sam se ponovo uverio. Nepregledne travnate livade, blage padine, pogledi na sve strane, prerast u Dobroselici, vodopad u Gostilju, Stopića pećina... Prelepa priroda koja se povlači pred nezadrživim naletom anti-urbanizacije. Koliko će taj proces brzo da se odvija, ne znam. Za svaki slučaj otiđite gore što pre i ponesite fotoaparat. Treba neke stvari zabeležiti. Bar da možemo da izgovorimo čuvenu rečenicu: jao, ovde pre neku godinu ničega nije bilo! Ljudi u nekim drugim državama su shvatili problem i preduzimaju korake, mi ga možda i shvatimo ali nećemo ništa uraditi u dogledno vreme. 

Teška tema a moram da završavam...

Fotografije

Kavala

Godine 2010. letovali smo na Tasosu. Prešli smo na ostrvo trajektom iz Keramotija za Limenas a u povratku smo koristili drugu liniju Skala Prinos - Kavala. Ova druga linija je duža (neznatno skuplja) i ima manji broj polazaka. Ali pogled koji smo imali na Kavalu dok smo joj prilazili sa mora bio je izuzetan. Nešto kasnije dodali smo mu i pogled sa vrha tvrđave. Iako se nismo dugo zadržali, grad nam se prilično dopao i obećali smo mu bar još jednu posetu. Šest godina kasnije za letovanje biramo turističko mesto nepunih 15 km udaljeno od Kavale. O Nea Iraklici već sam pisao ovde a sada malo više o Kavali koju smo više puta posetili.

Kavala je najveći grad Istočne Makedonije i Trakije, jedne od 13 grčkih periferija. Upravno sedište periferije nije Kavala već Komotini koji leži još istočnije. Kavala je sedište jednog od šest okruga periferije koje se zove isto kao grad. Periferija Istočna Makedonija i Trakija leži na krajnjem severoistoku države i predstavlja onaj uski pojas kojim Grčka odvaja Bugarsku od mora i dodiruje se sa Turskom. Od Bugarske je dele Rodopske planine, od Turske reka Marica. Južni deo periferije ograničen je morem u kome leže dva veća ostrva koja joj pripadaju, Tasos i Samotraka.

Kratka istorija Kavale

Grad je osnovan još u VII veku p.n.e. Naseljenici sa ostrva Paros kolonizovali su Tasos negde 650. godine a krajem veka krenuli su dalje, iskrcali se na obali i na mestu današnje Kavale osnovali naselje Neapolis (novi grad). Ono što je njima ali i kasnijim osvajačima bilo najzanimljivije su rudnici zlata i srebra na obližnjoj planini Pangeon. Za vreme Peloponeskog rata Neapolis je bio na strani Atine.

Od 168. godine p.n.e. grad je pod upravom Rimljana. Kroz njega prolazi put Via Egnatia koji je išao od današnjeg Drača do Konstantinopolja. Pred Bitku kod Filipa, u Neapolisu su bile stacionirane legije Bruta i Kasija.

Zatim ulazi u sastav Vizantije. Dobija zidine u VI veku i menja ime u Hristopolj (Christoupolis). Napadaju ga često, 1185. osvojili su ga i spalili Normani, 1302. bezuspešno opsedali Katalonci a od 1345. godine ulazi u sastav srpskog carstva.

Posle nesretne Maričke bitke 1371. bilo je pitanje vremena kada će grad postati turski, što se i dogodilo 16 godina kasnije. Turci su ostali u Kavali sve do 1912. godine a koliko sam pronašao, samo su Mlečani uspeli da ga osvoje 1425. ali su ga držali svega mesec dana. Pošto su ga prvo razrušili, Turci su ga kasnije prihvatili pa su puno stvari izgradili. Najviše za vreme Sulejmana Veličanstvenog i njegovog vezira Ibrahim-paše kada su renovirani tvrđava i akvadukt. Istovremeno menjaju ime gradu u Kavala krajem XVI veka.

Balkanski ratovi označili su kraj turske vlasti. Posle prvog Kavala je bila bugarska a posle drugog grčka. Ovi ratovi a posebno grčko-turski sukob 1919-1922. potpuno su promenili demografsku sliku ovih krajeva. U Kavalu je samo u prvom naletu stiglo 25.000 izbeglica iz Male Azije. Izgledalo je da je grad konačno grčki ali je morao da izdrži još jednu okupaciju - Nemci su ga prepustili Bugarima 1941-1944. kao nagradu za ratovanje na njihovoj strani.

