Trevizo u 10 crtica

Letovali smo ove godine u Istri i pre toga svratili do Slovenije i Italije. Posle kraćeg boravka u Bovecu prešli smo u Italiju već iz doline Soče, na graničnom prelazu Valico di Resia. Put nas je vodio kroz planinsku dolinu, bio je vrlo živopisan i skoro nikog nismo sreli. Kasnije smo nastavili da izbegavamo autoput ali je kod Tarčenta ipak trebalo skrenuti ka Udinama. Dotle je okolina bila lepa a odatle pomalo monotona i bilo je prilično smorno voziti. 

Dve noći smo spavali u Trevizu. Bili smo smešteni u Sweet Home pansionu, istočno od centra grada. Idealno za kraći boravak, čisto, ukusno namešteno, parking ispred samog objekta. Nismo naravno obišli ceo grad, od onoga što smo videli i što nam se dopalo napravio sam deset kratkih crtica. 

 

1. Trevizo je grad u severoistočnoj Italiji, u pokrajini Veneto. Ima nešto manje od 90.000 stanovnika. Trevizo nije turističko mesto što treba pozitivno da shvatite. Nije prepun turista, ne plaća se svaki parking i prosto grad živi svoj život, nije okrenut vama, što se meni posebno dopada. Čak ni magnet nismo uspeli da kupimo. I pored toga Trevizo je lep grad i ima šta da se vidi, mada priznajem da nema ništa spektakularno, mustseen što bi Englezi rekli. Najpoznatiji brend Treviza je Beneton, njegova prva prodavnica i dalje radi u centru grada.

 

Original prodavnica Beneton 

2. Istorijski centar grada jasno je definisan nekadašnjim zidinama, danas zamenjenim širokim ulicama. Zidina više nema ali su ostale tri kapije od kojih je najimpresivnija Porta San Tomaso. Izgrađena je u XVI veku u renesansnom stilu, po nacrtu izvesnog Paola Nanija. Ukrasi i skulptura Sv. Pavla na vrhu rađeni su od istarskog kamena. Ime je dobila po engleskom nadbiskukpu iz XII veka, tako su im Venecijanci naredili a jači se odvajkada morao slušati. Danas kroz nju prolaze samo pešaci i biciklisti. Vrlo lepo izgleda, i prednja i zadnja fasada. U blizini kapije, severno od istorijskog centra, nalazi se ogromni besplatni parking, idealan za obilazak grada.

 

Porta San Tomaso 

3. Grad leži na dve reke ili što bi kod nas rekli na ušću dve reke. Veća reka Sile kroz Trevizo teče pravcem zapad-istok. Kasnije skrene ka jugu i uliva se u Jadransko more nedaleko od Lido di Jesola. Njena najveća pritoka Cagnan ili Boteniga dolazi u grad sa severa i uliva se u Sile u sred istorijskog dela grada. Reke nisu velike pa su mogli da ovo ušće obuhvate zidinama, sigurno im je bilo korisno. Na samom ušću nalazi se Danteov most, praktično ispod njega stiže Cagnan, most je granica dve reke. Malo sam detaljniji pošto sve ovo nije lako uočiti i rastumačiti na licu mesta, ja sam tek po povratku ukapirao šta se dešava. Cagnan je pred ušće prekriven zgradama a Sile se prilično širi iza mosta. Most se zove Danteov jer ga je ovaj opevao u Božanstvenoj komediji stihovima dove Sile e Cagnan s'accompagna (gde se Sile i Cagnan spajaju). Gde god je Dante kročio, Italijani su nazvali to mesto po njemu...

 

Danteov most 

4. U Trevizu postoje oni vodeni kanali, kao u Veneciji. Naravno, u mnogo manjem obimu. Venecija leži na moru dok su u Trevizu za te kanale iskorišćeni reka Cagnan i posebno njen rukavac Buraneli kanal. Ovaj se odvaja od reke kod mosta Pria, gde reka ulazi u istorijski centar grada, i dalje teče paralelno glavnom toku, posebno se ulivajući u Sile. Buraneli je skoro ceo oivičen zgradama i možete ga posmatrati uglavnom sa mostova. Obratite pažnju na Ponte Buranelli i Ponte Malvasia. Glavni tok Cagnana je takođe oivičen zgradama a posebna atrakcija je ostrvo na kome se nalazi riblja pijaca - Isola della Pescheria.  

 

Kanal Buraneli 

5. Suvi centar Treviza je trg Piazza dei Signori a u centru trga nalazi se verovatno najznačajnija i najlepša zgrada Palazzo dei Trecento. Spojena je sa još dve zgrade u obliku ćiriličnog slova П. Ako gledate plan grada odozgo, čini vam se da je jedna palata upitanju. Na licu mesta se uverite da su sve tri različite i da se Palazzo dei Trecento od susednih izvaja ne samo izgledom nego i položajem. Sve četiri njene fasade su izložene i okrenute na tri različita trga. Izgrađena je još krajem XII i početkom XIII veka za potrebne gradske skupštine, u romaničkom stilu sa primesama gotike. Skoro potpuno je srušena u bombardovanju Treviza 7. aprila 1944. godine. Zahvaljujući angažovanju inženjera i arhitekte Ferdinanda Forlatija, odlučeno je da se izvrši njena rekonstrukcija. Na fasadi ka Piazza Indipendeza vidi se linija rekonstrukcije (ima fotka u albumu). Danas i dalje služi za zasedanja opštinskog veća a pored toga za izložbe i druge kulturne događaje.

 

Palazzo dei Trecento 

6. Lođa vitezova ili Loggia dei Cavaliere je vrlo interesantno zdanje, mislim da slično nisam video, da predstavlja zasebnu celinu. U pitanju je natkriven prostor, sa svih strana omeđan otvorenim lukovima. Ne znam da li bih ga nazvao otvorenim ili zatovrenim. Kasnije je jedna strana zatvorena zidom susedne zgrade. Potiče iz druge polovine XIII veka. Izgrađen je za susrete i razgovore viđenijih ljudi a danas se koristi za markete knjiga, koncerte i slične događaje. Kada smo mi bili održan je neki politički skup. Kao i Palazzo dei Trecento razrušena je u bombardovanju, isti Ferdinando Forlati i ovaj objekat je sačuvao. 

 

Lođa vitezova

7. U Trevizu se nalaze dve male ali vrlo karakteristične fontane. Na prvu ćete verovatno naleteti i ako niste čuli za nju. Fontana Tri lica (Fontana dei Tre Visi) se nalazi ispred zgade opštinske uprave Ca' Sugana. Predstavlja stub u čijem gornjem delu je muški torzo sa tri glave, okrenute na različite strane. Navodno simboliše nastanak grada, ime Treviso potiče od Tervisus što znači tri pogleda ili tri lica... Druga je Fontana delle Tette, bukvalno Fontana sisa. Ovde je ženski torzo u pitanju i iz njenih dojki teče voda. Postavljena je još 1559. na glavnom trgu. Kada bi se ustoličio novi guverner iz grudi je nekoliko dana teklo vino, crveno i belo. Originalna skulptura nalazi se u staklenoj vitrini u lođi Palazzo dei Trecento a aktivna je nova verzija. Na nju nećete slučajno naleteti, malo je zavučena, kada od Piazza dei Signori krenete ulicom Via Calmaggiore, prvi ili drugi prolaz desno...

 

Fontana delle Tette 

8. Trevizo je idealan da iz njega posetite Veneciju (ako nemate para za smeštaj u samom centru Mletačke Republike). Razdaljina dva grada manja je od 30km. Možete ići kolima a mi smo se odlučili za mnogo jednostavniju varijantu, išli smo vozom. Karta košta 4e u jednom pravcu, putuje se 35-45 minuta. Venecijanska stanica je na samom Grand kanalu a vozovi idu dovoljno često da nismo imali potrebu da unapred gledamo raspored za povratak.  

