Italijanski Alpi i Dolomiti

Prethodno i ovo leto planinario sam po Italiji, iznad nekih visina do kojih do sada nisam dobacivao. Prošle godine bilo je nekih događaja o kojima nisam želeo da pišem a u dužoj priči prosto nisam mogao da ih preskočim, tako da ni posta nije bilo. Zato sam sada sve spojio u jednu priču. Daleke 2012. popeo sam Musalu i tih 2925m dugo se držalo kao lični rekord, ko Bimonov skok iz Meksika. Dodao sam u međuvremenu sve što je moglo na Balkanu i Sloveniji ali sve je bilo ispod 3000m. Skoro da se formirala psihološka granica. Da bi ih prešao, morao sam da krenem u Austriju ili Italiju koja se prva namestila. 

 

Ortrel Alpi, vrh Cufalšpic 

Jula 2024. išli smo na Ortrel Alpe. To je jedan od planinskih masiva Alpa i nalazi se u centralnom delu severne Italije a prelazi i u Švajcarsku. Ime je dobio po najvišem vrhu Ortrelu (3905m) za koga je zanimljivo da je svojevremeno bio najviši vrh Austrougarske. Bili smo smešteni u planinarskom domu Rifugio Cevedale.  Putovanje kroz Sloveniju i Austriju a posebno kroz italijanski Južni Tirol ostavilo je na mene jak utisak, skoro isti kao i samo planinarenje.

Prvog dana izašli smo na vrh Cima Nera (3037m) pošto nismo uspeli da popnemo jedan drugi, viši od njega. Bio je vrlo neobičan osećaj popeti najviši vrh u životu i konačno preći tih 3000m a da to bude utešni vrh. Zato su se stvari dovele u red sledećeg dana. Popeli smo Cufalšpic (Zufallspitze) sa za mene impozantnom visinom 3757m. Ovaj vrh ima blizanca desetak metara višeg, Monte Cevedale. Podaci na Internetu nisu toliko jasni, negde se ovaj naš i ne spominje a negde naziva i Cevedale II. U Južnom Tirolu mešaju se italijanski i nemački nazivi i vrhovi često imaju i jedan i drugi.

 

Vrh Cufalšpic 

U stvarnosti, ali i na karti u domu, vrhovi su jasno i dovoljno razdvojeni. Najveća razlika i ono što nas je uputilo na Cufalšpic bilo je to što je Cevedale bio potpuno prekriven snegom dok je na našem vrhu stena uglavnom bila suva, uz nekoliko snežnih deonica. Ovi iskusniji kažu da nije bilo ni malo naivno. Meni lično nije bilo preterano naporno i bio sam vrlo zadovoljan onim što smo uradili. Toliko da sam u povratku odlučio da ne idem na vrh Dolomita već da se popnem na greben sa druge strane jezera Fedaia i uživam u prelepom danu. Tako je nastao jedan od najlepših foto albuma koje sam napravio a vrh sam ostavio kao zalog ponovnog dolaska.

 

Dole jezero Fedaia, preko Marmolada, u sredini Puna Penia 

 

Dolomiti, Marmolada 

Taj dolazak desio se već naredne tj. ove godine. Isti dvojac Jovan Jarić i Dragan Trninić vodio je i ovu akciju. Kao da je pisana za mene, prvo će da ponove Dolomite a onda dalje na zapad gde je cilj Gran Paradiso, jedan od najviših vrhova Alpa. Pročitao sam plan, kretanje u navezi po glečeru bilo je nešto novo za mene, ali reakcija je bila slična onoj Vorena Outsa u filmu Divlja horda:

Prvi deo akcije odvijao se u Dolomitima. Ceo dan smo putovali i uveče stigli u kamp Palafavera. Nalazi se na nekih 1500m visine, između impresivnih vrhova Monte Civeta i Monte Pelmo. Uređen, čist, sa svim konforom od restorana, prodavnice, prostorije za druženje do tople vode tokom celog dana. Loša prognoza i najava kiše, uz činjenicu da šest godina nisam spavao u šatoru, prilično su mi podigli pritisak pred polazak. Ali vreme je ispalo ok, dopustilo nam je da namestimo i skupimo šatore po suvom, kiša je padala samo jednu noć i sledećeg dana.

 

Kamp Palafavera i Monte Civeta iza njega 

Trebalo je prvo jutro da idemo na neku feratu ali smo zbog prognoze promenili plan i otišli na Marmoladu. Marmolada je deo Dolomita ili planina koja pripada Dolomitima, kako više volite. Atraktivna je jer se na njoj nalaze jedini preostali glečer i najviši vrh Dolomita Punta Penia (3343m), na koji smo se nameračili. 

Imamo nešto manje od sat vremena vožnje od kampa do prevoja i jezera Fedaia odakle krećemo da se penjemo. Prethodno pravimo malo dužu pauzu ispred doma koji se isto zove Marmolada, u kome smo spavali prošle godine i koji na žalost preporučujem da zaobiđete ako možete. Ako ipak svratite vodite računa kad plaćate, čuvajte račune... Od doma nastavljamo kolima preko brane koja pravi jezero, zatim se penjemo pored nekoliko restorana i jednog muzeja, sve do parkinga gde ostavljamo kola. Jutro je bilo prelepo ali vrlo brzo su se oblaci navukli. Kiše na sreću toga dana neće biti na Marmoladi iako su je najavili. 

Od samog starta kreće jak uspon. Nekada se prvi deo staze prelazio žičarom ali je ova stradala u lavini pre nekoliko godina. Taj prvi deo znači nekih 600-700m uspona, što nikako nije zanemarljivo. Kasnili smo u polasku pa malo više forsiramo. Prvu pauzu pravimo tek negde ispod glečera. Nosio sam neko teško uže i sve to me je prilično izmorilo. Na pauzi nameštamo dereze, formiramo naveze i krećemo. Sam početak glečera je najteži, strmo je i ima vrlo malo snega. Zatim nagib postaje blaži ali već sam prilično umoran, visok sam za onaj cepin, uže kojim smo vezani me dekoncentriše i kiša samo što ne počne. U prevodu bilo je i lepših dana na planinama. Tek kada sa glečera pređemo na feratu malo sam odahnuo. 

 

Vrh Dolomita, Punta Penia

 

Ferata nas izvodi na najvišu stenu, vrh je ispred nas, uspon do njega je relativno lagan i to je to. Nije, jer sve je relativno osim umora koji je apsolutan. Bio sam toliko iscrpljen da sam se bukvalno dovukao do vrha. Kasnije su i drugi rekli koliko im je taj poslednji deo teško pao. Bila je magla i pogled sa vrha nije bio baš za priču. Ali nije padala kiša što je u tom trenutku bilo najvažnije.

