Retezat iz Raušora

Vremena nemam baš puno a tema za pisanje na sreću ima sve više. Zato će ovaj post biti relativno kratak i uglavnom će se oslanjati na jedan drugi koji sam pre tri godina napisao: Upoznavanje sa Južnim Karpatima. Ako vas zanima gde smo onda ali i sada bili, toplo preporučujem da prvo njega pročitate ili bar uvodni deo pošto ću ovde tu uvodnu priču preskočiti. Taj post zaista predstavlja moje upoznavanje sa Južnim Karpatima ili Transilvanijskim Alpima. Sam naslov jasno je implicirao da nameravam ponovo da dođem mada nisam baš planirao isti vrh da penjem. Ali ovoga puta iz suprotnog pravca što je uvek drugačije.

Kao što sam već rekao Retezat predstavlja trostruki toponim. Označava planinu, jedan od vrhova te planine i nacionalni park. Planina pripada Retezat-Godenau grupi i nalazi se na zapadnom kraju venca Južnih Karpata. Vrh Retezat se nalazi na obodu planine, jedan je od pristupačnijih pa moguće i da zato deli ime sa samom planinom. Prethodni put prišli smo mu sa severa, iz doline Stanišoara. Dolina je oivičena sa dva grebena koji se pružaju pravcem sever-jug. Na zapadnom leži vrh Retezat. Prešli smo celu dolinu i popeli se na greben kada smo već prošli pored vrha, onda se malo vratili. Ovoga puta Retezatu prilazimo sa suprotne strane tog grebena.

Trekovi 2015 (crveni) i 2018 (žuti)

Krećemo u 22h iz Beograda i tih 300 km do Raušora prelazimo za neprihvatljivo dugih osam sati. Tri stvari su protiv Rumunije: jezik, valuta i granični prelaz. Sve ostalo je za. Vozimo se preko Rešice i Karansebeša a onda dolazimo do sela vrlo čudnog i još teže izgovorljivog naziva Sarmizeđetusa. Iza sela skrećemo desno i penjemo se do Raušora. Raušor je klasično planinsko turističko mesto. Hoteli i pansioni i bar jedna ski staza. Zašto je tu nastalo, nije mi baš jasno. Nisam primetio da se njegova lokacija ni po čemu izdvaja iz okoline. Nema neki pogled, nije na prevoju, obično mesto na padinama Retezata. 

Od Raušora do Retezata (misliću u daljem tekstu na vrh, ne na planinu) može se popeti na tri načina. Levi pravac zapravo i ne vodi ka Retezatu već ka dolini Stanišoara i planinarskom domu Pietrele. Da bi stigli do nje morate preći preko grebena koji se sa vrha spušta ka severu i kada ga dostignete možete okrenuti desno i njime doći do vrha. Raskrsnica je uredno obeležena kao i staza do Retezata. Ovim pravcem smo se vratili pa je na slici ucrtan u gornjem delu, žutom bojom. Grebenom smo se spustili 2015. godine ali nismo bili oduševljeni, težak teren a ništa novo ne vidite, što na vrhu niste videli.

Desni pravac pravi blagi polukrug i ide zapadnim grebenom, iznad doline koja leži između Raušora i vrha. Tom dolinom ide srednji pravac, najkraći ali i najstrmiji. I upravo taj srednji pravac smo odabrali. Težak je pošto pređete nešto malo više od 6km a popnete 1300m. Prvi deo ide kroz šumu, dosta jak uspon ali je zemlja pod nogama. Kada izađemo iz šume uspon je blaži ali pojavljuje se kamenje, veliko. 

Glavno obeležje Retezata, ono što ga razlikuje od drugih planina, upravo su ti ogromni kameni blokovi ili stene. Uglavnom su čvrsto upakovani jedan do drugog i gornji deo planine je prekriven njima, ne možete ih izbeći. Prilično vam otežavaju kretanje koje se svodi na prelaske sa jedne na drugu stenu. Svaki korak je potenicijalno opasan plus što se često penjete i silazite a to vam neće ući u ukupnu visinsku razliku. Da ne pominjem stalni izbor pravca kretanja pošto jedinstveni uglavnom ne postoji.

Naravno, nije tako crno. Tu je bistri planinski potok koji teče pored nas. Samo njegov žubor je dovoljno osveženje. Tu je plavo i vedro nebo, tu je sunce i uprkos jakom usponu odlično se osećamo.  

Jezero Stevia

Ispod samog vrha leži jezero Stevia. Staza ne vodi pored njega, morate se odvojiti nešto ranije na desno. Skretanje je obeleženo ali nije loše imati gps. Jezero se ne vidi odmah jer je malo zavučeno a i nije baš bogato vodom u ovo doba godine. Voda je inače neverovatno bistra i mirna. Okruženo je svojevrsnim prirodnim amfiteatrom i na prepodnevnom suncu pruža vrlo lep prizor, uostalom kao i skoro sva lednička jezera. 

Vraćamo se do mesta gde smo skrenuli ka jezeru i uključujemo se na glavni trek. Vrlo brzo kreće uspon na greben. Kada ga dostignemo vidimo sa njegove druge strane dolinu a preko nje ostale vrhove planine Retezat. Najviša Peleaga, Papuša i ostali, svi su pod teškim oblacima. Na sreću, izgleda da se ne kreću ka nama. Pravimo kraću pauzu i krećemo ka vrhu. Staza je sve vreme kamenita a pred kraj i prilično strma. Stižemo do već viđenog vrha sa tablom na kojoj piše Vârful Retezat 2485m.

Zasluženi odmor na vrhu. Ima nas iz raznih klubova pa dok svako razvije svoju zastavu i fotografiše se, to zna da potraje. Onda se spuštamo na suprotnu, južnu stranu. Taj greben vodi do sledećeg i nešto nižeg vrha Bukura (2433m). Na prevoju, gde je greben najniži, odvajamo se na levo i spuštamo u dolinu Stanišoara, na istoimeno jezero. Nas petoro smo pokušali da odemo do vrha Bukura, odvojili se od grupe ali onda smo na osnovu table sa informacijom o udaljenosti procenili da nemamo dovoljno vremena. Mislim da nismo pogrešili. 