9. Piazza del Duomo je lepša od same duomo (katedrale). Katedrala Sv. Petra zauzima naravno centralno mesto na trgu. Potiče iz VI veka ali je uništena 1768. godine i ponovo sagrađena u neoklasičnom stilu. Kripta je jedino preostalo iz starog perioda i nama se jedino ona činila vredna. Ima neke zanimljive freske i ima jednu Ticijanovu sliku. Pored katedrale je krstionica Sv. Jovana a nešto niže, sa iste strane trga, vrlo lepa gotska kuća Casa dal Corno. Ako je lepo vreme možete na stepenicama ispred katedrale pojesti dobar sladoled koji se prodaje preko puta. 

 

Casa dal Corno 

10. Zadnje fasade Palazzo dei Trecento i susedne Palazzo del Podesta gledaju na mali trg Piazza Monte di Pieta. Ispod njih su 2-3 bašte kafića, uveče je bilo vrlo prijatno. Ovaj trg se nastavlja na veći Piazza San Vito, nazvanom po jednoj od dve vrlo stare, pomalo netipične crkve koje stoje jedna pored druge. One sa još jednom zgradom čine niz koji deli dva trga. Ispred crkve San Vito nalazi se lođa i sa nje je lep pogled na trg San Vito kojim opet dominira neoromanička zgrada, malo previše kitnjasta...

 

Pogled na Piazza San Vito ispred istoimene crkve 

 

Fotografije

 

Italijanski Alpi i Dolomiti

Prethodno i ovo leto planinario sam po Italiji, iznad nekih visina do kojih do sada nisam dobacivao. Prošle godine bilo je nekih događaja o kojima nisam želeo da pišem a u dužoj priči prosto nisam mogao da ih preskočim, tako da ni posta nije bilo. Zato sam sada sve spojio u jednu priču. Daleke 2012. popeo sam Musalu i tih 2925m dugo se držalo kao lični rekord, ko Bimonov skok iz Meksika. Dodao sam u međuvremenu sve što je moglo na Balkanu i Sloveniji ali sve je bilo ispod 3000m. Skoro da se formirala psihološka granica. Da bi ih prešao, morao sam da krenem u Austriju ili Italiju koja se prva namestila. 

 

Ortrel Alpi, vrh Cufalšpic 

Jula 2024. išli smo na Ortrel Alpe. To je jedan od planinskih masiva Alpa i nalazi se u centralnom delu severne Italije a prelazi i u Švajcarsku. Ime je dobio po najvišem vrhu Ortrelu (3905m) za koga je zanimljivo da je svojevremeno bio najviši vrh Austrougarske. Bili smo smešteni u planinarskom domu Rifugio Cevedale.  Putovanje kroz Sloveniju i Austriju a posebno kroz italijanski Južni Tirol ostavilo je na mene jak utisak, skoro isti kao i samo planinarenje.

Prvog dana izašli smo na vrh Cima Nera (3037m) pošto nismo uspeli da popnemo jedan drugi, viši od njega. Bio je vrlo neobičan osećaj popeti najviši vrh u životu i konačno preći tih 3000m a da to bude utešni vrh. Zato su se stvari dovele u red sledećeg dana. Popeli smo Cufalšpic (Zufallspitze) sa za mene impozantnom visinom 3757m. Ovaj vrh ima blizanca desetak metara višeg, Monte Cevedale. Podaci na Internetu nisu toliko jasni, negde se ovaj naš i ne spominje a negde naziva i Cevedale II. U Južnom Tirolu mešaju se italijanski i nemački nazivi i vrhovi često imaju i jedan i drugi.

 

Vrh Cufalšpic 

U stvarnosti, ali i na karti u domu, vrhovi su jasno i dovoljno razdvojeni. Najveća razlika i ono što nas je uputilo na Cufalšpic bilo je to što je Cevedale bio potpuno prekriven snegom dok je na našem vrhu stena uglavnom bila suva, uz nekoliko snežnih deonica. Ovi iskusniji kažu da nije bilo ni malo naivno. Meni lično nije bilo preterano naporno i bio sam vrlo zadovoljan onim što smo uradili. Toliko da sam u povratku odlučio da ne idem na vrh Dolomita već da se popnem na greben sa druge strane jezera Fedaia i uživam u prelepom danu. Tako je nastao jedan od najlepših foto albuma koje sam napravio a vrh sam ostavio kao zalog ponovnog dolaska.

 

Dole jezero Fedaia, preko Marmolada, u sredini Puna Penia 

 

Dolomiti, Marmolada 

Taj dolazak desio se već naredne tj. ove godine. Isti dvojac Jovan Jarić i Dragan Trninić vodio je i ovu akciju. Kao da je pisana za mene, prvo će da ponove Dolomite a onda dalje na zapad gde je cilj Gran Paradiso, jedan od najviših vrhova Alpa. Pročitao sam plan, kretanje u navezi po glečeru bilo je nešto novo za mene, ali reakcija je bila slična onoj Vorena Outsa u filmu Divlja horda:

Prvi deo akcije odvijao se u Dolomitima. Ceo dan smo putovali i uveče stigli u kamp Palafavera. Nalazi se na nekih 1500m visine, između impresivnih vrhova Monte Civeta i Monte Pelmo. Uređen, čist, sa svim konforom od restorana, prodavnice, prostorije za druženje do tople vode tokom celog dana. Loša prognoza i najava kiše, uz činjenicu da šest godina nisam spavao u šatoru, prilično su mi podigli pritisak pred polazak. Ali vreme je ispalo ok, dopustilo nam je da namestimo i skupimo šatore po suvom, kiša je padala samo jednu noć i sledećeg dana.

 

Kamp Palafavera i Monte Civeta iza njega 

Trebalo je prvo jutro da idemo na neku feratu ali smo zbog prognoze promenili plan i otišli na Marmoladu. Marmolada je deo Dolomita ili planina koja pripada Dolomitima, kako više volite. Atraktivna je jer se na njoj nalaze jedini preostali glečer i najviši vrh Dolomita Punta Penia (3343m), na koji smo se nameračili. 

Imamo nešto manje od sat vremena vožnje od kampa do prevoja i jezera Fedaia odakle krećemo da se penjemo. Prethodno pravimo malo dužu pauzu ispred doma koji se isto zove Marmolada, u kome smo spavali prošle godine i koji na žalost preporučujem da zaobiđete ako možete. Ako ipak svratite vodite računa kad plaćate, čuvajte račune... Od doma nastavljamo kolima preko brane koja pravi jezero, zatim se penjemo pored nekoliko restorana i jednog muzeja, sve do parkinga gde ostavljamo kola. Jutro je bilo prelepo ali vrlo brzo su se oblaci navukli. Kiše na sreću toga dana neće biti na Marmoladi iako su je najavili. 

Od samog starta kreće jak uspon. Nekada se prvi deo staze prelazio žičarom ali je ova stradala u lavini pre nekoliko godina. Taj prvi deo znači nekih 600-700m uspona, što nikako nije zanemarljivo. Kasnili smo u polasku pa malo više forsiramo. Prvu pauzu pravimo tek negde ispod glečera. Nosio sam neko teško uže i sve to me je prilično izmorilo. Na pauzi nameštamo dereze, formiramo naveze i krećemo. Sam početak glečera je najteži, strmo je i ima vrlo malo snega. Zatim nagib postaje blaži ali već sam prilično umoran, visok sam za onaj cepin, uže kojim smo vezani me dekoncentriše i kiša samo što ne počne. U prevodu bilo je i lepših dana na planinama. Tek kada sa glečera pređemo na feratu malo sam odahnuo. 

