Julijski Alpi: Triglav i nekoliko manjih vrhova

Potpuno opčinjen vratio sam se sa svog prvog planinarenja po Julijskim Alpima i jedino što sam želeo bilo je da ponovo odem tamo. Sređivao sam fotografije i trekove, gledao mape i pisao blog, ono što inače radim kada se vratim. Proučavao sam Julijske Alpe, gledao gde sam bio ali mnogo više gde nisam i gde bi bilo dobro otići. Uvek pravim nove planove ali valjda nikada nisam toliko razmišljao o ponovnom odlasku. Možda zato što sam znao da je izvodljivo jer je Jelenak iz Pančeva uskoro organizovao akciju. Da smo bili na Triglavu, da nas kiša nije omela, ne bi imalo smisla ići ponovo. Ovako je i te kako imalo smisla. Oklevao sam malo, nikada se nisam toliko brzo vratio na neku planinu, čak ni na one mnogo bliže. Onda sam se čuo sa Đerom pa sa Piperskim, potvrdili su mi da ima jedno slobodno mesto i eto...

Pomalo apsurdno ali mnogo više sam se radovao ponovnom nego prvom odlasku. Možda zato što sam znao gde idem, možda i zato što je prognoza bila idealna za sva četiri dana. Prethodni put kiša nam je skoro otkazala akciju i do kraja nas držala u neizvesnosti. Krenuli smo u četvrtak 7. septembra oko 10h iz Beograda, iz Pančeva nešto ranije. Dnevna vožnja do Mihovog doma gde stižemo kasno popodne i gde ćemo provesti sledeće dve noći. Dom se nalazi negde između Kranjske Gore i Vršiča. Ima vrlo lep pogled (na greben Škrlatice) i ima lepo dvorište ali to je slučaj sa skoro svim planinarskim domovima tamo.

 

Šetnja oko Vršiča

Prvog dana grupa je išla na Prisojnik, istim putem kao mi mesec dana ranije, i naravno da nisam želeo da im se pridružim. Triglav jeste bio glavni adut da krenem ponovo u Sloveniju ali tek malo slabiji bio je taj prvi dan koji sam dobio sebi na volju, da ga isplaniram i iskoristim kako želim. Vrlo retko mi se to dešava, obično jurim da popenjem svaki vrh koji je u ponudi. Ideja je bilo puno, pravio sam planove i za lepo i za loše vreme, ako grupa pođe suviše rano ujutru, ako ipak nađem negde da gledam polufinale SP... Proučavao sam i red vožnje autobusa koji preko Vršiča ide za Bovec tako da je malo nedostajalo da kao onaj magarac između dva plasta sena ostanem na Vršiču gledajući i levo i desno. Na kraju sam odabrao vrh Slemenova špica kao glavni cilj, videćete kasnije i zašto.

Ispratio sam grupu do table za feratu i nastavio putem do Poštarevog doma. Neposredno iznad njega ima lep vidikovac ali sve šta se sa njega vidi već sam video i zato žurim dalje.

 

Poštarev dom, iza njega Mala Mojstrovka

Vraćam se na put i hvatam istu onu stazu koja vodi na Malu Mojstrovku. Dolazim na prevoj Vratca, saznao sam u međuvremenu kako se zove, na kome imate putokaze za Malu Mojstrovku levo i Slemenovu špicu pravo. Nigde ne piše da i desno ima staza i da vodi do vrha odmah iznad prevoja. Staza nije markirana ali je vrlo jasna i samo treba da uočite njen početak, malo sakriven žbunjem. Dalje je bez problema pratite do vrha. Nema potrebe za sajlama i klinovima ali nije ni sasvim laka, morate biti oprezni. Posle 150m uspona stižem na vrh Prednje Robičje.

 

Vrh Prednje Robičje, iza Mojstrovka

Pošto je u produžetku grebena vrh Zadnje Robičje, pretpostavljam da se ceo greben zove Robičje. Pruža se istim pravcem kao greben Mojstrovka od koga ga deli pomenuti prevoj Vratca. Vrh je obeležen piramidom od kamenja u koji je pobodena suva grana. Ima i knjiga u koju sam se upisao. Odličan je pogled na Mojstrovku. Na Google Earth deluje da može lagano da se prošeta do suprotnog kraja grebena ali uživo je to mnogo drugačije pa sam odmah odustao.

Vratio sam se na Vratcu i nastavio stazom ka Slemenovoj špici. Ova staza (slika desno) je najpitomija kojom sam prošao ove godine na Julijskim Alpima. Neki bi rekli i najlepša. Uglavnom je ravna, laka za hodanje i vodi kroz retku četinarsku šumu, često otvorenu prema okolnim vrhovima. Čak ni poslednji deo, izlazak na vrh, nije ni malo zahtevan.

Slemenova špica visoka je za Alpe skromnih 1.911m ali zauzima izuzetan položaj iznad doline Tamar. Dolina je u svom gornjem delu zatvorena sa jedne strane grebenom Mojstrovka a sa druge grebenom Ponca. Isturen položaj vrha omogućava vam pogled na oba grebena a pored toga i na dolinu ispod vas, Planicu na početku doline, mesto Rateče iza Planice, dva visoka vrha u Austriji - Dobratsch i drugi koji nisam identifikovao... Ono zbog čega sam najviše došao, to je veličanstena slika Jaloveca koji se uzdiše na samom vrhu doline, spajajući dva pomenuta grebena. Već sam pisao da smo ga popeli a da ga nismo pošteno videli izdaleka. Zato sam ga sada fotografisao odakle god bih ga video. Slemenova špica kao da je napravljena da se sa nje gleda Jalovec.

 

Jalovec sa Slemenove špice (zoom)

Sve ovo čini Slemenovu špicu prilično posećenim vrhom. Idealan ako ne možete ili nećete na neke više i ekstremnije ili ako hoćete samo da uživate bez izlaska iz zone komfora. A i takvih planinara i turista tamo ima sasvim dovoljno.

Do prevoja Vratca vraćam se stazom ispod Mojstrovke, što ne morate da radite, možete istim putem nazad. Malo imam penjanja po siparu ali ništa strašno. Spuštam se na Vršič i idem na pivo do Tičarjevog doma. Sedim na terasi dok sunce prijatno greje. Vršič je pun automobila i motocikala, biciklista i planinara. Registracije iz svih okolnih zemalja. Lepo mi je a istovremeno me neka muka hvata, shvatam da je na Vršiču i u drugim sličnim mestima Slovenije ovako bilo i proteklih trideset godina, neko je živeo dok smo mi urlali i tukli se kim smo stigli. Uređena zemlja i uređeni nacionalni park sa jasno i logično definisanim pravilima, ne pada im na pamet da grade staklene vidikovce na najlepšim vrhovima.

Kada mi bude dosta lenčarenja, krećem nazad ka Mihovom domu. Staza u početku prilično koketira sa asfaltnim putem, beži od njega pa mu prilazi, neko vreme idu zajedno, da bi se u drugom delu odvojila i išla kroz šumu. Usput obilazim Rusku kapelu i vojničko groblje. 

Put preko Vršiča gradili su ruski vojni zarobljenici u prvom svetskom ratu. U ratovima često treba obaviti neke teške a bitno poslove, u ovom slučaju povezati doline Save i Soče, i zarobljenici uvek dobro dođu. Snežna lavina koja je naišla 8. marta 1916. pobila je veliki broj zarobljenika i nekoliko stražara. Osim njih, tokom gradnje puta stradalo je ili umrlo još puno zarobljenika pa su njihovi drugovi podigli kapelu njima u čast. Pored kapele je grobnica sa piramidom iznad nje. Za kapelu sam znao ali ne i za groblje stradalih u lavini koje se takođe nalazi pored puta ali znatno bliže Vršiču. Ograđeno je drvenim balvanima, tek nekoliko grobova se prepoznaje, polako se gubi kao i sećanje na davno preminule vojnike...

