Rajac i kako ga preživeti

Pokušavam da se vratim blogu. Nije toliko nedostatak interesantnih tema koliko nedostatak vremena. Znam da sam išao dosta u širinu i time nametao sebi veći posao. Možda uspem da se svedem na jednostavne, jednodnevne postove. 

O Rajcu i Suvoboru, odnosu ova dva pojma, gde se nalaze i još ponečemu, već sam pisao ovde. Skoro istovremeno ovde sam pisao o njegovom drugom licu, hladnoći koja nas je zadesila 2011. godine. Ali taj tekst ne mora da se tiče baš ove planine, više je o tome da prirodu ne treba nigde potceniti, pa ni na Rajcu. Sad bih nešto drugačije i ličnije...

Dark Side of Rayac

Rajac je izuzetno pitoma planina. Blage padine, pod livadama ili sve češće pod njivama, ture za svakoga što bi rekli vodiči. Da li baš zato, da bi pokazali da i Rajac ima svoju divlju stranu, tek jedna od najdužih obeleženih staza, velika kružna staza br.2 ima jedno vrlo sumnjivo parče. Upoznali smo ga 14.aprila ove godine kada smo nas troje stigli kolima iz Beograda i napravili solidan pešački krug.

Krenuli smo od doma, spustili se u selo Polom, prešli Veliku Dičinu u Draškićima, zatim pošli prelepom stazom (br. 2d) od toga zaseoka ka Dobroj vodi, napustili je negde na sredini i prvi put se popeli na vrh Suvobora sa istočne strane. Onda smo dobro uhodanim putem krenuli nazad da bi se negde blizu vrha Rajca odovojili na levo i sišli do Kojića česme a zatim ispeli na Kojića kom.

Kojića kom

Kom je pre uvišenje nego vrh, interesantan je i pogled sa njega, lep kako na sever tako i na jug ka glavnom vrhu. Da je bilo pameti vratili bi se sa njega na glavni put i sišli do doma. Mi smo imali ideju da prođemo taj zloglasni deo staze br.2 i povežemo čak četiri kontrolne tačke Rajačke trasverzale: KT-6 Kojića kom, KT-5 Provalija, KT-4 Purina crkva i KT-3 Vodopad. 

Od samog početka staza je bila odlično i sveže obeležena, što nas je ohrabrilo. Prvi deo je spust širokim, šumskim putem. Taj put nastavlja dalje severnim padinama i bilo bi interensatno spustiti se njim do Slavkovice. Mi pratimo markaciju, savijamo naglo na desno i ulazimo u šumu...

Šumska staza je uska ali prohodna i prepoznatljiva. U početku nije teška za hodanje ali vrlo brzo nastaju problemi koji nas usporavaju, u vidu palog drveća i kamenja koje se na nekim mestima pretvara u pravi sipar. Teren je pod jakim nagibom. Stižemo do KT-5 vrlo indikativnog naziva - Provalija. Vertikalna stena sa zaravnjenim vrhom na kome se nalazi pečat transverzale. Atraktivno, bez dileme. Provalije sa obe strane stene... 

Tu mi ispada flaša sa vodom. Dok je pogledom pratim kako brzo gubi visinu, ona se zaustavlja ispod jednog drveta na kome vidim markaciju. Ispostaviće se staru ali ja krećem da se spuštam tom levom, pogrešnom stranom stene. Nekako sam sišao ali i vrlo brzo shvatio da sam pogrešio - nije više bilo ni staze ni markacije. Njih dvoje su krenuli ispravnom desnom stranom i sada je trebalo pridružiti im se. Sipar, deblo, sipar, deblo, pad jedan, sipar, pad drugi, deblo, uzbrdo... tek, kada sam ih pristigao bio sam potpuno iscrpljen. I srećan, naravno.

Uhvatili smo stazu i držali se nje. Dobro je bilo što je bila dobro markirana i tu se dobro završava. Sve ostalo je bio problem. Drveće i kamenje na stazi, naizmenični silasci i usponi, monotona i neatraktivna šuma koja se na nekim mestima blago otvarala zavaravajući nas da smo pri kraju. Pre ulaska u šumu imali smo već preko 20km iza sebe, tako da je ovo pored fizičkog bio i svojevrsni psihički test. 

Kada smo konačno izašli iz šume, našli smo se vrlo blizu one nove drvene nadstrešnice sa klupama, na severu, prema Ljigu. Najgore je bilo što smo pogledom mogli da vidimo i mesto gde smo ušli u šumu i bespotrebno produžili pešačenje za skoro dva sata. Na livadi je bilo sveta, neka deca su trčkarala, popodnevno sunce je prijatno grejalo a mi kao da smo izašli iz neke začarane šume koja nas je pustila pošto nas je dobro izmučila. Srećom, niko nije obraćao pažnju na nas. Nismo ni razmatrali nastavljanje stazom br.2 ka vodopadu već smo okrenuli ka domu gde su nas čekali odmor i topla čorba.

Nije nam prvi put da smo išli ovakvim stazama. Doduše, nikad ovoliko dugo. Uglavnom smo išli kada alternative nije bilo. I uvek kada je negde trebalo stići, na vrh ili do neke atrakcije. Ovaj put smo se lomili da bi prešli put od jedne do druge tačke, dok je paralelno tom putu išao drugi, najlakši na svetu. Celu avanturu opisuje samo jedna reč - nepotrebno.

Drugi pokušaj

Drugi pokušaj da stignem do vodopada odigrao se u ovu subotu 2.juna. Išao sam sam iz Beograda za Milanovac i svratio na Rajac. Oblaci su me odgovorili od duže šetnje ali vodopad je vrlo blizu puta iz Slavkovice, sa sve oznakom na bankini gde treba skrenuti sa asfalta. Parkirao sam na sledećoj krivini, preobuo se (jedini pametan potez) i krenuo da ga tražim. Staza od puta je strma ali je staza i markirana je. Vrlo brzo počinje da se sužava i ulazi u gušću šumu i to već počinje da liči na prethodni pokušaj. Na sreću čuje se vodopad, shvatam da je vrlo blizu ali ne i šta me čeka.

Stižem na mesto odakle se vodopad vidi u daljini. Zadovoljan sam onim što vidim. Očekivao sam samo malo veći pad u toku nekog potoka, u ovo doba siromašnog vodom, a dočekala me je rupa u vertikalnoj, širokoj steni iz koje je tekao potok koji verovatno skuplja svu vodu u gornjem delu planine. Ne posebno bogat vodom ali dovoljno da prizor napravi atraktivnim, posebno za planinu kao što je Rajac.

Problem je što je staza ispred mene nestala. Umesto nje tu je strmina obrasla nekim širokim zelenim listovima koji  onemogućavaju da vidite kuda treba da gazite. Stojim pored markacije i u dnu te strmine vidim drugu markaciju i nije sporno da sam na treku ali ne znam kako da siđem i da li da siđem. Pridržavam se za drveće i počinjem polako da se spuštam. Teren je prekriven đubretom, gazim po staroj obući. Neko je očito tu po starom srpskom običaju izručio otpad. Spustim se do pola i onda shvatim da me čeka gori deo, strmiji i bez drveća. Levo je teren čistiji. Penjem se nazad i onda se spuštam tom levom čistinom. Uglavnom se klizam, pridržavajući se za grane i stabla drveća. Konačno silazim do potoka a onda je lakše, uz kamenje se penjem koritom i stižem do vodopada.

