Moravska, prvi deo: Pernštejn, Brno, Jihlava

Prvi maj i Uskrs složili su se kao retko kada. Uz dva slobodna dana napravili smo odmor od deset dana. Odabrali smo da putujemo kolima a kao destinaciju odabrali smo Češku, tačnije Moravsku. Trebič i Telč su gradovi koje odavno nišanimo. Oba su na Uneskovoj listi koju dosta konsultujemo kada planiramo putovanja. Pokazala se vrlo pouzdana, ništa slučajno ne ulazi na nju i vrlo drže do očuvanosti originalnog izgleda.

Hteli smo i neki veći grad da vidimo pa je Brno sledeći ušao u itinerer. Zatim smo odabrali par zamkova, tu je izbor bio malo teži jer ih u Češkoj ima preko 300. Jihlavu sam otkrio kada sam tražio smeštaj. Nismo u njoj prenoćili ali smo svratili. Za Znojmo sam čuo, bio je blizu zamka Bitov i logična opcija za poslednju noć. 

Priču sam podelio na dva dela, zapravo se sama podelila: tri noći smo proveli u Brnu, onda smo otišli malo dalje na zapad. Jihlava je ni tamo ni ovamo, pauza na putu iz Brna u Trebič. Ubacio sam je u prvi deo priče, čisto da ih izjednačim po obimu.

Zamak Pernštejn i manastir Porta Coeli

Krenuli smo u subotu iz Beograda, ne toliko rano koliko smo želeli, kao i obično. Prevarile su nas kamere pa smo ostali na autoputu i otišli na Horgoš. Na našoj granici jeste bilo samo nekoliko automobila ali smo na mađarskoj ostali dva sata. Onda lagana vožnja kroz Mađarsku pa Slovačku i na kraju Češku, sve do Brna koji nam je bio prva destinacija.

Smeštaj u Brnu rezervisali smo preko Airbnb. Kraj grada nikako ne mogu da preporučim a i sam apartman je bio... pa najviše podnošljiv. Bio je blizu centra, mogli smo peške da idemo što smo isto popodne i uradili.

Sledeće jutro uputili smo se ka zamku Pernštejn. Nalazi se nekih 40km severno od Brna, na steni iznad sela Nedvedice, iznad reka Svratka i Nedvedička. Izgrađen je u drugoj polovini XIII veka da bi krajem XIV i početkom XV veka bio renoviran i dosta proširen u stilu kasne gotike i rane renesanse. Od tada mu izgled nisu dirali tako da je zadržao taj srednjevekovni šmek. Zbog toga ga dosta koriste za snimanje filmova, između ostalih i Verner Hercog za Nosferatua.  Vlastelinska porodica u čijem je vlasništvu bio kasnije je stekla i druge posede ali uvek su zadržali poseban odnos prema Pernštejnu. Nismo ga slučajno odabrali...

 

Biblioteka u zamku Pernštejn

Kola smo ostavili u selu i popeli se stazom do zamka. Ulaz u dvorište je slobodan ali ako hoćete u sam zamak morate da odaberete i platite jednu od vođenih tura. Tura je na češkom a ako ste stranac dobijete odštampani vodič na engleskom jeziku. Tako ovde, tako i na svim drugim sličnim mestima koje smo posetili. Unutrašnjost zamka podjednako je atraktivna kao i spoljašnjost. Posebno su mi se dopali prijemni hol, izlazak na osmatračku kulu i pogled odozgo na ceo kraj, kao i biblioteka na kraju. Pored zamka je kafić sa odličnom terasom odakle su poslednje fotografije u albumu.

Na putu do zamka prolazite kroz selo Predklašteri. Nemojte propustiti da svratite do manastira Porta Coeli. Mi smo svratili u odlasku ali u toku je bila neka svečanost i ispred crkve je bilo puno ljudi pa smo svratili i u povratku da bi fotografisali. Kao i zamak i ovaj manastir potiče iz XIII veka. Ime mu znači vrata raja. Pretpostavljam da ga je dobio po zapadnim vratima crkve sa prelepim ahrivoltom, piše da je jedinstven istočno od Rajne. Nismo ušli u unutrašnje dvorište, što je verovatno trebalo uraditi ili bar pokušati. Od pre pet godina u okviru kompleksa manastira radi pivara Vorkloster, što je nemački prevod imena mesta. Ni tu nismo svratili, trebalo je voziti nazad do Brna. Dva razloga da dođemo ponovo...