Silazak je bio dug i naporan. Interesantan u početku dok je vetar naizmenično sklanjao i navlačio oblake što vam uvek omogućava atraktivne i dinamične fotografije. Kasnije je bilo vrlo monotono. Imali smo zagušenje na onom najstrmijem delu glečera, dugo smo stajali, na sreću nije bilo mnogo hladno. Kada krenemo prema kampu noć je već odavno pala...

 

 

Tu noć je padala jaka kiša, ne odmah, negde pred zoru je počela. Izmena plana i rotacija drugog i trećeg dana bili su pun pogodak, čak i da nije bilo kiše. Popeli smo Marmoladu, nešto smo već uradili i sada smo mogli opušteno da idemo do Kortine d'Ampeco. Negde blizu nje je ta ferata koja je bila u planu ali smo odustali zbog kiše koja je svaki čas stajala i počinjala.

Kortina je vrlo lep gradić. Treba je videti, provesti neko vreme i uživati. Ništa posebno nemam da preporučim ali ako ste tamo svakako otiđite. Okružena je sa svih strana atraktivnim vrhovima Dolomita koji su, kada bi oblaci dozvolili, upotpunjavali sliku grada. U povratku smo stali na prevoju Passo Giao i to je možda i najlepša slika koju nosim sa Dolomita.

 

Prevoj Passo Giao 

  

Grajski Alpi, Gran Paradiso 

Treće jutro pakujemo šatore i krećemo na celodnevno putovanje do Doline Aosta (Valle d'Aosta). Izlazimo na autoput A27 koji Veneciju povezuje sa Dolomitima, sa njega iznad Treviza skrećemo prema Vićenci gde se uključujemo na najprometniji A4 ka Milanu i Torinu a zatim na A5 koji ova dva grada spaja sa tunelom ispod Mon Blana i dalje sa Francuskom. Sa njega se isključujemo iza grada Aosta i penjemo se u dolinu između dva duga planinska grebena, na levom je Gran Paradiso. Penjemo se jer izlazimo skoro na 2000m, dolina je kada je gledate sa vrhova iznad nje. 

Dolina je vrlo živo i prijatno mesto. Celom dužinom kroz nju teče brza planinska reka. Prolazimo kroz nekoliko manjih naselja koji uglavnom žive od turizma. Stižemo na uređeni parking, sa WC-om i česmom sa pijaćom vodom. Pored je veliki bar, nekoliko kampova i apartmana. Ljudi je puno, neki se kao mi penju do doma, neki silaze, neki su prosto tu, šetaju i uživaju daleko od žege koja vlada u nižim predelima. Do doma imamo nekih 800m uspona. Penjemo se zapadnom stranom tako da nas sve vreme obasjava kasno popodnevno sunce. Dan je prelep, idealan za pešačenje. 

Dom Vitorio Emanuele II leži ispod jedne stene koja ga štiti ali i zaklanja pogled na Gran Paradiso. Zato vidimo nekoliko nižih vrhova, prošaranih snegom i ne baš udobnih za penjanje. Ispred doma je jezerce i česma sa pijaćom vodom. Ne plaćamo je kao prethodne godine, nešto što će čovečanstvo tek naučiti da ceni. Spavali smo u paviljonu pored glavne zgrade, sobe sa po devet kreveta, po tri u visinu i širinu. Silazak noću sa najvišeg može se uporediti sa silaskom sa stene Gran Paradisa. Hranom nisam bio oduševljen ali kupili su me pivom u flašama od 0.66l i po vrlo razumnoj ceni.

Uspon na Gran Paradiso bio je drugačiji od svih do sada. Najmanje zato što ću prvi put preći 4.000m. Bio sam već na 3.700 i probleme sa visinom nisam očekivao. Pre svega to mi je bio prvi ozbiljan susret sa glečerom i prvo ozbiljno kretanje u navezi. Marmolada je bila samo uvod, prezentacija onoga što nas čeka. Tokom te prezentacije ozbiljno sam razmišljao treba li mi tako nešto. Ne ono kada baldišete pa kažete nikad više, to sam odavno prevazišao. Prosto svako ima neku granicu, treba li ja moju da ostavim ispod nivoa glečera? Dovoljno i tu ima atraktivnih vrhova, za dva života. Imam iskustva u kretanju po snegu i sa derezama a opet jedan sam od onih o kojima drugi vode računa i ne volim takve situacije. Ako sneg bude dobar i glečer bude kompaktan, onda je ok, snage imam dovoljno da izguram uspon. Ako bude problema, ne znam kako ću reagovati. Na kraju mojih 100+ kg (sa sve opremom...) nije baš idealno za sneg, svaki korak je težak. Zadržao sam svoje sumnje za sebe, shvatio da nisam najslabija karika i da je sada taj trenutak da se to ispenje pa kada se vratim kući sešću sa sobom i videti šta dalje.

Na sreću sneg je bio odličan, glečer je bio u dobrom stanju i problema nije bilo. Krenuli smo oko pola 6 ujutru, svi drugi su otišli pre nas. U početku je bilo hladno i pomalo neprijatno - peli smo sa zapadne strane i sunce nas dugo nije videlo. Na sneg smo relativno brzo stigli tako da smo veći deo dana proveli sa derezama na nogama. Čim smo ih stavili naišao je najveći uspon i to je bio najteži deo toga dana. Onda smo izašli na sunce, došla je jedina duža pauza posle koje smo formirali naveze i sve je postalo mnogo bolje. 

Već tu su prizori oko nas bili neverovatni. Sunce je sijalo sve vreme, pogled na Mon Blan i druge vrhove oko nas bio je otvoren, idealno za fotografisanje. Trudio sam se ipak da ne vadim često telefon iz džepa da mi ne remeti koncentraciju. Tempo hoda bio je prilično lagan, pratio sam ga bez problema. Pored nas su prolazili planinari koji su se vraćali sa vrha, atmosfera je bila dobra, sneg dobar i ni jednog trenutka nisam posumnjao da ćemo uspeti. 

Na kraju uspona je stena. Raskačili smo se jedni od drugih i skinuli dereze. Stena nije naivna, posebno što je prošarana snegom. Na samom vrhu su dve potpuno vertikale stene, nasađene na ovu veliku. Jedna od njih je viša, na njoj je statua Madone i to je najviša tačka. Uzverao sam se i stigao na vrh, mnogo svežiji nego tri dana ranije na Punta Peniu. Nije bilo euforije, cilj sam postepeno ostvarivao tokom ta dva dana. Plus što priča na ovakvim vrhovima nije završena kada stignete do njih, treba se i vratiti. 

Povratak je u početku bio lep i lagan, kasnije je postalo prilično smorno, posebno kada smo skinuli dereze a kraj je bio još uvek daleko. Vreme se pogoršalo, oblaci su počeli da se navlače. Kiša će lagano početi nekih desetak metara ispred doma ali će brzo stati i pustiti nas da se sredimo i čestitamo jedni drugima. Osuće dobro kada budemo sedeli u restoranu i uz pivo čekali večeru. Pre šest godina popeo sam Maja Jezerece iz Valbone. Zapisao sam na blogu tada da sam se osećao kao kada u nekoj igrici pređete nivo. Sličan osećaj bio je i sada, prešao sam još jedan nivo. Ne znam još uvek šta je iza njega...