Tu pravim nekoliko fotografija i osmatram teren. Staza br.3 prilazi vodopadu sa suprotne strane i naravno deluje sasvim ok. Ta staza pravi krug i dolazi do doma ali ja moram da se vratim do kola. Ne idem istim putem kojim sam se spustio, penjem se pored same stene gde primećujem nešto što liči na stazu. Očekujem da ću izbiti na markiranu trasu ali me puno sitnih izbora pravca odvlači levo i penje skroz iznad puta na koji ću uz nešto problema uspeti da se sputim. Pošto prethodno propustim jedna kola, ne želeći da izazivam reakciju vozača na pojavu čoveka tamo gde ni kozu ne očekuje.

Vraćam se do kola potpuno mokar od znoja. Tu gde sam parkirao skreće se ka Purinoj crkvi. Đavo mi ne da mira ali odmah se uveravam da je staza potpuno zarasla. Sedam u kola, vozim do doma a onda lagana šetnja proverenim i čistim rajačkim stazama. Tražio sam divlje jagode i pred kraj šetenje ih našao. Dovoljno da mi ulepšaju dan.

Ostaju neke dileme. Da li sam pratio staru markaciju, da li postoji bolja staza od puta do vodopada, da li ona staza koja dolazi sa druge strane ima prečicu ka putu ili domu... Saznaću pa ću pisati. 

Savete ne volim mnogo da dajem ali ovoga puta biću eksplicitan. Ako ne morate, nemojte ići stazom Kojića kom - Provalija - Purina crkva. Ništa nećete propustiti. Vodopadu prilazite sa druge strane, ne od puta.

Fotografije:

Proleće '18 na Rajcu

Vodopad na Rajcu

Trasom Ćire od Ugrinovaca do Milanovca

Početkom '70-tih, u vreme kada sam počeo da upoznajem svet izvan dvorišta kuće u kojoj sam rođen, Gornji Milanovac je imao železničku stanicu, prugu i mostove. Nedostajao je samo voz. Nije ga bilo od 31. decembra 1969. kada je Ćira odvezao svoju poslednju vožnju od Čačka do Lajkovca. I dok je Lajkovac još godinu dana ranije obezbedio mesto na pruzi Beograd - Bar a Čačak se uglavnom preko šinobusa i dalje održava na železničkoj mapi Srbije, za Milanovac je ovo zaista bio poslednji voz koji je ušao u stanicu (bar za sada...). 

Stanica i voz u Gornjem Milanovcu

Nije mali spisak ustanova i drugih javnih objekata koji su nedostajali a i dalje nedostaju Gornjem Milanovcu. Ali u to, sada već davno vreme, kada su život i standard samo napredovali, železnica je bila jedina važna stvar koju je grad imao pa izgubio. Zato se valjda tako sporo rastajao od svih tih njenih objekata. Puno godina je prošlo dok svi nasipi nisu pretvoreni u ulice, mostovi razmontirani ili premeštani a pruga postala stara pruga. Danas, koliko mi je poznato, jedini vidljivi tragovi su železnička stanica i Plavi most. Stanica sve manje liči na stanicu a Plavi most niti je most niti je plav. Od nekadašnjeg mosta (verovatno plave boje...) kojim je pruga prelazila preko glavnog drumskog ulaska u Milanovac sa rudničke strane, ostalo je samo ime i potporni zid sa jedne strane ulice.

Plavi most

Kao klincu bilo mi je pomalo krivo što je voz otišao. Ne toliko zbog dečačke sujete - svi gradovi okolo imaju prugu osim Milanovca, niti mi je autobus bio neudoban. Prosto, železnica i vozovi uvek su mi bili simbol putovanja. Brod simbol avanture, avion napretka i moći a voz putovanja. Sama pruga predstavlja vidljivu vezu sa drugim mestima i predelima, obećanje da će se voz pojaviti i možda nas odneti negde gde nismo bili ili gde bi voleli ponovo da odemo.

Kako je sve počelo i kako se završilo

Krajem XIX veka, posle burne skupštinske rasprave, stigla je pruga i u Srbiju. Gvozdeni konj je krenuo 23. avgusta 1884. od Beograda ka Nišu. Mreža pruga se širila i 1908. god. na red je došla i linija Čačak - Gornji Milanovac - Lajkovac. Trasiranje je izvršeno 1911. a gradnja započeta već sledeće godine, kada i balkanski ratovi. Iza balkanskih došli su još veći ratovi, gradnja je normalno kasnila pa stala, onda su Austrijanci prvo nastavili da grade a zatim u povlačenju da ruše, tek 1919. godine krenulo se skoro iz početka. 

Mnogo toga je trebalo rasčistiti, sanirati ili ponovo izgraditi. Prvo je u saobraćaj puštena najduža od tri deonice. Od Lajkovca do Ugrinovaca moglo se putovati već od 2. decembra 1919. Deonica Čačak - Gornji Milanovac krenula je 7. juna 1920. a čitave dve godine kasnije (videćemo zašto) i poslednja deonica od G.Milanovca do Ugrinovaca. Od 1. juna 1922. moglo se putovati vozom od Beograda do Čačka a kasnije i do Sarajeva. Lajkovac je bio važan čvor pa je i pruga dobila nadimak Lajkovačka pruga a voz nadimak Ćira.

Železničari u G.Milanovcu, 1937. godina

Trajalo je to do kraja 60-tih godina kada je uski kolosek počeo da se gasi, jedna po jedna deonica. Razumljivo je što se odustalo od uske pruge. Po redu vožnje iz 1968., voz je od Lajkovca do Sarajeva putovao preko 12 sati. Bez kašnjenja. Zašto neke deonice nisu zamenjane širokim kolosekom nego su potpuno ukinute, to prelazi moja znanja i granice ovog bloga. 

Odakle ideja

Na pešačenjima u poslednje vreme počeo sam da se sudaram sa trasom bivšeg uskog koloseka. Ideju da pređem celu deonicu od Ugrinovaca do Milanovca dobio sam posle ture Ostrvica - Rajac (blog) kada sam shvatio da smo jednim dobrim delom išli trasom pruge. Do tada sam vrlo malo znao kuda je prolazila i osim Ljutovnice, nisam znao u kojim selima su bile stanice. Sve to mi je bilo interesatno i na neki način novo.

S druge strane, lutajući Interntom često sam nailazio na članke i fotografije o staroj pruzi. Veliki broj tih tekstova bavio se njenim ukidanjem i nestajanjem. Svi do jednog isticali su jake, skoro potresne reakcije ljudi. Ne znam za sličan primer, za događaj koji se ne može nazvati tragičnim a da je izazvao takve emocije. Neko ko je ceo svoj vek radio na železnici i kome je železnica opisivala i zaokruživala život, sada je gledao kako se to sve bukvalno rastura i odlazi u vetar. Uvek se setim filma o Petriji koja razne tragedije doživi i preživi a opet najtužnija scena mi je bila kada ispraćaju voz. Ispraćaj voza liči na ispraćaj pokojnika, ljudi su svesni da će voz odneti život iz sela, da će ono bez njega polako opusteti i upravo takva sudbina zadesila je i sela iz ove priče. Ne simbolizuje železnica samo putovanja već i prolaznost života. Ali da se vratim mojoj priči...

Poslednji voz kroz G.Milanovac

Pripremajući se za šetnju Lajkovačkom prugom i za pisanje ovog posta, veliku i glavnu pomoć imao sam od Foruma putnika i ljubitelja železnica (link). Neverovatna količina tekstova, starih fotografija, istorije, tehničkih detalja o prugama, stanicama, ljudima... Entuzijazmom ovih ljudi prikupljena je sa raznih mesta gomila činjenica i napravljena svojevrsna enciklopedija železnice sadašnje i bivše domovine (ljubitelji železnica obično su i nostalgičari...). Iz iskustva znam da je forum nestabilna forma a šteta bi bilo ovako nešto ne sačuvati. Većina podataka koje sam izneo i par starih fotografija potiču iz podforuma Pruga uskog koloseka Lajkovac - Gornji Milanovac - Čačak (link). Veoma sam im zahvalan, posebno najaktivnijim članovima. Ako vas tema interesuje, obavezno posetite forum.