 

Vrh Dolomita, Punta Penia

 

Ferata nas izvodi na najvišu stenu, vrh je ispred nas, uspon do njega je relativno lagan i to je to. Nije, jer sve je relativno osim umora koji je apsolutan. Bio sam toliko iscrpljen da sam se bukvalno dovukao do vrha. Kasnije su i drugi rekli koliko im je taj poslednji deo teško pao. Bila je magla i pogled sa vrha nije bio baš za priču. Ali nije padala kiša što je u tom trenutku bilo najvažnije.

Silazak je bio dug i naporan. Interesantan u početku dok je vetar naizmenično sklanjao i navlačio oblake što vam uvek omogućava atraktivne i dinamične fotografije. Kasnije je bilo vrlo monotono. Imali smo zagušenje na onom najstrmijem delu glečera, dugo smo stajali, na sreću nije bilo mnogo hladno. Kada krenemo prema kampu noć je već odavno pala...

 

 

Tu noć je padala jaka kiša, ne odmah, negde pred zoru je počela. Izmena plana i rotacija drugog i trećeg dana bili su pun pogodak, čak i da nije bilo kiše. Popeli smo Marmoladu, nešto smo već uradili i sada smo mogli opušteno da idemo do Kortine d'Ampeco. Negde blizu nje je ta ferata koja je bila u planu ali smo odustali zbog kiše koja je svaki čas stajala i počinjala.

Kortina je vrlo lep gradić. Treba je videti, provesti neko vreme i uživati. Ništa posebno nemam da preporučim ali ako ste tamo svakako otiđite. Okružena je sa svih strana atraktivnim vrhovima Dolomita koji su, kada bi oblaci dozvolili, upotpunjavali sliku grada. U povratku smo stali na prevoju Passo Giao i to je možda i najlepša slika koju nosim sa Dolomita.

 

Prevoj Passo Giao 

  

Grajski Alpi, Gran Paradiso 

Treće jutro pakujemo šatore i krećemo na celodnevno putovanje do Doline Aosta (Valle d'Aosta). Izlazimo na autoput A27 koji Veneciju povezuje sa Dolomitima, sa njega iznad Treviza skrećemo prema Vićenci gde se uključujemo na najprometniji A4 ka Milanu i Torinu a zatim na A5 koji ova dva grada spaja sa tunelom ispod Mon Blana i dalje sa Francuskom. Sa njega se isključujemo iza grada Aosta i penjemo se u dolinu između dva duga planinska grebena, na levom je Gran Paradiso. Penjemo se jer izlazimo skoro na 2000m, dolina je kada je gledate sa vrhova iznad nje. 

Dolina je vrlo živo i prijatno mesto. Celom dužinom kroz nju teče brza planinska reka. Prolazimo kroz nekoliko manjih naselja koji uglavnom žive od turizma. Stižemo na uređeni parking, sa WC-om i česmom sa pijaćom vodom. Pored je veliki bar, nekoliko kampova i apartmana. Ljudi je puno, neki se kao mi penju do doma, neki silaze, neki su prosto tu, šetaju i uživaju daleko od žege koja vlada u nižim predelima. Do doma imamo nekih 800m uspona. Penjemo se zapadnom stranom tako da nas sve vreme obasjava kasno popodnevno sunce. Dan je prelep, idealan za pešačenje. 

Dom Vitorio Emanuele II leži ispod jedne stene koja ga štiti ali i zaklanja pogled na Gran Paradiso. Zato vidimo nekoliko nižih vrhova, prošaranih snegom i ne baš udobnih za penjanje. Ispred doma je jezerce i česma sa pijaćom vodom. Ne plaćamo je kao prethodne godine, nešto što će čovečanstvo tek naučiti da ceni. Spavali smo u paviljonu pored glavne zgrade, sobe sa po devet kreveta, po tri u visinu i širinu. Silazak noću sa najvišeg može se uporediti sa silaskom sa stene Gran Paradisa. Hranom nisam bio oduševljen ali kupili su me pivom u flašama od 0.66l i po vrlo razumnoj ceni.

Uspon na Gran Paradiso bio je drugačiji od svih do sada. Najmanje zato što ću prvi put preći 4.000m. Bio sam već na 3.700 i probleme sa visinom nisam očekivao. Pre svega to mi je bio prvi ozbiljan susret sa glečerom i prvo ozbiljno kretanje u navezi. Marmolada je bila samo uvod, prezentacija onoga što nas čeka. Tokom te prezentacije ozbiljno sam razmišljao treba li mi tako nešto. Ne ono kada baldišete pa kažete nikad više, to sam odavno prevazišao. Prosto svako ima neku granicu, treba li ja moju da ostavim ispod nivoa glečera? Dovoljno i tu ima atraktivnih vrhova, za dva života. Imam iskustva u kretanju po snegu i sa derezama a opet jedan sam od onih o kojima drugi vode računa i ne volim takve situacije. Ako sneg bude dobar i glečer bude kompaktan, onda je ok, snage imam dovoljno da izguram uspon. Ako bude problema, ne znam kako ću reagovati. Na kraju mojih 100+ kg (sa sve opremom...) nije baš idealno za sneg, svaki korak je težak. Zadržao sam svoje sumnje za sebe, shvatio da nisam najslabija karika i da je sada taj trenutak da se to ispenje pa kada se vratim kući sešću sa sobom i videti šta dalje.

Na sreću sneg je bio odličan, glečer je bio u dobrom stanju i problema nije bilo. Krenuli smo oko pola 6 ujutru, svi drugi su otišli pre nas. U početku je bilo hladno i pomalo neprijatno - peli smo sa zapadne strane i sunce nas dugo nije videlo. Na sneg smo relativno brzo stigli tako da smo veći deo dana proveli sa derezama na nogama. Čim smo ih stavili naišao je najveći uspon i to je bio najteži deo toga dana. Onda smo izašli na sunce, došla je jedina duža pauza posle koje smo formirali naveze i sve je postalo mnogo bolje. 

Već tu su prizori oko nas bili neverovatni. Sunce je sijalo sve vreme, pogled na Mon Blan i druge vrhove oko nas bio je otvoren, idealno za fotografisanje. Trudio sam se ipak da ne vadim često telefon iz džepa da mi ne remeti koncentraciju. Tempo hoda bio je prilično lagan, pratio sam ga bez problema. Pored nas su prolazili planinari koji su se vraćali sa vrha, atmosfera je bila dobra, sneg dobar i ni jednog trenutka nisam posumnjao da ćemo uspeti. 

Na kraju uspona je stena. Raskačili smo se jedni od drugih i skinuli dereze. Stena nije naivna, posebno što je prošarana snegom. Na samom vrhu su dve potpuno vertikale stene, nasađene na ovu veliku. Jedna od njih je viša, na njoj je statua Madone i to je najviša tačka. Uzverao sam se i stigao na vrh, mnogo svežiji nego tri dana ranije na Punta Peniu. Nije bilo euforije, cilj sam postepeno ostvarivao tokom ta dva dana. Plus što priča na ovakvim vrhovima nije završena kada stignete do njih, treba se i vratiti. 

Povratak je u početku bio lep i lagan, kasnije je postalo prilično smorno, posebno kada smo skinuli dereze a kraj je bio još uvek daleko. Vreme se pogoršalo, oblaci su počeli da se navlače. Kiša će lagano početi nekih desetak metara ispred doma ali će brzo stati i pustiti nas da se sredimo i čestitamo jedni drugima. Osuće dobro kada budemo sedeli u restoranu i uz pivo čekali večeru. Pre šest godina popeo sam Maja Jezerece iz Valbone. Zapisao sam na blogu tada da sam se osećao kao kada u nekoj igrici pređete nivo. Sličan osećaj bio je i sada, prešao sam još jedan nivo. Ne znam još uvek šta je iza njega...