 

Fotografije:

Ortrel Alpi '24

Dolomiti '24

Marmolada '25

Gran Paradiso '25 

 

 

 

 

Olimp, planina bogova

Leto 1973. godine. Imam nepunih šest godina. Jedno julsko jutro u cik zore sedamo u godinu dana starog stojadina i krećemo u avanturu zvanu letovanje u Grčkoj. Avantura jer moji roditelji nemaju ideju gde tačno idemo a i šator koji im je deda utrapio neposredno pred polazak (deda je radio u prodavnici Sport) nikada nisu sklopili. Na pauzi negde u Makedoniji ili već u Grčkoj srećemo dve Francuskinje kojima ćale pokazuje nešto na karti Jugoslavije a one nam u znak zahvalnosti preporuče kamp Posejdon. Kamp se nalazio (moguće da je još uvek tamo, 2015. je bio aktivan) u Olimpskoj regiji, ispred gradića Platamon. 

Mojima se tu dopalo a kako nisu bili skloni promenama, nastavili smo u tom kraju da letujemo do kraja moje osnovne škole. Planina Olimp imala je vrlo važnu ulogu u toj priči. Svakodnevno smo gledali ogroman masiv čiji su vrhovi često bili pod oblacima ali i pod snegom dok smo se mi čvarili na grčkom suncu. Iza njega je zalazilo sunce, odozgo je retko dolazila kiša ali zato svako veče svežina. Nije mi tada padalo na pamet da će mi jednog dana pasti na pamet da se penjem gore. Par puta smo se popeli do gradića Litohoroa i to je bilo sve.

Mnogo godina kasnije obnovili smo letovanje u Grčkoj a zatim sam počeo i sa planinarenjem. Ipak, Grčka mi je i dalje bila vezana isključivo za more dok me je planinarenje vodilo u neke druge krajeve i to mi je bilo ok. Nisam čeznuo za Olimpom, možda i zato što više nisam letovao u njegovoj blizini. Ali 2013. godine, na putu za Peloponez, prošli smo ispod Olimpa i kada nas je dve godine kasnije ponovo tu put doveo već sam bio prilično zagrejan. Tada sam zaustavio automobil samo da bih napravio fotografiju planine koju sam objavio na Facebooku uz komentar: Jednog dana... Strpljivo sam malo više od sedam godina čekao taj dan. 

Foto iz 2015. snimljena sa autoputa oko Katerinija

Za prvi odlazak na Olimp prijavio sam se još na početku 2022. godine, fiksirao sam akciju i očekivao da bude najatraktivnija i vrhunac cele godine, što se i ostvarilo. A onda sam sledeće 2023. ponovo otišao, istog četvrtog vikenda u septembru. Vikend je bio isti, vreme je ponovo bilo idealno ali je program bio drugačiji. Išao sam nekim drugim stazama, popeo neke vrhove koje nisam prvi put, spavao u drugom domu i u drugom letovalištu. Prvu akciju su vodili Jarić i Šole, drugu Đera i Piperski. Odlične i poznate ekipe sa kojima često idem zajedno. 

O planini

Olimp je najviša planina u Grčkoj i druga po visini na Balkanskom poluostrvu. Najviši vrh Mitikas visok je 2.918 metara. Odmah pored njega nalazi se vrh Stefani koji je nepunih deset metara niži (2.909m) ali je teži za penjanje. Ova dva vrha čine stenu koja je suvi centar planine i dominira bilo da je gledate iz blizine ili dole sa mora. Po legendi bogovi sede na Mitikasu, svi osim vrhovnog boga Zevsa čiji se tron nalazi na Stefaniju. Ako pogledate greben Mitikasa, zaista možete da prepoznate kamene formacije koje liče na prestole.

 

Mitikas, pravac sa Skale

Mitikas i Stefani ipak nisu dva najviša vrha na Olimpu već prvi i treći (makaze što bi rekli u prefernasu, i to adutske). Između njih se po visini umetnuo obližnji Skolio sa 2.911 metara. Skolio nije toliko atraktivan i težak za penjanje (*) ali je pogled sa njega na pomenuti dvojac i ceo taj centralni deo planine izuzetan. Tu je još i Skala, vrh sumnjivog identiteta pošto ako idete na Mitikas bukvalno morate preći preko njega i onda više liči na prevoj nego na vrh. Ali onda pogledate sa Skolija i Skala izgleda sasvim kao vrh, nema Dileme. Ova četiri vrha su mainstream svih akcija na Olimp a pored toga upadaju u prvih 10 vrhova Balkanskog poluostrva. Ispevši se na Stefani prošle godine, isčekirao sam svih deset...

Stefani

Sa Olimpa ka moru silaze dva grebena, severni i južni ili ako gledate od mora na planinu, levi i desni. Levi (južni) dosta dugo zadržava pristojnu visinu dok desni postepeno pada i pogodan je za uspon. Njime ide pravac od Gorcije. Pravac od Prionija, koji koristi većina planinara, ide sredinom, između ova dva grebena. Oba polazišta su na skoro istoj nadmorskoj visini, oko 1.100 metara, vrhovi su takođe na skoro istoj visini tako da i od Prionija do Mitikasa i od Gorcije do Stefanija ili Mitikasa imate čistih 1.800m uspona plus što se ponegde malo spustite pa to morate da nadoknadite. Planinarski domovi su na oba pravca i na vama je da napravite plan uspona.

Da bi ste stigli do polaznih tačaka, idete kolima ili autobusom dobro uhodanim putem preko Evzonija, pored Soluna, ka Atini. Kada krenu da se ređaju milestones srpskog turizma, prođete pored prva dva, Paralije i Olimpik Biča, i pre trećeg - Leptokarije skrenete desno. Nepunih 5 km lagane vožnje treba vam do Litohora a onda kreće pravi planinski put. Na kraju puta je lepo uređeni parking Prioni sa restoranom, toaletom, česmom i što je najvažnije velikim asfaltiranim prostorom gde možete ostaviti kola dan a najčešće dva, pošto se retko ko popenje i siđe u istom danu.

Pre nego što stignete do Prionija imate skretanje na desno, na parking Gorcija (Gkortsia se piše na grčko-latiničnom, valjda sam pogodio kako se izgovara...). Taj parking nema ništa od sadržaja Prionija ali kola možete ostaviti, opet najčešće na dva dana.

 

Od Prionija - 2022

Stižemo rano ujutru i odmah imamo 1000m uspona, doduše autobusom. Kada stignemo do Prionija, bićemo već na nekih 1100m visine ali nemamo taj osećaj jer je sve oko nas dosta više osim uskog pravca iz kog smo došli. Samo nas jutarnja hladnoća podseća da smo visoko iznad mora. Izlazimo iz autobusa, osvežavamo se na česmi i spremamo za polazak. Toga dana Prioni biće najviša tačka do koje stižemo jer ne idemo uzbrdo već se spuštamo nazad do Litohora klisurom reke Enipeje. Nije čisto spuštanje, biće i delova gde ćemo se penjati i na kraju skupiti čitavih 400m uspona.

