Santa Marija Novela

Prethodni, ujedno i prvi, boravak u Firenci, iskoristili smo da posetimo dve po meni najznačajnije crkve u gradu: San Lorenco i Santa Kroče. Sada je na red došla treća velika crkva ili ih je možda sve tri bolje zvati crkveni kompleks pošto prateći objekti često ne zaostaju za samom crkvom ni po lepoti ni po značaju. 

Gradnja crkve Santa Marija Novela (Santa Maria Novella) započela je 1276. godine na temeljima male kapele iz IX veka. Nova u odnosu na tu kapelu, crkvi je taj epitet ostao ugrađen u samo ime (novella). Vremenom on je postao apsurdan jer je to danas najstarija velika bazilika u Firenci. Projektanti crkve bili su fratri Sisto Fiorentino i Ristoro da Campi mada italijanska Vikipedija kaže da je ovaj podatak prilično nepouzdan. U podatak da je gradnju 80 godina kasnije završio Jakopo Talenti izgradnjom zvonika nisam našao da se sumnja. Jakopo je takođe bio fratar ili redovnik ali i arhitekta. Izgleda da su u to vreme među fratarima bilo i onih kojima religija nije bila na prvom mestu već samo pokriće da se bave onim čime žele. Nešto kao SKJ u drugoj polovini XX veka...

 

Istočna fasada crkve

Od graditelja treba još pomenuti Leona Batistu Albertija, koji je zaslužan za glavnu fasadu, i Đorđa Vazarija koji je u XVI veku izvršio veću rekonstrukciju crkve. Građena je u gotskom stilu, dorađivana u renesansnom a ima i elemenata starije romanike (zvonik).

Nalazi se u neposrednoj blizini železničke stanice koja se zove isto kao i crkva. Između njih su važne tramvajske stanice tako da je vrlo verovatno da će vam kao i nama SMN biti prvo što ćete videti u Firenci. Ispred crkve je istoimeni trg na kome su dva obeliska iz XVI veka. Podignuti su da označe trasu za trke kočija koje su se nekada održavale na trgu. Četiri kočije su učestvovale u ovim trkama, svaka vučena parom konja i tako sve dok travajska šina nije prešla preko trga i označila početak novog doba. Oko trga su još neki zanimljivi objekti. Pre svega mislim na bolnicu Sveti Pavle iz XIII veka (slika dole). U njoj su sada muzej fotografije i muzej XX veka.

 

Glavna fasada i staro groblje

Crkva Santa Marija Novela izgleda potpuno drugačije kada se posmatra iz različitih pravaca. Njen najreprezentativniji izgled je sa istoimenog trga. Mermerna fasada iz XV veka jedan je od simbola firentinske renesanse. Ako uporedite fotografije te južne fasade i fotografije crkve sa severa, od železničke stanice, teško ćete prepoznati da se radi o istom objektu.

U prvo vreme južna fasada ličila je na ostale, izgrađena od istog materijala ničim nije odvajala. Onda je sredinom XIV veka njena donja polovina obložena mermerom. Na njoj su bila dvoja manja vrata i šest grobnica viđenijih građana, verovatno onih koji su dali pare za te radove. Sto godina je trebalo da se krene dalje, tačnije čekalo se da neko odreši kesu. Đovani di Paolo Ručelai je to učinio i doveo Leona Batistu Albertija, slikara, pesnika, filozofa, arhitektu i još ponešto - tada je to moglo da se nađe sve u jednom čoveku. Alberti mu je već isprojektovao palatu Ručelai i investitor je očigledno bio njome zadovoljan.

Alberti je bio ograničen tim vratima i grobnicama koje nije mogao da menja. Dodao je četiri stuba i velika, glavna vrata i to sve savršeno spojio sa novim, gornjim delom fasade, koristeći istu kombinaciju belog i zelenog mermera. Njegovo umeće ogleda se upravo u ovom uklapanju i u korišćenju dve prevrnute volute kojima je maskirao veliku razliku u visini glavnog i bočnih brodova. Ovo je (valjda) on prvi smislio a kasnije se dosta koristilo. 