Brno

U razgledanju Brna proveli smo dva popodneva i jedan ceo dan. Taj ponedeljak bio je Meganu jedini slobodan dan. Ponedeljkom inače svašta nešto ne radi u Brnu, na to treba obratiti pažnju kada planirate posetu. Grad nam se dopao, svašta smo videli, ponešto i propustili. Drugi je po veličini u Češkoj ali se zaista ni po čemu ne može porediti sa Pragom, što mu ne treba uzeti za minus jer ni mnogo veći gradovi od Brna to ne mogu. Minus od nas dobija za čistoću, neprijatno smo bili iznenađeni količinom đubreta. 

 

Pogled sa tornjeva katedrale

Kupili smo Brnopas karticu, prvi put nam se učinilo to isplativo i pogrešili smo. Nešto nije radilo, nešto je inače besplatno, i sa karticom i bez nje. Česi su prilično opušteni, ne kažu vam uvek baš sve, ne bude baš sve onako kako su rekli. Bio sam malo i ljut ali onda smo na jesen išli sa agencijom u Prag i vodičica nam je rekla: ne uzimajte to lično, oni su prosto takvi. 

Za Brno vam treba 2-3 dana da ga obiđete, plus još jedan dolazak za ono što propustite, tog trenutka se renovira ili neki drugi razlog.

Iznad ulaza u staru gradsku kuću nalazi se remek delo gotske arhitekture, ukras koji je izradio Anton Pilgram (slika levo), srednjevekovni arhitekta i vajar rodom iz Brna, isti onaj koji je isklesao propovedaonicu u bečkoj katedrali. U kući, takođe rađenoj u gotskom stilu, trenutno je bila izložba posvećena ovom umetniku. Na ulazu u staru gradsku kuću, u ovom pasažu iza vrata, sa plafona visi... pa ja bih rekao krokodil ali zvanično to je zmaj. Legenda o zmaju jedna je od dve koje vas sačekuju na svakom koraku u Brnu. Navodno zmaj se nastanio pored vode i terorisao grad sve dok jedan mladi mesar nije prihvatio izazov, zaklao jagnje i napunio ga krečom, ponudio ga halapljivom zmaju koji ga je progutao a zatim se napio vode i eksplodirao kada je kreč počeo da se širi. Sahat kula iznad stare gradske kuće jedno je od mesta sa fenomenalnim pogledom na Brno. Dugo mi je trebalo da odlučim koje fotografije da ostavim u albumu.

Katedrala Svetog Petra i Pavla jedan je od simbola grada. Nalazi se na brdu Petrov odakle sa svoja dva zvonika dominira Brnom. Vidi se iz skoro svakog dela grada, video sam je još 2008. godine sa autoputa, u povratku iz Praga. Gotska spolja, barokna unutra, izgrađena na mestu stare romaničke crvke - obrazac koji se primenjuje na mnoge značajne crkve u srednjoj Evropi. Impozantna, ukrašena sa merom vrlo interesantnim detaljima. Njeni tornjevi su drugo mesto sa fenomenalnim pogledom na Brno. Za nju je vezana druga legenda, možda i ne samo legenda. Tokom tridesetogodišnjeg rata, Šveđani su opsedali Brno. Dugotrajna opsada izmori branioce ali i napadače. Švedski general je jedno veče naredio da je sutrašnji dan odlučujući, napadaju dok zvono na katedrali ne označi podne i onda se povlače. U blizini je bio neki češki seljak koji je požurio u grad i preneo šta je čuo. Umesto u podne, zvono se oglasilo u 11h, napad je trajao sat kraće i Brno je odoleo. Od tada zvono na katedrali uvek zvoni sat ranije...

Zamak Špilberk leži na susednom brdu. Nekada je bio vrlo značajno vojno utvrđenje dok ga Napoleon nije fortifikacijski osakatio posle čega je pretvoren u zatvor. Kažu jedan od najbolje čuvanih u monarhiji. Italijanski revolucionari poznati kao Karbonari bili su tu zatvoreni u prvoj polovini XIX veka i o tome govori ploča u suterenu i spomenik u parku, kada prilazite zamku. Potiče takođe iz XIII veka ali to ne možete prepoznati, stalno je trpeo izmene. Nije mi izgledao posebno zanimljiv ali uzeli smo vođenu turu, bilo nas je samo troje a vodič je bio vrlo raspoložen da nam sve pokaže i svuda nas provede pa je to značajno popravilo sliku. Terasa zamka je treće mesto sa izuzetnim pogledom na Brno.