Krećemo, silazimo sa asfalta i spuštamo se do same reke. Uređena i više nego jasna staza naizmenično će se približavati reci i bežati od nje i prelaziti je nekoliko puta drvenim mostovima. Vrlo brzo stižemo do manastira Agios Dionisos. Manastir potiče iz 1542. godine. Nalazi se na skrivenom i nepristupačnom mestu i izgrađen je u formi tvrđave tako da je vekovima predstavljao utočište lokalnim stanovnicima a posebno borcima protiv Turaka i kasnije protiv Nemaca. Nedaleko od manasitra je i pećina Svetog Dionisosa, više kao usek u steni u kome su izgradili malu kapelu.

Hodanje kroz klisuru Enipeje jednog trenutka postaje malo smorno ali pred kraj ćemo biti nagrađeni izuzetnim pogledom na more. Videćemo i par vodopada mada je jasno da količina vode u septembru ne može da bude impozantna. 

 

Pogled na Litohoro, dalje na more, Halkidiki u daljini

Ispred Litohora svraćamo u prostranu baštu restorana na pivo. Potom silazimo do gradića gde nas čeka autobus koji nas vozi do Leptokarije. Smeštamo se u sobe i idemo na plažu. Ujutru ustajemo rano i ponovo smo u Prioniju, samo što ovoga puta idemo uzbrdo...

Prvi cilj nam je dom Spilios Agapitos, poznatiji kao dom A. Nalazi na 2.100m, što znači da je potrebno popeti čitavih hiljadu metara a na tom putu skoro ništa značajnije se ne događa. Osim što četinarska šuma jednog trenutka zameni listopadnu. Penjete se serpentinama i u sebi pevušite ili premotavate događaje sa posla od prethodne nedelje, zavisi koliko sreće imate. Staza vremenom postaje sve teža, sve više kamenja a manje zemlje pod nogama. Vremenom ipak počinje da se otvara, da povremeno izlazi iz šume, i mi vidimo oba grebena oko nas i prestole bogova koje tog trenutka još uvek ne prepoznajem. Posle nekih tri sata stižemo do doma.

Tu pravimo veću pauzu, čaj ili šta već i što je važnije ostavljamo deo stvari (vreće, preobuku...). Plan je da se u dom vratimo na prenoćište pošto popenjemo neke vrhove. Delimo se u dve grupe. Jedna će ići na Mitikas preko Skale dok će druga imate teži zadatak, prvo će popeti Stefani, onda Mitikas kuloarom prema Stefaniju i sići preko Skale do doma, gde ćemo se grupe ponovo sastati.

Krenuo sam sa drugom grupom ka Stefaniju. Razmišljao sam i pre polaska koju grupu da odaberem. Znao sam da mogu i težu varijantu da izguram ali ne i na koji način, plus koliko je pametno da penjem Stefani i Mitikas posle 1800m uspona. Ali krenuo sam, više po nekoj navici da ne odustajem lako. Ubrzo posle doma osetio sam solidan umor. I tu negde konačno vijuge počinju ispravno da mi rade. Ok, umoran si, nije ti prvi put, izdržaćeš nekako ali treba li ti to? Na Olimpu si, nisi na Beljanici, treba li odlazak na Olimp da pretvoriš u odmeravanje snaga sa sobom? Hoćeš li bar malo da uživaš sada kada si konačno tu? Nećeš popeti Stefani, pa dobro, eto razloga da ponovo dođeš. Prosta promena u načinu pogleda na stvari i odmah sam doneo odluku. Mahnuo sam Šoletu i društvu kada su sa glavne staz skrenuli desno, napravio kratku pauzu i krenuo uz sipar (slika).

Mesto gde su skrenuli je valjda jedina raskrsnica od doma do vrha. Ispod jednog uzvišenja, odvajaju se već pomenuta staza desno koja će proći ispod Mitikasa i Stefanija i staza levo koja ide ka vrhu Agios Antonios i još nekim vrhovima na južnoj strani planine. Do Skale ima nekih 300m uspona siparom. Solidan uspon ali ništa ekstremno. Nisam znao da je Skala u pitanju dok nisam stigao gore. Dobro sam se odmorio dok sam čekao Jarića sa prvom grupom i ostatak dana je bio zaista pravo uživanje. Možda i najbolja odluka koju sam doneo na planinarenju.

Od Skale do Mitikasa je samo stena, štapove možete da ostavite. Prvo se spuštate, zatim malo ravnog dela i onda kreće penjanje. Uspon do vrha podeljen je jasno na dva dela. Prvi je prilično nezgodan je jer je stena glatka, nemate gde nogu da stavite. Prosto vapi za sajlom ali Grci su iz nekog razloga prilično škrti na sajlama. Prvi deo ima lepši pogled, levo i desno od vas su dva grebena na čijem vrhu kao da su izvajani prestoli bogova. Prelaz na drugi deo u prvom trenutku deluje jako ekstremno ali onda vidite da nije baš tako. Obezbeđen je jednom od gore retkih sajli. Drugi deo se lakše savlada i eto vas na Mitikasu, krovu sveta Starih Grka. Biti gore je zaista jedinstven doživljaj, kako zbog mesta na kome se nalazite tako i zbog fenomenalnog pogleda odozgo na okolinu, naravno pre svega na more i obalu. Nisam sreo Afroditu ali sam se bogovski osećao.

 

Mitikas

Vraćamo se na Skalu, veći deo grupe nastavlja da se spušta a nas nekoliko odlazi do Skolija, već pomenutog drugog po visini vrha Olimpa. Šteta je zaista to ne uraditi, nije daleko i uspona nema mnogo a pogled je potpuno drugačiji. Osim dvojca Mitikas - Stefani, vidi se odlično Plato muza sa suprotne strane Stefanija, visoravan o kojoj će biti reči u sledećem delu, a vidi se i zapadni deo planine. I kao što sam rekao, odatle Skala dobija sve odlike planinskog vrha. 

 

Pogled sa Skolija na Stefani (levo) i Mitikas (desno). Skroz levo Plato muza između vrhova Velika Tumba i Prorok Ilija

Vraćamo se i prolazimo ispod Skale. Silazak u dom je dugotrajan i prilično smoran. Sve smo već videli, dan je skoro na izmaku i samo treba zadržati koncentraciju da se ne napravi pogrešan korak. Dom A se sastoji od glavnog i par pomoćnih objekata. Smeštaj je solidan, sobe nisu prevelike i kreveti su odvojeni. Hrana je bila više nego ukusna. Pogled od doma stiže do mora a vidi se i Atos, negde na kraju Halkididija. Ujutru silazimo do Prionija, bus nas vozi ponovo do Leptokarije, kupamo se i uživamo na plaži a onda krećemo kući...