Triglav

Sajt hribi.net prikazuje čak 27 različitih pravaca kojima se može stići na Triglav. Osim po težini uspona, pravci se razlikuju i po tome koliko su početne tačke dostupne. Za nas odavde, koji uglavnom idemo u većim grupama i nemamo vremena za bacanje, dolina Vrata jedan je od najčešćih izbora za start. Kroz dugačku i prilično usku dolinu, kao i kroz mnoge slične, vodi samo jedan put koji polazi iz Mojstrane. Uhvatite pravac u ovom gradiću i vozite do kraja asfalta. 

 

Aljažev dom, iznad Triglav

Zapravo pre nego što stignete do kraja zaustaviće vas zbog naplate parkinga. Mi smo stigli pre svitanja i bilo je prilično živo, automobili su pristizali jedan za drugim a jedan radnik je pomagao da se rasporede sa obe strane puta. Neposredno iza parkinga su tri planinarska doma. Prvo nailazite na Šlajmerjev dom, zatim na najstariji i najpoznatiji Aljažev dom i odmah iza njega na novi Gustlnov dom.

Odatle do Triglava vode tri pravca. Podelili smo se u dve grupe. Mogao sam da biram između Tominškovog i Bambergovog puta. Piperski je vodio prvi, Đera drugi pravac. Odabrao sam ovaj drugi, poznat i kao čez Plemenice. Treći pravac, čez Prag, ostavili smo za silazak. Čez Plemenice bi trebalo da je najteži od tri pravca, vremenska norma mu je najduža a valjda ima i najviše eksponiranih deonica. Ono što ga po meni najviše razlikuje od druga dva jeste što ne prolazite pored doma na Kredarici već vrhu Triglava prilazite sa suprotne strane. To vam uskraćuje mogućnost da u slučaju lošeg vremena ili nekog drugog razloga prekinete uspon i nastavite ga sutradan.

Zašto sam izabrao čez Plemenice? Jer sam u mogućnosti, što bi rekao onaj branilac mosta. Tri su zapravo razloga: atraktivna staza, manja gužva i pre svega idealno vreme koje smo sve vreme imali. Nebo je bilo potpuno čisto, bez ikakve šanse da padne kiša, pa mogućnost prekida uspona na Kredarici nije bila od značaja - kad ako ne sad! Da li sam pogrešio u izboru? Do prevoja Luknja mislio sam da jesam, odatle sam znao da nisam. Nego da krenem redom...

 

Prevoj Luknja

Dolina Vrata na svom gornjem kraju potpuno je zatvorena visokim grebenima dva najviša vrha Slovenije: Triglava sa leve i Škrlatice sa desne strane. Skoro potpuno jer između ova dva grebena leži na uski prevoj Luknja preko koga možete preći i spustiti se u dolinu Trenta. Naravno, retko ko to radi, obično ko se ispenje na Luknju nastavlja ka nekom od vrhova, uglavnom ka Triglavu. Od Aljaževog doma do Luknje ima skoro 800m visinski. Jak uspon, rano jutro i posebno mali incident u kome su mi pukla oba štapa (pre svega zbog zamora materijala, trebalo je na vreme ih zameniti...) uticali su da mi ovaj deo prilično teško padne. Psihički možda i više nego fizički. Razmišljao sam koje su mi opcije ako odustanem ali na sreću nisam mnogo sebe slušao, išao sam dalje i stigao na prevoj.

Na Luknji stavljamo opremu, šlemove, pojaseve i sve ostalo i posle kraće pauze napadamo najeksponiraniji i verovatno najteži deo staze. Ovo mi više prija, guram lagano uzbrdo i polako se gube sve sumnje u izbor pravca i to da ću stići do vrha. Ali kada se završi deo osiguran sajlama i kada pređemo na obično pešačenje, počinjem ponovo da zaostajem za grupom. Stižem ih na uzvišenju gde se ovaj jak uspon završava i gde većina planinara pravi pauzu. Uspevam da ubedim Đeru da se razdvojimo, meni je njihov tempo suviše jak a nije mi problem da nastavim sam. Ne bih tako nešto predložio negde u pustoši Golije ili Stare planine ali ovde  je sve otvoreno i osim nas ima još puno planinara. Doduše uglavnom ih propuštam ali uhvatio sam svoj tempo i siguran sam da ću savladati još tih 500-600m uspona.

Sledi mnogo mirniji teren, skoro ravan na nekim deonicama. Ipak, opuštanja nema, nađe se i tu poneka sajla. Postigao sam već solidnu visinu pa imam odličan pogled na susedne vrhove. Jalovec i Mangart prepoznajem, desno od njih i nešto bliže su Prisojnik i Razor, ostale još nisam pohvatao. Ispred su dve ili tri velike stene. Jedna od njih je Triglav ali ne znam odmah koja dok me staza ne usmeri pravo ka njoj. Nisam uočio Morbegnu, vojno utvrđenje u fazi propadanja i urušavanja za koje piše da u njega ulazite na sopstvenu odgovornost. A kad sam već pomenuo odgovornost moram da naglasim da su oba pravca kojima sam prošao vrlo dobro obezbeđeni, gde god je malo kritičnije postavljeni su sajla ili klinovi. I markacija je odlična. Sve ostalo je do vas...

 

Sipar ispod stene Triglava

Stižem do stene Triglava. Moćno izgleda. Ispred ili ispod nje je dugački sipar koji treba preći. Lakše bi bilo sa štapovima ali guram i bez njih. Kada savladam sipar ulazim u stenu, u pravom smislu reči. Sledi skoro vertikalni uspon i izlazak na najviši greben, tačnije na Trigavsku škrbinu. Sada vidim i drugu stranu, dom Planiku za koji sam pogrešno mislio da je onaj na Kredarici. Vidim i kolonu planinara koja dolazi iz drugog pravca i znam da sam skoro na vrhu. Ipak nije gotovo, još nekoliko sajli treba proći... 

 

Triglav

Na vrhu ima možda i stotinu planinara. Lepo je vreme pa niko ne žuri sa silaskom. Vrh je jako karakterističan sa onim Aljaževim skloništem i toliko puta sam ga video na fotografijama da uopšte nemam osećaj da sam prvi put tu - slično kao kada sam izašao na Jezerce. Ne samo to, i ovde kao na vrhu Maja Jezerce imam onaj osećaj kao kada završite nivo u video igrici.

Mislim da me je Triglav čekao od prvog dana planinarenja. Da mi je neki glas pri svakom popetom značajnijem vrhu šaputao: ok, a Triglav? Rođen sam i odrastao u državi koja je znala svoje granice, najdužu reku i najvišu planinu. Bio je ne samo najviši vrh Jugoslavije, već i jedan od njenih simbola, svi smo napemet znali njegovih 2.864 metra. Kao što smo znali da je Ćosić najbolji košarkaš, tako smo znali da je Triglav najviša planina i to je valjda ostalo u meni. Eto, nisam baš žurio da se sretnemo, dugo već godina planinarim, rekli bi neki da sam se dugo pripremao...

Odmaramo, okrepljujemo se, fotografišemo sebe i druge, muvamo se po vrhu... Stižu polako i drugari iz druge grupe. Svraćali su u dom pa se onda zaglavili usled gužve na stazi. Onda se spuštamo do doma, do Malog Triglava grebenom a zatim pravo nizbrdo. Silazak nije jednostavan, stene su uglačane i klizave, strmo je a već ste umorni i emotivno ispražnjeni. Planinari se još uvek penju pa se razmimoilazimo na uskom prostoru. Postaje dosadno, nikad stići i to je ono što može da bude opasno.

 

Dom na Kredarici

Dom na Kredarici ili ispod Kredarice je institucija za sebe. Ogroman, pun planinara ali i muzičara jer taj vikend je bio neki festival slovenačke harmonike. Naravno, i muzičari su se popeli kao i mi, u Sloveniji su svi pomalo planinari. Sedimo na terasi dok nam vreme to dozvoli, pijemo Union, večeramo i polako privodimo dan kraju...