Jezero Stanišoara je dosta veće od Stevije. Leži na gornjem kraju istoimene doline, ispod nedostignutog vrha Bukura. Pravimo dugu pauzu, izuvamo se i ulazimo u vodu, uživamo u sunčanom i mirnom danu. Onda idemo dalje, spuštamo se širokom dolinom. Već sam pisao o lepoti doline Stanišoara, isti utisak i sada nosim. Na njenom kraju staza se račva, desni krak ide ka domu Pietrele a mi hvatamo levi krak kojim se ponovo penjemo na taj severni greben Retezeta i to je onaj levi pravac sa početka priče.

Dotle je sve bilo sve u redu a onda je počelo da grmi. Nekako rafalno je pucalo, nismo mogli da odredimo sa kojih se sve strana čuje. Najgore je bilo ispred nas, tamo je već padala kiša. Situacija gde vam je jasno da ne možete da pobegnete, samo može nebo da vas poštedi. I poštedelo nas je, kiša je izmicala dok smo joj se mi približavali. A kada smo sišli malo niže, videli smo da nije padala kiša već grad, kuglice leda još uvek su ležale u gomilama pored puta. Nikad ne znate da li se isplati požuriti ili sačekati, višestruko se isplatilo vreme provedeno pored jezera. Stižemo i skupljamo se u Raušoru...

Posle Retezata

... a zatim se vozimo nazad u Sarmizeđetusu. Na Google Earth mesto je izgledalo pristojnije. Moguće da mu nismo dali šansu ali ništa me nije privuklo da prošetam predveče. Smeštaj je zato bio vrlo pristojan. Čiste sobe, udobni kreveti, topla voda, posuđe da savladamo hranu koju smo poneli sa nama. Da je bilo menjačnica, možda bi i otišli negde na večeru.

Sutradan odlazimo u Temišvar. Gde bi planinari nego u Dekatlon. Pronalazim brzo šta mi treba i zatim rešim da ipak odem do centra grada iako ima više od pola sata hoda. Problem je ograničeno vreme, ne udaljenost. Hoću da vidim dokle su stigli sa sređivanjem starog Trga ujedinjenja. Poslednji put kada sam bio u Temišvaru, bio je potpuno raskopan. Sada je vraćen u normalno stanje a prvi put sam video obnovljenu fasadu vladičanskog dvora Srpske pravoslavne crkve. Skele su premeštene na Kuću sa lavovima, verovatno poslednju nerenoviranu zgradu na trgu. Polako ali sigurno Temišvaru se vraća nekadašnji sjaj.

Vladičanski dvor u Temišvaru na Trgu ujedinjenja

Krećemo rano iz Temišvara ali granicu brzo prelazimo pa ima vremena i za pauzu u Vršcu. A Vršac je opet druga priča. Priča o Retezatu nadam se imaće i treći deo, možda već sledeće godine. U toj priči će se, opet se nadam, naći i Peleaga, najviši vrh planine Retezat. Već smo počeli da pravimo planove...

Da, akciju su zajednički organizovali Vlada iz Azimuta i Dobrica iz Jelenka. Uspešno, kao i ranije, kao i ubuduće.


Fotografije

Upoznavanje sa Južnim Karpatima

Ponovo sam u Rumuniji ali ovoga puta sa malo drugačijim namerama. Prvi put nosim planinarske cipele sa sobom. Iako su rumunske planine relativno blizu Beogradu, granica, drugi jezik i druga valuta predstavljaju realne prepreke. Ponovo slična priča kao na Staroj planini - nisam mnogo čitao ni analizirao program pošto tamo do sada nisam bio. Akciju je vodio Zoran Filipović iz mog kluba Železničara. Prijavio sam se nešto ranije i u petak 05. juna pravo sa posla se nacrtao ispred opštine Novi Beograd odakle smo se uputuli ka Karpatima.

Pojam Karpati često se vrlo neodređeno upotrebljava a dobija i neku mitsku dimenziju kada se priča o Starim Slovenima koji su živeli severno od Karpata, što često zna da pređe u sišli sa Karpata. U pitanju je zapravo velika grupa planina u srednjoj Evropi koja se lučno pruža u dužini od 1.500 km i okružuje Panonsku niziju sa severne i istočne strane. Nastali su tokom alpske orogeneze u kasnom mezozoiku i tercijaru, isto kada i Alpi, Pirineji i još neke poznate planine. Protežu se kroz nekoliko država između ostalog i kroz Srbiju gde se nalazi jedan kraj ovog lanca planina. Tek sada sam saznao da vrlo često boravim na Karpatima. Sve planine istočne Srbije, od Đerdapske klisure pa dole do Ozrena i Device, uključujući Miroč, Kučajske planine, Rtanj, Beljanicu, Homoljske planine i još poneke pripadaju ovom velikom kompleksu (ako je verovati wikipediji).

1. Outer Western Carpathians 2. Inner Western Carpathians 3. Outer Eastern Carpathians 4. Inner Eastern Carpathians 5. Southern Carpathians 6. Western Romanian Carpathians 7.Transylvanian Plateau 8. Serbian Carpathians

I dok u Srbiju i Češku zalaze svojim krajevima, u Slovačkoj, Poljskoj, Ukrajini i Rumuniji dominiraju i visinom i prostiranjem. Čak i najviši mađarski vrh, nesretni Kekeš (1014) pripada Karpatskom lancu. Najviši vrh Karpata je Gerlahovski štit (2655) i nalazi se u Slovačkoj, na Visokim Tatrama. Tatre, i visoke i niske, kod nas su i poznate i popularne tako da se preterano ne naglašava njihova pripadnost Karpatima. Za razliku od rumunskih planina čija imena prosečan muggle teško pamti pa se tu pojam Karpati mnogo češće koristi. Gore na slici vidite kako su Karpati podeljeni a mi smo se ovoga puta uputili na Južne Karpate, poznate i kao Transilvanijske Alpe. Južni Karpati su najviši lanac rumunskih Karpata i predstavljaju prirodnu granicu Transilvanije na severu i Vlaške na jugu.

Putovanje i smeštaj

Putujemo preko Pančeva i Vršca, ulazimo u Rumuniju, idemo na Temišvar pa pored Lugoža. Kada smo pre godinu dana išli za Sibiu, kod Lugoža smo okrenuli na gore ka gradu Deva. Sada nastavljamo jugoistočnim pravcem a ispred grada Karansebeš ispravljamo potpuno ka istoku i uskoro ulazimo u okrug Hunedoara (Judeţul Hunedoara). U njemu ćemo provesti naredna dva dana. Grad Hunedoara bio nam je najbliži veći grad a zanimljivo je da iako se zove isto kao okrug on nije njegov administrativni centar već je to grad Deva. U Hunedoari smo bili prethodne godine, tamo je čuveni zamak Janoša Hunjadija o čemu sam već pisao ovde.