 

Fotografije:

Ortrel Alpi '24

Dolomiti '24

Marmolada '25

Gran Paradiso '25 

 

 

 

 

Ranohrišćanski spomenici u Raveni

Možda prvo naše putovanje za 8.mart. Uglavnom smo ga preskakali zbog gužve, nek idu svi tada, mi ćemo dve nedelje kasnije. Slobodni dani ionako nisu u igri za ovaj praznik. Ipak, agencije ovog ranog proleća nisu imale mnogo polazaka za Rimini sa Ravenom i San Marinom, Eta Turs je imala aranžman samo za 8.mart i princip je ustupio mesto fleksibilnosti.

Kada smo uplatili, nismo računali da će protesti i renoviranje stana potrajati toliko dugo. Približavalo se vreme polaska a kraj se nije video ni jednom ni drugom. Na plenumu smo odlučili da ipak idemo. Poslednji majstor je izašao sat vremena iza nas iz stana, deca su ga ispratila, a stigli smo za veliki protest u Beogradu...

 

Gde smo sve bili

Krenuli smo popodne iz Beograda, večernja vožnja do Šida a zatim noćna kroz Hrvatsku i Sloveniju. Buđenje kao i obično uz kafu i kroasane na autogrilu u Italiji. Svraćamo u Feraru gde provodimo 2-3 sata. Videli smo zamak Estense, ulicu Via delle Volte i neke renesansne palate, pre svega Dijamantsku. Premalo vremena za grad poput Ferare ali to je kompromis između svega onoga što treba videti i prosečnog životnog veka.

Vratili smo se u autobus i vozili još dva sata do Riminija. Smestili smo se u hotel, malo osvežili i požurili u centar da obiđemo Felinijev i Đulijetin grob dok je još dan. Zatim smo videli Tiberijev most, Piazza Cavour, katedralu... Felinijev muzej ostavljamo kao zalog još jednog dolaska.

Sledeći dan, u subotu, agencija je organizovala izlet u Bolonju i Ravenu a nas dvoje smo u svojoj režiji proveli ceo dan u Raveni, o čemu nameravam da pričam. Poslednji dan, u nedelju, između doručka i organizovanog izleta u San Marino, konačno smo otišli da vidimo plažu i more koji su bili dve ulice od hotela. Naš Jadran, uvek volim da ga vidim, pa i iz Italije. Ali ogromna plaža i potpuno otvoreno more daleko su od mog ukusa. San Marino je vrlo zanimljiv ali kao i kod Ferare suviše malo vremena za obilazak. 

Dve noći u autobusu i dve u hotelu, jedan ceo dan i dva skoro cela, više od 1000 km u jednom pravcu. Još uvek bez problema izdržavamo ovaj tempo. Videli smo mnogo toga i poželeli da se u sva četiri grada vratimo. 

Istorija Ravene

Istorija Ravene bila je vrlo je burna i živopisna sredinom prvog milenijuma nove ere. Pre i posle tog perioda glavni događaji su je zaobilazili, što je u principu dobro. Jako je bitno poznavati ovaj deo njene istorije da biste razumeli ono najvažnije što ćete videti u gradu. 

Nastala je u močvarnoj laguni južno od delte reke Po, od nekoliko kuća na stubovima, slično kao i Venecija. Takva okolina, nepovoljna za život, prepoznata je kao idealna za novi centar Zapadnog rimskog carstva, države koja je sve vreme svog postojanja bila u defanzivi. Car Honorije je 402. godine preneo prestonicu iz Milana u Ravenu. Ne samo zbog močvarnog okruženja već i zbog blizine mora, što je značilo bržu i efikasniju pomoć iz istočnog dela nekada moćne imperije. Pad Ravene 476. značio je i pad Zapadnog rimskog carstva. 

Novi pad Ravene usledio je 493. godine. Kralj Ostrogota i regent Vizigota Teodorik Veliki ujedinio je dva plemena i tri godine opsedao grad pre nego što ga je konačno osvojio. Lično je ubio dotadašnjeg vladara Odoakara. Obojica su bili varvari i saveznici Vizantije s tim da je Teodorik bio pouzdaniji, na kraju vizantijski car ga je napujdao na Odoakara. Od kraja V veka Ravena postaje prestonica Ostrogotskog kraljevstva koje se prostiralo do današnjeg Beograda. U to vreme oba gotska plemena već su primili hrišćanstvo a sam Teodorik bio je pobornik arijanskog učenja. 

Nasledila ga je 526. godine ćerka Amalasunta koja je nastavila očevu saradnju sa viznatijskim carem Justinijanom. Ovaj je njeno ubistvo od strane gotskih velikaša iskoristio kao povod da napadne i osvoji grad 540. godine. Ravena postaje centar vizantijske uprave nad delom današnje Italije, poznatim kao Ravenski egzarhat.

Posle su došli Langobardi, papa Hadrijan i Karlo Veliki koji mu je pomogao da osvoji grad pa je zauzvrat dobio dozvolu da ga opljačka. Sve dalje je manje zanimljivo od prethodno opisanog perioda iz koga potiču ti ranohrišćanski spomenici po kojima je Ravena najpoznatija i koji je razlikuju od drugih italijanskih gradova. Unesco je prepoznao osam objekata, raznolikih po strukturi i sadržaju. Zajedničko im je da potiču iz tih par vekova a spajaju ih i neverovatni mozaici koji su nam ostali prva asocijacija na Ravenu.

 

Ranohrišćanski spomenici

Ima ih osam na listi. Dva mauzoleja, dve krstionice, tri crkve i jedna kapela. Za tri spomenika ulaznice kupujete posebno, pet idu na zajedničku. Od tih pet, za dva objekta morate unapred naznačiti tačno vreme ulaska, u pet minuta. Ako nije velika gužva, možete da uđete i van tog naznačenog vremena. To bi nam, da smo znali, prilično olakšalo obilazak. Naravno, ne mora uvek da bude tako, mart nije baš špic sezone. Ne morate isti dan da obiđete sve lokacije sa grupne ulaznice što je preporuka ako imate dva dana u Raveni. Da krenem redom...

 

Bazilika Svetog Apolinarija u Klasi

Od Riminija do Ravene išli smo vozom. Ne baš do Ravene, sišli smo na prethodnoj stanici u mestu Classe, da vidimo prvi spomenik, jedini van grada. Bazilika Svetog Apolinarija u Klasi (nemojte me držati za reč za menjanje naziva mesta po padežima, na italijanskom je Basilica di Sant'Apollinare in Classe) sagrađena je početkom VI veka, u blizini ili na lokaciji hrišćanskog groblja. Smatra se najvećom ranohrišćanskom bazilikom. Unutrašnjost se sastaoji od glavnog i dva bočna broda. Vrlo je prostrana, dobro osvetljena i nije pretrpana sadržajem, što mi se posebno dopalo. Dve stvari imate da vidite. Prva je niz mermernih sarkofaga, vrlo živopisnih, raspoređenih pored tri zida. Ukrašeni su prizorima iz Biblije ali i biljnim ornamentima i figurama životinja. Pored jagnjadi ima dosta paunova što me je odmah asociralo na Stobi, i taj lokalitet potiče iz prvih vekova novog doba.