 

Silazak sa Triglava

Ustajemo rano i krećemo pre svitanja. Triglav je u mraku ali na nekoliko mesta vidi se svetlo lampi, neki su rešili da gore dočekaju izlazak sunca. Nas četvorica idemo pre ostataka grupe, ideja je da siđemo do doma Valentin Stanič i popenjemo dva obližnja vrha. Usput ćemo simbolično overiti i vrh Kredarica. Malo se mučimo dok u mraku ne pogodimo stazu ali markacija nas dovodi do sledećeg doma, znatno manjeg od onog u kome smo proveli noć.

Vrhovi Visoka Vrbanova špica i Begunjski vrh su oba na pola sata od doma. Idemo prvo na ovu špicu i tamo dočekujemo izlazak sunca. Prizori su zaista impresivni, neke od njih sam manje ili više uspešno zabeležio fotoaparatom. Posebno je dobar pogled na oštri vrh Rjavina u blizini. Nismo ni prvi ni jedini na vrhu. Dve žene silaze dok se mi penjemo a iza nas će stići veća grupa.

Ne želim da idem na Begunjski vrh, potpuno mi dovoljno ono što sam video. Njih trojica će nastaviti a ja sa vraćam do doma Valentin Stanič, kupujem ne baš jeftinu flašu od pola litra vode. Sedam na klupu ispred doma, sunce me greje, obasjava i Triglav na koga gledam kada se okrenem desno a onda zatvaram oči i provodim vreme u nekom prijatnom polusnu...

Idemo brzo, spuštamo se pravcem čez Prag. Grupa je ispred nas, žurimo da ih stignemo ili bar da ne zaostanemo. Puno planinara dolazi nam u susret. Silazak nije preterano zahtevan ali je jako dug. Sve vreme je oštar nagib i nemate lakih deonica tako da se posle nekog vremena umorite i fizički i psihički. Dve teže vertikale i onda mislite da ste tu ali i na samom kraju ima strm deo obezbeđen klinovima, jako puno koncentracije je potrebno.

Konačno stižemo do Triglavske Bistrice. Voda je bistra i hladna. Osvežavamo se nastavljamo putem do kola. Vreme je i dalje lepo, dolina je lepa, i šuma i vrhovi sada visoko iznad nas i planinarski domovi... Da će lepota spasiti svet ne verujem ali ja sam se otud vratio drugačiji, rekao bih bolji.

Fotografije:

Oko Vršiča (Samsung)

Triglav '23 (Samsung)

Triglav i još ponešto (Nikon)

 

Prethodni post:

Julijski Alpi: Mala Mojstrovka, Prisojnik, Jalovec

 

Trekovi:

Vršič - Prednje Robičje - Slemenova špica

Triglav čez Plemenica

Visoke Tatre: Početak jednog lepog prijateljstva (2)

Početak avgusta ove 2021. godine proveo sam na Visokim Tatrama, u Slovačkoj. Osim što sam upoznao jednu od najlepših planina do sada, sklonio sam se bar na nedelju dana iz nesnošljivo vrelog Beograda. Prvi deo priče sam već objavio, preporučujem da prvo njega pročitate pošto je ovo nastavak u svakom smislu.

Najvažniji put u slovačkom delu Visokih Tatri, kojim ćete svakako proći u koji god njihov deo da ste se uputili, leži na njenim južnim obroncima. Sa skoro potpuno identičnog rastojanja od njenih vrhova prati liniju pružanja planine istok-zapad. Put povezuje i prolazi kroz najvažnije turističke centre od kojih se izdvajaju Tatranska Lomnica, Stari Smokovec i već pominjano Štrbske Pleso. Od 1990. godine sva ova mesta administrativno su povezana u grad Visoke Tatre. Ako na licu mesta tražite grad, nećete ga naći. I dalje je to niz manjih ili većih, po pravilu lepih i uređenih, mirnih planinskih, srednjeevropskih naselja. Ova mesta povezana su i prugom, poznatom kao Tatranska električna železnica.

Paralelno sa tim putem (i železnicom), na nekih 5-6 km rastojanja i oko 300m niže, leži autoput D1 koji povezuje ovaj kraj sa Bratislavom na zapadu i sa Košicama na istoku. Prolazi iznad Poprada, najvećeg grada u ovom delu Slovačke. Ta dva puta povezana su na nekoliko mesta i na sredini svih tih sporednih puteva leži po neko naselje. Jedno od njih je Stara Lesna, gde nam je bila baza.

Nemam mnogo toga da kažem o Staroj Lesni. Drugi red i u geografskom i u turističkom smislu. Mirno mesto sa fenomenalnim pogledom na Lomnički i Slavkovski štit (foto ispod), sa širokim ulicama uglavnom ispunjenim privatnim pansionima. Kuće su najčešće jednospratne, nema onih kockastih gromada sa što više soba i apartmana. Naravno, nisu ni oni operisani od toga da što više kreveta spakuju u mali prostor ali spolja to mnogo lepše izgleda. Kada na to dodate da je mesto sređeno, nema gomila šuta i divljih deponija, srušenih ili nedovršenih kuća, nema pasa lutalica, mogu da kažem da je vrlo ugodno za boravak. Ono čega tamo nema, to čini veću razliku između njih i nas nego ono čega tamo ima.

Stara Lesna je autobusom povezana sa Tatranskom Lomnicom na severu i Velikom Lomnicom na jugu. Autobusi ne idu toliko često pa ako ste bez kola možda i nije baš najbolji izbor. Ima i železničku stanicu, gore kod skretanja sa glavnog puta, ali do nje imate nekih 4 km iz sredine naselja. Nije neka udaljenost ali bolje da noge i vreme čuvate za lepša mesta...

Četvrtak: Studena dolina

Kiša nas je konačno sustigla. Sve prognoze su bila saglasne da će taj dan početi već u prepodnevnim časovima i bili su u pravu. Zbog toga smo napravili kraću šetnju i startovali prilično rano pa opet kišu nismo izbegli.

Krenuli smo iz mesta Tatranska Lesna. Mesto je verovatno suviše jaka reč za nekoliko objekata grupisanih sa gornje strane već pomenutog puta. Uglavnom su to vile i pansioni i jedan veći objekat škole u prirodi. Tatranska Lesna se nalazi između skretanja za Novu i Staru Lesnu. 

Staza nas je vodila kroz Studenu dolinu, mešovitom listopadno-četinarskom šumom. Dolina je otvorena sa svih strana ali zbog drveća (možda i zbog oblačnog vremena...) ne stiže vam pogled mnogo daleko. Glavna atrakcija, zbog čega je i ova šetnja bila zanimljiva, jeste Studeni potok koji protiče dolinom i koga staza sve vreme prati. Dug je 17,4 km a posle Studene doline protiče pored Stare Lesne, neposredno iza objekta u kom smo bili smešteni. Kasnije se uliva u reku Poprad. Potok, ili možda pre reka, uglavnom je pravi planinski, brz i bučan a na momente se prilično smiri u, za ovo doba godine, očito preširokom koritu. Vrlo je zahvalan za fotografisanje, posebno u spoju sa okolnom šumom. Na dva-tri najatraktivnija mesta, gde se naročito brzo spušta ili pravi manji vodopad, napravljene su platforme koje vam omogućavaju da priđete bliže i imate bolji pogled.

Jedna od takvih platformi bila je i tačka gde smo se okrenuli i vratili. Kiša je već dobro padala, svi smo bili u kabanicama ili sa kišobranima. Studeni potok na tom mestu pravi naročito interesantne formacije pa je u neku ruku i bilo logično da se tu okrenemo i vratimo. Kad već nismo mogli dalje... 

A dalje je izgleda prilično moćno. Sa naše leve i desne strane već su počeli da se uzdižu grebeni Slavkovskog štita i Lomničkog štita. Da smo još samo malo produžili došli bi u podnožje Srednjeg grebena koji se nalazi između njih (tako se stvarno zove, na slovačkom: Prostredný hrebeň). Njegov najviši vrh je  Prostredni hrot. Tu se Studena dolina spaja sa Velikom Studenom dolinom koja leži između grebena ovde godine nama nesuđenog Slavkovskog štita i Srednjeg grebena, kao i sa Malom Studenom dolinom koja je između Srednjeg i grebena Lomničkog štita. Tu nastaje i Studeni potok od Velikog i Malog Studenog potoka. Pogađate koji dolazi kojom dolinom...