 

 

Zeleni trg

Od dve velike gotičke crkve videli smo samo crkvu Uspenja Bogorodice. Ogromna je pa je najbolji pogled na nju sa južnih padina zamka. Kada joj sasvim priđete, teško ju je sagledati. Crkva Sv. Jakova se renovira i kompletno je bila zaklonjena skelama. Najveći trg u Brnu je Trg slobode a nama se najviše dopao Zeleni trg. Popločan, sa blagim nagibom, ima nekoliko klupa i fontanu koja nije radila. Oko njega su zgrade nekih muzeja i pozorišta a pogled na trg je posebno dobar sa Sahat kule. Zove se zeleni pošto je na njemu pre podne zeleni pijac. Popodne se sve skloni i ni po čemu ne možete da pogodite kakvu funkciju ima. Posetili smo i zoo vrt, što inače nemamo običaj ali bio je ponedeljak popodne, skoro ništa više nije radilo a imali smo Brnopas karticu... Deo gde su žirafe i zebre je vrlo lepo uređen ali greh je kako i gde tigra drže, još mi je pred očima njegov prazan pogled. Interesantno je bilo i videti deo grada oko zoo vrta.

Da Brno ne bude poznat samo po gotskoj već i po modernoj arhitekturi najviše su zaslužni Greta i Friz Tugendhat. Pošto su se venčali dobili su od njenog oca polovinu placa u rezidencijalnom delu grada. Onda su doveli arhitektu Ludviga Misa van der Roea, čijem radu se Greta divila dok je živela u Berlinu, i pretpostavljam dali mu odrešene ruke. Rezultat je vila Tugendhat, danas možda najznačajniji objekat u Brnu. Završena je 1930. godine ali njeni vlasnici su samo osam godina u njoj uživali. Na vreme su pobegli od dolazećeg holokausta. Zahvaljujući njihovoj najmlađoj ćerki Danijeli Hamer-Tugendhat, vila je posle pada komunizma obnovljena i stavljena pod zaštitu Uneska. Videli smo je samo spolja, obilazak unutrašnjosti vile zakazuje se bar tri meseca unapred i to je najjači adut da ponovo posetimo Brno. 

Vrt vile je lep ali ništa spektakularno. Ulaz u vrt je besplatan. Naravno, i ako posedujete Brnopas karticu ulaz je besplatan, tako da ništa nisu slagali... Iz vrta prelazite u deo placa koji je Gretin otac zadržao za sebe, tačnije u vrt vile Löw-Beer. Pomalo u senci vile Tugendhat, u pitanju je prelepa zgrada u stilu secesije, sagrađena na samom početku XX veka. Njen vlasnik Albert Lev-Bir jedini od porodice nije napustio Češku 1938. godine. Ne zna se tačno njegova sudbina, nestao je naredne godine, ali nema sumnje da su ga nacisti ubili. Ove dve vile i spojeni vrtovi između njih nešto je što ne treba propustiti ako dolazite u Brno.

I na kraju o čemu nego o pivu. Prvo veče bili smo u pivnici Zelena kočka (zelena mačka). Nalazi se blizu Trga slobode. Jedna od poznatijih pivnica u gradu, lep ambijent i devet slavina sa različitim vrstama piva. Uzeli smo Dalešice pivo, pravi se u selu blizu Trebiča. Bilo je ok. Sutradan smo bili u Plzenskoj pivnici 57, takođe u starom delu grada. Ambijent je svedeniji, ponuda je ograničena samo na plzensko pivo i tu već dolaze ozbiljni igrači. Večerali smo, govedina i krompir bili su vrlo ukusni. U ponedeljak smo isforsirali katedralu i zamak pa smo prvu pauzu pravili na Mendlovom trgu. Tu je velika bašta pivnice Starobrno, neposredno pored istoimene pivare. Bili smo umorni od šetnje i prilično žedni pa nam je nefiltrirano i sveže pivo vrlo prijalo (slika). Odatle smo otišli do zoo vrta a onda se vratili na večeru. Iako ne mislim da Starobrno spada u prvu ligu čeških piva, glas ovaj put ide njegovoj pivnici.

U utorak ujutru napustili smo apartman u Brnu. Svratili smo do Kapele mira koja obeležava bitku kod Austerlica. Spomenik je bio tu ali kapela se renovira. Kratko zadržavanje i idemo dalje autoputem ka Pragu, posle nekih 90km skrećemo levo i brzo stižemo do Jihlave...