 

Pogled ujutru ispred doma ka moru

 

Od Gorcije - 2023

Nisam puno razmišljao da li da se prijavim za Olimp i naredne godine. Plan akcije bio je kao da sam ga naručio, skoro potpuno komplementaran prošlogodišnjem. Ide se sa parkinga Gorcija, što znači desnim grebenom, izlazi na Plato muza koji sam samo video iz daljine, spava se u drugom domu Giosos Apostolidis na čitavih 2700m visine, penje se Stefani (što je bilo ključno), penju se još neki vrhovi, visoki ali iz doma lako dostupni. Sledeći dan penje se Mitikas sa strane ka Stefaniju i tek je najviši vrh Grčke zajedničko mesto sa prošlogodišnjom akcijom. Onda se ponavlja silazak preko Skale i Doma A do Prionija. Čak je i drugo mesto na obali gde ćemo se kupati i prenoćiti, Nei Pori ovoga puta.

Uspon prvog dana bio je preko 2000m. Krenuli smo direktno iz autobusa ali vožnja je bila više nego udobna tako da nisam imao problema sa umorom. Prvi deo vodi kroz šumu i prilično je smoran, okolina nije puno inspirativna. Monotoniju malo razbija susret sa karavanom mula koje nose potrebne namirnice do doma. Brže su od nas pa ih propuštamo a onda pazimo na mine koje ostavljaju iz sebe.

Kod doma Petrostruga završava se onaj najdosadniji deo treka. Još malo ćemo ići kroz već prilično proređenu šumu i vrlo brzo izaći na greben. Onda će se pogled otvoriti na sve strane. Već od Petrostruge imamo pogled ka moru ali ne vidimo ga jer su ga oblaci prekrili. Za razliku od njih dole, mi imamo sunačno, skoro idealno vreme.

Trek bukvalno prelazi preko vrha Skourta. Ima preko 2.400m visine ali ga verovatno niko ne uzima za ozbiljno, svi idu dalje. Od njega pa do kraja gledamo ispred sebe vrhove Olimpa. Tek tu sam ukapirao da je Stefani ona stena u obliku školjke kada se posmatra sa severoistočne strane, sa autoputa između ostalog. 

 

Greben od Skourte, Stefani je stena levo od pravca grebena

Izlazimo na Plato muza, prelepu visoravan još lepšeg imena na nekih 2600-2700m visine. Dva planinarska doma su smeštena na njoj. Manji Hristos Kakalos leži na samoj ivici visoravni i gleda ka stazi kojom sam išao prethodne godine. Naš cilj je drugi dom Giosos Apostolidis ili Dom C. Manji je od Doma A ali sasvim udoban da u njemu provedete jednu noć. Smeštamo se u sobe, uzimamo čaj ili kafu, izlazimo na terasu i uživamo u pogledu. Neko je malo i prilegao u krevet, tek dobro smo se odmorili pre uspona na Stefani.

Vrh Stefani nije nešto sa čim se treba zezati. Gledao sam neke snimke koji jezivo izgledaju, uživo nije baš toliko strašno. Dve nedelje ranije bio sam na Triglavu koji je naporniji za penjanje ali je i odlično obezbeđen. Ne držite me za reč ali koliko se sećam ni jedne sajle na Stefaniju nismo videli. Promašili smo glavni kuloar kada smo se peli, iako su nas upozorili na to, ali smo ga uboli u silasku. Najveći problem je prelazak grebena pred sam vrh. Da ovi napred u grupi, veštiji od mene, nisu zategli uže, ne verujem da bih uspeo da pređem poslednju stenu pred vrh. Ako je lepo vreme, kao što smo ga mi imali, i ako sve protekne bez problema, onda neko stekne utisak da i nije teško stići gore. Sve je naravno individualno. Meni Stefani nije najteži vrh koji sam popeo ali moguće da je najopasniji. 

Dom Apostolidis nalazi se između vrhova Megali Toumba i Prophet Ilias, Velika Tumba i Prorok Ilija. Do oba se stiže laganom šetnjom. Malo dalje je Mikri Toumba ili Mala Tumba. Osećao sam neverovatnu energiju tog dana pa sam obišao obe Tumbe a onda se sa celom grupom popeo i na Iliju. Skrasio sam se tek kada je palo veče...

 

Pogled sa Velike Tumbe na dom i iza njega vrh Prorok Ilija

Ujutru smo rano krenuli na Mitikas, istom stazom kao za Stefani. Isto smo skrenuli desno sa nje kao prethodnog dana, samo nešto kasnije. Onda samo uzbrdo, uglavnom i rukama i nogama. Ovaj pravac bi trebalo da je teži od onog sa Skale ali ja nisam stekao takav utisak. Za razliku od Stefanija, na koji se otprilike trećina grupe ispela, na Mitikas smo svi izašli. Ponovo sam tu među bogovima s tim da im ovoga puta nosim poruku od Zevsa. Afroditu opet nisam video...

 

Ekipa na Mitikasu

Odatle će sve biti repriza prethodne godine. Sa Mitikasa do Skale, onda na Skolio, silazak do Doma A, malo duži odmor i onda silazak do Prionija. Popodne smo već bili na plaži u Nei Poriju. Iz njega se ne vide vrhovi Olimpa kao iz Leptokarija ali nije ni važno, utisci su vrlo jaki i jednim delom smo i dalje gore dok uživamo u toplom Egejskom moru. 

Boravak u Nei Poriju iskoristio sam da odem do picerije Vergina o kojoj sam već pisao ovde. Ostala nam je u sećanju sa letovanja 1995. i 2003. godine. Svratili smo 2013. u povratku sa Peloponeza i tada sam pisao o njoj i obećao na kraju: Mi ćemo sigurno ponovo svratiti, makar i za deset godina. Igrom slučaja, bilo je tačno tih deset godina. Nije to više samo picerija već luksuzni restoran koji uopšte ne liči na onaj iz 1995. godine. Stari gazda je još uvek tu negde mada je posao prepustio sinovima...

Na kraju...

Olimp je svakako jedna od najlepših i najatraktivnijih planina na kojoj sam bio. I veoma poznata i popularna, nisu sve lepe i atraktivne planine toliko poznate. Uređena sa merom, ne baš obezbeđena ali na kraju ne morate ići na stenu. Preporučio bih je svakom ko se malo ozbiljnije bavi planinarenjem. Ako ništa drugo, da vidite Egejsko more iz jedne druge perspektive.