Putovanje se prilično odužio, posebno kada smo skrenuli sa glavnog na sporedni put. Mrak je i umorni smo. Počinjemo da se penjemo a poslednjih nekoliko kilometara asfalt prelazi u makadam. Stižemo nešto pre ponoći, što po rumunskom vremenu znači nešto pre 1h. A ustajanje i doručak su po rumunskom...

Terasa ispred Cabana Codrin

Smešteni smo u pansionu Cabana Codrin. Cabana na rumunskom znači koliba ili tako nešto, većina planinskih objekata ima ovu odrednicu u imenu. Mesto gde se pansion nalazi verovatno se naziva Cârnic pošto se ova odrednica pojavljuje na kartama. U pitanju je grupa od nekoliko turističkih, planinarskih objekata, okruženih šumom, u blizini nacionalnog parka Retezat i na visini nešto preko 1000m.

Pansion Codrin je vrlo udobno i prijatno mesto. Dve glavne zgrade povezane su natkrivenim prostorom za sedenje. U jednoj od te dve zgrade smo spavali dok je u drugoj restoran i boravište domaćina. Sve je bilo besprekorno čisto i imali smo svu potrebnu udobnost (osim tv tako da nismo mogli da gledamo finale Lige šampiona). Hrana je bila i ukusna i obilna a domaćini su bili ljubazni.

Dan prvi: Retezat

Toponim Retezat ima trostruko značenje. Označava nacionalni park, planinu u okviru tog nacionalnog parka i jedan od najviših vrhova te planine. Pišući ovaj blog dosta podataka pronalazim i proveravam. Tako sam i o Karpatima saznao neke stvari koje do sada nisam znao. Potrudiću se da ne davim previše. Dakle, postoje četiri velike grupe planina koje čine Južne Karpate. Najzapadnija i najbliža nama je Retezat-Godeanu grupa. U okviru nje najviša i najatraktivnija je planina Retezat.

Nije problem što ustajemo toliko rano koliko što smo kasno legli. Dan je već svanuo, nebo je vedro pa se nedostatak sna lakše podnosi. Doručkujemo, sređujemo opremu i spremamo se za polazak. Do planinarskog doma Pietrele vodi makadamski put. Prelazimo ga u manjim grupama a tamo ćemo se skupiti. Mislio sam da će tih 5km biti monotono i naravno prevario sam se. Put skoro sve vreme vodi pored reke Nukšoara. Reka je prava planinska, brza, bučna, hirovita. Sneg na vrhovima još uvek se topi tako da je bogata vodom. Voda je čista, bistra i ukusna (lažu da voda nema ukus...). Vrlo brzo nailazimo na vodopad Lolaia. Ispred njega je izgrađena drvena platforma a postoji i veliki drveni stativ za fotoaparat, za one snimke vodopada sa dugom ekspozicijom.

Stižemo do Pietrelea. Nekoliko bungalova i 3-4 veća objekta, ne znam da li svi imaju istu upravu. Drveni objekat ispred koga pravimo pauzu je svakako dom Pietrele (piše na njemu). Malo smo posedeli na klupama a nikoga nije bilo da kuva čaj. Ionako nismo najbolje stajali sa rumunskom valutom i to je bio jedan od tehničkih problema. Mislim da je dom mesto gde počinje nacionalni park ali ovo uzmite sa rezervom. Ulaz se plaća ali nikoga nije bilo da naplati.

Idemo dalje, i dalje pratimo reku, prizori koje pruža još su lepši. Pored reke fascinira i šuma. Rumuni su ovom nacionalnom parku sačuvali jednu od retkih prašuma u Evropi. Sam izraz prašuma znači šuma koja se razvijala samostalno, bez uticaja čoveka. Ne znam koliko se to vidi na fotografijama ali verujte mi na reč da se ta netaknutost četinarske šume vidi i oseća. Puno starih stabala, srušenih stabala, puno stena savršeno uklopljenih u celinu. Na pojedinim mestima toliko je gusta da stvara potpuni mrak u sred dana.

Dolina kojom se krećemo zove se Stanišoara. Izdužena je i ograničena sa dva grebena. Desni je dosta viši i na njemu se nalazi vrh Retezat na koji smo se namerili. Kada izađemo iz šume vidimo dolinu u punom sjaju. Što dalje idemo pogled je sve lepši. Sve vreme smo pored reke ali što se više penjemo granica između rečnog korita i okolnog zemljišta sve više se gubi. Sneg se intenzivno topi i teren je natopljen vodom. Gazimo travu i imamo utisak kao da idemo po mokrom tepihu.

Jezero Stanišoara

Stižemo do kraja doline. Dva pomenuta grebena se spajaju na njenom južnom kraju. Ispred nas je vrh Bukura a Retezat smo prošli, ostao je malo iza nas. Ispod Bukure nalazi se biser doline Stanišoara - istoimeno ledničko jezero. Ima ih puno na Retezatu ali Stanišoara je jedino pored koga smo prošli. Voda je ledena, kažu oni koji su okvasili noge.

Odmaramo malo a onda krećemo da popenjemo poslednjih 500m. Izlazak na greben je najteži deo priče. Prilično je strmo a ne postoji neka utabana staza. Na sreću sneg se dovoljno otopio, ne znam kako bi izgledalo da ga je bilo više. Sa grebena se otvara pogled na zapadne masive planine koje do tada uopšte nismo videli. Uživamo neko vreme a onda nastavljamo da se penjemo. Kada izađete na greben, desno se ide na Retezat (2485) a levo na već pomenuti vrh Bukura (2433) na koji na žalost nećemo stići. Iza njega je jezero Bukura, najveće na Retezatu. U nastavku grebena je najviši vrh Peleaga (2509) i još dalje drugi po visini Papuša (2508). Sve to sam snimio i spremio za neku sledeću akciju i neku sledeću priču...

Nastavljamo da se penjemo, uspon nije preterano jak. Negde pri vrhu naleteli smo na alpskog mrmota, potomka grupe koja je 1973. doneta tu sa Austrijskih Alpa. Sklonio se od nas na obližnje stene i radoznalo nas posmatrao. Rumunske planine su inače bogate životinjama, na sreću nismo imali bliskih susreta sa nekim manje plašljivim predatorima.