Dan uoči Uskrsa izgledao mi je kao odlična prilika za ovu malu avanturu. Pozvao sam kuma i on je odmah pristao da me prati. Dugačka je Lajkovačka pruga...

Ugrinovci

Krenuli smo autobusom (voza nema...) iz Milanovca oko 15 do 7. Pola sata kasnije bili smo u Ugrinovcima. Hladno aprilsko jutro i vetar koji duva teraju nas da što pre počnemo pešačenje. Okrećem se oko sebe, pokušavam da u okolnim zgadama prepoznam ugrinovačku železničku stanicu. Godinama sam je viđao, stari trošni objekat, nisam ni primetio kada je nestala. Ne znam da li je srušena ili je prepravljena do neprepoznavanja.

Napuštamo Ugrinovce i napuštamo Ibarsku magistalu. Mi ćemo pravo ka Milanovcu a magistrala će malo da kruži, da se penje i spušta sa Rudnika i sve vreme će biti istočno od nas. Put kojim idemo vodi za selo Šilopaj. Širok je i ravan ali ne i asfaltiran. Poklapa se sa prugom samo nekih 2,5 km, do skretanja za Krivu Reku. Put tu nastavlja ravno a pruga se penje desno. 

Imali smo gps ali u prvoj polovini trase skoro da je nepotreban. Samo birate najravniji i najširi pravac na svakoj raskrsnici. Ovo je jedino mesto gde pruga nelogično skreće. Što bi rekao onaj iz patrole, obratite pažnju, na 2.6 kilometru od Ugrinovaca skrećemo desno i idemo ka selu Kriva Reka. Meni danas ovo skretanje deluje nelogično pošto vidim u međuvremenu izgrađeni put koji nastavlja pravo ali svojevremeno je izvesni Nikola Đurić, inspektor Direkcije za građenje, smatrao da je trasa pruge trebalo da ide baš tim putem, preko Šilopaja i Davidovice. On je bio u komisiji obrazovanoj 1.decembra 1920. koja je posle dugog ispitivanja zaključila da je greška napravljena na delu Ljutovnica - Kriva Reka još pri trasiranju. Da nije trebalo ići stranom sa puno vododelnica već praviti dolinsku prugu sa dugim tunelom. Predlagao je da se trasa promeni i sa postojećom spoji baš na ovoj raskrsnici o kojoj pričam (slika) ali ipak je odlučeno da se izvrši sanacija postojeće pruge. Utrošeno je mnogo i novca i vremena i truda. Radovi su završeni i voz krenuo godinu i po dana od formiranja komisije, pomenutog 1.juna 1922. godine. Prvobitno trasiranje izvršeno je za samo mesec dana...

Ugrinovci sa 254 m n.v. najniža su tačka milanovačke opštine. Zato se u ovoj dolini stiče nekoliko reka čija imena sam pokupio sa topografske karte a svaka ispravka ili predlog su dobrodošli. Pruga još od Nakučana izdaleka prati Krivu reku u koju se u već pomenutoj dolini ulivaju prvo Drenovačka reka a zatim i Brezovica koja teče duž Ibarske magistrale. Ne znam gde Kriva reka prelazi u Dragobilj, tek ovaj nosi svu tu vodu iz Ugrinovaca i kod Kadine Luke se uliva u Ljig pa dalje u Kolubaru. Četiri gvozdena mosta i jedan mostić nalaze se blizu jedan drugog i jedini su koje ćemo danas preći. Ne znam da li su originalni ali kada je pruga počela da se pravi mostovi su naručivani kod firme Fanta i Ireš iz Praga.

Kriva Reka, Nakučani

Trasa je do Krive Reke i dalje do Nakučana široka, čista i dobra i za hodanje i za vožnju bicikla. Ispred Krive Reke je česma podignuta 1967. godine u spomen na železničare koji su stradali deset godina ranije prilikom iskliznuća i prevrtanja lokomotive. Česma na žalost nije u funkciji mada vode ima, mogla bi da se osposobi. O selu Kriva Reka već sam pisao u ovom postu, da je možda vezana za Đurđa Brankovića i da je broj stanovnika u stalnom opadanju, posebno od kada nema pruge. Prošli smo pored dva domaćinstva, par ljudi smo videli, ne znam gde su tih 71 žitelja iz 2011. koliko navodi wikipedia. Neverovatno izgledaju fotografije sa dočeka vladike Velimirovića u selu 1939. godine koje možete videti na forumu. Zgrada stanice Kriva Reka više ne postoji, na njenom mestu su zasađene lipe. U okviru staničnog kompleksa postoje dva objekta, jedan dosta solidno i lepo izgleda, drugi je ruina.

Mesto gde je bila stanica Kriva Reka

Idemo dalje, približavamo se Nakučanima. Približavamo se i novom autoputu, prolazimo na nekih 350m od njega. Viši je od nas, dolazimo do ispod nasipa kojim je očigledno put obezbeđen. Vidimo i kola koja prolaze autoputem. Odatle trasa pravi niz polukrugova, pokušavajući da se drži izohipse. Pojavljuju se i prvi potporni stubovi koji su nosili prugu i pomagali joj da premosti udoline. Neki su skoro simbolični ali ovi prvi su baš visoki. Prateći te duge i blage krivine, izbijamo iz jednog šumarka i stižemo do stanice Nakučani.

Stanica u Nakučanima

Nekadašnja stanica je sada zapuštena i oronula zgrada koja je još uvek sačuvala onu žutu boju i natpis, ćirilični i latinični. Pored nje je bela kuća, takođe napuštena. Prostor ispred stanice je pokriven niskom travom, zatvoren sa jedne strane zgradama a sa druge redom drveća i potpornim zidom koji više nego uspešno odoleva vremenu. Prijatno mesto ispunjeno tišinom gde smo napravili kraću pauzu. 

Neposredno iza stanice je put koji selo povezuje sa lokalnim putem GM - Boljkovci. Tu trasa pruge pravi širok, još malo pa pun krug i to mesto mi je bilo najčudnije kada sam pre polaska na GE gledao kuda treba da prođemo. Vrlo brzo sam shvatio da je to vijadukt u Nakučanima o kome sam čitao na forumu i čije slike sam video. Zašto je bio potreban, to inženjeri niskogradnje znaju. Može se skroz obići, staza jeste malo zarasla, nije baš za bicikl. Dok pravite krug, sa njegove unutrašnje strane su potporni stubovi koji su nosili vijadukt. Nije bio baš mnogo visok.

Ljutovnica

I tu prestaje idila što se tiče tiče prohodnosti i lakoće pešačenja. Do tada je staza zaista ličila na bivšu prugu. Sada sve više upadamo u trnje i saplićemo se o nisko rastinje. Sledećih 1,5 km je najgori deo. Olakšavajuća okolnost bila je što se trasa ipak prepoznaje a povremeni potporni stubovi govorili su nam da smo na pravom putu i na neki način nas bodrili da istrajemo. Najgore je bilo što nismo znali do kada će to da traje. Jednog trenutka smo stali i razmišljali da odustanemo i vratimo se. Na sreću nastavili smo i staza se otvorila posle samo 150 m. Kum je odigrao glavnu ulogu, ispravno zaključivši da oboreno drveće znači da je neko planirao da dođe traktorom po njega. 