Druga je ono zbog čega ste došli, izuzetni mozaik u apsidi crkve, preko puta ulaza. U centru mozaika je lik Svetog Apolinarija sa rukama u položaju molitve u staro vreme. Sa njegove leve i desne strane su dve grupe po šest jaganjaca. Iznad je ogroman krst orkužen zvezdama, među kojima se ističu slova alfa i omega, simbol početka i kraja svega. Iznad krsta, u oblacima su Mojsije i Sv. Ilija a na vrhu ovog dela mozaika je Božija ruka koja izlazi iz oblaka... Od boja preovlađuje zelena. Mozaik vas potpuno opčini i ne možete da prestanete da gledate u njega, moja žena kaže da joj liči na veliki tepih. Videli smo ih kasnije dosta u Raveni, ovaj je svakako jedan od najlepših.

 

Nova bazilika Svetog Apolinarija

Od Klase do Ravene ima 4-5km. Gradski autobus koji ih povezuje ne ide toliko često tako da smo u Ravenu stigli malo kasnije nego što smo planirali. Nova bazilika Svetog Apolinarija datira iz istog vremena kao ona u Klase. Zove se nova (Basicilica Sant'Apollinare Nuovo) jer su u nju 856. godine preneti ostaci Sv.Apolinarija pošto je Klase bio suviše izložen, pre svega gusarima. Izgradio ju je Teodorik Veliki kao kapelu svoje palate koja na žalost nije sačuvana. Arijanska u početku, pretvorena je u pravovernu kada je Vizantija osvojila grad. Piše da su tada namerno uništeni mozaici koji su prikazivali Teodorikov dvor ali slika palate i danas se nalazi na jednom od dva najveća. Piše i da je papa Grgur I naredio da se neki mozaici unište jer su bili toliko lepi da su odvraćali vernike od molitve. Trobroda bazilika kao i ona u Klase, manja od nje, i u njoj se najviše ističu mozaici, dva koji se pružaju na visini duž obe strane glavnog broda. Na jednom mozaiku su (uglavnom) ženski a na drugom muški likovi. Na kraju ženske procesije, kod oltara, je Bogorodica dok je na kraju muške Isus. Pored bazilike je dvorište sa kloisterom.

Arhiepiskopska kapela nalazi se u okviru istoimenog muzeja, neposredno uz katedralu (koja ne spada u ovu priču). "U okviru muzeja" znači da uđete u muzej i onda je jedna od prostorija ta kapela. Tačnije dve, kapela ima predvorje. U predvorju se nalazi mozaik sa likom Hrista Spasitelja. Predstavljen je kao ratnik koji gazi lava i zmiju (slika desno). Kapela je sagrađena krajem V veka, negde iz istog perioda je originalna zgrada muzeja što nećete primetiti, očigledno je nedavno renovirana. Muzej sadrži uglavnom predmete iz tog perioda ali smo samo protrčali, puno toga je imalo da se još vidi.

Žurili smo da stignemo u tačno zakazano vreme (jedan od ta dva objekta...) za ulaz u Neonovu krstionicu. Ispostavilo se da nije gužva i mogli smo odmah da uđemo. Krstionicom sam bio potpuno fasciniran. U pitanju je oktagonalna građevina, započeta još krajem IV veka a završena krajem V veka kada ju je biskup Neon ukrasio mozaicima. Predstavlja najstariji objekat u gradu. Vremenom je dosta potonula i trenutno je njen originalni pod 2.3m ispod nivoa zemlje. 

Prava lepota krstionice je kada uđete unutra. Ukrašena je naravno mozaicima, celom površinom zidova. Na vrhu kupole je prikaz Isusovog krštenja, pored njega i Svetog Jovana tu je i pagansko božanstvo u grčkom ogrtaču, negde piše da je simobol reke Jordan a negde da je sam Zevs u pitanju (slika dole). Već sam pominjao slova alfa i omega, tek vidi se da uticaj stare Grčke bio još uvek veliki u V veku. Oko scene krštenja poređani su apostoli, krug se zatvara susretom Petra i Pavla. U sredini krstionice je veliki mermerni bazen, jasno je čemu je služio. Ni ovaj opis a ni fotografije koje sam napravio nisu ni blizu utiska koji je mali prostor napravio na mene.

 

Kupola Neonove krstionice

Neonova krstionica poznata je i kao Pravoverna jer je pripadala pravcu hrišćanstva koji je trijumfovao na Nikejskom saboru. Nešto malo kasnije izgrađena je Arijanska krstionica (levo). Za Teodorika Velikog već sam rekao da je bio pobornike arijanske varijante hrišćanstva. Sagradio je katedralu i krstionicu nedaleko od nje. Bile su povezane hodnikom. Obe zgrade su još uvek tu s tim da je katedrala pri renoviranju izgubila originalni izgled. Krstionica je skoro pa kopija Neonove. Teodoriku se očigledno dosta dopala i ne mogu a da ne primetim da je nije prisvojio već ju je ostavio pravovernima a sebi je sagradio drugu. Justinijan je bio mnogo manje tolerantan. Degradirao je Arijansku krstionicu, kasnije se nastavilo sa neadekvatnom upotrebom tako da je od svih ukrasa ostao samo mozaik u kupoli. I na njemu je prikazano Isusovo krštenje, malo je drugačiji raspored osoba ali isti motivi i simboli. Pod je i kod ove krstionice utonuo 2.3 metra.

Od dve grobnice ili mauzoleja stariji je Mauzolej Gale Placidije, ćerke rimskog cara Teodosija, onog koji je podelio carstvo i proglasio hrišćanstvo jedinom zvaničnom religijom. Nalazi se neposredno u blizini crkve Sv. Vitalija o kojoj će kasnije biti reči. To je drugi objekat za koji morate navesti tačno vreme ulaska. Omanja zgrada u obliku grčkog krsta, građena u periodu 425-430. godine, danas i ona utonula u zemlju, piše nekih metar i po. 

 

Mauzolej Gale Placidije, pravo njen sarkofag

Unutra su tri velika mermerna sarkofaga. Centralni pripada Gali, levi je navodno njenog supruga a desni ili brata ili sina, sva trojica su bili rimski carevi. Kažem navodno jer ne samo da se sigurno ne zna ko je gde sahranjen nego ni da li su tu sahranjeni ili u Rimu. Za Galu je zapravo sasvim izvesno da je u Rimu umrla i sahranjena, to stoji na turističkom sajtu koji bi trebalo da navija za Ravenu i njene spomenike. Kao matematičaru po obrazovanju, nekada su mi jako smetale te nejasne informacije. Kasnije sam navikao da gledam širu sliku...

Prava vrednost mauzoleja naravno nisu grobovi već mozaici kojima je ukrašena kupola i gornji delovi svih zidova. Svetlo u mauzolej ulazi kroz tanke prozore od alabastera i zaista, kako turistički sajt kaže, stvara magičnu atmosferu. Na mozaicima preovladava plava boja, izdvojio bih sliku golobradog Hrista kao pastira iznad ulaznih vrata i sliku zvezdanog neba sa krstom u sredini, u samoj kupoli (slika desno). Ne umem dobro da opišem, nisam prezadovoljan fotografijama, možete da mi verujete na reč da je zaista posebno iskustvo ući u ovaj mauzolej.

Druga grobnica je Teodorikov mauzolej. Teodorik Veliki je kao mlad živeo na dvoru u Carigradu, kao talac mira Ostrogota i Vizantije. Tamo se obrazovao državnički, vojno i kulturno i sve to je odlično iskoristio kada je sa 20 godina preuzeo presto svog oca.  Dosta je gradio, između ostalog palatu koja je uništena. Bio je pobornik arijanske verzije hrišćanstva ali bio je i tolerantan prema nikejskom učenju. Već sam pomenuo da nije prisvojio Neonovu krstionicu i dopustio je izgradnju bazilike Svetog Vitalija.