Grad na moru

Kavala se nalazi u sredini ili na vrhu zaliva Kavala (Kolpos Kavalas). Potpuno je izašla na more i potpuno je okrenuta moru. Teren na kome grad leži izdiže se skoro od same obale prema planini Lekani i omogućava da većina kuća ima pogled na zaliv. Gradska luka nalazi se u svojevrsnom amfiteatru čiju jednu starnu zatvara kopno a drugu poluostrvo Panagija koje se na tom mestu pruža u more. Većina zgrada je bele boje i prizor koji Kavala pruža sa mora, iz daljine ili sa mnogih pozicija iznad grada zaista je prelep.

Pogled sa tvrđave, luka je levo

Taj deo uz more može lako da zavara, širok je i oblikovan kao da iza sebe ima grad od nekoliko stotina a ne svega 70 hiljada stanovnika koliko živi u Kavali. Glavna gradska saobraćajnica vodi skoro pored same obale. Savet je da se nje držite i ne napuštate je bez dobrog razloga, posebno u istočnom delu grada gde ulazak u strme i uske ulice može doneti puno problema. Zapadni deo grada je noviji, tamo je malo bolja situacija. Na toj strani je grad spojen sa autoputem koji ga obilazi sa severne strane.

U Kavalu smo stizali sa zapada. Prošli bi iznad uvala Toska i Batis i onda bi se lagano spuštali ka gradu. Prvo na šta bi naišli bila je plaža Kalamica. Deluje vrlo pristojno. Pored nje grad poseduje još 3-4 plaže što mi je dalo ideju o nekom budućem letovanju ne pored, već u samoj Kavali. Široka ulica vodi dalje pored obale, prolazi pored još jedne plaže - Rapsani i polako ulazi u centar grada. Desno od ulice nalazi se manji park sa par sportskih terena i arheološkim muzejom. Tu već počinju parkinzi ali tu počinje i veliko šetalište koje ide sve do ispod tvrđave. 

Taj široki i dugački pojas pored mora nije potpuno prazan, postoji na njemu par objekata, velika panorama, tu su i bašte restorana i naravno redovi prelepih palmi. Ali svega toga ima sa merom, mali deo pojasa je zauzet tako da vam ništa ne remeti osećaj beskrajne širine i pogled na stari deo grada, na Panagiji. Ulica pored obale zatvara se za saobraćaj u popodnevnim satima (bar u letnjim mesecima). Njome stižete do najzavučenijeg dela zaliva Kavala, marine u srcu grada gde utočište nalaze čamci, jahte i ribarski brodići. Ovi poslednji, zajedno sa svojim posadama, čine prizor u letnjim popodnevima još živopisnijim.

Kada obiđete oko marine, prešli ste na poluostrvo Panagija. Dolazite do luke odakle trajekti vode ka Tasosu, Samotraki, Limnosu ali i ka Aleksandropoliju, poslednjem većem gradu ispred turske granice. Iza luke je veliki parking gde za 2e možete šest sati ostaviti kola. Ti šestočasnovi periodi su fiksirani ali nama su savršeno odgovarali za popodnevne posete. Iznad parkinga je najstariji deo grada.

Stari deo Kavale

Sasvim je jasno zašto je poluostrvo Panagija prvo naseljeno područje današnjeg grada. Njegove strme strane i uska veza sa kopnom omogućavali su lakšu odbranu od napadača kojih nikada nije nedostajalo. Lako ga je bilo utvrditi ali ne baš lako braniti. Ne treba mešati gradske zidine koje su opasivale skoro celo poluostrvo sa tvrđavom na njegovom vrhu. Starom delu grada može se prići sa severne strane, kroz kapiju na zidinama, a ako ste kolima onda sa zapadne gde jedina malo šira ulica (kaldrmisana) vodi celom dužinom poluostrva, skoro do samog kraja. Ostale ulice su uske i strme, nisu zatvorene za automobile ali kao na drugim sličnim mestima, nemojte pokušavati ako tu ne stanujete i imate parking mesto.

Počeću od kraja poluostrva, odakle smo i sada i 2010. započeli obilazak. Na samom kraju Panagije nalazi se zgrada neke škole čije dvorište prelazi u terasu iznad mora. U dvorište možete da uđete, dođete do svetionika i nasuprot njemu odličnog vidikovca a možete i da se spustite stazom desno od ulaza u dvorište, da prođete ispod terase do jedne druge, niže i dosta zavučenije. Time doduše možete da uznemirite parove koji tu pronalaze kutak samo za sebe.

Iza škole je crkva posvećena Bogorodici. Panagija je jedan od grčkih naziva za Mariju, majku Isusovu tako da crkva i poluostrvo na kome se nalazi nose isti naziv. Nekada davno, u helensko vreme, nedaleko odatle, postojao je hram posvećen Partenos, što takođe znači devica, kao i Panagija. Partenos je bila zaštitnica Neopolisa ali i pored toga hram nije sačuvan. Ulaz u crkvu okrenut je školi a bočno i zadnjom stranom crkva izlazi na trg koji je jedno od najlepših mesta u gradu. Tako dolazim i do najpoznatijeg stanovnika Kavale.