Neko vreme smo mirni ali gps već postaje koristan, trasa se na nekim mestima stopila sa njivama i livadama. Nailazimo ponovo na kraći neprohodan deo i obilazimo ga sa gornje strane. Kada smo bili negde na sredini livade počinje da lomi granje nedaleko od nas i u punom trku izleće jedna a za njom još dve srne. Hvataju me kao i obično nepripremljenog ali uspeo sam da snimim poslednje dve pre nego što su nestale u šumi. 

Vraćamo se na trasu i njom izlazimo na asfaltni put koji vodi za Ljutovnicu i Šilopaj. Presečemo ga pa opet kroz šiblje. Odustajemo nakon nekih 100m. Vraćamo se do puta, idemo njim i u širem luku obilazimo to zaraslo parče trase. Uključujemo se neposredno iza stanice Ljutovnica. Na sreću videli smo je pa smo se vratili do nje. Malo je nedostajalo da je preskočimo, sebi to ne bih oprostio. Šteta, kasnije sam na GE video da nam nije još puno trebalo da se probijamo trasom.

Kompleks stanice u Ljutovnici najveći je i najlepši na našem današnjem pešačenju. Kao i u Nakučanima, imate široku travnatu površinu ograničenu potpornim zidom sa jedne i zgradama sa druge strane. Zgrade naravno pamte mnogo bolje dane. Sa foruma sam saznao da je prva zgrada predstavljala stanove nadzornika pruge i otpravnika vozova, ona je u relativno podnošljivom stanju. Druga je bivši magacin, urušena je dosta, vrlo ružno izgleda. U trećoj ne znam šta je nekada bilo, danas ju je PD Rudnik pretvorilo u planinarski dom. Na kraju je zgrada bivše stanice. Oronula i zapuštena kao ona u Nakučanima samo dosta veća od nje. Natpis na stanici je premalterisan.

Stanica u Ljutovnici

Nekada davno, u prošlom životu, bio sam ovde. Kao klinac, porodično smo išli nekoliko puta sa planinarima iz Milanovca a jednom smo dolazili i u Ljutovnicu. Sećam se stanice kao kroz maglu ili mi se možda čini da se sećam. Dan je još uvek sunčan, oblaci su tek u daljini. Svaka akcija ima neki svoj najlepši momenat, danas je bio u Ljutovnici.

Ljutovnica je sa 439,7 m najviša tačka na pruzi G.Milanovac - Lajkovac. Vrlo malo znam o vozovima i železnici, posebno ovoj staroj, ali pročitao sam da su postojale neke potiskivajuće lokomotive koje su pomagale da se voz popenje toliko visoko. Jedna je stalno stajala u Ugrinovcima i čekala da pomogne do Ljutovnice.

Srčanik i G.Milanovac

Od Ljutovnice do Srčanika trasa je uglavnom čista ali bilo je par kritičnih mesta, ne toliko za pešake koliko za bicikliste. Preskakali smo neko granje koje je ležalo preko cele staze. Srčanik nije ni bio klasična stanica, već ukrsnica, jedina na ovoj pruzi. Tu su se vozovi razmimoilazili a sve to sam naravno pročitao na forumu. Od stanice Srčanik ostalo je ruglo, skoro potpuno urušen objekat. 

Neposredno iza stanice dolazi se do raskrsnice gde sa leve strane silazi put iz Majdana i dalje iz Mutnja a na desno put vodi ka glavnoj džadi za Takovo. Mi idemo pravo. Asfalt ne počinje odmah ali vrlo brzo zamenjuje utabanu stazu. Ambijent se poputno menja, već smo u predgrađu Milanovca. Da smo na trasi pruge znamo samo preko gps-a. Sada je to klasičan put koji uskoro prelazi u gradsku ulicu. Konačno nailazimo i na kafanu. Ni prodavnice nije bilo od Ugrinovaca! Pravimo prvu malo dužu pauzu a zatim nastavljamo dalje i brzo stižemo u Milanovac. 

Železnička ulica u G.Milanovcu

Dolazimo do već pomenutog Plavog mosta. Prelazimo ulicu gde ju je i Ćira prelazio. Dalje ne možemo trasom, zgrade su je zauzele. Tu se rastajemo, kum je stigao kući. Njemu je pruga prolazila pored kuće i seća se vozova. Pošto je nemoguće da se seća onog poslednjeg zvaničnog, očigleno je da su se još neko vreme muvali po ostacima pruge. Ja nastavljam dalje, idem Železničkom ulicom koja još pomalo podseća na nasip pa se onda spuštam na široku ulicu pored reke i polako ulazim u stanicu. Da je bilo lepše vreme, svratili bi na pivo u bife Ćira u zgradi bivše stanice, da svečano zatvorimo akciju. Ali kiša je već počinjala pa sam projurio kroz stanicu bez zadržavanja i nastavio prugom ka Čačku. Ova deonica nije tako zanimljiva kao ona prema Ugrinovcima. Poklapa se u velikoj meri sa magistralom a tuneli su izgleda zatrpani. Odvajam se od pruge i žurim kući, stižem tačno na ručak.

Prešli smo skoro 28 km i imali čitavih 280m uspona. Tako nešto ni u Peščari nisam uspeo da izvedem!


Fotografije

Bajk Fest

Prethodne godine u organizaciji dva udruženja građana: Jugo cikling kampanje i Šilopajske panorame održan je Bajk Fest. Učesnici su biciklama išli trasom pruge od Milanovca do Srčanika gde su verovatno morali da skrenu sa trase pruge i putem produže do Šilopaja. Ne treba da pričam koliko su dobre ovakve akcije. I koliko bi bilo dobro da se cela deonica Milanovac - Ugrinovci napravi prohodnom i pretvori u biciklističku stazu. Prošli smo i videli, nema puno posla. Šilopaj ne leži na trasi pruge ali ga svakako ne bi trebalo zaobići, bar biciklistima nije problem da se iz Ugrinovaca vrate do Šilopaja putem koji sam već pominjao. Tu je crkva, čuo sam da je kuća pored crkve obnovljena a tu je i crkva-brvnara u Ljutovnici, fotografije iz 2012. godine.

Na Rudniku, istočnom stranom

Zapravo severoistočnom. Onom kojom se ređe ide, ne samo ako ste iz Gornjeg Milanovca. Položaj varošice Rudnik na zapadnoj strani istoimene planine čini da je prilaz vrhu tom stranom i pristupačniji i prirodniji. Išao sam i sa severne strane iz Jarmenovaca (Rudnik - poslednja jesenja akcija) pa i sa južne, preko sela Majdana i Krasojevaca ili skroz iz Crnuće. Nikada sa istočne, do ovog 5. marta 2017. 

Od sela koja leže na toj istočnoj i severoistočnoj strani Rudnika, treba pomenuti Stragare, Blaznavu i Gornju i Donju Šatornju. U prva dva put me je vrlo retko vodio ali zato sam nebrojeno puta bio u Šatornji, što kod rodbine, što u prolasku za Topolu i dalje za Mladenovac i Beograd. Nikada je nisam posmatrao kad podrudničko selo. Kada iz Milanovca idete za Šatornju i spustite se onim oštrim i nepreglednim krivinama od varošice do Jarmenovaca, osećaj da planinu ostavljate iza sebe bio je uvek toliko jak da sam Šatornju posmatrao isključivo kao deo šumadijske ravnice, koja zaista od nje i počinje. Od kada planinarim mnogo pažljivije posmatram i kartu i prostor oko sebe pa sam shvatio i koliko je Šatornja blizu Rudnika. Ostalo je još da se popenjem tom stranom i evo pružila mi se prilika.