Njegov mauzolej se nalazi nešto dalje od centra grada. Sam sebi ga je podigao 520. godine i danas predstavlja najvažniji nadgrobni spomenik Ostrogota i Vizigota u Italiji. Utonuo je u zemlju kao i krstionice ali su ga u XIX veku otkopali i isušili tlo oko njega, da ne bi dalje tonuo. Jasno je podeljen na donji i gornji deo. Gornji predstavlja jedinstven monolit, istarski kamen 290 tona težak. Nije baš jasno kako su ga doneli i postavili na već izgrađeni donji deo. Unutra, u gornjem delu, nalazi se porfirni bazen, ja bih pre rekao kada, u kome je verovatno bio sahranjen Teodorik. Porfir ili porfirit je magmatska stena, jako skupocena u starom veku, uglavnom se koristio za sarkofage vladara. Ništa osim te prazne kade nema ni gore ni dole. Pored mauzoleja je vrlo lep park ali vremena nije bilo...

I po običaju za kraj najbolje. Početkom VI veka tadašnji biskup Ravene Eklezije putovao je sa tadašnjim papom u Carigrad. Tamo je video crkvu Sv. Srđe i Vaha, kasnije poznatu kao Mala Aja Sofija. Tako je osim za veliku Aja Sofiju, ta crkva postala uzor za još jednu prelepu bogomolju, baziliku Svetog Vitalija. Elkezije je samo dao ideju ili započeo gradnju koju je skoro sam finansirao izvesni Julije Argentije za koga se opet sumnja da je poslat da pripremi teren za vizantijsko osvajanje. Započeta pod arijancem Teodorikom, završena 548. kada je Ravenom i tim delom Italije vladala Vizantija i car Justinijan, crkva je potpuno vizantijska.  

Crkva ima oktagonalnu osnovu sa kupolom u sredini, kao i one dve u današnjem Istanbulu. Valjda se početkom tog VI veka ustanovio takav stil gradnje, skoro isključivo prisutan na Istoku. Fasada je od crvene cigle, spolja lepo izgleda mada više impozantno. Treba vam malo vremena da je sagledate zbog mnogobrojnih dodataka (apsida) na osnovnu oktagonalnu konstrukciju. Unutrašnjost je ono što nas je oduševilo.

Centralni prostor je prostran, kružnog oblika. Odvojen je naizmeničnim ređanjem punog zida i lukova poduprtih stubovima od sledećeg takođe kružnog prostora koji ga potpuno okružuje. Iznad osnovnog nivoa je galerija (slika gore), takođe naizmenično otvorena i zatvorena. Pod je ukrašen mozaicima dok je veliki centralni svod ispod kupole oslikan freskama. Imam utisak da nisu sve freske restaurirane tako da tipujem da će bazilika za neku godinu biti još lepša. Ono što nisam do sada viđao je veliki bazen sa vodom u sred crkve, verovatno namenjen krštavanju. 

Dolazim na kraju do onoga što je najlepše a to su ponovo mozaici, kao u obe crvke Sv. Apolinarija, kao u obe krstionice, kapeli, mauzoleju Gale Placidije. U bazilici Sv. Vitalija ipak su nešto posebno, taj deo crkve naprosto blista. U prvom delu su scene iz Starog i Novog zaveta, likovi apostola, dok je najzanimljiviji deo iza i pored oltara. Sa jedne strane je slika cara Justinijana sa pratnjom (slika levo) dok je sa druge strane carica Teodora, takođe sa pratnjom. Obe slike su na zlatnoj pozadini. Piše da Justinijan nikada nije posetio Ravenu ali slika sa ovog mozaika je reprezentativna i nalazi se na njegovoj wiki stranici. Iza oltara je mozaik na kome Hrist predaje krunu Sv. Vitaliju dok je biskup Eklezije, onaj koji je započeo crkvu, prikazan kako istu drži u rukama. Ne znam koliko sam bio ubedljiv i koliko su fotografije ubedljive, možete mi verovati na reč da mnogo dobro izgleda, jedna od najlepših crkava koje sam video. Do sada...

 

Na kraju...

Obilazak osam spomenika zvršili smo oko 17h. Do tada je radila Arijanska krstionica koja nam je poslednja ostala. Na kraju smo skoro trčali da bi svuda stigli. Sada vidim da je radno vreme većine objekata do 19h, moguće da je u martu bilo neko zimsko vreme. Par saveta za obilazak. Ako odsedate van Ravene (čitaj: Rimini), svratite prvo kao i mi u mesto Klase i obiđite baziliku. Odatle morate gradskim prevozom pa kad ga već koristite, sledeći cilj neka vam bude Teodorikov mauzolej. Od mauzoleja do centra možete ili prevozom ili peške i dalje kako želite. Ostalih šest objekata su u širem centru grada, između njih vam prevoz nije potreban. Nemojte previše rano zakazivati Neonovu krstionicu i mauzolej Gale Placidije. Ako imate dva dana, podelite obilaske. Popijte kafu ispred bazilike Sv. Vitalija pre nego što uđete. Ulica Giuliano Argentario je pešačka i ima puno lokala, možete i sendvič da uzmete...

 

Danteov grob

Otišli smo još da vidimo Danteov grob i tu nam se prepunio bafer, nismo više mogli da primamo informacije. Malo smo posedeli na trgu Piazza del Popolo i uživali u popodnevnom suncu. Odavno je već bilo vreme za ručku i da restorani u Italiji ne rade dvokratno, svratili bismo u neki i zadržali se u Raveni do pretposlednjeg voza. Ovako smo vreme do otvaranje restorana proveli u vozu za Rimini gde smo stigli na večeru.

 

Piazza del Popolo, Palazzeto Veneziano

Fotografije:

Ravena

Ferara

Rimini

San Marino

 

Literatura:

Ravenna Tourism

Bazilika Svetog Apolinarija u Klasi, Vikipedija

Nova bazilika Svetog Apolinarija, Vikipedija

Arhiepiskopska kapela, Vikipedija

Neonova krstionica, Vikipedija

Mauzolej Gale Placidije, Vikipedija

Teodorikov mauzolej, Vikipedija

The Byzantine Legacy, Mausoleum of Theodoric

Bazilika Svetog Vitalija, Vikipedija 

Teodorik Veliki, Vikipedija

(za Vikipediju i verzije na drugim jezicima)

 

 

Moravska, prvi deo: Pernštejn, Brno, Jihlava

Prvi maj i Uskrs složili su se kao retko kada. Uz dva slobodna dana napravili smo odmor od deset dana. Odabrali smo da putujemo kolima a kao destinaciju odabrali smo Češku, tačnije Moravsku. Trebič i Telč su gradovi koje odavno nišanimo. Oba su na Uneskovoj listi koju dosta konsultujemo kada planiramo putovanja. Pokazala se vrlo pouzdana, ništa slučajno ne ulazi na nju i vrlo drže do očuvanosti originalnog izgleda.

Hteli smo i neki veći grad da vidimo pa je Brno sledeći ušao u itinerer. Zatim smo odabrali par zamkova, tu je izbor bio malo teži jer ih u Češkoj ima preko 300. Jihlavu sam otkrio kada sam tražio smeštaj. Nismo u njoj prenoćili ali smo svratili. Za Znojmo sam čuo, bio je blizu zamka Bitov i logična opcija za poslednju noć. 

Priču sam podelio na dva dela, zapravo se sama podelila: tri noći smo proveli u Brnu, onda smo otišli malo dalje na zapad. Jihlava je ni tamo ni ovamo, pauza na putu iz Brna u Trebič. Ubacio sam je u prvi deo priče, čisto da ih izjednačim po obimu.