 

Kapela mira, selo Slavkov ili ranije Austerlic

 

Jihlava

Jihlava je jedan od većih čeških gradova. Ima oko pedeset hiljada stanovnika i sedište je Visočina kraja (*). Nalazi se na granici Bohemije i Moravske. U gradu još uvek postoje četiri kamena čije postavljanje je je Marija Terezija naredila kako bi označili granicu ove dve istorijske zemlje. Videli smo jedan od njih, zarastao u travu pored nekog sporednog puta, na severnoj periferiji grada. 

Masarikov trg u Jihlavi je ogroman, u celoj Češkoj samo Prag ima dva veća trga. Pravugaonog je oblika sa velikim objektom novijeg datuma u sredini. Nije baš da je bio neophodan ali pritisak rastućih potreba grada očito je bio jak. Sve što smo planirali i obišli za nekih četiri sata nalazi se na trgu ili u neposrednoj blizini. Na njemu je fontana, stub kuge ali i klupe za sedenje pa i autobuska stanca. 

 

Gradska kuća u Jihlavi

Gornjim delom trga dominira jezuitska crkva Ignjacija Lojole i bivši jezuitski internat sa njene leve strane. Najlepša građevina na trgu je gradska kuća. Tu funkciju obavlja još od 1425. godine. U međuvremenu je mnogo puta dograđivana i menjana. Drugi sprat je dodat tek krajem XVIII veka. Teško možete da je fotografišete pošto već pomenuti objekat na sred trga stoji tačno preko puta nje. Da li je mogući ući u gradsku kuću, ne znam. Bio je radni dan a Jihlava nije turističko mesto. Moguće i da smo bili jedini turisti toga dana... 

Kada smo pitali za ulaz u podzemne gradske tunele, katakombe ili kako već, rekli su nam da troje neophodno da bi tura išla. Na sreću u zakazano vreme pojavio se još jedan par pa smo sišli ispod Jihlave i obišli deo od čak 25km podzemnih tunela. Služili su kako za odlaganje hrane tako i za sklonište u slučaju opasnosti. 

Od srednjevekovnih gradskih kapija preostala preostala je samo Kapija Majke božije (Brána Matky Boží). Do nje sa trga vodi istoimena ulica koja je interesantna jer se na jednoj strani završava pomenutom kapijom dok se sa druge strane vidi sahat kula gradske kuće.

 

Crkva Sv. Jakova

Najlepša i najstarija crkva u gradu je crkva Sv. Jakova. Nalazi se odmah iza trga u prelepom ambijentu. Prednja fasada izlazi na ulicu dok su ostale tri orkužene zelenilom koje sa starom crkvom stvara dosta lepu kompoziciju. Gotički objekat čija je gradnja započeta sredinom XIII veka na ruševinama nikad završene romaničke crkve stradale u požaru. Ima dva tornja koje se vidi sa trga. Viši levi služio je kao osmatračnica dok je desni uvek bio zvonik. Uz crku je 1702. godine nepotrebno dograđena barokna kapela Žalosne gospe. Bili smo već umorni da se penjemo na toranj a karta za ulazak u crkvu bila je kupovina magneta, što bismo inače uradili. 

Obilaskom crkve završili smo obilazak Jihlave. Još malo smo posedeli na trgu, popili kafu i uputili se dalje ka Trebiču...

 

Fotografije:

Zamak Pernštejn

Porta Coeli

Brno

Jihlava

 

(*) Krajevi su najviše upravne jedinice u Češkoj, ima ih 13 plus grad Prag.

 

 

 

 

Šta sve možeš u Pragu kad pada kiša

Uplatili smo Prag samo dve nedelje pred polazak, kada je u Beogradu bilo 37c. Malo agencija imalo je u ponudi bilo kakva putovanja sredinom septembra, računali su valjda da je sezona letovanja još u toku. Mi smo opet računali da je Prag severnije pa neće biti toliko toplo. Neki dan kasnije, metereolozi su najavili promenu vremena. Kako se putovanje približavalo, vremenska prognoza bivala je sve gora. Na kraju ne samo što je kiša najavljena za sve dane, nego su se popalili i oni žuti i narandžasti alarmi. 

Prag je trebalo da bude baza odakle bi napravili dva ili tri izleta, do Drezdena sa agencijom i na svoju ruku do zamka Karlštajn i jednog gradić u blizini. Sve je to palo u vodu, figurativno i bukvalno. Još pre polaska odustali smo od solo izleta a kada je vodičica tražila da se izjasnimo, odustali smo i od Drezdena. Planove smo promenili još pre polaska i mislim da smo to uspešno uradili. Ispostavilo se da i kiši ima šta da se vidi u Pragu, evo nekih ideja...