Ne vraćamo se istim putem, idemo desno (zapadno) i brzo dolazimo do Bilikove čate. Lep drveni objekat, sakriven u šumi, prijatne unutrašnjosti (bacili smo pogled kroz prozor...), dom ili hotel, kako volite. Odmah zatim dolazimo i do ski centra Herbienok, do koga vodi žičara iz Starog Smokoveca. Tu je restoran sa velikom terasom koja gleda na dolinu ali vreme nije bilo za sedenje na terasi. Samo smo produžili i stišli u Stari Smokovec.

Stari Smokovec je centralno, moguće i najveće mesto na padinama Visokih Tatri. U njemu se nalaze ustanove tog kvazi-grada koji se prvih devet godina zvao baš Stari Smokovec. Pretpostavljam da su se onda ostali pobunili pa je apsurdni grad dobio i apsurdno ime. Puno lepih objekata, od hotela Grand iz 1904. godine do novih objekata, građenih od drveta i kamena, na pristojnoj udaljenosti jedni od drugih i od puta koji u ovom mestu dobija sve karakteristike ulice. Stari Smokovec dobija moj glas za najlepše mesto koje smo videli.

Podne je tek prošlo kada smo stigli u apartman. Dan je dug ako uletite u pucanj. Popodne je padala kiša i išli smo u Poprad ali to je neka druga priča...

Petak: Istočna Visoka

Nije bio najlepši ali svakako jeste najinteresantniji dan između ostalog i zato što niko od nas do tada nije bio na ovom vrhu. Akcija je u programu bila predviđena za poslednji dan, sa rezervnom varijatnom za one kojima bi bilo dosta penjanja. Program smo već prilično istumbali i pošto je prognoza je ponovo bila loša, dugo smo vagali gde da idemo tog dana. Pun pogodak!

Vrh Východná Vysoká visok je 2428 metara i nalazi se na grebenu susednom najvišem na Tatrama, istočno od njega. Oba grebena pružaju se pravcem sever-jug a između njih je Velicka dolina kojom smo išli. Nisam jedini kome je više vremena trebalo da nauči kako se vrh zove na slovačkom nego da se popenje na njega. Kasnije smo preveli naziv, shvatili da východná znači istočna, povezali odmah sa vrhom Visoka koga sam pominjao u priči o Risiju i sve se složilo.

Krenuli smo iz mesta Tatranska Poljanka. Prvi deo bio je vrlo sličan jučerašnjem danu. Šuma, reka pored nas, umeren ali uporan uspon i velika vlažnost vazduha koja mi nikako nije prijala. Vukao sam se na kraju grupe i pomalo fotografisao. Nepunih sat i po trebalo nam je do Velicke poljane (slika gore) i tu priča zapravo počinje. Velicka poljana je mesto gde se naša staza spaja sa malo dužom koja dolazi iz Starog Smokoveca ali pre svega mesto gde izlazite iz šume i gde ispred vas izranjaju ta dva grebena koja sam na početku pomenuo. Slika se popravlja pa i raspoloženje. Vrlo brzo stižemo na još lepše mesto.

Sliezsky dom se možda vodi kao jedan od planinarskih domova na Tatrama ali neka vas ime ne zavara, u pitanju je pravi hotel. Velika zgrada sa puno soba, unutra su tepisi, kožne garniture za sedenje, osoblje je uredno unifromisano i ljubazno. Nisu predaleko otišli u transformaciji doma u hotel jer shvataju da značajan deo prihoda dobiju od planinara koji su kao mi u prolazu. Ispred samog hotela je prelepo Velicko jezero u koje se sa suprotne strane sliva vodopad. Pored atraktivne okoline, na gradnju ovolikog objekta presudno je uticala blizina Gerlahovskog štita čiji se greben nadvija nad hotel i za čije penjanje je hotel najlogičnija početna tačka. Ukoliko vam finansije to dozvoljavaju, usluge vodiča za dvoje su 320e ...

Na kraju ali nikako najmanje važno, u hotelu služe mnogo dobar čaj. Spravljaju ga u velikim količinama i služe u pivskim kriglama (veliki čaj - 0,5 mali čaj - 0,33). Jako je ukusan i dobro okrepljuje, posle njega potpuno sam povratio snagu. 

Idemo dalje, prolazimo stazom pored jezera a zatim i pored vodopada. Od Sliezskog doma vodi i staza prema Herbienoku gde smo juče bili. Mislim da je to deo Tatranske magistrale. Uglavnom ne morate se lomiti po vrhovima i šetnja od doma do doma, do jezera, zatim silazak u neko drugo mesto gde postoji železnička stanica, sasvim je dovoljna.

Kada se popenjemo iznad vodopada i okrenemo, dobijamo lepu sliku Velickog jezera i hotela. Dolina zatim počinje polako da se sužava. Kiše nema ali oblak je odmah iznad nas što je neke fotografije učinilo atraktivnim. Iz njega se pomaljaju oštre stene oba grebena čije najviše vrhove naravno ne vidimo. Na sredini doline je usko grlo u koje se smestilo Dlhé pleso (slika desno). Kada ga prođemo, bićemo tik ispod Gerlahovskog štita sa leve i Bradavice sa desne strane. Bradavica je najviši vrh na našem grebenu. Ne spada u turističke, verovatno staza nije obeležena ali deluje na GE da bi sa jedne strane moglo da se pokuša...

Posle jezera kreće malo ozbiljniji uspon. Dolina je sa suprotne strane zatvorena Poljskim grebenom i već je izlazak na njega morao da se obezbedi lancima. Greben deli dve doline, našu i drugu koja vodi pravo u Poljsku. Osim toga on je raskrsnica (slika iznad) jer kada izađete gore, na nekih 2150m, možete da nastavite u drugu dolinu, da idete levo i izađete na Velicki vrh (sve je velicko, juče je sve bilo studeno...) ili desno na Istočnu Visoku, kao što smo mi uradili.

Prvi deo uspona sa Poljskog grebena ka vrhu je najeksponiraniji i tu morate da se verete. Na sreću i tu postoje lanci, vlažno je a stene su sa širokim i strmim pločama. Kada savladate taj deo dolazi sledeći gde možete ponovo da pešačite. Pod žešćim nagibom, naravno. Zbog takve strukture mislim da vrh izgleda atraktivno iz daljine. Mi ga nismo videli, odavno smo ušli u oblak i ostali u njemu do povratka na Poljski greben i još dalje. Na samom vrhu je vidljivost bila još slabija, jedva dvadesetak metara. Šteta, gore postoji mapa okolnih vrhova, svi najviši su u neposrednoj okolini i pogled mora da je izuzetan. Biraćemo lepši dan sledeći put...

U povratku smo išli istim putem. Negde pred spuštanje na Velicko jezero vreme se prolepšalo, sunce se pojavilo i omogućilo nam da popravimo fotografije od jutros. Svraćamo ponovo u hotel, ovoga puta na pivo. Od hotela biramo asfaltni put, malo da promenimo. Još jedna pogodnost hotela Sliezsky dom je da ima prilaz asfaltom, uski put zatvoren rampom osim za goste i zaposlene. Kada siđemo u Tatransku Poljanku gde nas čeka kombi, vreme će se već potpuno izlepšati najavljujući sunčanu subotu, kao što smo i očekivali. Taj dan smo prešli nešto preko 20 km i popeli 1450 metara.