Tokom uspona na Mitikas

On međutim ima još jednu dobru stranu. U dve fenomenalne akcije pokazao mi je sve najbolje što ima i pustio me, oslobodio me da idem na druge planine. Nemam želju da ponovo idem gore, nemam osećaj da je ostalo nešto što sledeći put moram da vidim ili popenjem. To mi je bilo jasno još dok sam silazio u Prioni (drugi put...). Ni sa jedne druge ozbiljne planine nisam istovremeno poneo ta dva utiska, da je bilo mnogo dobro i da nema potrebe više da idem. Što je najbolje, nisu oprečni.

Najveći problem sa Olimpom je što imate puno praznog hoda. U prvih hiljadu metara uspona skoro ništa se ne dešava, ništa zbog čega biste zapucali iz Beograda do dole. Ono pravo počinje tek pri vrhu. Nije tako na Alpima ili Visokim Tatrama, tamo vredi otići i da samo malo izađete iz kola i prošetate oko njih. Ne znam koliko je iz teksta jasno ali drugi dan, druge godine, od kada smo krenuli sa Skolija sve se svelo na fizikalisanje. Biće jasnije iz fotografija - uopšte ih nema od tog dana. Dobro je da postoje planine gde uvek želite da ponovo odete ali dobro je da postoje i one gde možete da stavite tačku. Jer ima još puno planina na kojima niste bili, godina je kratka a i život nije nešto mnogo dugačak...

Fotografije su podeljene u tri albuma. U prvom su iz 2022. godine. U drugom su fotografije iz 2023. snimljene mobilnim telefonom tokom pešačenja od Gorcije do Platoa muza. Zatim sam prešao na fotoaparat kada smo krenuli na Stefani i snimao taj deo koji nisam video prethodne godine. Drugog dana 2023. nisam mnogo ni fotografisao, imao sam dovoljno dobre fotke od prethodne godine a ambijent je bio skoro isti, druga polovina septembra.

 

Fotografije:

Olimp, planina bogova (2022)

Olimp '23, od Gorcije do Platoa muza

Olimp '23, Plato muza i Stefani

(*) Skolio jeste neuporedivo lakši za penjanje od Mitikasa i Stefanija ali sa strane sa koje ga svi mi obični smrtnici penjemo. Sa suprotne strane je međutim potpuno odsečen i verovatno dostupan samo alpinistima.

 

Julijski Alpi: Triglav i nekoliko manjih vrhova

Potpuno opčinjen vratio sam se sa svog prvog planinarenja po Julijskim Alpima i jedino što sam želeo bilo je da ponovo odem tamo. Sređivao sam fotografije i trekove, gledao mape i pisao blog, ono što inače radim kada se vratim. Proučavao sam Julijske Alpe, gledao gde sam bio ali mnogo više gde nisam i gde bi bilo dobro otići. Uvek pravim nove planove ali valjda nikada nisam toliko razmišljao o ponovnom odlasku. Možda zato što sam znao da je izvodljivo jer je Jelenak iz Pančeva uskoro organizovao akciju. Da smo bili na Triglavu, da nas kiša nije omela, ne bi imalo smisla ići ponovo. Ovako je i te kako imalo smisla. Oklevao sam malo, nikada se nisam toliko brzo vratio na neku planinu, čak ni na one mnogo bliže. Onda sam se čuo sa Đerom pa sa Piperskim, potvrdili su mi da ima jedno slobodno mesto i eto...

Pomalo apsurdno ali mnogo više sam se radovao ponovnom nego prvom odlasku. Možda zato što sam znao gde idem, možda i zato što je prognoza bila idealna za sva četiri dana. Prethodni put kiša nam je skoro otkazala akciju i do kraja nas držala u neizvesnosti. Krenuli smo u četvrtak 7. septembra oko 10h iz Beograda, iz Pančeva nešto ranije. Dnevna vožnja do Mihovog doma gde stižemo kasno popodne i gde ćemo provesti sledeće dve noći. Dom se nalazi negde između Kranjske Gore i Vršiča. Ima vrlo lep pogled (na greben Škrlatice) i ima lepo dvorište ali to je slučaj sa skoro svim planinarskim domovima tamo.

 

Šetnja oko Vršiča

Prvog dana grupa je išla na Prisojnik, istim putem kao mi mesec dana ranije, i naravno da nisam želeo da im se pridružim. Triglav jeste bio glavni adut da krenem ponovo u Sloveniju ali tek malo slabiji bio je taj prvi dan koji sam dobio sebi na volju, da ga isplaniram i iskoristim kako želim. Vrlo retko mi se to dešava, obično jurim da popenjem svaki vrh koji je u ponudi. Ideja je bilo puno, pravio sam planove i za lepo i za loše vreme, ako grupa pođe suviše rano ujutru, ako ipak nađem negde da gledam polufinale SP... Proučavao sam i red vožnje autobusa koji preko Vršiča ide za Bovec tako da je malo nedostajalo da kao onaj magarac između dva plasta sena ostanem na Vršiču gledajući i levo i desno. Na kraju sam odabrao vrh Slemenova špica kao glavni cilj, videćete kasnije i zašto.

Ispratio sam grupu do table za feratu i nastavio putem do Poštarevog doma. Neposredno iznad njega ima lep vidikovac ali sve šta se sa njega vidi već sam video i zato žurim dalje.

 

Poštarev dom, iza njega Mala Mojstrovka

Vraćam se na put i hvatam istu onu stazu koja vodi na Malu Mojstrovku. Dolazim na prevoj Vratca, saznao sam u međuvremenu kako se zove, na kome imate putokaze za Malu Mojstrovku levo i Slemenovu špicu pravo. Nigde ne piše da i desno ima staza i da vodi do vrha odmah iznad prevoja. Staza nije markirana ali je vrlo jasna i samo treba da uočite njen početak, malo sakriven žbunjem. Dalje je bez problema pratite do vrha. Nema potrebe za sajlama i klinovima ali nije ni sasvim laka, morate biti oprezni. Posle 150m uspona stižem na vrh Prednje Robičje.

 

Vrh Prednje Robičje, iza Mojstrovka

Pošto je u produžetku grebena vrh Zadnje Robičje, pretpostavljam da se ceo greben zove Robičje. Pruža se istim pravcem kao greben Mojstrovka od koga ga deli pomenuti prevoj Vratca. Vrh je obeležen piramidom od kamenja u koji je pobodena suva grana. Ima i knjiga u koju sam se upisao. Odličan je pogled na Mojstrovku. Na Google Earth deluje da može lagano da se prošeta do suprotnog kraja grebena ali uživo je to mnogo drugačije pa sam odmah odustao.

Vratio sam se na Vratcu i nastavio stazom ka Slemenovoj špici. Ova staza (slika desno) je najpitomija kojom sam prošao ove godine na Julijskim Alpima. Neki bi rekli i najlepša. Uglavnom je ravna, laka za hodanje i vodi kroz retku četinarsku šumu, često otvorenu prema okolnim vrhovima. Čak ni poslednji deo, izlazak na vrh, nije ni malo zahtevan.