Mehmet Ali (Muhamed Ali) rođen je u Kavali 4.marta 1769. godine. Njegova ličnost u velikoj meri odražava karakter Osmanlijskog carstva - poreklom Albanac, rođen u Grčkoj, vojnik i podanik države koja se obično smatra turskom, otišao u Egipat gde je uskoro postao namesnik. Saradnik Mameluka, kasnije njihov krvnik i uništitelj, odan sultanov podanik a kasnije protivnik, oslonjen na sebi odane Albance koje je kasnije zamenio vojskom egipatskih seljaka, zapravo sve vreme je igrao za sebe i uspeo da dobije naslednu vlast nad Egiptom. Njegova dinastaja vladala je sve do vojnog puča 1952. godine. Ambiciozan i svirep, sklon intrigama, učestvovao u gušenju grčkog ustanka početkom XIX veka. I pored toga u Kavali, na najlepšem mestu - sredini već pomenutog trga, stoji njegov veliki spomenik, dar Grka iz Aleksandrije i rad izvesnog Dimitrijadisa, otkriven 6.decembra 1940.

Mehmet Alijeva kuća

Kakav god Ali bio, njegova kuća je nešto što ne treba propustiti. Nalazi se na trgu, sa suprotne strane od crkve. Negde sam našao da je sagrađena 1720. a negde krajem XVIII veka, dakle ne zna se da li je Ali u njoj rođen. Otomanska arhitektura i vlasništvno države Egipat, nad kućom i nad zemljištem na kome kuća leži. U kući paralelno postoje muzej i restoran. Očekivano muzej je unutra a restoran ima prelepu baštu ispred kuće.

Sa Alijevog trga krenete glavnom ulicom ka gradu i onda skrente desno, u jednu od uskih i strmih ulica koje vas vode ka tvrđavi. Dolazite ispred Halil-begove džamije. Džamija nije posebno interesantna, sagrađena je početkom XX veka na mestu prethodne iz XV ili XVI veka. Od minareta je ostao samo donji deo a sa druge strane je plava zgrada, ne znam šta predstavlja ali očito da je u istoj priči sa džamijom (ima je na fotografijama). Ceo ambijent je interesatniji od pojedinačnih objekata. Uskim ulicama od džamije se penjete ka tvrđavi, postoje putokazi.

Tvrđava se nalazi na samom vrhu Panagije. Potpuno je zatvorena zidinama što olakšava naplatu ulaznica i kontrolu broja prisutnih posetioca - puštaju u određeno vreme. Posetili smo je 2010. godine i u tom albumu imate fotografije, kako tvrđave tako i pogleda koji se odozgo pruža na Kavalu. Nema puno sačuvanih objekata. Na samom ulazu je donžon kula sa terasom na vrhu, ima veliki magacin i još jedan objekat na donjem kraju. Tu je i letnja pozornica. Ove godine sam odustao od obilaska, preostalo vreme do zalaska sunca iskoristio sam na nešto što nisam video. Prošao sam pored ulaza i spustio se na drugu stranu, do kapije kojom se ulazi u prostor unutar zidina. Ispred kapije izlazite na čistinu sa odličnim pogledom, desno na mali zaliv severno od poluostrva i levo na grad čijom panoramom dominira akvadukt. 

Spustio sam se ulicom i prošao ispod akvadukta. Akvadukt ili Kamares izgrađen je u vizantijsko vreme ali je srušen u XIV veku. Za vreme Ibrahim-paše obnovljen je ili ponovo izgrađen, odlično je održavan i služio je do početka XX veka. A služio je za dopremanje vode sa obliženje Lekani planine, kao poslednji deo vodovodne mreže koju su pored keramičkih cevi sačinjavala još četiri akvadukta. Voda se dopremala u tankove, javne česme, kupatila i privatne kuće. Prva kuća u Kavali sa tekućom vodom bila je naravno kuća Mehmeta Alija.

Pre nego što izađem iz starog dela Kavale da pomenem još jedan objekat koji se nalazi van zidina ali pripada ovoj priči. Istovremeno sa obnovom akvadukta i jačanjem utvrđenja, Ibrahim-paša Pargalija sagradio je džamiju 1530. godine. Sulejmanov veliki vezir i prijatelj ubijen je šest godina kasnije a džamija je podelila sudbinu mnogih sličnih objekata na prostoru nekadašnje carevine - postala je crkva posvećena Svetom Nikoli. Na mestu gde je sagrađena iskrcao se Sveti Pavle na svom prvom putovanju u Evropu. Događaj je obeležen mozaikom ispred crkve sa prikazom dve scene: Sv.Pavle sanja Makedonca koji ga doziva da im pomogne i druga je njegovo iskrcavanje.