Stižemo na vrh. Retezat je sav je u stenama i krupnom kamenju. Zapravo ceo greben je kamenit osim mesta gde smo se popeli, gde je bilo nešto trave. Odmaramo neko vreme, čekamo da se grupa kompletira. Uživamo u pogledu na susedne vrhove i dolinu ispod nas. Oblaci koji su se pojavili daju mu dodatnu dinamiku. I tada sledi susret koji je jedan od jačih utisaka sa akcije. Pojavljuje se ceo razred rumunskih srednjoškolaca. Vode ih par starijih muškaraca, da li su planinarski vodiči, profesori fizičkog, razredne starešine, ne znam. Jedino se nadam da ne predaju matematiku... Fascinirala me je prirodnost i lakoća sa kojom su ta deca izašla na vrh, nedostatak neke posebe impresioniranosti visinom i vrhom i posebno njihova ozbiljnost koja je itekako potrebna na ovakvim mestima. Vidi se da su navikli na slične avanture i da su par svetlosnih godina ispred nas.

Sa vrha se vraćamo grebenom, onim koji ide iznad doline Stanišoara. Nas osmoro, ostali se vraćaju istim putem. Čeka nas prilično strm spust na samom početku i izuzetno teška staza duž celog grebena. Reč staza treba uzeti vrlo uslovno. Sve vreme smo išli po velikom kamenju, prelazili sa jednog na drugi tražeći najlakši put i pazeći da ne izvrnemo nogu. Veoma slaba vidljivost onemoguća je dobar pogled tako da to mučenje ničim nismo naplatili. Prošli smo, videli smo i mislim da više tuda neću ići.

Staze na Retezatu vrlo su dobro markirane. Postoji nekoliko različitih markacija, razlikuju se po boji i po simbolu. Na ključnim mestima postoje putokazi, sa pravcima, vremenom potrebnim da se do njih stigne i sa oznakom koju treba pratiti. Oznake su vrlo česte tako da je u normalnim uslovima skoro nemoguće zalutati (naravno, uvek je moguće ako ste talentovani...). Stižemo do jedne raskrsnice, piše da do Pietrelea možemo i dalje grebenom ali i da se spustimo sa grebena i uključimo na stazu kojom smo se to jutro popeli. Biramo drugu varijantu. Ponovo smo u onoj divnoj šumi, pored reke.

Imamo još dosta kilometara do doma ali to nije problem, glavno je da smo sišli sa onog kamenja. Zemlja nam je pod nogama. Pravimo pauzu ispred Pietrelea. Ne znamo da li je ostatak grupe već prošao ili je iza nas. Mišljenja su podeljena. Brzo nastavljamo dalje da se ne hladimo. Kasno i prijatno popodne, spustili smo se na manje od 1500m, oseća se da je toplije. Stižemo u Cabana Codrin. Pijemo pivo na terasi ispred kuće. Onda se tuširam i čekam večeru. Večera je bogata i ukusna. Na kraju i palačinke sa dve različite vrste džema. Uveravam se da nema tv signala, ništa od finala Lige šampiona. Idem rano na spavanje.

Prešli smo taj dan 22 km i popeli nešto više od 1500 m.

Fotografije I dan

Dan drugi: Parang

Drugi dan idemo na drugu planinu. Planina Parang pripada sledećoj grupi južnokarpatskih planina. Predstavlja njen najviši masiv i daje ime celoj grupi. Najviši vrh Paranga je Parangu Mare ili Veliki Parang (2519).

Nismo baš poranili, lagano se spremamo, doručkujemo i opraštamo sa domaćinima. Imamo skoro dva sata vožnje. Uživamo u predelima koje zbog mraka nismo videli u dolasku. Idemo do grada Petrošani u čijoj blizini se nalazi planina Parang. Petrošani leži u ravnici ili na visoravni pošto je na nekih 600m visine. Ima oko 45.000 stanovnika. Razvoj grada je počeo u XIX veku kada su otkrivene rudne rezerve u blizini a ubrzao se u vreme komunizma. Trenutno je u opadanju, izgleda da to vađenje rude i nije toliko isplativo. Izvesno je da poseduje turistički potencijal.

Pogled na Petrošani sa Paranga

Od Petrošanija idemo istočno, penjemo se lagano i stižemo do turističkog centra koji ili nema neko posebno ime ili ga Rumuni kriju iz nekog razloga, tek na Google Earth nikakva oznaka ne postoji tako da ne znam da kažem iz kog mesta smo krenuli. Svejedno, ionako ne liči na mesto, jedan hotel i gomila privatnih kuća, što za ličnu upotrebu, što pansiona. Najvažnije da se do tamo stiže asfaltom. U pitanju je zimski centar, ima nekoliko žičara, jednom od njih smo se izvukli prvih 600m. Iako nisam bio presrećan što se sa planinom upoznajem iz korpe, na kraju sam priznao da ću i sledeći put isto uraditi. Taj deo je strm i monoton, mnogo je bolje snagu i vreme utrošiti na ono što vas gore čeka.

A čeka vas prelepa, grebenska staza koja vodi od jednog do drugog vrha, sve do Velikog Paranga koji je i najviši vrh cele planine. Potpuno drugačiji ambijent od jučerašnjeg kada smo se probijali kroz šumu i uživali u huku reke. Nasutim putem izlazimo iz urbane zone a onda počinje uživanje. Ni jedno jedino drvo nije nam zaklonilo pogled. Što opet može stvoriti izvesne probleme... ali i to smo uspešno rešili. Vode usput nije bilo, sunce nas je tuklo ceo dan ali na sreću nije bilo mnogo toplo.

Greben Paranga

Staza se račva odmah iza poslednjih kuća. Levi krak se penje ka vrhu Mali Parang ili Parângul Mic (2074). Vrh nije posebno atraktivan iako stoji na samom početku grebena na čijem suprotnom kraju je njegov veći imenjak. Zato postoji i desni krak, koji prolazi ispod vrha i kojim smo se mi peli. Posle nekih 2 km sastavljaju se na vrhu grebena. Jedan od lepših trenutaka na akciji, otvara vam se pogled i na istočnu stranu planine koja je do tada bila zaklonjena. Što se pogleda tiče, najbolje da pogledate fotografije...