 

Subota: Bistra lavka, Solisko

Poslednji dan je bio najlepši, kako i treba da bude. Ne bih se usudio da tvrdim da je sama trasa i predeo kojim smo prošli bio najlepši, posle svega što sam video, ali u kombinaciji sa sunčanim danom jeste bilo za pamćenje. Ovoga puta cilj nije bio neki vrh mada je uspona bilo sasvim dovoljno. Bistra lavka je prelaz iz jedne u drugu dolinu, negde na sred grebena koji ih deli. Ali kakav prelaz! Solisko zapravo i ne znam šta je kao pojam ali se svakako odnosi na greben koga smo celog okružili trasom kretanja toga dana. Vrhovi na njemu nose nazive Predne Solisko i Visoki Solisko, dom se zove Chata pod Soliskom... mora da je naziv grebena. Dakle taj dugački greben deli Mliničku i Furkotsku dolinu. Prvom smo se popeli do kraja, drugom smo se vratili.

Krenuli smo kao i prva dva dana iz mesta Štrbske Pleso. Staza je blizu one za Risi, idu susednim dolinama. Prolazimo pored ski centra. Tu su dve skakaonice, žičara koja vodi do planinarskog doma (tuda ćemo se vratiti), nekoliko prodavnica i ugostiteljskih objekata. Štrbske Pleso nije baš kompaktno naselje, očito da su se turistički objekti razvijali na nekoliko mesta koja su kasnije spojena. Ovaj deo oko skijališta je možda i najlepši, ne računajući samo jezero.

Kada prođemo ski centar ulazimo u već ustaljenu šemu: šumska staza pored reke. Šuma je ovde gusta samo na trenutke, mnogo češće se otvara i imamo odličan pogled na grebene koji nas okružuju.

Ono što odvaja ovaj dan od od drugih je broj ljudi koji je bio na planini. Bila je subota, lepo vreme i Visoke Tatre bile su preplavelje svetom. Slovaka je bilo mnogo više nego nas sa strane. U malim grupama ili parovima, svih starosnih doba. Porodice sa malom decom čijem se tempu roditelji strpljivo prilagođavaju i uvode ih u planinarenje. Bilo je onih koji su bukvalno istrčavali na sve ove vrhove, onih koji su me obilazili k'o nekada Stojadin FAP-ove šlepere, onih koje sam ja isto tako obilazio, tek svako ima svoj tempo i svoju priču. Zajedničko im je da su svi u prirodi, u pokretu, na planini koju ne doživljavaju kao mesto za piknik i roštilj. Moram da primetim da se i kod nas situacija značajno popravila od kada se covid 19 pojavio, što se masovnosti tiče. Što se kulture boravka u prirodi tiče, imamo još prostora za napredak...

Stižemo do vodopada Skok. Puno ih je na Visokim Tatrama ali jedino je Skok naznačen na putokazima još iz Štrbskog Plesa. Kažu da treba oko sat i po do njega (može i malo brže...) tako da i oni koji ne planinare aktivno ne bi trebalo da imaju mnogo problema. Kažu i da se vidi iz mesta, to nisam proveravao. Reka Mlinica, na kojoj se vodopad nalazi, dovoljno je bogata vodom da njen pad sa visine od 25 metara bude vrlo atraktivan. Postoji i manji krak, desno od glavnog, ne vidi se iz daljine. Nije samo vodopad ono što je lepo na tom mestu. Tu se završava taj nivo ili terasa Mliničke doline. Visoke stene prave amfiteatar oko nje, sa Skokom u njegovom centru. Ispod vodopada je prelepo jezerce sa kristalno čistom vodom. Pravo mesto za pauzu što mnogi šetači i koriste. Plus neizbežno fotografisanje ispred vodopada tako da na ovom mestu obično bude gužva.

Ako idete dalje i vodopad vam nije krajnji cilj, staza do sledeće terase je odmah pored Skoka. Ovaj je konstantno kvasi vodom i pošto je dosta strmo lanci vam dobro dođu. Na sledećem nivou, odmah iznad vodopada, nalazi se jezero vrlo predvidivog naziva Pleso nad Skokom. Pokušavam da nađem razlog zašto mi je Mlinička dolina bila lepša od ostalih. Nisam baš siguran da li što je pitomija a opet atraktivna, što je malo šira od drugih, što je rečica manja i nekako se uklapa u dolinu, ne dominira dolinom kao Studeni potok, ili prosto što je tog dana vreme konačno bilo vedro. Evo na šta mislim kada ovo pričam:

Na poslednjoj terasi Mliničke doline leže dva jezera a iznad njih vrh Štrbski štit. Taj štit gledamo ispred nas još od vodopada. Skrećemo levo, suprotno od ovog vrha, i sada već imamo ozbiljniji uspon na greben Solisko. Delimo se u dve grupe, prva skreće desno ka vrhu Furkotski štit a mi idemo na prevoj Bistra lavka. 

U pitanju je zaista samo prevoj na grebenu ali imate osećaj kao da ste na vrh izašli. Posebno što na kraju morate i da se verete (slika levo). Onda bukvalno ulazite u stenu u kojoj se nalazi uski prolaz koji vas vodi na drugu stranu. Kada ga u par koraka prođete, ostavljate za sobom Mliničku dolinu da je toga dana više ne vidite. Gužva je bila prilična tako da nedostaje malo više fotografija sa ovog izuzetno interesantnog mesta.

Ulazite u Furkotsku dolinu i odmah sledi oštar silazak do Višeg Valenbergovog jezera. Ne žurimo mnogo jer je pogled izuzetan ali ne žure ni drugi pa se ponovo stvara gužva. Pored toga ima i onih koji idu u suprotnom pravcu, što je sasvim legalno. Sa Biste lavke videli bi i Krivanj da tog trenutka nisu naišli oblaci. 

Pogled na Furkotsku dolinu sa prevoja Bistra lavka

Silazimo niz Furkotsku dolinu, terasu po terasu. Posle Višeg tu je i Niže Valenbergovo jezero gde nas sustiže prva grupa. Najlepši delovi staze su iza nas pa smirenost i osećaj potpune ispunjenosti zamenjuje euforiju prisutnu u početku. Dolazimo do raskrsnice gde skrećemo levo ka domu Chata pod Soliskom. Veliki objekat koji se nalazi iznad ski staze, iste one čiji smo početak prošli tog jutra. Hrana je vrlo ukusna i toče Pilsner Urquell. Malo je strmiji silazak do Štrbskog Plesa ali nama je već odavno sve bilo ravno...

Pogled sa terase Čate pod Soliskom

 

Nedelja: Povratak i kraj priče

Zapravo još uvek je subota. Dogovorili smo se sa gazdom da uz naknadu tek uveče ispraznimo sobe. Krećemo oko 20h za Srbiju. Malo je nedostajalo da se i ovo putovanje neplanirano produži. Vozač je smislio da usput natoči gorivo a u Slovačkoj benzinske stanice imaju radno vreme. Osim glavnih, dežurnih ili kako ih već zovu, ostale se zatvaraju predveče. Njihovi radnici ne moraju da probde celu noć zato što je nekome nestalo goriva u automobilu ili piva na žurci. Logika je prosta: ako već morate negde da idete, imate dežurnu pumpu na 50 ili 100 km. Ako vam je auto na rezervi, to je već vaš problem. Sledeći put ćete da razmišljate. Uopšte, žive mnogo mirnije a time i lepše od nas.

Posle happy-end-a sa ovom malom dramom, nastavljamo ka Mađarskoj. Pauzu pravimo na pumpi posle Budimpešte. Iako je 3h noću, izlazimo u kratkim rukavima. Luksuz koji u Slovačkoj ni jedno veče nismo mogli sebi da priuštimo, na sreću. Ne idemo na Horgoš već na Kelebiju. Peti smo u redu. Sitnica.

I na kraju, last but not least, o ekipi. Do sada skoro uopšte nisam pisao o saborcima ali ovoga puta bilo je nešto specifično - nikoga pre akcije nisam poznavao. Osim Joce ali i njega površno sa par akcija. Nisam bio mnogo nervozan oko toga ali opet, sedam dana nije malo. Ispostavilo se da je ekipa bila odlična i da smo kao tim dobro funkcionisali. Bilo je manjih trzavica, što je i normalno, ali sve se brzo i u hodu rešavalo. Akciju je inače vodio trijumvirat gde se Jovan Jarić izdvajao kao prvi među jednakima, valjda zato što je sedeo pored vozača a i većina nas se kod njega prijavila. Pored njega u timu su bili Branimir Šoškić i Svetozar Savin, njih trojica su odlično funkcionisali pa se to prenelo i na ostatak grupe. Nadam se da ćemo brzo imati priliku da ponovo hodamo zajedno.