Grad duvana

Krajem XIX i početkom XX veka Kavala je bila centar proizvodnje i prodaje duvana. Pod pritiskom izuzetno teške ekonomske situacije, Porta je bila prinuđena da ukine kontrolu trgovine i cena što su iskoristili evropski trgovci i brzo se obogatili. Duvan je bio prilično isplativ jer se navika pušenja brzo širila po Carstvu i novim državama na Balkanu. Istovremeno 1864. godine sultan Abdulaziz ukida zabranu širenja Kavale van zidina tvrđave. Obezbeđen je i novac i prostor za izgradnju novih palata koje i danas popunjavaju kataloge onoga što treba videti u gradu.

Najpoznatija je zgrada Gradske skupštine. Podigao ju je jevrejski bankar i trgovac duvanom i žitom Peter Hercog (Pierre Herzog) 1890. ili 1895. godine. 
Oblikom i ukrasima liči na srednjeevropski gotski zamak, nešto potpuno drugačije od svega što se i danas može videti u tom delu Evrope (osim zgrade pored nje). Grci su je donekle pripitomili mediteranskim rastinjem koje su zasadili ispred. Nalazi se u ulici Odos Kiprou, na nekoj vrsti prirodne terase iznad trga na koji se nadovezuje parking pa je prostor otvoren do samog mora. Time su Grci apostrofiralu ovu ako ne najlepšu a ono svakako najupečatljiviju i najznačajniju građevinu. Oko već pomenutog trga nalazi se park a na njegovoj sredini statua Nike, boginje pobede.

Gradska skupština i palata Wix (desno)

Peter Hercog je osnovao duvansku kompaniju a za upravnika je doveo Adolfa Wixa. Ovaj se odlično snašao, i sam se obogatio, dobio titulu mađarskog barona, oženio se gazdinom ćerkom i napravio palatu pored njegove. Palata Wix (Wix Mansion) je nešto manja ali podjednako zanimljiva. Obe palate su naslednici prodali drugim duvanskim kompanijama i obe je opština Kavala otkupila. Danas su u njenom vlasništvu. 

Nešto niže u istoj ulici Odos Kiprou nalazi se Tokou palata (na slici), takođe izgrađena parama od duvana ali ovoga puta vlasnik je bio Grk, Dimitrios Tokos. Ona je sagrađena 1879., menjala je i vlasnike i namenu a danas je u njoj smešteno odeljenje ministarstva kulture Grčke za Istočnu Makedoniju i Trakiju. Između nje i gradske skupštine nalazi se Megali Lesxi (The Great Hall) koju sam propustio a propustio sam i Lazarist manastir. Manastir se nalazi sa druge strane Wix palate ali je zaklonjen kafićima tako da ga nije lako uočiti.

Opštinski magacin duvana (Δημοτική Καπναποθήκη)

Moj izbor od ovih duvanskih zgrada je Opštinski magacin duvana (The Municipal Tobacco Warehouse). Trgovac je ovoga puta Turčin, zvao se Kizi Mimin, i zgradu je podigao početkom XX veka. Građena je u turskom neoklasičnom stilu, šta god to značilo. Nalazi se istočno od gore pomenutih, jedina ne leži u Odos Kiprou. Lepotu i značaj zgrade pojačava trougaoni trg ispred nje koji predstavlja neku vrstu granice administrativno-kulturnog i komercijalnog dela grada. 

Osim toga...

Osim toga u Kavali smo se odlično osećali. Tipičan mediteranski grad gde su svi izašli na ulice. Taksisti, prodavci, ribari, kafedžije, u popodnevnim i ranim večernjim satima svi su napolju. Ima puno turista pa imate utisak da i sami pripadate toj gužvi. Gužva opet nije velika, ni u kom slučaju neprijatna. U popodnevnim satima lepo je šetati starim delom grada, u večernjim posmatrati njegova svetla sa zatvorene ulice pored mora. Na samoj obali nalazi se puno velikih palmi.

Deo grada iznad marine ispunjen je prodavnicama i manjim ugostiteljskim objektima. Kafei, poslastičarnice, brza hrana, tek gladni ili žedni nećete ostati. Malo veći problem je sa prodavnicama. Imaju jako čudno radno vreme, svaki dan je drugačije tako da ako planirate kupovinu najbolje je da se informišete. 

Negde iznad grada nalazi se Agios Silas manastir a pored njega ostatak starog puta Via Egnatia. Arheološko nalazište i ostaci antičkog grada Filipi nalaze se 15 km severno od Kavale. To je opet neka druga priča koju moram da izvojim u poseban post. Za kraj fotografija trajekta u luci, ne znam gde se uputio ali ne sumnjam da je i tamo prelepo. Cela Grčka je takva.

Fotografije