Slemenova špica visoka je za Alpe skromnih 1.911m ali zauzima izuzetan položaj iznad doline Tamar. Dolina je u svom gornjem delu zatvorena sa jedne strane grebenom Mojstrovka a sa druge grebenom Ponca. Isturen položaj vrha omogućava vam pogled na oba grebena a pored toga i na dolinu ispod vas, Planicu na početku doline, mesto Rateče iza Planice, dva visoka vrha u Austriji - Dobratsch i drugi koji nisam identifikovao... Ono zbog čega sam najviše došao, to je veličanstena slika Jaloveca koji se uzdiše na samom vrhu doline, spajajući dva pomenuta grebena. Već sam pisao da smo ga popeli a da ga nismo pošteno videli izdaleka. Zato sam ga sada fotografisao odakle god bih ga video. Slemenova špica kao da je napravljena da se sa nje gleda Jalovec.

 

Jalovec sa Slemenove špice (zoom)

Sve ovo čini Slemenovu špicu prilično posećenim vrhom. Idealan ako ne možete ili nećete na neke više i ekstremnije ili ako hoćete samo da uživate bez izlaska iz zone komfora. A i takvih planinara i turista tamo ima sasvim dovoljno.

Do prevoja Vratca vraćam se stazom ispod Mojstrovke, što ne morate da radite, možete istim putem nazad. Malo imam penjanja po siparu ali ništa strašno. Spuštam se na Vršič i idem na pivo do Tičarjevog doma. Sedim na terasi dok sunce prijatno greje. Vršič je pun automobila i motocikala, biciklista i planinara. Registracije iz svih okolnih zemalja. Lepo mi je a istovremeno me neka muka hvata, shvatam da je na Vršiču i u drugim sličnim mestima Slovenije ovako bilo i proteklih trideset godina, neko je živeo dok smo mi urlali i tukli se kim smo stigli. Uređena zemlja i uređeni nacionalni park sa jasno i logično definisanim pravilima, ne pada im na pamet da grade staklene vidikovce na najlepšim vrhovima.

Kada mi bude dosta lenčarenja, krećem nazad ka Mihovom domu. Staza u početku prilično koketira sa asfaltnim putem, beži od njega pa mu prilazi, neko vreme idu zajedno, da bi se u drugom delu odvojila i išla kroz šumu. Usput obilazim Rusku kapelu i vojničko groblje. 

Put preko Vršiča gradili su ruski vojni zarobljenici u prvom svetskom ratu. U ratovima često treba obaviti neke teške a bitno poslove, u ovom slučaju povezati doline Save i Soče, i zarobljenici uvek dobro dođu. Snežna lavina koja je naišla 8. marta 1916. pobila je veliki broj zarobljenika i nekoliko stražara. Osim njih, tokom gradnje puta stradalo je ili umrlo još puno zarobljenika pa su njihovi drugovi podigli kapelu njima u čast. Pored kapele je grobnica sa piramidom iznad nje. Za kapelu sam znao ali ne i za groblje stradalih u lavini koje se takođe nalazi pored puta ali znatno bliže Vršiču. Ograđeno je drvenim balvanima, tek nekoliko grobova se prepoznaje, polako se gubi kao i sećanje na davno preminule vojnike...

Triglav

Sajt hribi.net prikazuje čak 27 različitih pravaca kojima se može stići na Triglav. Osim po težini uspona, pravci se razlikuju i po tome koliko su početne tačke dostupne. Za nas odavde, koji uglavnom idemo u većim grupama i nemamo vremena za bacanje, dolina Vrata jedan je od najčešćih izbora za start. Kroz dugačku i prilično usku dolinu, kao i kroz mnoge slične, vodi samo jedan put koji polazi iz Mojstrane. Uhvatite pravac u ovom gradiću i vozite do kraja asfalta. 

 

Aljažev dom, iznad Triglav

Zapravo pre nego što stignete do kraja zaustaviće vas zbog naplate parkinga. Mi smo stigli pre svitanja i bilo je prilično živo, automobili su pristizali jedan za drugim a jedan radnik je pomagao da se rasporede sa obe strane puta. Neposredno iza parkinga su tri planinarska doma. Prvo nailazite na Šlajmerjev dom, zatim na najstariji i najpoznatiji Aljažev dom i odmah iza njega na novi Gustlnov dom.

Odatle do Triglava vode tri pravca. Podelili smo se u dve grupe. Mogao sam da biram između Tominškovog i Bambergovog puta. Piperski je vodio prvi, Đera drugi pravac. Odabrao sam ovaj drugi, poznat i kao čez Plemenice. Treći pravac, čez Prag, ostavili smo za silazak. Čez Plemenice bi trebalo da je najteži od tri pravca, vremenska norma mu je najduža a valjda ima i najviše eksponiranih deonica. Ono što ga po meni najviše razlikuje od druga dva jeste što ne prolazite pored doma na Kredarici već vrhu Triglava prilazite sa suprotne strane. To vam uskraćuje mogućnost da u slučaju lošeg vremena ili nekog drugog razloga prekinete uspon i nastavite ga sutradan.

Zašto sam izabrao čez Plemenice? Jer sam u mogućnosti, što bi rekao onaj branilac mosta. Tri su zapravo razloga: atraktivna staza, manja gužva i pre svega idealno vreme koje smo sve vreme imali. Nebo je bilo potpuno čisto, bez ikakve šanse da padne kiša, pa mogućnost prekida uspona na Kredarici nije bila od značaja - kad ako ne sad! Da li sam pogrešio u izboru? Do prevoja Luknja mislio sam da jesam, odatle sam znao da nisam. Nego da krenem redom...

 

Prevoj Luknja

Dolina Vrata na svom gornjem kraju potpuno je zatvorena visokim grebenima dva najviša vrha Slovenije: Triglava sa leve i Škrlatice sa desne strane. Skoro potpuno jer između ova dva grebena leži na uski prevoj Luknja preko koga možete preći i spustiti se u dolinu Trenta. Naravno, retko ko to radi, obično ko se ispenje na Luknju nastavlja ka nekom od vrhova, uglavnom ka Triglavu. Od Aljaževog doma do Luknje ima skoro 800m visinski. Jak uspon, rano jutro i posebno mali incident u kome su mi pukla oba štapa (pre svega zbog zamora materijala, trebalo je na vreme ih zameniti...) uticali su da mi ovaj deo prilično teško padne. Psihički možda i više nego fizički. Razmišljao sam koje su mi opcije ako odustanem ali na sreću nisam mnogo sebe slušao, išao sam dalje i stigao na prevoj.

Na Luknji stavljamo opremu, šlemove, pojaseve i sve ostalo i posle kraće pauze napadamo najeksponiraniji i verovatno najteži deo staze. Ovo mi više prija, guram lagano uzbrdo i polako se gube sve sumnje u izbor pravca i to da ću stići do vrha. Ali kada se završi deo osiguran sajlama i kada pređemo na obično pešačenje, počinjem ponovo da zaostajem za grupom. Stižem ih na uzvišenju gde se ovaj jak uspon završava i gde većina planinara pravi pauzu. Uspevam da ubedim Đeru da se razdvojimo, meni je njihov tempo suviše jak a nije mi problem da nastavim sam. Ne bih tako nešto predložio negde u pustoši Golije ili Stare planine ali ovde  je sve otvoreno i osim nas ima još puno planinara. Doduše uglavnom ih propuštam ali uhvatio sam svoj tempo i siguran sam da ću savladati još tih 500-600m uspona.