Stigoh do kraja. I dalje smatram da ovo pišem najviše zbog sebe. Kopajući po kartama i raznim sajtovima, dosta toga sam pronašao, otkrio i saznao o Visokim Tatrama. Dobio sam dosta ideja i ako polovinu uspem da realizujem, dovoljno je. A sada je vreme da se malo odmorim od Visokih Tatri, bar za neko vreme...

Fotografije:

Visoke Tatre (I) - Risi i Krivanj

Visoke Tatre (II) - Studena dolina i Istočna Visoka

Visoke Tatre (III) - Bistra Lavka, Solisko

Visoke Tatre '21 - The Best Of

Prokletije iz Valbone: Maja Jezerce i Maja Boš

Povremene krize planinarskog dela mog identiteta počivale su uglavnom na tome da nikada nisam bio na Prokletijama. Duga je još uvek ta lista planina (ne računam one kojima nisam dorastao...) ali Prokletije su se izdvajle među njima, must-see što bi Englezi rekli. Ok, ni Rajan Gigs nikada nije igrao na svetskom prvenstvu ali on bar ima opravdanje, Vels se za njegovog vremena nikada nije plasirao. Sad baš, nije da sam ja Rajan Gigs u planinarenju ali ni Prokletije nisu baš svetsko prvenstvo. Balkansko svakako jesu. 

Prokletije pripadaju dinarskom planinskom sistemu i nalaze se na krajnjem jugoistoku ovog lanca. Ako gledate sa zapada, a to je uglavnom najudobniji položaj, to je njihov završni, najviši i najimpresivniji deo. Najvećim delom leže u severnoj Albaniji gde se nalazi i najviši vrh planine - Maja Jezerce (2.694m, slika desno) ili u prevodu Jezerski vrh. Jezerce nije i najviši vrh Albanije. Korab, koji leži na samoj granici sa Makedonijom, predstavlja najvišu tačku obe države. Pored Albanije Prokletije se prostiru naravno i po Crnoj Gori gde je Zla kolata (2.534m) njen najviši vrh ali i po Kosovu gde se nalazi drugi najviši vrh planine, Đeravica (2.656m). Hajla sa susednim vrhovima i Bogićevica takođe pripadaju ovom planinskom masivu što dalje implicira da ipak nisam prvi put na Prokletijama. Ipak, kada kažemo Prokletije uglavnom mislimo na onaj centralni deo, od dolina Ropojane i Grebaje u Crnoj Gori pa na dalje u Albaniju, ne zaboravljajući naravno ni Đeravicu.

Nisu najviše na Balkanu a ako bih birao superlative koje za njih mogu da vežem verovatno bi rekao da su najsurovije i najnepristupačnije. I baš to ih čini atraktivnim za planinarenje. Do njihovih vrhova ne možete ni kolima ni žičarom tako da svako ko je ih je overio morao je prethodno dobro da podere cipele. 

Surova priroda planine prenela se na mentalitet gorštačkih plemena koja vekovima tu žive ali bolje ovu temu da ne načinjem. Niti sam pozvan da pričam o tome niti imam toliko vremena i prostora. O tome su čitave knjige napisane, kao uostalom i o sedmom gemu u tenisu...

Akciju je vodio Neša Radičević. Odlično poznaje albanske planine i doline, više puta je bio dole i ako ne grešim jedini je od nas već peo Jezerce sa te strane. Nekoliko godina pretim da ću mu se pridružiti i evo konačno sam to uradio, na svoje veliko zadovoljstvo. Četiri dana je trajala akcija, četvrtak i nedelja bili su rezervisani za putovanje a petak i subota za pešačenje i pomalo veranje.

Kroz Kosovo...

Drugi put sam na Kosovu ove godine, u martu smo bili na Šar-planini (blog). Ušli smo kod Jarinja, prošli pored Leposavića, svratili u Kosovsku Mitrovicu gde smo napravili pauzu da vidimo i pređemo most na Ibru (neki i da pojedu sladoled...). Od Mitrovice smo uhvatili jugozapadni pravac, prošli kroz Srbicu, Klinu, Đakovicu i nekih 20-tak kilometara zapadno od Đakovice prešli u Albaniju. U povratku smo prešli isti granični prelaz ali smo brzo okrenuli ka severu, prošli kroz Junik, Dečane i došli u Peć gde smo obišli manastir Pećka patrijaršija. Odatle smo čuvenim pravcem Peć - Kula - Rožaje ušli u Crnu Goru kojom smo samo protutnjali i vratili se u Srbiju.

Most u Kosovskoj Mitrovici

Ponovo moram da kažem da problema nismo imali. Carinski službenici, policajci iz neke malo žešće jedinice koji su nas zaustavili kod Junika i oni koji su čuvali manastir bili su sasvim korektni. Neki ljubazni a neki samo korektni. Stariji još uvek znaju srpski i hoće da ga pričaju, opet neki zato što žele da budu ljubazni a jedan tek kada se malo iznervirao.

Ipak, nemam nikakvu iluziju da ćemo ikada živeti u miru. To vam bude mnogo jasnije kada prođete ovim pravcem nego kao zimus autoputem od Prištine ka Skoplju. Nemamo dovoljno vremena da prevaziđemo sve šta se dogodilo i pre svega da podignemo nivo svesti. Neće svet toliko dugo potrajati, bar ne u ovom obliku. Plus što su na strateškim mestima ljudi kojima ne odgovara da se stvari normalizuju. Od rata na Kosovu prošlo je već 20 godina. Nemci su 1965. već letovali na Jadranu. Između njih i Francuza danas granica ne postoji a više su se međusobno poubijali nego Albanci i mi. Možda ne na način kako smo mi to činili...

I pored toga drago mi je što sam bio i ponovo ću da idem (ako me puste...). Imam spisak stvari koje želim da vidim, pre svega izvor Belog Drima. Onda ću možda da pišem više i o manastiru Pećka patrijaršija, za sada samo fotografije u albumu.

Šam-dud, drvo staro oko 750 godina u dvorištu manastira

Foto album sa Kosova

... do Albanije

Sećam se jedne fotografije, neko ju je objavio na FB. Pretpostavljam da potiče iz '70-tih ili '80-tih godina prošlog veka. Neki naš planinar sedi na nekom vrhu tada jugoslovenskog dela Prokletija i čežnjivo gleda ka Jezercu. Vrh planine kao i cela Albanija tada su bili nedostupni i jakim sistemom utvrđenja odvojeni od ostatka sveta. Danas je potpuno drugačije, u Albaniju ne idu samo planinari, ide se i na more i na turističke ture. Bunkeri su ipak još uvek na svom mestu. Verovatno je skupo rušiti ih a ko zna da li će jednom ponovo da zatrebaju...

Trenutno su višak ako se gleda raspoloženje lokalnog stanovništva prema strancima. Ljubazni su i pozitivno reaguju kada kažete odakle dolazite, suprotno ovde ukorenjenom mišljenju. Da ne dužim mnogo, sve je bilo potpuno normalno, kao da smo u bilo koju drugu državu otišli. Engleski im nije jača strana ali nema pravila u smislu mladi znaju - stariji ne znaju. Nisu znali neki od kojih smo to očekivali, da bi kasnije where do you come from? čuli potpuno neočekivano, u sred divljine. Evro je paralelno sredstvo plaćanja i vredi 120 leka što vam znatno olakšava život. Imaju neko domaće pivo Tirana beer koje nije nešto posebno ali zato je pećko (Peja) odlično.