Pogled sa Rudnika na Šatornju

Krenuli smo ujutru oko sedam, uobičajeno vreme. Čekam ekipu na Autokomandi. Idemo preko Mladenovca do Topole gde pravimo kraću pauzu. Do Šatornje nam ne treba mnogo, u samom centru varošice skrećemo levo, na put koji vodi ka Blaznavi i dalje Stragarima. Vrlo brzo ga napuštamo, desno nas vodi asfaltni i prilično uzak put koji se sve više zavlači u rudničke padine dok ne stigne do kraja a kraj je ispred manastira Nikolje.

Manastir Nikolje potiče iz prve polovine XV veka. Vrlo brzo je stradao, sredinom istog veka, u prvom naletu Osmanlija. Kasnije je obnovljen da bi ponovo bio spaljen i opljačkan neposredno pred prvi srpski ustanak. Manastirski život od tada je zamro i obnovljen je tek 1990. godine a crkva je u međuvremenu korišćena kao parohijska.


Staza kreće nešto pre manastira. Prelazimo Nikoljsku reku i odmah imamo solidan uspon. Nije toliko uspon problem koliko što je staza prilično zarasla. Idemo kroz šumu, ništa lepo nema da se vidi, obavezni program. Srećom ubrzo izlazimo iz šume i iza sebe imamo fenomenalan pogled na sever. Tamo su Bukulja, Venčac, Oplenac i već pomenuta sela ispred njih (gornja fotografija). Da je lepše vreme videlo bi se još dalje, možda i Aranđelovac i Topola. Dolazimo do lovačkog doma gde pravimo kraću pauzu ali o tome na kraju priče, ko izdrži. Nastavljamo dalje i brzo ulazimo u šumu. Penjemo se stazama ili nešto širim putevima. Račvanja i raskrsnice su česti, staza nije obeležena pa treba biti oprezan i nositi gps uređaj sa sobom. Deo ture koji ni po čemu nije atraktivan.

Stvari se bitno menjaju kada izađemo na glavni i najviši greben Rudnika. I dalje smo u šumi, i dalje je pogled skraćen na stotinak metara ali osećaj širine zamenjuje dotadašnji klaustrofobičan, prouzrokovan okolnim masivima. Na greben izlazimo neposredno ispod vrha Kurjak (924) koji je poslednji i najseverniji vrh Rudnika. Pod šumom je i nije posebno atraktivan pa ne idemo ka njemu. Hvatamo južni pravac, staza je široka i lepa za hodanje, nema više većih uspona. Doživljaj upotpunjuju četiri srne koje ne uspevaju dovoljno brzo da se sklone od nas. Prolazimo pored još 2-3 vrha slična Kurjaku. Pod šumom, potpuno neprimetni u odnosu na okolinu, samo ih topografske karte beleže, ne i planinari.

Putem idemo sve do Velikog Šturca ili Cvijićevog vrha, najvišeg vrha Rudnika sa 1132m. Potpuno je prekriven antenama i pratećim objektima. Shvatam potrebu za tim sistemima ali bi mogla da postoji i neka oznaka da se nalazite na najvišem mestu u Šumadiji. Pauza na vrhu, malo se prikupljamo i vraćamo istim putem sve do mesta gde se na jednoj većoj raskrsnici širokih, kolskih puteva, odvaja nešto uža staza koja ide ka manastiru Blagoveštenje.

Silazak sa vrha do Blagoveštenja je glavni planinarski pravac istočnom padinom Rudnika, kuda ide najveći broj akcija. Staza je odlično markirana, za razliku od one kojom smo se popeli koja uopšte nije markirana. To nije jedina razlika, ova kojom silazimo mnogo je lepša, šuma je lepša, širina je veća a sama staza je u donjem delu delimično prekrivena mahovinom što pruža interesantnu sliku. 

Rudnik je sa ove strane izbrazdan, verovatno potocima koji se sa vrha slivaju i formiraju... ne znam kako bi ih nazvao, neku vrstu grebena koji se od vrha postepeno spuštaju u dolinu (gornja fotografija). Jednim od tih grebena smo se popeli, drugim silazimo a ima ih još 2-3, odeljeni su dubokim usecima. Oba manasitra duboko su zavučeni u te useke. Prilaz kolima moguć je samo sa jedne strane a tu skrivenost i zavučenost posebno osetite kada krente putem od Blagoveštenja ka Stragarima dok vas brda zatvaraju sa ostale tri strane. Ispod manastira teče potok, jako lep i bogat vodom u ovo doba godine. Pored potoka je Svetinja, manastirski objekat u okviru koga je uređen izvor odlične, hladne vode.

Potok ispod manastira Blagoveštenje

Idemo dalje, neko vreme asfaltom a onda skrećemo na zemljani put koji bi nas lagano odveo do Blaznave da mi nismo imali drugačiji plan. Naglo savijamo levo da bi vrativši se na stazu kojom smo to jutro izašli na Rudnik, ponovo došli do lovačkog doma. E ali da bi tamo stigli morali smo da savladamo žestok uspon, da se iz potoka, kroz šumu i bez staze uspenjemo do jednog od onih grebena o kojima sam pričao. Poslednji ali i najžešći uspon toga dana. Bićemo uskoro nagrađeni...

Priča o ovoj akciji započela je zapravo dve godine ranije. Vlada je vodio manju grupu, isto početkom marta, bio je veliki sneg i doživeli su iznenadni susret sa grupom lovaca iz Blaznave u njihovom domu, već dva puta pomenutom u ovoj priči. Susret je kako sam shvatio bio vrlo srdačan i izražene su želje za ponovnim viđenjem. Blaznavci nisu dozvolili da to ostane samo prazno obećanje. Pozvali su nas ovog marta i obećali pasulj za ručak. Kada smo to jutro svratili, kazan je već bio podložen a raspoloženje na nivou. Raspoloženje se održalo do popodnevnih sati, pasulj je bio skuvan a pivo ohlađeno. Treba li da naglašavam koliko je prijao ručak na otvorenom posle naporne šetnje, posebno što je pasulj bio zaista izuzetan. Po starom srpskom običaju, malo smo se natezali oko plaćanja pića. Oni su želeli da nas potpuno ugoste a mi, znajući da teško možemo da im se revanširamo, da se bar malo odužimo. I mi i oni potpuno svesni one izreke da su najbolje stvari u životu besplatne - gostoprimstvo koje su nam ukazali i druženje koje smo imali. Sve to nam je ulepšalo dan i ovu akciju učinilo posebnom i nezaboravnom. Nadam se i mislim da je i njima bilo lepo sa nama. Hvala im još jednom!

Zajednička fotografija sa prijateljima iz Blaznave, ispred lovačkog doma

Posle ručka krenuli smo dalje. Još oko sat vremena spuštanja do manastira gde nas na istom mestu čeka autobus. Ponovo pauza u Topoli, gužva kod Vrčina gde prave novu naplatnu stanicu i stižemo u Beograd u sasvim pristojno vreme.

Na kraju oko 22,5 km i nešto preko 1200m.