 

Karlov most

Nacionalna galerija

Nacionalna galerija je smeštena u nekoliko odvojenih objekata. Većina tih zgrada dovoljno je intersantna i bez galerijskog sadržaja. Sadržaj u svakom od objekata tematski je različit a i karte se posebno kupuju. Odabrali smo Palatu sajma (Trade Fair Palace / Veletržní palác) zbog velike kolekcije slika iz XIX i XX veka. 

Zgrada je najnovija od svih objekata Nacionalne galerije. Nalazi se u severnom delu grada, na levoj obali Vltave. Sagrađena je u trećoj deceniji XX veka za potrebne sajma, što i samo ime kaže, a projektovao ju je češki arhitekta Jozef Fuchs. Ogroman, prostran objekat, danas vrlo prilagođen svojoj funkciji. Sadržaj galerije raspoređen je na četiri sprata. U prizemlju, pre ulaska u samu galeriju, nalazi se vrlo simpatičan kafić, posećeniji od same galerije. Nisu nam pravili problem da u njemu napravimo pauzu za kafu.

Obišli smo dve stalne postavke, na četvrtom spratu 1796-1918: Art of the Long Century i na trećem 1918-1938: First Czechoslovak Republic. Malo mi je nejasan koncept, kako su se neke slike našle u ovoj drugoj postavci ali više smo gledali slike nego se bavili samom postavkom. Pored slika tu su i vajarski radovi, Ogista Rodena između ostalih. Dosta poznatih imena je prisutno ali većina sa jednom do dve slike. Značajna je kolekcija Pikasa i naravno čeških umetnika, pre svega Františeka Kupke.

Dve slike su mi posebno privukle pažnju, u skladu sa mojim afinitetima i naravno stepenom poznavanja umetnosti. Van Gog je 1889. godine otišao iz Arla u obližnji sanatorijum Sveti Pavle. Posle nekog vremena dozvolili su mu da izlazi i slika. Polje zelene pšenice sa čempresom prva je završena slika. Posle nje naslikao je niz sličnih, sa istim motivom. Video sam neke od njih na Netu ali ova mi čini najlepša. Gledajući je palo mi je na pamet da bi bilo sjajno imati je u sobi (većinu slika koje mi se dopadaju ne bih voleo svakodnevno da gledam...). Kasnije sam pročitao na sajtu Nacionalne galerije da unlike the artist's other late paintings, this one gives a balanced and peaceful impression. Što se valjda poklapa sa mojim utiskom...

Druga slika je Devica, Gustava Klimta. Jako podseća na njegovu sliku Smrt i život, rađenu u istom periodu. Na slici je mlada devojka koja blaženo spava dok je oko nje splet ženskih tela, kako sam pročitao u različitim stadijumima buđenja. Te figure predstavljaju njena maštanja a ona opet zadržava nevinost jer dok spava nije odgovorna za svoje želje. Ovo je jedno od tumačenja, nije moje, ukrao sam ga sa Neta.

Nacionalni muzej tehnike

U nedelju, posle napuštanja hotela, otišli smo do muzeja tehnike. Bili smo ograničeni vremenom polaska za Srbiju i ako bih nešto menjao u rasporedu, odvojio bih ceo dan za ovaj muzej. Puno interesantnog i pre svega raznovrsnog sadržaja tako da ne dolazi lako do zasićenja a ima i kafić gde možete napraviti pauzu. Pošto smo na brzinu pogledali delove muzeja posvećene satovima i fotografiji, skoro sve vreme proveli smo u odeljku zvanom Transport. Možda bi Saobraćaj bio bolji naziv.

Prostorija posvećena saobraćaju je ogromna. Kada uđete, treba vam malo vremena da shvatite šta se sve unutra nalazi i kako je raspoređeno. Tu je drumski, železnički i vazdušni saobraćaj. Nedostaje samo vodeni, logično. U prizemlju su smešteni automobili i lokomotive. Na prvoj galeriji su motocikli, zatim ide galerija posvećena avijaciji. Avioni su okačeni po celoj dvorani a na toj galeriji su fotografije i razni eksponati vezani za avijaciju, uključujući čuveni mitraljez Maksim. Treća galerija je rezervisana za biciklizam.

Ne mogu da kažem da sam lud za oldtajmerima ali bilo je intersantno videti ih hronološki poređane i steći utisak kako se automobilska industrija razvijala. Najstariji model Benz Viktoria je iz 1893. (slika levo) gde su samo konjsku vuču zamenili motorom, dizajn je skoro isti ostao. Posebna priča je izgled upravljačkog mehanizma, da ne kažem volana (imate veću fotografiju u albumu). Vrlo brzo se napredovalo i nepunih 20 godina kasnije imamo već sportske linije. Meni se posebno dopao Bugatti 13 iz 1910. godine. 