Idemo dalje grebenom. Uspon nije jak, uživamo u predelima. Pojačava se i postaje ozbiljan neposredno pred vrh Karža ili na rumunskom Cârja (2407). Taj vrh će biti naš najveći ili najviši domet na planini Parang. Za dalje nije bilo vremena, poslednja žičara je kretala u 15:30 a valjalo je i stići u Beograd. Znali smo to od početka, pokušali smo malo da forsiramo ali smo brzo uvideli da nema smisla pokušavati. 

Tek kada smo izašli na Karžu, videli smo nastavak grebena do najvišeg vrha Velikog Paranga ili Parângu Mare (2519). Ispostavilo se da smo glavni uspon savladali, greben je prešao na viši nivo i dalje nije bilo mnogo spuštanja, skoro ravno do vrha. Ipak i to ravno znači sat i po u jednom pravcu. Ako smo dobro procenili da je ravno...

Nasavak grebena, sve do Velikog Paranga

Ako već ne idemo do kraja, imamo malo vremena za predah i uživanje. I Karža je preko 2400, malo li je? Imao sam ideju (i trek) da u povratku idemo malo zaobilazno i vidimo jezero Mija, najveće od nekoliko jezera na planini. Ali nismo bili sigurni koliko se staza spušta, koliko će nam vremena trebati. Faktor vreme ponovo je odlučio. Puno toga ostavili smo za sledeći dolazak.

Žurimo nazad i prelazimo isti greben kao u dolasku. Nas troje idemo do kraja grebena i izlazimo na vrh Mali Parang. Ispred njega je i Varful Platra, malo niži ali i suviše blizu da bi bio označen kao poseban vrh. Spuštamo se žičarom. Ovoga puta je vožnja mnogo opuštenija, nema onog nestrpljenja sa prve vožnje. Presvlačenje i pakovanje stvari. Svraćamo u Petrošani na pivo i nešto da pojedemo. Petrošani nije turističko mesto, natucaju pomalo engleski ali više se sporazumevamo rukama. Veći problem je rumunski novac ali snalazimo se.

Drugi dan smo prešli nešto preko 14 km i imali oko 900 m uspona.

Fotografije II dan

Povratak kući

Vožnja u povratku protiče mnogo lakše nego u dolasku. Dan je a i mi smo opušteniji. Standardni problemi sa klimom, toplo-hladno, ništa posebno. Svraćamo u Temišvar gde ostavljamo jednu učesnicu koja je spojila posao i zadovoljstvo. Svraćamo i na pumpu iza Temišvara ali wc je skoro neupotrebljiv. Rumunija ko Rumunija, negde je sređeno, negde još uvek postoje tragovi prošlosti. U Beogradu smo oko ponoći. Vozač ide za Pančevo. Ostavlja me na Trgu gde hvatam noćni autobus. U stanu sam nešto iza 1h.

Kada sve saberem mislim da je bilo odlično. Prvi korak je načinjen i led je probijen. Karpati su mi se dopali a nadam se i ja njima. Kako bi Rik rekao, I think this is the beginning of a beautiful friendship. 

Prvi put u Velikom Varadinu - Oradea

Ovaj post već nekoliko meseci pokušavam da napišem, tačnije da završim. U septembru prošle godine bili smo u banji Đuli. Samo smo upali u Mađarsku, Đula je odmah pored granice, putovali smo kroz Rumuniju i obišli par gradova u odlasku i povratku. Pisao sam već o Đuli, Aradu i Čakovu. Oradeu smo posetili u povratku i prenoći smo tamo. Želju da posetim ovaj grad dobio sam kada sam sasvim slučajno na Panoramiju naleteo na jednu prelepu fotografiju. Nisam zapamtio ni nju ni autora ali eto nas tamo, zato sam pozivao da se odbrani Panoramio.

Kiša nas je ispratila iz Đule. Otišli smo samo do poslastičarnice a onda napustili banju, hvatajući prvo severni a odmah zatim severoistočni pravac. Ipak smo rešili da idemo u Oradeu uprkos lošem vremenu. Prešli smo reku Beli Kereš a odmah zatim i Crni Kereš. Treći Kereš srešćemo u samoj Oradei. Put od Đule do rumunske granice je ravan i prilično kvalitetan. Što je najvažnije nije opterećen. Na granici smo se malo zadržali a zatim nastavili istim pravcem do rumunskog grada Salonte. Tu smo se uključili na put Arad - Oradea, kojim ćemo se naredni dan vratiti. Sada idemo dalje na sever i posle nekih sat i po vožnje stižemo u Oradeu.

Trg kralja Ferdinanda, pozorište u daljini

Rumuni ga zovu Oradea. Mi ga zovemo Veliki Varadin a isto ga zovu i Mađari i Nemci, naravno prevedeno na njihove jezike: Nagyvárad odnosno Großwardein. Grad se prostire na 115,56 km² i prema popisu iz 2002. godine imao je 206.614 stanovnika. Nalazi se u severozapadnom delu Rumunije, samo 13km od mađarske granice, u istorijskoj pokrajini Krišana. Upravno je središte okruga Bihor. Leži na reci Brzi Kereš (Šebeš Kereš), na mestu gde on iz pobrđa prelazi u ravnicu Panonske nizije. Mi ova pobrđa nismo videli pošto smo gradu prišli sa južne strane ali očigledno da smo došavši do Oradee stigli do kraja Panonske nizije.

Grad se prvi put pominje 1113. godine pod latinskim imenom Varadinum. U srednjem veku nekoliko puta je bio pod opsadom. Turci su ga osvojili 1474. a 1601. preoteo ga je Mihailo Hrabri, knez koji je prvi ujedinio Vlašku, Transilvaniju i Moldaviju. Ponovo ga Turci zauzimaju 1660. a pod vlast Habzburgovaca dospeva 1692. nakon 14-mesečne opsade. Nove vlasti žure da urede grad u baroknom stilu i tada se grade Barokna palata i katolička katedrala pored nje a u drugom delu grada Mesečeva crkva i državno pozorište. Od kraja prvog svetskog rata grad pripada Rumuniji izuzev perioda 1940-1947. kada je bio pod mađarskom upravom.

Stižemo nešto iza podneva. Radni je dan i u gradu je standardna gužva. Parkiramo u blizini Trga ujedinjenja koji je logično mesto za početak razgledanja. Dok žena dežura pored kola, jurim da razmenim papirni novac za kovanice kojima ćemo platiti parking. Ljubazni trgovac u jednoj prodavnici cipela ne želi da razmeni već mi poklanja 50 bana (pola leja). Koliko je malo potrebno da se čovek oseti lepo i dobrodošlo.