Fotografije

Fotografije 2018

Ostrvica - Rajac

Jedan od primera jezičkog nedostatka je kada više pojmova, u ovom slučaju više aktivnosti, ne možete da razdvojite jer ih ista reč označava. Planinarenje u srpskom jeziku ima vrlo široko značenje i obuhvata različite aktivnosti. Od špartanja zalatasanim poljima Panonske nizije do pentranja na ozbiljne visine i vrhove, gde se u mnogim kontekstima preklapa sa alpinizmom. I ako za jurišanje na razne Montove sa sve onim užadima, prusicima i cepinima postoji već pomenuta reč alpinizam, za forsiranje Deliblatske peščare takva reč ne postoji. Pešačenje je ili suviše blaga (šetnja pored mora) ili suviše konkretna (šoping ili vojnički marševi). A opet je često koristim kada hoću da naglasim da nismo išli mnogo visoko, mada iza obično dodam i kilometražu da ne ispadnemo neozbiljni.

Zbog toga često posežemo za engleskim rečima pa se sve više koriste i trekking i hiking. Na sreću pogledao sam šta tačno znače pre nego što sam izneo svoje, do ovog trenutka pogrešno mišljenje. Dakle hiking označava jednodnevno ili noćno pešačenje, uređenim i unapred definisanim stazama. Trekking je ozbiljnija stvar, označava najčešće višednevnu aktivnost i prelazak nekih deonica koje se ne mogu na drugi način preći do hodanjem. Staze nisu uređene, mada mogu biti obeležene, uključuje i malo lutanja za razliku od hikinga. Može a i ne mora da bude mountaineering, ono što bi doslovno bilo planinarenje - penjanje na malo više i ozbiljnije planine. Eto.

Trekovi Divčibare - Rajac (plavi) i Ostrvica - Rajac (crveni)

Ako se malo više družite sa planinarima, čućete da je Srbija stvorena za trekking a Crna Gora za mountaineering. Što je uglavnom i tačno. Ima i Srbija jačih planina, malo južnije, ali neuporedivo sa susedima. Ovde možemo uglavnom da se pohvalimo lepim predelima za duge šetnje. Dva najpoznatija trekinga centralne Srbije završavaju na Rajcu. Oba imaju poprečne pravce pružanja. Prvi dolazi sa zapada - sa Divčibara, dok drugi dolazi sa istoka - sa Ostrvice. Oba imaju preko 25 km i prolaze preko nekih lepih predela. 

Treći put sam na ovoj stazi. Prvi put pre pet godina, akciju je vodio Miroslav Ostić. Drugi put prošle godine, dosta problema usput, bili smo sporiji od planiranog pa je Vlada svirao kraj u Boljkovcima. Ponovo smo sa Vladom, ovoga puta bili smo beskompromisni.

Ostrvica je verovatno jedinstven prirodni fenomen u Srbiji. Reći za nju da je jedan od vrhova planine Rudnik, predstavlja prilično banalnu definiciju. Jer sa svojih 758m visine Ostrvica predstavlja najniži od vrhova ionako ne previše visoke planine. Ali zato ona svojim kupastim oblikom i stenovitom strukturom predstavlja flagrantan primer vrha ugašenog vulkana. Nije jedino uzvišenje vulkanskog porekla u okolini ali je najizrazitije, najstrmije i potpuno je stenovito. Sa pozicije planinarenja to je jedini vrh u Srbiji (bar ja ne znam za drugi...) koji zahteva penjanje i koji je obezbeđen klinovima i sajlom. Vrh Ostrvice podeljen je na dva dela. Nalaze se jedan pored drugog i razlikuju za 4m visine. Za današnje prilike neverovatno deluje da je neko gore gradio utvrđenje ali nekada je nepristupačnost bila na izuzetnoj ceni. U školi smo učili da je tvrđavu sagradio despot Đurađ Branković (naravno, ne on nego njegova žena, najveći srpski neimar - Prokleta Jerina...) ali izgleda da je mnogo starija, spominje se već u V veku. Despot ju je ponovo utvrdio oko 1430. godine. Više o Ostrvici možete pročitati ovde, da ne prepisujem...  

Do Ostrvice se stiže putem za selo Varnice. Kod benzinske pumpe na Rudniku skrenete levo. Nije baš blizu tako da Ostrvicu u pešačkim turama nije lako spojiti sa drugim vrhovima Rudnika. Ispred Varnica od asfalta se odvaja uski put na levo a onda se od njega ponovo na levo odvaja staza koja vodi ka vrhu. Put nastavlja ka selu Zagrađe i njime ćemo produžiti kada siđemo sa Ostrvice. Uspon je jak i što je najgore nemate vremena da se prethodno zagrejete. Staza je uređena i zemlja je oblikovana u stepenice koje malo olakšavaju penjanje. Jedno vreme idete kroz šumu a onda izbijate na stenu. Nema kritičnih deonica ali treba voditi računa. Decembra 2014. bilo je dosta leda i odustao sam od uspona bez opreme. Uglavnom hodate do vrha ali ima i par mesta gde morate da se ispenjete. Jedno od njih je sam izlazak na vrh gde se koristite postavljenim klinovima. O pogledu sa vrha (i ne samo sa vrha) glupo je trošiti reči, bolje je pogledati fotografije.

Pogled sa Ostrvice na selo Varnice i dalje na sever. Vide se Venčac, Bukulja, Kosmaj pa i Avala.

Silazimo i odmah nastavljamo dalje. Tura je geografski podeljena na tri prirodne celine. Ostrvica je prva. Drugu predstavlja put koji vodi preko atara i sela milanovačke opštine. Njime ćemo se uglavnom peti ali za početak se spuštamo do Zagrađa gde prelazimo Ibarsku magistralu. U dvorištu crkve postoji česma, prvo mesto gde obnavljamo zalihe vode.

Od magistrale počinje uspon. Ne posebno jak ali uporan. Počinje i kiša. Na Ostrvici je bilo sunčano ali videli smo da nas čekaju oblaci u nastavku ture. Počinje i da grmi. Pada sve jače pa neki od nas vade kabanice. Drugi opet improvizuju zaštitu, treći imaju kišobrane a bilo je i onih koji su potpuno ignorisali kišu. Asfaltni put nas vodi do vrha brega gde prelazi u zemljani i vodi dalje prvo preko livada a onda kroz šumu. Kod jedne od retkih i uglavnom pustih kuća moramo da se opredelimo: levo vodi prečica ali preko dve rečice koje u ovo doba godine nije baš lako preći. Vlada bira desni pravac. Još neko vreme idemo kroz šumu a zatim izbijamo na otvorenu, kružnu terasu iznad doline. Dolinom teče reka a pored reke vodi put od Ugrinovaca ka Šilopaju. Put zapravo predstavlja trasu stare pruge, uskog koloseka, kojom je sve do kraja 1969. godine purnjao Ćira. Pogled sa te terase je veoma lep. Tu pravimo kratku pauzu da se oslobodimo kabanica, kiša je stala i više nam neće dosađivati tog dana.

Terasa iznad doline

Spuštamo se u dolinu i izlazimo na put. Neko vreme idemo tim putem a zatim se odvajamo na skretanju za Krivu Reku. Do Krive Reke nećemo stići, brzo ćemo skrenuti desno ka Boljkovcima. U selu danas ne živi ni 100 ljudi, bilo ih je nekoliko puta više dok je pruga tuda prolazila. Povezivala je Beograd sa Gornjim Milanovcem, Čačkom i dalje sa Užicem i Sarajevom. Kriva Reka je bila jedna od stanica ali ukidanje pruge, pored ostaloga, očito je pogubno uticalo na razvoj sela.

Ovde se ponovo dotičemo Đurađa Brankovića. Despot je umro na Rudniku, u tvrđavi Srebrenici a sahranjen u svojoj zadužbini, crkvi koja više ne postoji. Tačan položaj crkve još uvek nije poznat a vezuje se za toponim Kriva Reka. Ne zna se tačno da li je u pitanju selo ili reka koja protiče kroz selo. Tek crkva i grob nalazili su se tu negde, u blizini.