Sledi mnogo mirniji teren, skoro ravan na nekim deonicama. Ipak, opuštanja nema, nađe se i tu poneka sajla. Postigao sam već solidnu visinu pa imam odličan pogled na susedne vrhove. Jalovec i Mangart prepoznajem, desno od njih i nešto bliže su Prisojnik i Razor, ostale još nisam pohvatao. Ispred su dve ili tri velike stene. Jedna od njih je Triglav ali ne znam odmah koja dok me staza ne usmeri pravo ka njoj. Nisam uočio Morbegnu, vojno utvrđenje u fazi propadanja i urušavanja za koje piše da u njega ulazite na sopstvenu odgovornost. A kad sam već pomenuo odgovornost moram da naglasim da su oba pravca kojima sam prošao vrlo dobro obezbeđeni, gde god je malo kritičnije postavljeni su sajla ili klinovi. I markacija je odlična. Sve ostalo je do vas...

 

Sipar ispod stene Triglava

Stižem do stene Triglava. Moćno izgleda. Ispred ili ispod nje je dugački sipar koji treba preći. Lakše bi bilo sa štapovima ali guram i bez njih. Kada savladam sipar ulazim u stenu, u pravom smislu reči. Sledi skoro vertikalni uspon i izlazak na najviši greben, tačnije na Trigavsku škrbinu. Sada vidim i drugu stranu, dom Planiku za koji sam pogrešno mislio da je onaj na Kredarici. Vidim i kolonu planinara koja dolazi iz drugog pravca i znam da sam skoro na vrhu. Ipak nije gotovo, još nekoliko sajli treba proći... 

 

Triglav

Na vrhu ima možda i stotinu planinara. Lepo je vreme pa niko ne žuri sa silaskom. Vrh je jako karakterističan sa onim Aljaževim skloništem i toliko puta sam ga video na fotografijama da uopšte nemam osećaj da sam prvi put tu - slično kao kada sam izašao na Jezerce. Ne samo to, i ovde kao na vrhu Maja Jezerce imam onaj osećaj kao kada završite nivo u video igrici.

Mislim da me je Triglav čekao od prvog dana planinarenja. Da mi je neki glas pri svakom popetom značajnijem vrhu šaputao: ok, a Triglav? Rođen sam i odrastao u državi koja je znala svoje granice, najdužu reku i najvišu planinu. Bio je ne samo najviši vrh Jugoslavije, već i jedan od njenih simbola, svi smo napemet znali njegovih 2.864 metra. Kao što smo znali da je Ćosić najbolji košarkaš, tako smo znali da je Triglav najviša planina i to je valjda ostalo u meni. Eto, nisam baš žurio da se sretnemo, dugo već godina planinarim, rekli bi neki da sam se dugo pripremao...

Odmaramo, okrepljujemo se, fotografišemo sebe i druge, muvamo se po vrhu... Stižu polako i drugari iz druge grupe. Svraćali su u dom pa se onda zaglavili usled gužve na stazi. Onda se spuštamo do doma, do Malog Triglava grebenom a zatim pravo nizbrdo. Silazak nije jednostavan, stene su uglačane i klizave, strmo je a već ste umorni i emotivno ispražnjeni. Planinari se još uvek penju pa se razmimoilazimo na uskom prostoru. Postaje dosadno, nikad stići i to je ono što može da bude opasno.

 

Dom na Kredarici

Dom na Kredarici ili ispod Kredarice je institucija za sebe. Ogroman, pun planinara ali i muzičara jer taj vikend je bio neki festival slovenačke harmonike. Naravno, i muzičari su se popeli kao i mi, u Sloveniji su svi pomalo planinari. Sedimo na terasi dok nam vreme to dozvoli, pijemo Union, večeramo i polako privodimo dan kraju...

 

Silazak sa Triglava

Ustajemo rano i krećemo pre svitanja. Triglav je u mraku ali na nekoliko mesta vidi se svetlo lampi, neki su rešili da gore dočekaju izlazak sunca. Nas četvorica idemo pre ostataka grupe, ideja je da siđemo do doma Valentin Stanič i popenjemo dva obližnja vrha. Usput ćemo simbolično overiti i vrh Kredarica. Malo se mučimo dok u mraku ne pogodimo stazu ali markacija nas dovodi do sledećeg doma, znatno manjeg od onog u kome smo proveli noć.

Vrhovi Visoka Vrbanova špica i Begunjski vrh su oba na pola sata od doma. Idemo prvo na ovu špicu i tamo dočekujemo izlazak sunca. Prizori su zaista impresivni, neke od njih sam manje ili više uspešno zabeležio fotoaparatom. Posebno je dobar pogled na oštri vrh Rjavina u blizini. Nismo ni prvi ni jedini na vrhu. Dve žene silaze dok se mi penjemo a iza nas će stići veća grupa.

Ne želim da idem na Begunjski vrh, potpuno mi dovoljno ono što sam video. Njih trojica će nastaviti a ja sa vraćam do doma Valentin Stanič, kupujem ne baš jeftinu flašu od pola litra vode. Sedam na klupu ispred doma, sunce me greje, obasjava i Triglav na koga gledam kada se okrenem desno a onda zatvaram oči i provodim vreme u nekom prijatnom polusnu...

Idemo brzo, spuštamo se pravcem čez Prag. Grupa je ispred nas, žurimo da ih stignemo ili bar da ne zaostanemo. Puno planinara dolazi nam u susret. Silazak nije preterano zahtevan ali je jako dug. Sve vreme je oštar nagib i nemate lakih deonica tako da se posle nekog vremena umorite i fizički i psihički. Dve teže vertikale i onda mislite da ste tu ali i na samom kraju ima strm deo obezbeđen klinovima, jako puno koncentracije je potrebno.

Konačno stižemo do Triglavske Bistrice. Voda je bistra i hladna. Osvežavamo se nastavljamo putem do kola. Vreme je i dalje lepo, dolina je lepa, i šuma i vrhovi sada visoko iznad nas i planinarski domovi... Da će lepota spasiti svet ne verujem ali ja sam se otud vratio drugačiji, rekao bih bolji.

Fotografije:

Oko Vršiča (Samsung)

Triglav '23 (Samsung)

Triglav i još ponešto (Nikon)

 

Prethodni post:

Julijski Alpi: Mala Mojstrovka, Prisojnik, Jalovec

 

Trekovi:

Vršič - Prednje Robičje - Slemenova špica

Triglav čez Plemenica