Dvadesetak kilometara od granice nalazi se gradić Bajram Curi. U njemu smo pravili pauzu i u odlasku i u povratku. Očekivao sam malo više egzotike od grada koji nosi ime odmetnika koji se ubio u njegovoj blizini ali ništa od toga. Običan, siromašni gradić u albanskoj provinciji. Ima muzej Bajrama Curija ali ne verujem da je radio u vreme kada smo mi bili tamo. Zato je radio lep i uređen kafić, izdignut na prvi sprat, sa terasom koja gleda na varoš (gornja slika je sa terase). Razne oblike kafe tu možete popiti, samo ako uspete da objasnite šta hoćete...

Valbona

Zapadno od Bajram Curija počinju Prokletije. Uzdižu se odmah iza grada i njihove vrhove vidite već od granice. Iz mesta putem nastavite na sever, pređete reku Valbonu, skrenete levo (na zapad) i ulazite u istoimenu dolinu. Valbona je ime reke, doline i nacionalnog parka. Reka je napravila dubok kanjon i dolinu a država je 1996. proglasila nacionalni park. Impresivno deluje i na Google Earth kada vidite koliko se reka i put pored nje duboko uvlače u planinu a uživo da i ne govorim. Reka je brza, prava planinska i pri tom prilično bogata vodom. Put sve vreme ide pored nje, asfaltni je i dovoljno širok. Problem su česti odroni, treba voziti pažljivo što verovatno nije lako jer vam sve okolo odvlači pogled.

 

Jutro u Valboni, iz kampa

 U početku prolazite kroz klasičan kanjon, ima mesta samo za put i reku, kasnije se to malo širi i tada već možete pričati o dolini. Pravac toka reke je od zapada ka istoku s tim što pravi veliki luk ka severu. Od mesta gde uđete u kanjon do kraja asfalta ima nekih 25km i posle još možda 5km do kraja doline. Kraj predstavlja planinski venac koji razdvaja doline Valbona i Tet. Teren u dolini je prilično ravan, skoro kao fudbalski. Prekriven je niskom travom ili češće kamenom. I drveće je kombinovano, četinarsko i zimzeleno. Najjači utisak kada smo stigli ipak su predstavljali okolni planinski venci, vrlo visoki i vrlo strmi, koji skoro potpuno zatvaraju dolinu. Ne vidite ni ulaz ni izlaz, nejasno vam je kako možete gore. Put kojim ste stigli je garancija da izlaz ipak postoji...

 

Povratak u kamp drugog dana

Valbona je turistički razvijenija nego što sam očekivao ali daleko od toga da je urbanizovana. Ugostiteljski objekti još uvek ne ugrožavaju autentični doživljaj mada se sve više gradi i na žalost neki od dolazećih objekata po obliku i dimenzijama ne odgovaraju mestu gde se nalaze. Uglavnom su to mini centri koje čine restoran, pansion i kamp. Obeleženi su na Google Maps a rekoše da ih ima i na Bookingu.

Naš se zvao Krojet e Rrogamit. Prostran i lep restoran sa velikom drvenom verandom. Ispred verande je travnato dvorište, potpuno ravno, ograđeno i idealno za postavljanje šatora. Koristili smo wc i tuš, ispred restorana je u ozidano korito non-stop tekla hladna izvorska voda, imali smo kafanu na 10m od šatora, svetlo je gorelo celu noć... ne znam šta bih mogao da smislim da nam je nedostajalo.

Maja Jezerce

Krećemo već u pola šest. Pakujemo male rančeve, doručkujemo na tremu restorana i žurimo na put. Nisam baš efikasan u prepakovavanju stvari, obično krećem među poslednjima. 

Svanulo je ali suncu treba malo više vremena da pređe preko vrhova koji okružuju Valbonu. Idemo ka zapadnom kraju doline. Tih 3,5 kilometara po ravnom na početku ture odlično dođe za zagrevanje. Onda počinjemo da se penjemo. Uspon u početku nije mnogo jak, idemo kroz šumu i jedno što me iznenađuje je velika količina prašine na stazi. Tako je sve do izvora Valbone.

Izvor reke Valbone nalazi se na nekih 1450m visine. Bogat je hladnom, pitkom vodom. Prostor pored izvora čovek je uredio i nazvao ga Simoni kafe. Ni malo ne narušavajući ambijent, napravio je izuzetno prijatno mesto za odmor ali i zaštitu od lošeg vremena. Poluimprozivano, drvene klupe i panjevi za sedenje, nešto malo stolica koje je uspeo negde da nabavi i iznese gore, natkriveni prostor i prostor na otvorenom, toalet u kome vas iznenadi lavabo i tečnost za pranje ruku. Naravno tu je i drveno korito prepuno raznih konzervi koje leže u hladnoj, izvorskoj vodi. U ponudi je i kafa ali i jogurt od ovčijeg mleka sa medom. Nisam probao, oni koji jesu bili su oduševljeni. Gazda je tih i nenametljiv, sa blagim osmehom gorštaka. Pomalo natuca engleski ali savršeno prstima prikazuje iznose u evrima. Ujutru je slabo šta pazario, uglavnom je dobio obećanja za povratak koja smo u potpunosti ispunili.

Malo duži odmor i krećemo kao novi. To je jedan od faktora koji prvi dan čine lakšim od drugog. Ubrzo nailazimo na raskrsnicu puteva. Levo vodi staza ka prevoju koji razdvaja ili spaja doline Valbona i Tet (Ćafa Valbona) a pravo nastavljate ka vrhu. E odatle već postaje ozbiljno. Sledi dugački uspon, uglavnom travom ali ima i kamenja, tek da onima ispod vas ne bude dosadno. Strmo, strmo pa još strmije. Brzo dobijamo na visini pa se i pogled na susedne grebene menja. Istovremeno teren postaje sve suroviji, vegetacije je sve manje, stene i sipar postaju dominantni. Taj deo je fizički najteži, kasnije će biti tehnički zahtevnijih delova, ali postepeni uspon i pauza kod izvora u velikoj meri olakšavaju njegovo savlađivanje.

Stižemo ispod vrha Maja e Popljuces. Na nekoj normalnijoj turi izašli bi i na njega, makar samo da se zapljunemo, ali do Jezerca ima još dosta pa čuvamo snagu. Desno od ovog vrha je vrlo interesantna stena (na slici), mene je jako asocirala na vesterne i prizore iz Arizone. Bežimo još više u desnu stranu i izbijamo na istočnu padinu. Odatle prvi put vidimo Jezerce. Teren je sada teži za hodanje, stenu će do vrha samo sipar zamenjivati, ali više nije onoliko strmo. Staza se znatno sužava na nekim mestima i potrebno je bočno kretanje uz pridržavnaje za stenu ali ništa posebno dramatično. Tu je valjda i jedino mesto gde malo gubimo visinu (od 1800m uspona 1700 otpada na čistu razliku početne tačke i vrha).

To spuštanje je praktičo prelazak sa padina Popljukesa na padine Jezerca. Tačka na samom prelazu je ono mesto gde kažete Uauuu!!! pošto prizor ispred vas postaje potpuno nadrealan. Sve je sivo, sve je u kršu, dokle god vidite vidite samo krš, surovo i veličanstveno u isto vreme. Ne znam koliko gornja fotografija može da vam prenese utisak, meni je nedovoljna.

A onda počinje cirkus! Prvo sipar na kružnoj stazi oko brda, pa sneg, pa sipar, pa opet sneg. Tu smo već ispod same stene Jezerca i opet je sipar ispred nas. Krenete njime uzbrdo i onda možete ili da skrenete levo pa da na skoro vertikalnoj steni potražite sajlu i uz pomoć nje se uzverete ili da nastavite siparom do kraja, onda da idete desno, uzverete se na sam greben i onda ga celom dužinom pređete do Jezerca. Izabrali smo, verovatno pogrešno, ovaj drugi plan. Ono što sam međutim shvatio odavno jeste da bar jedan pogrešan izbor morate napraviti, osim na rutinskim trekovima. Bar jedno mesto mora da postoji za koje ćete da kažete: e samo nemoj kuda smo mi išli... I onda kada to znate manje se nervirate. A trebalo je živaca da se taj sipar pređe, posebno što je pri vrhu bilo baš mnogo strmo. Zato smo imali priliku da pređemo ceo greben i to po idealnom vremenu. Ne bih baš voleo da budem gore kada je klizavo, na pojedinim mestima je vrlo usko a ambisi su sa obe strane...