I kad sam kod reka, tri rečice se stiču u ovoj dolini. Nikako ne uspevam sa sigurnošću da rasčivijam kako se koja zove. Podataka slabo ima na Netu, pokušavam sa nekim starim topografskim kartama ali ni njima nije uvek verovati (videti dodatak). Ako uspem svakako ću ubaciti u tekst. Pre nekoliko dana dobio sam primedbu vezanu za položaje jedne rečice na Stolovima. Još nisam stigao da proverim ali svakako ću to da uradim. Hoću da kažem da ako neko zna nešto što ja ne znam, biće mi drago da to podeli u komentaru. Na slici je (verovatno) Kriva reka, fotografisana sa mosta.

Uspon od stare pruge do brda iznad Boljkovaca jedna je od dve dosadne deonice. Zemljani put, kaljav, malo drveća okolo tek da vam zatvore pogled. Sa vrha brda otvoriće se pogled i to na najpre na južnu stranu dok pogled ka severu ostaje zatvoren, i sada i kada budemo stigli na Rajac.

Spuštamo se ka Boljkovcima. Prolazimo pored groblja. Negde pri kraju nalazi se spomen ploča na ranjenike vojne bolnice iz 1914. godine. Tada je sve treštalo ovuda a sada je prilično mirno. Crkva, pošta, prodavnica, prašnjava ulica i dve kafane sa suprotnih strana. Jedna ne radi pa nemamo mnogo izbora. Prethodne godine napravio sam ovu fotografiju, podseća na neke filmove koje i dalje volim da gledam. 

Autoput kod Boljkovaca

Neposredno pored Boljkovaca prolazi novi autoput. Nije još otvoren ali protutnje poneka kola, na divlje. Autoput će definitivno izmeniti sliku sela ali je pitanje da li će selo imati nešto od toga. Petlja će biti u obližnjim Dićima, kako će sve to izgledati iz Boljkovaca, da li će dobiti samo buku i nostalgične poglede na vozila koja hitaju ka nekim dalekim gradovima, ostaje da se vidi.

Od Boljkovaca sledi druga dosadna deonica. Liči na prvu, put uzbrdo i ništa zanimljivo. Do sada smo već prešli 16-17 km a čeka nas najduži uspon, tura je malo teža nego što to kilometraža i uspon pokazuju. Ali kada savladate ovaj uspon čeka vas pravo uživanje. Stižemo na rajačku visoravan koja predstavlja onu treću prirodnu celinu o kojima sam pričao. Put vodi između njiva i livada, pogled na jug stiže sve do Ovčara i Kablara a nazad do rudničkih i ješevačkih vrhova. Popodnevno sunce i oblaci koji ga naizmenično zaklanjaju i propuštaju, dodatno ulepšavaju sliku koja se uvlači u mene i drži me do sledećeg vikenda.

Stižemo na Rajac. Prolazimo kroz šumu, prvo listopadnu pa onda četinarsku. Onda se putem između vikendica spuštamo ka domu. Rajac ovoga puta nije u prvom planu, zadržavam se samo na česmi da operem cipele a onda žurim na večeru. Čorba u domu je odlična kao i uvek i pivo je dobro ohlađeno. Kao i uvek. Ne treba čoveku mnogo da bi bio zadovoljan.


Na kraju nešto preko 27km i oko 1200m uspona. Ovu drugu cifru valja uzeti sa rezervom, Garmin je pokazao još više, moraćemo da ga proverimo. Mada četiri puta smo se peli, nakupi se...


Fotografije

Fotografije 2015

Ostrvica, zimski ambijent dec-14

Fotografije 2011

Dodatak o Ostrvici

Pored naziva Ostrvica u javnosti je široko prihvaćen i pogrešan naziv - Ostrovica. Koriste ga Srbijašume (donja slika), koriste ga razni zavodi, uglavnom iz Beograda, koriste ga i planinari. Ne znam šta je izvor greške ali pretpostavljam da su u pitanju mape. Proverio sam nekoliko, negde postoji slovo O, negde ne postoji.

Toponim bez umetnutog O koriste Rudničani, Milanovčani i stanovnici drugih mesta iz okoline. Oni koji ne moraju da gledaju mape da bi znali kako se zove planina ili vrh pored njih. Što se jasno vidi iz priloženih fotografija. To O mi pomalo para uši pa sam počeo sve češće da reagujem. Retko ko bi mi protivrečio ali i retko ko je bio spreman da mi poveruje i izbaci slovo. Naravno, bilo je i onih koji su prihvatili moju sugestiju. Sumnjičavost i nepoverenje sa kojim me je većina posmatrala, učinila je da shvatim da moj zahtev nije bio tako naivan kako sam prvobitno pretpostavio. Nije to bilo samo jedno slovo, već zahtev ili poziv da preispitaju ili promene nešto što su jednom prihvatili kao istinu. Pročitali su u najavi akcije, na karti, na kraju i na tabli zvanične državne institucije, zašto bi meni verovali? 

A opet, kada sam na istom ovom blogu pisao o Homolju i vrhu Tilva Uroš, javio se moj prijatelj iz Boljevca i skrenuo mi pažnju da nije Uroš nego Roš. Pokušao sam da diskutujem o tom prvom slovu ali on je rekao: Ja sam Vlah, ja znam :)
I tu je razgovor bio završen. 

Ne tražim ja da mi se veruje na reč, prosto može da se proveri, npr. na već pomenutom Rudničkom portalu. Ili na sajtu Turističke organizacije Gornjeg Milanovca. Ili na sajtu Ministarstva privrede, profil preduzeća Ostrvica. Ako nazivi planinskih vrhova mogu tek tako da se menjaju, nazivi preduzeća ne mogu. Ili u poslovnom imeniku Srbije...

Priča bi ovde mogla da se proširi na snagu predubeđenja, ograničenja koja sebi postavljamo i drugi nam postavljaju da prihvatimo stvarne činjenice. Tu bi se po treći put dotakao despota Đurđa, tačnije njegovog oca ali ne bih to da radim, zadržaću se na Ostrvici.

Najbolje su reagovali neki koji su zaključili da može i Ostrvica a može i Ostrovica. Da svi budu mirni. Kao kad bi neko mogao da se zove i Goran i Gordan. Ili što bi rekao Mujo u onom vicu, kad ga je Haso podučio da je svejedno kahva ili kava: Jarane, pa nije svejedno dal sam ti ja ženu pohvalio ili ...

Od Ravne gore do Koštunića i nazad

Subota veče, vidim da neću stići da završim prethodni post o Tremu i već razmišljam kako će sledeći, o sutrašnjoj akciji biti kratak. Dva puta sam prešao istu stazu, ništa novo ne očekujem, prijavio sam se to popodne pošto su neki drugi planovi propali, idem da pređem tih 20km, da maknem iz stana i oslobodim decu svog prisustva bar taj jedan dan u nedelji. Ali akcija je bila mnogo bolja nego što sam očekivao a ja ću svejedno pokušati da ne budem opširan.