Zamak Pernštejn i manastir Porta Coeli

Krenuli smo u subotu iz Beograda, ne toliko rano koliko smo želeli, kao i obično. Prevarile su nas kamere pa smo ostali na autoputu i otišli na Horgoš. Na našoj granici jeste bilo samo nekoliko automobila ali smo na mađarskoj ostali dva sata. Onda lagana vožnja kroz Mađarsku pa Slovačku i na kraju Češku, sve do Brna koji nam je bio prva destinacija.

Smeštaj u Brnu rezervisali smo preko Airbnb. Kraj grada nikako ne mogu da preporučim a i sam apartman je bio... pa najviše podnošljiv. Bio je blizu centra, mogli smo peške da idemo što smo isto popodne i uradili.

Sledeće jutro uputili smo se ka zamku Pernštejn. Nalazi se nekih 40km severno od Brna, na steni iznad sela Nedvedice, iznad reka Svratka i Nedvedička. Izgrađen je u drugoj polovini XIII veka da bi krajem XIV i početkom XV veka bio renoviran i dosta proširen u stilu kasne gotike i rane renesanse. Od tada mu izgled nisu dirali tako da je zadržao taj srednjevekovni šmek. Zbog toga ga dosta koriste za snimanje filmova, između ostalih i Verner Hercog za Nosferatua.  Vlastelinska porodica u čijem je vlasništvu bio kasnije je stekla i druge posede ali uvek su zadržali poseban odnos prema Pernštejnu. Nismo ga slučajno odabrali...

 

Biblioteka u zamku Pernštejn

Kola smo ostavili u selu i popeli se stazom do zamka. Ulaz u dvorište je slobodan ali ako hoćete u sam zamak morate da odaberete i platite jednu od vođenih tura. Tura je na češkom a ako ste stranac dobijete odštampani vodič na engleskom jeziku. Tako ovde, tako i na svim drugim sličnim mestima koje smo posetili. Unutrašnjost zamka podjednako je atraktivna kao i spoljašnjost. Posebno su mi se dopali prijemni hol, izlazak na osmatračku kulu i pogled odozgo na ceo kraj, kao i biblioteka na kraju. Pored zamka je kafić sa odličnom terasom odakle su poslednje fotografije u albumu.

Na putu do zamka prolazite kroz selo Predklašteri. Nemojte propustiti da svratite do manastira Porta Coeli. Mi smo svratili u odlasku ali u toku je bila neka svečanost i ispred crkve je bilo puno ljudi pa smo svratili i u povratku da bi fotografisali. Kao i zamak i ovaj manastir potiče iz XIII veka. Ime mu znači vrata raja. Pretpostavljam da ga je dobio po zapadnim vratima crkve sa prelepim ahrivoltom, piše da je jedinstven istočno od Rajne. Nismo ušli u unutrašnje dvorište, što je verovatno trebalo uraditi ili bar pokušati. Od pre pet godina u okviru kompleksa manastira radi pivara Vorkloster, što je nemački prevod imena mesta. Ni tu nismo svratili, trebalo je voziti nazad do Brna. Dva razloga da dođemo ponovo...

Brno

U razgledanju Brna proveli smo dva popodneva i jedan ceo dan. Taj ponedeljak bio je Meganu jedini slobodan dan. Ponedeljkom inače svašta nešto ne radi u Brnu, na to treba obratiti pažnju kada planirate posetu. Grad nam se dopao, svašta smo videli, ponešto i propustili. Drugi je po veličini u Češkoj ali se zaista ni po čemu ne može porediti sa Pragom, što mu ne treba uzeti za minus jer ni mnogo veći gradovi od Brna to ne mogu. Minus od nas dobija za čistoću, neprijatno smo bili iznenađeni količinom đubreta. 

 

Pogled sa tornjeva katedrale

Kupili smo Brnopas karticu, prvi put nam se to učinilo isplativo i pogrešili smo. Nešto nije radilo, nešto je inače besplatno, i sa karticom i bez nje. Česi su prilično opušteni, ne kažu vam uvek baš sve, ne bude baš sve onako kako su rekli. Bio sam malo i ljut ali onda smo na jesen išli sa agencijom u Prag i vodičica nam je rekla: ne uzimajte to lično, oni su prosto takvi. 

Za Brno vam treba 2-3 dana da ga obiđete, plus još jedan dolazak za ono što propustite, tog trenutka se renovira ili je nedostupno iz nekog drugog razloga.

Iznad ulaza u staru gradsku kuću nalazi se remek delo gotske arhitekture, ukras koji je izradio Anton Pilgram (slika levo), srednjevekovni arhitekta i vajar rodom iz Brna, isti onaj koji je isklesao propovedaonicu u bečkoj katedrali. U kući, takođe rađenoj u gotskom stilu, trenutno je bila izložba posvećena ovom umetniku. Na ulazu u staru gradsku kuću, u ovom pasažu iza vrata, sa plafona visi... pa ja bih rekao krokodil ali zvanično to je zmaj. Legenda o zmaju jedna je od dve koje vas sačekuju na svakom koraku u Brnu. Navodno zmaj se nastanio pored vode i terorisao grad sve dok jedan mladi mesar nije prihvatio izazov, zaklao jagnje i napunio ga krečom, ponudio ga halapljivom zmaju koji ga je progutao a zatim se napio vode i eksplodirao kada je kreč počeo da se širi. Sahat kula iznad stare gradske kuće jedno je od mesta sa fenomenalnim pogledom na Brno. Dugo mi je trebalo da odlučim koje fotografije odozgo da izostavim iz albuma.

Katedrala Svetog Petra i Pavla jedan je od simbola grada. Nalazi se na brdu Petrov odakle sa svoja dva zvonika dominira Brnom. Vidi se iz skoro svakog dela grada, video sam je još 2008. godine sa autoputa, u povratku iz Praga. Gotska spolja, barokna unutra, izgrađena na mestu stare romaničke crvke - obrazac koji se primenjuje na mnoge značajne crkve u srednjoj Evropi. Impozantna, ukrašena sa merom vrlo interesantnim detaljima. Njeni tornjevi su drugo mesto sa fenomenalnim pogledom na Brno. Za nju je vezana druga legenda, možda i ne samo legenda. Tokom tridesetogodišnjeg rata, Šveđani su opsedali Brno. Dugotrajna opsada izmorila je branioce ali i napadače. Švedski general je jedno veče naredio da je sutrašnji dan odlučujući, napadaju dok zvono na katedrali ne označi podne i onda se povlače. U blizini je bio neki češki seljak koji je to čuo i požurio u grad da prenese. Umesto u podne, zvono se oglasilo u 11h, napad je trajao sat kraće i Brno je odoleo. Od tada zvono na katedrali uvek zvoni sat ranije...

Zamak Špilberk leži na susednom brdu. Nekada je bio vrlo značajno vojno utvrđenje dok ga Napoleon nije fortifikacijski osakatio posle čega je pretvoren u zatvor. Kažu jedan od najbolje čuvanih u monarhiji. Italijanski revolucionari poznati kao Karbonari bili su tu zatvoreni u prvoj polovini XIX veka i o tome govori ploča u suterenu i spomenik u parku. Zamak takođe potiče iz XIII veka ali to ne možete prepoznati, stalno je trpeo izmene. Nije mi izgledao posebno zanimljiv ali uzeli smo vođenu turu, bilo nas je samo troje a vodič je bio vrlo raspoložen da nam sve pokaže i svuda nas provede pa je to značajno popravilo sliku. Terasa zamka je treće mesto sa izuzetnim pogledom na Brno.