Trg ujedinjenja ili Piata Unirii pruža se od reke na severnoj do ulice Iuliu Maniu na južnoj strani. Preseca ga široka i vrlo promenta ulica i ako uspeju da je zatvore ceo prostor postaće mnogo prijatniji. Obilazak smo počeli sa donje strane. Dve crkve, svaka sa po jedne strane, svojim baroknim tornjevima označavaju ulaz na trg. Na levoj strani je grko-katolička crkva Sv.Nikole (ph). Izgrađena je početkom XIX veka u baroknom stilu, dva puta je stradala u požaru i dva puta obnavljana. Pored nje, u gore pomenutoj ulici, nalazi se meni prilično zanimljiva zgrada škole (ph) koja pripada ovoj crkvi. Na drugoj strani trga nalazi se starija, značajnija i naravno lepša Mesečeva crkva (Biserica "cu Luna"). Pripada rumunskoj pravoslavnoj crkvi a izgrađena u drugoj polovini XVIII veka, u periodu baroknog uređenja grada. Na njoj se nalazi mehanizam koji prikazuje mesečeve mene - kugla pola zlatne a pola crne boje. Sa slike možete videti da se tih dana valjalo pričuvati vukodlaka.

Sa iste strane trga nalaze se dve prelepe secesionističke palate. Secesija je vrlo prisutna u Oradei i najlepše građevine pripadaju ovom stilu. Pored Mesečeve crkve nalazi se palata Mosković Adolf i sinovi (ph). Projektovao ju je ovdašnji arhitekta Rimanoci Kalman ml. početkom XX veka. On i njegov otac su potpisali puno zgrada u Oradei. Druga palata je Vulturul Negru (Crni orao, ph), nazvana po krčmi koja se nalazila pre nje na istom mestu. Izgrađena je takođe početkom XX veka i smatra se jednim od najboljih dela secesije u Rumuniji. Obe građevine su bile u fazi renoviranja.

Preko puta Vulturul Negru palate trg zaista liči na trg a ne na široku ulicu. Tu je mali park na čijoj sredini se nalazi spomenik već pomenutom Mihailu Hrabrom. Iza parka je Episkopska palata (ph), građena dugi niz godina (1739-1875.) a pripada takođe grko-katoličkoj crkvi. Na kraju trga i pored reke, što nije bez značaja jer omogućava otvoren pogled na nju, nalazi se još jedno značajno delo Kalmana mlađeg - gradska skupština (ph). Kao i svi srednjeevropski gradovi, Oradea ima gradsku kuću koja svojim izgledom odvaja od okoline i naglašava svoj značaj. Ispred gradske skupštine prilično nespretan položaj zauzima katolička parohijska crkva Sv. Ladislava. Smeštena na sred trga, značajno smanjuje prostor i zatvara pogled na lepše objekte. Ipak, ona tu 200 godina pre većnice i Vulturul Negru palate i predstavlja dovoljno značajan objekat da bi se uklonio.

Spomenik Mihailu Hrabrom, iza katolička crkva i gradska skupština

Stižemo do mosta preko Brzog Kereša. O Kerešima sam već pisao, ima ih tri, Beli i Crni koje smo prešli kod Đule i ovaj Brzi. Kada se sastave čine prosto Kereš koji se uliva u Tisu. Brzi Kereš deli Oradeu na dva skoro jednaka dela i može se reći da je grad potpuno organizovan oko ove reke. Prelazimo Kereš i ulazimo u deo grada o kome nisam ništa unapred pročitao čime je iznenađenje bilo veće i prijatnije. Ali o tome kasnije, kiša je počela da pada, vreme za parkiranje je isticalo tako da smo požurili nazad do kola.


Krećemo da pronađemo smeštaj koji smo rezervisali preko Bookinga. Pratimo uputstva sa gps uređaja koja nas vode ka periferiji. Izlazimo na široku ulicu koja izgleda predstavlja obilaznicu oko centra grada. Onda ugledamo Pansion Junior i dospevamo u stanje blagog šoka. Ne toliko izgledom same zgrade, za jednu noć spoljašnost je najmanje bitna, koliko okolinom. Usamljena zgrada sa čije jedne strane se nalazi benzinska pumpa a iza nje neko stovarište ili građevinsko preduzeće. Šleper se upravo istovarivao. Ispred pansiona je bilo nekoliko vozila, sasvim solidnih izgleda i kvaliteta. Dok smo gledali gde da se smestimo, i da li da se zadržavamo, izašao je mlađi čovek i pokazao nam mesto koje je čuvao za nas, što nas je malo smirilo. Kasnije se ispostavilo da soba solidno izgleda, noć je bila tiha a doručak obilan, baš kako su drugi ocenili na Bookingu.

Posle kraćeg odmora krećemo opet do grada. U međuvremenu vreme se prolepšalo i kišu je zamenilo sunce. I to kakvo sunce! Boje kasnog popodneva omiljene su mi za fotografisanje a ovo je bilo nešto posebno. Da li je kiša koja je prethodno padala doprinela - ne znam, uglavnom mislim da sam uspeo tu sliku i te boje da uhvatim, pogledajte fotografije. Ponovo smo obišli ista mesta, prešli most i stigli na Trg kralja Ferdinanda, pretpostavljam oca kraljice Marije. Trgom dominira zgrada pozorišta izgrađena na samom prelasku iz XIX u XX vek. Angažovani su projektanti iz Beča da bi to zaista izgledalo kako treba i bilo ukras i ponos žitelja grada. Iza pozorišta nalazi se zgrada filharmonije (ph), sa veoma čudnom dvobojnom fasadom. Ne znam da li je namerno tako ostavljeno ili je u fazi renoviranja, uglavnom meni se dopalo.

Takođe iza pozorišta ali sa suprotne strane od filharmonije počinje ulica Calea Republicii. U pitanju je pešačka ulica, sređena, sa puno lepih palata. Većinu sam ubacio u foto album, ima i nešto teksta, pa ako vas zanima možete da pogledate (da se ne ponavljam ovde). O svemu više možete saznati sa sajta čiji link ću staviti na kraj teksta. Sudeći po tom sajtu, koji mi je bio glavni izvor podataka, većina palata pripada stilovima secesije i eklektizma. Nekima su fasade sređene a neke čekaju bolje dane. Na nekoliko mesta nalaze se table sa odličnim mapama ovog istorijskog dela grada. Videli smo neke objekte malo udaljene od Calea Republicii koji deluju interesantno ali za jedno popodne ne može se sve obići. 