 

Bugatti 13

Skoro isključivo su izloženi češki i nemački automobili. Znao sam i ranije šta je Češka bila u industriji pre drugog svetskog rata ali opet sam bio fasciniran. Ne samo automobilima, tu su i njihovi motocikli, lokomotive a posebno je indikativno koliko brzo su avione počeli da prave. Nigde nisu bili prvi ali vrlo brzo su usvajali novine i pratili razvoj. Jedan od automobila na koje su posebno ponosni je luksuzni i ogromni Tatra 80. Samo 26 ih je napravljeno, svaki prilagođen poznatom kupcu. Izloženi je služio Tomasu Masariku.

 

Tatra 80

Na podestu iznad osnovnog nivoa izložena su četiri trkačka automobila. Mercedes Benz W154 (slika dole) je najatraktivniji, na njemu je Rudolf Karaćola osvojio šampionat 1939. Iza automobila se vrti video gde možete videti ovog vozača. Pored njega pažnju svakako zaslužuje Rennzweier, prvi automobil u Austrougarskoj pravljen specijalno za trke još 1900. godine. 

 

Mercedes Benz W154

Izložena su i tri stara vatrogasna vozila. Najstarije potiče s kraja XVIII veka i koristilo je konjsku vuču. Da li je igde stiglo na vreme, nije mi poznato. Tu su i neka sanitetska vozila ali takva sam do skoro viđa na našim ulicama pa sam ih samo preskočio...

Sa osnovnog nivoa otišli smo na drugu galeriju odakle smo posmatrali okačene avione i čitali njihove karakteristike. Fasciniran sam bio time šta je sve letelo i koja je hrabrost bila potrebna upravljati tim čudnim napravama. Valjda je želja za letenjem svaki strah pobeđivala. Nisam stručnjak za avijaciju, jedino mi je britanski Spitfire bio poznat. Galeriju sa motociklima obišli smo na brzinu a na poslednju sa biciklima nismo ni išli. Na kraju smo se vratili na osnovni nivo da vidimo ogromne lokomotive, austrijske i češke proizvodnje. Tu je i luksuzni, lični vagon cara Franca Jozefa.

Šteta što smo morali da idemo. Želeo sam da pogledam deo posvećen rudarstvu.  Možda se i vratimo, uvek tako razmišljam...

 

Pivnice

Postoji neki normalan broj piva koje čovek može i treba da popije za jedan dan, što znači da za živote nećete uspeti da uđete u sve dobre pivnice u Pragu. Za razliku od prethodnog dolaska, sada sam pripremio (kraći) spisak pivnica na osnovu recenzija koje sam pročitao. Dve od njih smo posetili i dodali još neke na koje smo slučajno ili namerno nabasali. Jedna od njih je Pivovarský dům Benedict gde su i gulaš i pivo odlični. Sledi kraća priča o drugoj...

 

Pivnica U Járy

Naš favorit ovoga puta je pivnica U Járy. Nalazi se u širem centru grada, u kraju Žižkov, van glavnih turističkih tura. Na sajtu ističu svoja tri aduta: hranu, pivo i atmosferu. Hrana je ukusna ali ono što nas je kupilo i učinilo da je dva puta posetimo je odlično pivo i vrlo prijatna atmosfera. Prostorija nije mnogo velika, jedan konobar uspeva da se izbori sa svim gostima. Većina gostiju su domaći ali ima i stranaca. Opušteno je prilično, veća grupa mladih jednog trenutka igrala je neku društvenu igru, ali pivo se redovno točilo, tu nema zabušavanja.

Pun naziv pivnice je Pardubická pivnica U Járy. Pardubice su grad i region u Češkoj, istočno od Praga. Jedno od tri vrste piva koje se tih večeri točilo je Vilem i proizvodi ga pivara iz Pardubica. Nije loše ali ne može da se poredi sa pivom Kamenická 11. Nefiltrirano i nepasterizovano, izuzetno prijatnog i punog ukusa. Proizvodi ga pivara Kamenice u gradiću Kamenice na Lipi, blizu Telča koga smo proletos posetili. Šteta što tada nismo znali za ovo pivo, sa sajta sam saznao da se toči na mnogo mesta u Brnu. Treće pivo bilo je tamna kamenička 12-tica ali zadržali smo se na svetlim ovoga puta. Sve preporuke, kako za pivnicu tako i za kameničko pivo.