Svaki odlazak u okolinu Gornjeg Milanovca ima za mene neku dodatnu težinu, malo je više od običnog planinarenja. Iako to nekada (npr. ovaj put) znaju da budu sami rubovi opštine i krajevi u koje nikada nisam odlazio dok sam bio Milanovčanin, sam pogled na GM registraciju na nekom vanvremenskom Kadetu ili Golfu, usamljenom u još usamljenijem dvorištu ili ispod nekog nakrivljenog ambara, budi emocije u meni. Učeći u školi o našem kraju, pominjali smo i planine i tada bi se pored Rudnika, Vujna, Ješevca (sa sve Treskom) ubacio i Suvobor. Planina o kojoj sam vrlo malo znao osim da je tamo negde zapadno od grada, prema Valjevu ili čemu već što se nalazi na toj strani gde ne vode glavni putevi i gde se bez nekog dobrog razloga ne ide. Razloga je u to vreme bilo malo, geografija me nije mnogo zanimala pa sam o celom tom kraju znao tek ponešto.

Stvari su se promenile kada sam počeo da planinarim. Ceo taj prilično retko nastanjen predeo, od Rajca, preko Suvobora, Ravne Gore pa do Maljena, postao je jedno od mojih omiljenih odredišta. Verovatno bi mogao da se kategoriše kao visoravan koja tek na Maljenu prelazi 900m visine. Iako ne predstavlja planinu u pravom smislu reči, pruža odlične mogućnosti za duge trekinge kroz vrlo lepe predele. O Rajcu i Suvoboru sam već pisao ovde. Kraj gde smo sada bili nalazi se u produžetku, zapadno od vrha Suvobora. 

Ravna gora, u daljini vrh Suvobora (desno)

Ravna gora leži preko puta Suvobora. Bukvalno, jer put koji od sela Brajići, Koštunići, Pranjani, a samim tim i iz GM i ČA, ide ka Valjevu i Mionici prolazi između ova dva lokaliteta. Ravna gora nije posebna planina. Predstavlja deo Suvobora a naziv potiče otuda jer je zaista ravna, njena najviša tačka je tek nešto malo više od svoje okoline. Ljudi svojim delovanjem, ovakvim i onakvim, često geografskim objektima daju značenja i karakteristike koje ovi po svojoj prirodi nemaju i ne mogu posedovati. Tako je i Ravna gora postala jedan od simbola jednog vremena i teško da će se u dogledno vreme toga osloboditi. Što nju naravno ne potresa mnogo, nadživeće i preživeće sve naše gluposti i ograničenosti. Uglavnom gore se u lepo vreme okuplja neka čudna družina, zimi ih nema, zimi su gore samo planinari i lovci.

Trek kojim smo išli neobičan je zato što krećemo sa najviše tačke, spuštamo se u selo Koštunići a tek onda se penjemo i završavamo akciju na vrhu. Dva puta sam ga prešao do sada, u zimu i u proleće 2013. godine. Posebno je interesantan bio odlazak u februaru 2013. Prilazili smo sa valjevske strane ali sneg je bio toliko dubok da je kombi ostao negde ispod Suvobora, nije mogao dalje. Tu smo izašli i nastavili peške. Put je bio pod snegom, drveće je bilo pod snegom, sunce je sijalo, dan je bio prelep a mi smo prešli skoro 27km. Jedna od akcija koje se pamte. Iste godine u proleće, kada je priroda već ozelenela, išli smo od Koštunića do Ravne gore i nazad. Sada je vreme bilo negde između, ni zima ni proleće. Tri različita godišnja doba.

Sumorno jutro u Beogradu prolepšalo se već u Mionici gde smo svratili na kafu i doručak. Od Mionice idemo putem ka Banji Vrujci i brzo skrećemo desno, postoji tabla na kojoj piše Ravna gora. Tabla postoji ali put je veliki problem. Toliko je propao da nikom ne preporučujem ovuda da krene kolima. Posle slalom-fijaker vožnje stižemo do kafane na Ravnoj gori. Zatvorena je, nikoga nema. Sređujemo opremu i krećemo.

Idemo pravo do Babine glave. Malo uzvišenje koje možete a i ne morate smatrati vrhom. Na njemu se nalazi ogroman limeni krst. Nije mi jasna potreba da se tvorac slavi remećenjem sklada i ruženjem njegovog remek dela. Uglavnom spuštamo se sa te glave i idemo dalje.

Odatle put vodi pravo do Koštunića. Put je zaista put, širok i vidljiv čak i po snegu. Teren je negde kamenit a uglavnom je u pitanju nabijena zemlja. Mi se odmah odvajamo od njega i hvatamo nešto užu stazu koja ide desno, više zapadno. Sa ovim glavnim putem, kojim smo sišli te 2013. godine, srešćemo se neposredno ispred prodavnice u Koštunićima, na mestu gde se okrećemo i vraćamo. Sada smo napravili dužu, polukružnu varijantu.

Osnovne odlike predela kojim smo prošli su da je ravan i pust. Pošto su ga izmrcvarili u oba svetska rata, ljudi su ga malo ostavili na miru. Ne samo što nema kuća, nema ni njiva, voćnjaka, nikakvih tragova civilizacije. Tek poneka usamljena kuća u daljini. Trek kojim smo se kretali ide uglavnom po najvišim kotama tako da je pogled sve vreme otvoren. Nema ni drveća tako da ako je vreme lepo zaista možete da uživate u predelima koji se pružaju oko vas. Nešto kasnije prolazimo pored četinarske šume. Četinara ima dosta u ovim kraju iako ne leži na velikoj nadmorskoj visini. Ne znam koliko sam na fotografijama uspeo da uhvatim ovoga o čemu pričam. Lično nisam bio prezadovoljan kada sam razvio film, uživo je bilo mnogo bolje.

Jedini događaj koji je odudarao od opisanog bio je prelazak reke Graba. Reka Grab ili Grabovski potok izvire negde pri vrhu Ravne gore i teče do Koštunića gde se spaja sa Bukovačom i grade Čemernicu. U ovo doba je bogata vodom tako da se većina izuvala da bi je pregazila. Ako volite reke i potoke, ovo je pravo vreme za šetnju prirodom. To se potvrdilo na ulasku u selo gde postoji očigleno veštački napravljena brana preko koje je Grab napravio vrlo lepe slapove.

Slapovi reke Grab

Ulazimo u Koštuniće kada pređemo most na Grabu i tu počinje asfalt. Stižemo do prodavnice gde pravimo pauzu. Ne idemo u glavni deo sela, praktično smo ga samo očešali, već se okrećemo i vraćamo na Ravnu goru. Neposredno ispod te prodavnice nastaje Čemernica a mi sada idemo uz njenu drugu sastavnicu - Bukovaču. Neko vreme je pratimo a onda se odvajamo i penjemo. Popodnevno sunce stvara prelepe poglede, uglavnom na južnu stranu ka selu koje napuštamo dok se još dalje vide prepoznatljive konture Ovčara i Kablara.

Ako neko pomisli da će uspon ići pravo do Ravne gore, naravno da će se prevariti. Spustićemo se još jednom do Bukovače, preskočiti je i tek onda krenuti na završni uspon. Staza kojom se vraćamo drugačija je od one kojom smo sišli. Predeo je takođe nenaseljen ali ima mnogo više šume, uglavnom četinara, i on je lep ali na drugi način. Pogled je otvoren uglavnom na zapadnu stranu kao i na vrh Ravne gore kome se približavamo.

Stižemo oko pet na put gde nas čeka vozilo. Koliko god umorni bili, uvek imam utisak da se vozač nama više obraduje nego mi njemu i autobusu. Skupljamo se i krećemo. Ponovo mučenje do Mionice, kratka pauza za jedno piće i u Beogradu smo već oko osam.

Na kraju nešto preko 24km i oko 800m uspona. Spust od Ravne gore do Koštunića svakome bi preporučio. Ova nova i duža staza je lepša ali i ona glavna dovoljno je atraktivna.


Fotografije

Fotografije, zima 2013
Fotografije, proleće 2013