Maja Jezerce, foto sa grebena

I tako idući tim grebenom stigao sam na Maja Jezerce. Prepoznatljiv sa tuđih slika koje već godinama gledam. Pogled odozgo je naravno fenomenalan. Ne prepoznajem sve vrhove ali su mi pokazali Maja Boš na koji sutradan idemo, vidim deo Valbone a kapiram i da je gradić koji se vidi u daljini kao na dlanu - Gusinje. Za neupućene Jezerce se penje i iz Crne Gore što je za naše planinare mnogo češći slučaj. Na vrhu smo inače zatekli veću grupu čeških srednjoškolaca, oni su stigli sa te strane. Polako se i naša grupa kompletira, svih 19 planinara je izašlo na vrh. Fotografišemo se, nešto pojedemo i krećemo nazad.

Jedina izmena trase u povratku bila je ta što smo se sa glavnog grebena spuštali pomoću sajle. Bilo je malo povuci-potegni, prvi deo je relativno lak ali je drugi dugačak i skoro vertikalan, neko dodatno obezbeđenje ne bi bilo višak. Onda opet sipar, pa sneg, pa sipar, pa stena pa spust niz onu kombinaciju trave i kamena. Čini vam se da nema kraja silaženju i divite se sebi koliko ste se to jutro popeli. U kafeu Simoni se prikupljamo i pravimo dužu pauzu. Zatim idemo dalje, do kafea je bilo naporno, od kafea dosadno jer već smo prilično dugo na stazi.


U kamp stižemo oko pola devet. Po mraku. Ukupno 15 sati. Moglo je i brže ali svakako vam treba ceo dan za ovu akciju. Nemamo puno vremena, treba srediti opremu, istuširati se, večerati i leći na vreme. Sutra je novi dan i čeka nas još napornija tura...

Maja Boš

Maja Boš (Maja e Boshit) je vrh na grebenu koji se pruža južno od Valbone. Sa 2.416m nije najviši čak ni na tom grebenu. Grikat Hapeta (Maja Grykat e Hapëta) je visok 2.625m i treći je po visini na Prokletijama. Ipak nije sve u visini. Maja Boš zauzima vrlo atraktivan položaj na zapadnom kraju tog grebena a ispod njega na tri strane leže tri doline razdvojene planinskim vencima: Valbona, Tet i Curaj i Eperm. Sve tri se vide sa istog mesta na vrhu, samo se treba okrenuti na pravu stranu...

Pogled na dolinu Tet sa vrha Maja Boš

Taj drugi dan se računa kao lakši, manje kilometara pređete i manju visinsku razliku savladate. Da li je baš tako? Ne samo meni, većini je drugi dan bio mnogo naporniji. Stoji da smo bili umorni od prvog dana ali ne mislim da je samo to bio razlog. Teren je bio jako težak za hodanje, nije bilo lakih deonica a i uspon je raspoređen kao da je neko nameravao da vas slomi. Ali da krenem redom.

Pošli smo kasnije nego prvog dana, oko 7h. Ponovo istih 3,5 km kroz dolinu koja je ovaj put bila obasjana suncem. Na skoro istom mestu skrećemo ali ovaj put levo, južno. I za razliku od prvog dana, sada odmah kreće žestok uspon. I traje sve dok se sa 1000 ne popenjete na 1800 metara. Tačnije pojačava se. Pred kraj ovog dela, kada stignete ispod stene, nagib je toliki da morate voditi računa kako ustajete posle pauze. Onda skrećemo desno i nastavljamo paralelno sa stenom ali odmah ulazimo u sipar. Sa sipara u sneg, onda jedan deo idemo po travi i kamenu, pa opet sneg, pa opet sipar.

Vrhovi pored kojih prolazimo, Ćafa Zapores u daljini

Sve vreme prolazite ispod veličanstvenih vrhova a imate i pogled na naspramni greben. Na njemu će se kada se dovoljno visoko popnete izdvojiti Jezerce kao njegova kruna i to će upotpuniti ionako prelepu sliku. Tako je do prevoja Ćafa Zapores. Tu ste stigli na 2100m i sada prelazite na drugu stranu grebena, okrenutu dolini Curaj i Eperm. Otvaraju se potpuno novi vidici. Ono što ne valja je to da da se odatle neko vreme spuštate i solidno gubite na visini. Treba zaobići oštre i strme stene između vas i vrha. 

Tu sam već bio prilično crk'o. Zapravo ne pamtim da sam bio toliko iscrpljen još od prvih godina planinarenja. Dve stvari su me održale do vrha, kolega koji me je drugarski sačekao na par mesta i misao da je to prvi i poslednji put da penjem Maja Boš iz Valbone, da ću odraditi i precrtati taj pravac.

Kada napravite polukrug i obiđete taj nepristupačni deo, ponovo se vraćate na greben i ponovo vidite Jezerce i Valbonu i sada ste ispod samog vrha. Ispred vas je stena koju možete obići sa desne strane ili kao nas dvojica da se uzverete uz nju. To nije bilo posebno teško, nije bilo eksponiranih delova. Onda ponovo malo pešačenja i pred vrhom smo. Na kraju je prilično strmo i tih poslednjih 50-tak metara je nešto između hodanja i veranja.

Rekoh da odavno nisam bio toliko iscrpljen ali odavno nisam ni osetio toliko zadovoljstvo kada sam stigao na vrh. To ide jedno sa drugim. Devetoro od nas 19 je popelo i drugi vrh. Neki nisu ni krenuli toga dana, ostali su odustali u toku pešačenja, neki od njih pred sam kraj. Pogled sa Maja Boš na doline sam već opisao. Naravno, tu je i pogled na susedne vrhove, prepoznajem samo Jezerece severno od nas i Grikat Hapete istočno. Odmaram i jedem nešto da povratim snagu. Onda krećemo nazad.

U povratku idemo potpuno istom stazom. Menja se naravno pravac u kome se krećete ali i gledate. Od Ćafe Zapores fenomenalno se vidi naša dolina. Nemam većih problema sve dok ne stignemo na onaj početni uspon, sada završni spust. Nagib je veliki, kamenje ispod nas vrlo pokretljivo a noge sve manje kontrolišem. Nekoliko puta proklizavam a dva puta i padam, na sreću bez posledica. Ne mogu da dočekam ravnicu Valbone. Nešto iza 17h, prvi put posle skoro deset sati, u situaciji sam da napravim normalan korak, na koji ne moram da pazim.

 

Valbona, pogled u povratku sa vrha

U kampu smo oko 18h, pre mraka i sve je drugačije nego prethodne večeri. Više vremena za sređivanje i nas i opreme, za večeru, za pivo i za druženje. Veče je lepo, pomalo prohladno. Planinari pristižu u manjim grupama. Potpuno opuštena, skoro euforična atmosfera. Ni jedna nas maja ne čeka sutradan. Zbacio sam ranac ispred šatora i kao da sam sa njim zbacio sve ono što me svakodnevno opterećuje. Osećaj je neverovatan ali tri dana pripreme bilo je potrebno da bih ga iskusio...


Nismo samo mi raspoloženi, subota je i u restoranu je neka proslava. Muzika traje do duboko u noć. Ne dolaze svi u Valbonu da planinare. 

Jedan od komentara na prve fotografije objavljene na FB bio je: Bravo, idemo dalje. Tada mi je palo na pamet da dalje znači prelazak na sledeći nivo. Kao u nekoj igrici, ovim sam završio nivo do 3000m i mogu da pređem na sledeći. Naravno, mogu još uvek da se vrtim po istom nivou, što i nameravam, ali otključao sam sledeći i sada treba videti šta dalje. U Valbonu svakako mislim da odem ponovo. Izbegao bih Maju Boš i odvojio bih jedan dan da obiđem dolinu. Drugi dan recimo Kolate. Prokletije svakako neću uspeti da iscrpim...

Fotografije