 

 

Zeleni trg

Od dve velike gotičke crkve videli smo samo crkvu Uspenja Bogorodice. Ogromna je pa je najbolji pogled na nju sa južnih padina zamka. Kada joj sasvim priđete, teško ju je sagledati. Crkva Sv. Jakova se renovira i kompletno je bila zaklonjena skelama. Najveći trg u Brnu je Trg slobode a nama se najviše dopao Zeleni trg. Popločan, sa blagim nagibom, ima nekoliko klupa i fontanu koja nije radila. Oko njega su zgrade nekih muzeja i pozorišta a pogled na trg je posebno dobar sa Sahat kule. Zove se zeleni pošto je na njemu pre podne zeleni pijac. Popodne se sve skloni i ni po čemu ne možete da pogodite kakvu funkciju ima. Posetili smo i zoo vrt, što inače nemamo običaj ali bio je ponedeljak popodne, skoro ništa više nije radilo a imali smo Brnopas karticu... Deo gde su žirafe i zebre je vrlo lepo uređen ali greh je kako i gde tigra drže, još mi je pred očima njegov prazan pogled. Interesantno je bilo i videti deo grada oko zoo vrta.

Da Brno ne bude poznat samo po gotskoj već i po modernoj arhitekturi najviše su zaslužni Greta i Friz Tugendhat. Pošto su se venčali dobili su od njenog oca polovinu placa u rezidencijalnom delu grada. Onda su doveli arhitektu Ludviga Misa van der Roea, čijem radu se Greta divila dok je živela u Berlinu, i pretpostavljam dali mu odrešene ruke. Rezultat je vila Tugendhat, danas možda najznačajniji objekat u Brnu. Završena je 1930. godine ali njeni vlasnici su samo osam godina u njoj uživali. Na vreme su pobegli od dolazećeg holokausta. Zahvaljujući njihovoj najmlađoj ćerki Danijeli Hamer-Tugendhat, vila je posle pada komunizma obnovljena i stavljena pod zaštitu Uneska. Videli smo je samo spolja, obilazak unutrašnjosti vile zakazuje se bar tri meseca unapred i to je najjači adut da ponovo posetimo Brno. 

Vrt vile je lep ali ništa spektakularno. Ulaz u vrt je besplatan. Naravno, i ako posedujete Brnopas karticu ulaz je besplatan, tako da ništa nisu slagali... Iz vrta prelazite u deo placa koji je Gretin otac zadržao za sebe, tačnije u vrt vile Löw-Beer. Pomalo u senci vile Tugendhat, u pitanju je prelepa zgrada u stilu secesije, sagrađena na samom početku XX veka. Njen vlasnik Albert Lev-Bir jedini od porodice nije napustio Češku 1938. godine. Ne zna se tačno njegova sudbina, nestao je naredne godine, ali nema sumnje da su ga nacisti ubili. Ove dve vile i spojeni vrtovi između njih nešto je što ne treba propustiti ako dolazite u Brno.

I na kraju o čemu nego o pivu. Prvo veče bili smo u pivnici Zelena kočka (zelena mačka). Nalazi se blizu Trga slobode. Jedna od poznatijih pivnica u gradu, lep ambijent i devet slavina sa različitim vrstama piva. Uzeli smo Dalešice pivo, pravi se u selu blizu Trebiča. Bilo je ok. Sutradan smo bili u Plzenskoj pivnici 57, takođe u starom delu grada. Ambijent je svedeniji, ponuda je ograničena samo na plzensko pivo i tu već dolaze ozbiljni igrači. Večerali smo, govedina i krompir bili su vrlo ukusni. U ponedeljak smo isforsirali katedralu i zamak pa smo prvu pauzu pravili na Mendlovom trgu. Tu je velika bašta pivnice Starobrno, neposredno pored istoimene pivare. Bili smo umorni od šetnje i prilično žedni pa nam je nefiltrirano i sveže pivo vrlo prijalo (slika). Odatle smo otišli do zoo vrta a onda se vratili na večeru. Iako ne mislim da Starobrno spada u prvu ligu čeških piva, glas ovaj put ide njegovoj pivnici.

U utorak ujutru napustili smo apartman u Brnu. Svratili smo do Kapele mira koja obeležava bitku kod Austerlica. Spomenik je bio tu ali kapela se renovira. Kratko zadržavanje i idemo dalje autoputem ka Pragu, posle nekih 90km skrećemo levo i brzo stižemo do Jihlave...

 

Kapela mira, selo Slavkov ili ranije Austerlic

 

Jihlava

Jihlava je jedan od većih čeških gradova. Ima oko pedeset hiljada stanovnika i sedište je Visočina kraja (*). Nalazi se na granici Bohemije i Moravske. U gradu još uvek postoje četiri kamena čije postavljanje je je Marija Terezija naredila kako bi označili granicu ove dve istorijske zemlje. Videli smo jedan od njih, zarastao u travu pored nekog sporednog puta, na severnoj periferiji grada. 

Masarikov trg u Jihlavi je ogroman, u celoj Češkoj samo Prag ima dva veća trga. Pravugaonog je oblika sa velikim objektom novijeg datuma u sredini. Nije baš da je bio neophodan ali pritisak rastućih potreba grada očito je bio jak. Sve što smo planirali i obišli za nekih četiri sata nalazi se na trgu ili u neposrednoj blizini. Na njemu je fontana, stub kuge ali i klupe za sedenje pa i autobuska stanca. 

 

Gradska kuća u Jihlavi

Gornjim delom trga dominira jezuitska crkva Ignjacija Lojole i bivši jezuitski internat sa njene leve strane. Najlepša građevina na trgu je gradska kuća. Tu funkciju obavlja još od 1425. godine. U međuvremenu je mnogo puta dograđivana i menjana. Drugi sprat je dodat tek krajem XVIII veka. Teško možete da je fotografišete pošto već pomenuti objekat na sred trga stoji tačno preko puta nje. Da li je mogući ući u gradsku kuću, ne znam. Bio je radni dan a Jihlava nije turističko mesto. Moguće i da smo bili jedini turisti toga dana... 

Kada smo pitali za ulaz u podzemne gradske tunele, katakombe ili kako već, rekli su nam da troje neophodno da bi tura išla. Na sreću u zakazano vreme pojavio se još jedan par pa smo sišli ispod Jihlave i obišli deo od čak 25km podzemnih tunela. Služili su kako za odlaganje hrane tako i za sklonište u slučaju opasnosti. 

Od srednjevekovnih gradskih kapija preostala preostala je samo Kapija Majke božije (Brána Matky Boží). Do nje sa trga vodi istoimena ulica koja je interesantna jer se na jednoj strani završava pomenutom kapijom dok se sa druge strane vidi sahat kula gradske kuće.

 

Crkva Sv. Jakova

Najlepša i najstarija crkva u gradu je crkva Sv. Jakova. Nalazi se odmah iza trga u prelepom ambijentu. Prednja fasada izlazi na ulicu dok su ostale tri orkužene zelenilom koje sa starom crkvom stvara dosta lepu kompoziciju. Gotički objekat čija je gradnja započeta sredinom XIII veka na ruševinama nikad završene romaničke crkve stradale u požaru. Ima dva tornja koje se vidi sa trga. Viši levi služio je kao osmatračnica dok je desni uvek bio zvonik. Uz crku je 1702. godine nepotrebno dograđena barokna kapela Žalosne gospe. Bili smo već umorni da se penjemo na toranj a karta za ulazak u crkvu bila je kupovina magneta, što bismo inače uradili. 

Obilaskom crkve završili smo obilazak Jihlave. Još malo smo posedeli na trgu, popili kafu i uputili se dalje ka Trebiču...

 

Fotografije:

Zamak Pernštejn

Porta Coeli

Brno

Jihlava

 

(*) Krajevi su najviše upravne jedinice u Češkoj, ima ih 13 plus grad Prag.