Stigli smo do kraja ulice i vratili se nazad, noć je već pala a i bili smo gladni. Ušli smo u neku piceriju u toj ulici, bila je u Western fazonu, usluga i hrana bili su prihvatljivi. Onda do kola pa nazad u pansion. To veče smo igrali sa Francuskom polufinale svetskog prvenstva. Iako košarka nije toliko popularna u Rumuniji, njihov sportski kanal Digi sport prenosio je utakmicu. Hvala im još jednom!

Dan drugi

Nedelja je osvanula tmurna i kišovita. Doručkovali smo i napustili pansion. Otišli smo do kompleksa u severnom delu grada koji čine Barokna palata i katolička katedrala, takođe izgrađena u baroknom stilu. Nalaze se u istom dvorištu i čine celinu jer su građeni istovremeno, u istom stilu, od istog arhitekte Franca Antoana Hilebranta. A sagrađeni su u drugoj polovini XVIII veka kada je grad oslobođen od Turaka i kada su njegovi stanovnici žurili da se priključe Evropi. Ispred katedrale nalazi se spomenik (ph) mađarskom kralju Sv. Laslu ili Ladislavu koji je po nekim izvorima sahranjen u njoj, tačnije na mestu gde se ona nalazi. U toku je bilo renoviranje tako da nismo mogli unutra a i spolja je bila zaklonjena platnom i skelama. Ušli smo u Baroknu palatu ali nismo nešto posebno videli. Spolja lepo izgleda, lepo izgleda i park oko nje. Na žalost, kiša nas je brzo oterala.

Barokna palata

Crkva je katolička što znači da su oko nje okupljeni uglavnom Mađari. Oradea je inače centar Mađara u Rumuniji. Poznati su međunacionalni problemi na ovim prostorima, njihova istorijska pozadina i sve ono što ih prati. Ono što smo mi spolja videli jeste grad koji pokušava da ima dvonacionalnu i dvojezičku pripadnost. Od natpisa na ustanovama, preko spomenika do suvenirnica gde se Nagyvárad javlja ravnopravno sa Oradea. Naravno znam da je to samo spoljašnja slika ali snažno držim palčeve onima koji pokušavaju da svima omoguće normalan život i prevaziđu razlike među ljudima. U Rumuniji mi se dopalo ono što sam video, i ovde i u Sibinju. 

Još da kažem da ovde nismo pronašli tragove Srba kao u Aradu. Očito da nisu dospeli toliko daleko na sever.

Kiša koju sve vreme pominjem dodatno je pojačala svoju aktivnost tako da nam se više nije ostajalo. Krenuli smo ka centru grada ali smo shvatili da dalji boravak nema smisla, samo produžili i nastavili ka Aradu. Nadam se da ćemo bar još jednom posetiti Oradeu, blizu je Đule a postoji i banja Feliks koja je u neposrednoj blizini.


Fotografije

Sajt: http://oradea.travel/en/
(mnogo dobro urađen, obavezan ako planirate posetu)

Dva prolaska kroz Arad

U kasnu jesen 2012. godine prvi put smo bojažljivo ušli u Rumuniju. Stigli smo samo do Temišvara, obišli grad, prenoćili i vratili se kući. Ništa nam se nije desilo pa smo se ohrabrili da ponovo dođemo. U planovima koje smo pravili, a planovi znaju da budu lepi koliko i stvarna putovanja (češći sigurno), Arad se pojavljivao kao logično sledeće odredište za vikend izlet. Najbliži posle Temišvara a ima šta da se vidi. Onda smo proletos odlučili da odemo malo dalje pa smo prodrli u Rumuniju čak do Sigišoare a Arad ostavili za neki drugi put. 

Taj drugi put je došao brže nego što smo očekivali. Odlazak u Đulu bio je idealna prilika da se svrati, put nas je vodio kroz sam centar grada. Priču o odlasku u Đulu već sam napisao ovde a sada nešto o Aradu u koji smo svratili i u odlasku i u povratku.

Arad je uz Temišvar najzapadniji rumunski grad. Ujedno najbliži je Segedinu a to znači mreži puteva koji ga povezuju sa Evropom. Rumuni upravo grade autoput Bukurešt - Arad kojim će se priključiti na ovu mrežu. Pojedine deonice su već završene i puštene u rad, između ostalih i deonica koja spaja Temišvar i Arad (pisao sam malo više u postu o Đuli). Za sam Arad je ovaj autoput značajan pre svega što ga spaja sa drugim rumunskim gradovima. Rumunija je velika zemlja i samo do Bukurešta ima preko 400km.

Arad je sedište istoimenog okruga a okruzi su trenutno najveće administrativne jedinice u Rumuniji. Istovremeno Rumunija je podeljena na istorijske pokrajine, na koji način možete videti ovde. Arad je raspolućen rekom Moriš tako da južni deo pripada Banatu a severni pokrajini Krišana. Kad već pominjem reku Moriš da kažem da je ona najvažnija geografska karakteristika ovog kraja. Od planina nema ni tragova. Reka Moriš izvire negde na Karpatima i teče 761 km pre nego što se ulije u Tisu kod Segedina.

Stižemo u grad nešto iza podneva i odmah odlazimo do srpske crkve Sv. Petra i Pavla. Nalazi se u blizini centra grada, idealno mesto da ostavimo kola i krenemo sa obilaskom. Užasavam se plaćanja parkinga, ne zbog troška već zbog realizacije, u Oradei sam pola sata tražio kovanice dok je žena dežurala pored automobila. 

Crkva je neraskidivo vezana za porodicu Tekelija. Jovan Popović Tekelija, oberkapetan i zapovednik Pomoriške vojne krajine, postavljen je posle Senćanske bitke na mesto zapovednika srpske milicije u Aradu. On i njegovi srpski saborci odlučili su da ostanu u gradu pa su 1698. započeli izgradnju crkve i završili je 4 godine kasnije. Danas je ona najstariji objekat u Aradu. Tekelije su crkvom upravljali dok im se 1844. nije ugasila muška loza. Svakako najznačajniji među njima bio je Sava Tekelija, praunuk Jovana Tekelije. Pošto je stekao doktorsku diplomu i priličan ugled i imetak, vratio se u rodni Arad i posvetio brizi o svom narodu. On je 1822. podigao toranj za još 4m uvis, pokrio ga bakrom i još ponešto uradio. Više o samoj crkvi možete ovde pročitati.