Drezden

Ako pada kiša u Pragu, možda ne pada u Drezdenu. Bar jedan dan. Metereolozi su tako rekli za subotu, mi im na sreću poverovali, naknadno se prijavili taj dan proveli u Drezdenu. Prognoza je bila tačna, kiša je padala samo prepodne i stala malo po našem dolasku. Na kraju nas je sunce ispratilo iz Drezdena a kiša nas dočekala u Pragu.

Izgled grada nije ono što će vas u Drezdenu najviše fascinirati već činjenica da su sve te zgrade, dvorci, crkvi ali i fontane, spomenici, ornametni, da su svi izgrađeni posle Drugog svetskog rata pošto je grad praktično sravnjen sa zemljom februara 1945. godine. Obično se bombardovanje Drezdena posmatra kroz prizmu dotadašnje podele sveta koja se bližila kraju i nove koja ju je nasleđivala. Ali ako za trenutak isključite ideološku ravan priče, ostaje ona arhetipska o građenju i rušenju civilizacijskih tekovina. Koliko je mnogo vremena i truda potrebno da se nešto napravi i koliko malo vremena da se to uništi. Obnavljanje Drezdena do najsitnijih detalja vidim kao inat i trijumf one graditeljske strane. Problem je što jasna podela na jednu ili drugu stranu ne postoji, ni kada su narodi ali ni kada su pojedinci u pitanju. I problem je što prvi put u istoriji posedujemo moć da uništimo sve što smo stvorili. Nisam siguran da je nećemo iskoristiti...

 

Bogorodična crkva, ponovo podignuta na ruševinama stare u XXI veku

Još ponešto...

Kiša ipak nije baš sve vreme padala. Prvi dan je stala oko 11h, baš kada smo mi stigli u Prag, i toga dana više je nije bilo. Iskoristili smo ga za šetnju, koliko smo mogli. Onda je padala cela naredna tri dana, uporno ali na sreću nikad suviše jako. Prag je ovoga puta izbegao poplave koje su žestoko pogodile istočni deo Češke.

Za promenu, videli smo i nešto vrlo taze i moderno u Pragu. Masaryčka je novi, multifunkcionalni objekat u blizini Masarikove železničke stanice. Rad je Zaha Hadid arhitektonskog studija. Izgrađena je započela 2021. godine, deluje da je sam objekat spolja završen ali prostor oko njega još uvek se uređuje i tek će sve to da dobije konačni izgled.

Pored toga videli smo i Glavu Franca Kafke, veliku kinetičku skulpturu, rad Davida Černog. Sastavljena je od 42 rotirajuća, horizontalna panela. Svaki panel ima svoj motor, svaki se nezavisno kreće, prvo su u haosu a onda se slože i pred vama se pojavi Kafkina glava. Skulptura je izazvala kontraverzne komentare, možda i zbog toga koliko je koštala... 

Fotografije

Muzej tehnike u Pragu

Kišni Prag '24

Drezden

 

Vodopadi Hercegovine

Prethodne 2023. godine letovali smo na Korčuli. Putujući na more i sa mora, prvi put smo kolima prošli kroz Hercegovinu. Posetili smo i videli tri vodopada, jedan planirano i dva sasvim slučajno. Takođe smo obišli i jedno vrelo pa bi možda poštenije bilo da se post zove Vode Hercegovine ali ovaj naslov mi se više dopao. Priča neće biti dugačka, nema mnogo toga da se priča, uglavnom sam hteo da podelim fotografije.

Vodopad Provalije u Stolcu

Na vodopad smo naleteli sasvim slučajno. Krenuli smo to jutro iz Gornjeg Milanovca po jesenje hladnom vremenu. I ranije se događalo da putujemo na more po lošem vremenu ali nikada ovako lošem. I odeća na nama morala je biti jesenja. Tek negde od Gacka počelo je da bude toplije a kada smo kod Krivače skrenuli desno, postalo je i vrućina. Trebalo se negde presvući a bilo je i vreme za pauzu. Žena je gledala Google Maps i rekla: ovde ima neki vodopad. 

Ušli smo u gradić Stolac sa istočne strane i zaustavili se pored vodopada koji se nalazi neposredno pored glavnog puta. Nećete ga videti iz kola pošto reka Bregava pre vodopada teče u nivou tog puta i onda se survava u provaliju. Nismo ga lepo videli ni kada smo izašli iz kola. Vrlo brzo smo shvatili da ćemo morati da siđemo u restoran Mlinica čijih se nekoliko terasa praktično dodiruje sa vodopadom. Fingirali smo da tražimo sto, napravili nekoliko fotografija a onda shvatili da je vreme ručku. I restoran kao i vodopad možemo da preporučimo.

Vodopad je prevazišao sva naša očekivanja. Nije previše visok ali je dosta širok i sastoji se od nekoliko odvojenih slapova. Bregava se sa obe strane obrušava u tu provaliju. Mislim da je pogled na vodopad sa druge strane bolji ali to smo ostavili za neki drugi put...

Vodopad Kravica

Ovo je već ozbiljnija priča. Isplanirali smo svraćanje u povratku sa Korčule, prešli Pelješki most, ušli u Bosnu kod Metkovića, prešli Neretvu, prošli kroz Čapljinu i posle nepunih dvadeset kilometara stigli do vodopada. Tačnije do ulazne kapije pošto je ceo kompleks, što znači vodopad sa jezerom koje se ispod njega formira, sređen i pretvoren u izletište. Staza od kapije je uređena, oko vodopada ima nekoliko restorana a navodno ima i mesta za kampovanje. Ulaz se plaća 20KM, čak i kartice primaju što u Bosni nije toliko čest slučaj. Izuzetno je posećeno, na parkingu je bilo raznih domaćih i stranih registracija.

Vodopad se nalazi u selu Studenci, na reci Trebižat. Reka Trebižat je najveća desna pritoka Neretve. Izvire iz jakog kraškog vrela kao nastavak podzemnog toka druge reke i na svom 51,3 km dugom toku dva puta menja ime. Vodopad Kravica visok je 26-28 m. Čini ga čitav niz odvojenih slapova od kojih ne znate koji je lepši i atraktivniji. Jezero u podnožju vodopada je prelepe boje, nešto hladnije ali nedovoljno hladno da vas zaustavi da se okupate. I istuširate ispod nekog od manje snažnih slapova. 

Zadržali smo se neka 2 sata, žurili smo pošto smo imali još neka mesta u planu za taj dan. Ali slobodno možete planirati poludnevni ili čak celodnevni boravak.

Vodopad Koćuša

Za vodopad smo saznali na blagajni Kravice, karta koju smo kupili važila je i za Koćušu. Otišli smo da ga vidimo da bi kompletirali priču, pitanje je kada ćemo se ponovo naći u ovom kraju. Nalazi se u nekih 20 km severozapadno od Kravice, u selu Veljaci. Oba vodopada leže na istoj reci ali već sam napisao da ona ima tri različita imena u svom toku. U Ljubuškom polju, gde se ovaj vodopad nalazi, zove se Mlade. Kada izađe iz polja postaje Trebižat...

Koćuša nije visok vodopad ali je dosta širok i kompaktan, za razliku od prethodna dva o kojima sam pisao. Lepa je i reka, voda je prilično bistra. Ispod samog vodopada u nju se uliva druga reka ili je to samo rukavac koji se tu sastaje sa glavnim tokom, nisam siguran. Ispred vodopada je uređeno izletište ali nije ograđeno kao na Kravici i nigde nam kartu nisu tražili...

 

Vrelo Bune

Od vodopada Koćuša do vrela Bune trebaće nam nekih sat vremena. Stižemo u Blagaj i parkiramo Megana na malom trgu, bliže verovatno i nismo mogli da priđemo kolima. Već od trga kreće vašarište, bezbroj prodavnica jeftinih suvenira. Samo ih pratite i bez problema stižete do vrela.

Kažu da je vrelo Bune najveće kraško vrelo u Evropi. Reka Buna, duga svega 9 km, izvire iz pećine u podnožju potpuno vertikalne stene. Pored samog izvora je derviška tekija koja se pominje još u XVII veku. Neko je očigledno znao šta radi, tekija se savršeno uklapa u prirodni ambijent i čini celinu sa njim. Vrelo je veoma bogato vodom tako da se se u pećinu može ući čamcem. Ture idu na svakih desetak minuta i bila je prilična gužva. Puno stranih autobusa je došlo, uglavnom iz Turske, mesto je očito tema hodočašća muslimana. 

Kada smo završili razgledanje, svratili smo u jedan od nekoliko restorana na pastrmku. Ne sećam se kako se zvao a nije ni važno jer neki poseban kriterijum pri izboru i nismo imali. 

 

Pogled iz pećine

Fotografije:

Vodopad Provalije

Vodopad Kravica

Vodopad Koćuša

Vrelo Bune