U crkveno dvorište mogli smo da uđemo ali ne i u samu crkvu koja je bila zaključana. Na južnom zidu nalazi se nekoliko ploča koji svedoče o ljudima sahranjenim u porti i u crkvi. Između ostalih Eustahija Arsić (1776-1843) za koju piše da je bila prva moderna srpska književnica. Sava Tekelija je takođe sahranjen u crkvi a u dvorištu se nalazi njegova bista.

Srpska palata

Trg ispred crkve zove se Srpski trg. Srpska zajednica u Aradu bila je brojna i značajna. Početkom XVIII veka, u vreme kada je reka Moriš bila granica Habzburškog i Otomanskog carstva, bila je najbrojnija posle rumunske. Kasnije su Mađari izbili na prvo mesto a danas su to naravno Rumuni. Za Savu Tekeliju sam naravno znao i pre odlaska u Arad ali ovo je bila prilika da saznam za jednog drugog značajnog aradskog Srbina. Arhitekta Milan Tabaković isprojektovao je veliki broj značajnih objekata u gradu, između ostalog i Srpsku palatu (Palatul Sarbesc) koja se nalazi na istom trgu i sedište je aradske parohije SPC.

Idemo dalje, pošto smo obišli crkvu krećemo prema centru. Prolazimo pored pijace a preko puta je rumunska saborna crkva Rođenja Jovana Krstitelja (photo). Prolazimo pored crkve i ulazimo u ulicu Vasile Goldis da bi videli palatu Bohus. Palata je izgrađena 1913. godine u stilu secesije, majstor je bio arhitekta Lajos Szántay a za barona Bohusa. U njoj je pored prodavnica, bankarskih kancelarija i sl. bila prva bioskopska dvorana. Rumunija još uvek leči rane koje joj je zadao komunistički režim a to se najbolje vidi na fasadama zgrada. Para a i vremena nema da se sve odmah obnove. Uglavnom se kreće od centra što u Aradu predstavlja Bulevar Revolucije o kome će kasnije biti reči. Bohus palata jednim krilom izlazi na glavnu ulicu i na tom krilu fasada je sređena dok je na suprotnom oronula. I pored toga palata izgleda impresivno, stavio sam u album dosta njenih fotografija.

Arad nema centralni trg za razliku od većine srednjeevropskih gradova. Umesto trga tu je centralni gradski bulevar - Bulevar Revolucije. Prilično široka ulica u koju je svašta stalo. Leve i desne kolovozne trake su potpuno odvojene a između njih nalaze se tramvajske šine, trake zelenog pojasa, parkinzi, pešački prelazi... Zeleni pojas je posebno bogat i širok u gornjem, severnom delu bulevara gde skoro da prelazi u pravi park. Na donjem kraju Bulevar se završava zgradom pozorišta Joan Slavici koja se smestila na sred ulice i fizički potpuno odvojila ovaj prostor od prostranog trga Avram Iancu na koji gleda njena zadnja fasada. Skoro svi značajniji objekti nalaze se na samom bulevaru ili u njegovoj neposrednoj blizini. Trotoari sa obe strane su takođe prilično široki. Ima puno bašta kafana i restorana, u jednoj od njih smo napravili predah uživajući u zaista prelepom ambijentu.

U blizini pozorišta bulevar pokušava da liči na trg, prostor je očišćen od drveća, postavljene su klupe i jedan obelisk ali suviše saobraćajnica preseca taj prostor da bi se čovek osećao opušteno (photo). Na ovom prostoru nalazi se katolička katedrala Svetog Antuna Padovanskog. Izgrađena je sa samom početku XX veka u stilu eklektizma, autor je već pomenuti Milan Tabaković. Interesantna je pošto je uklopljena u multifunkcionalan objekat, pored crkve tu je bila i štamparija a ne znam šta se danas tu nalazi.

Najpoznatiji objekat u Aradu je verovatno Gradska kuća ili Administrativna palata, pošto se pored gradske većnice u njoj nalaze još neke institucije. Nalazi se takođe na Bulevaru Revolucije, malo je uvučena u odnosu na ostale objekte, ispred nje se nalazi prostor uređen zelenilom i klupama. Vrlo lepu celinu upotpunjavaju dve takođe impozantne zgrade sa njene leve i desne strane. Sagrađena je u neorenesansnom stilu 1877. godine.

Gradska kuća ili Administrativna palata

Nismo išli mnogo dalje od Gradske kuće. Ušli smo u dve ulice koje izlaze na Bulevar, Strada Horia i Strada Closca, gde smo videli još neke lepe zgrade sa oronulim fasadama koje možete videti u albumu. Videli smo još dva objekta arhitekte Lajos Szántay, koji je očito ostavio značajan trag u Aradu. Neogotska luteranska "Crvena" crkva (photo) nalazi se na Bulevaru Revolucije a Palata kulture (photo) se nalazi iza Gradske kuće, u blizini reke Moriš. Ova druga je izgrađena 1913. godine, posle međunarodnog konkursa. Izgleda da je unutra još lepša nego spolja, ima i koncertnu dvoranu...

U povratku nas je uhvatila kiša pomešana sa suncem pa smo stajali ispod nadstrešnice na trgu Avram Iancu. Već sam rekao da se trg nalazi u produžetku Bulevara Revolucije, iza zgrade pozorišta. Ogrnomna i po meni slabo iskorišćena površina. Po prestanku kiše napravio nekoliko fotografija i nastavili dalje ka Đuli.

Trg Avram Iancu

U povratku smo ponovo svratili u Arad. Na nekih 120km od Oradee bio je pravo mesto za pauzu. Drugo, u Oradei je padala jaka kiša, nije više bilo svrhe zadržavati se pa smo krenuli ranije. Ideja se isplatila, u Aradu nije bilo kiše ali bilo je dovoljno oblačno da bi napravili nešto bolje fotografije. Srpska crkva je ponovo bila zaključana, na žalost.

Kada se sve sabere, više vremena sam proveo tražeći podatke po Internetu i pišući ovo nego što smo bili u samom Aradu. Što nameravam da naplatim pri sledećem odlasku. Vikend u Aradu i dalje ostaje u spisku obaveza, 226km od Beograda nije mnogo. Ima još ponešto da se vidi, tvrđavu nisam ni pomenuo...

Fotografije

HOT SPOTS | Arad  (sajt koji sam koristio, pored Wikipedie)