Sve ovo naravno nisu moje misli već sam pročitao na italijanskoj Vikipediji i zvaničnom sajtu crkve. Tamo su date i neke zanimljivosti vezane za proporcije elemenata fasade, odraz ponovnog interesovanja za geometriju i matematiku. Na njoj su i dva astronomska instrumenta (armilarna sfera i astronomski sat) koje je dodao fra Ignjacio Danti, kasnije profesor matematike u Bolonji (i ovaj član SK...), što sve zajedno fasadu čini renesansnom u svakom pogledu. 

Desno od mermerne fasade je dvorište, na planu crkve označeno kao Vecchio cimitero ili staro groblje. U njemu se nalazi biletarnica pa ćete ga svakako posetiti ako planirate da uđete u crkvu. Karta je u jesen 2022. koštala tričavih 7,5 evra. Staro groblje se, sudeći po natpisima na pločama poređanim pored staze koja ga okružuje, koristilo do kraja XIX veka. Na istočnoj fasadi crkve su arkadne grobnice. Treća od ulaza, prepoznatljiva po sličici viteza na konju, je grob slikara Domenika Girlandaja čije ćemo radove videti kada uđemo.

 

Unutrašnjost crkve

Prvi deo crkve podeljen je na široki centralni i dva uža bočna broda koji se napred spajaju u jedinstven prostor okružen sa tri strane kapelama. Prava na te kapele bogati Firentinci su kupovali i prodavali, sahranjivali se u njima i što je najvažnije plaćali nekim umetnicima da ih ukrase. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da je sama arhitektura crkve manje značajna od nekih umetničkih dela koji se nalaze u njoj. Evo šta sam izdvojio.

Prvo što vam pada u oči kada uđete je Đotovo Raspeće, ogromna slika na drvetu u obliku krsta okačena na sredini centralnog broda. Naslikana krajem XIII veka, značajna je po tome što je Đoto prekinuo idealističko predstavljanje Hrista, karakteristično za gotsku umetnost, i uneo mnogo više realizma. Telo na slici je jasno podložno zakonu gravitacije što se vidi po položaju glave, kolena i celog gornjeg dela tela. Ono što tamo nisam primetio a posle sam pročitao i video jeste grob na dnu slike. Po predanju prvi čovek Adam sahranjen je na Golgoti. Hristova krv pada na njegov grob što simbolizuje iskupljenje od grehova.

Piše da je Bruneleski kada je pravio svoje raspeće gledao baš ovo Đotovo. Jedina sačuvana drvena skulptura poznatog arhitekte i vajara nalazi se u kapeli Gondi. Vazari je zabeležio interesantnu priču da je ovo delo nastalo kao kritika Donatelovog drvenog raspeća koje sam pominjao u priči o crkvi Santa Kroče. Navodno je Bruneleski zamerio prijatelju da je prikazao Hrista kao seljaka a ovaj mu odgovorio pa napravi ti boljeg. I napravio je, ako ne boljeg ono svakako soficistiranijeg. Da li je priča tačna i da li je Donatelo zaista ispustio ručak kada je video Bruneleskijevu statuu nije sigurno ali se zna da ovo delo nije rađeno po narudžbini već je bilo u vlasništvu autora koji ga je nešto malo pred kraj života poklonio crkvi. Pre nekoliko godina bila je interesnatna izložba, pored ova dva izloženo je i Mikelanđelovo drveno raspeće koje se takođe nalazi u Firenci, u crkvi Santo Spirito.

Glavna ili centralna kapela nalazi se naravno na centralnom mestu crkve, najveća je i najraskošnije ukrašena. Najkoloritnija, da ne kažem najšarenija. Naziva se još i kapela Tornabuoni pošto je Đovani Tornabuoni, blizak saradnik Medičija, stekao pravo nad njom. Angažovao je Domenika Girlandaja da je oslika a ovaj je napravio dva izuzetno živopisna ciklusa: jedan o životu Bogorodice i drugi o životu Jovana Krstitelja. 

Domeniko Garlendajo: Život Svetog Jovana Krstitelja

Interesantna je istorija kapele. Tornabuoni je pravo nad njom kupio od porodice Saseti koji su želeli na zidu slike iz života Franje Asiškog a kako je crkva bila i ostala dominikanska, zahtev je odbijen. Oni nisu hteli da odustanu od svoje ideje, promenili su crkvu i kapelu Saseti uredili u crkvi Svete Trojice (u blizini istoimenog mosta). Girlandajo je autor i ovog ciklusa fresaka. Ulaz u crkvu je besplatan ali kapela Saseti je u mraku i tek kada ubacite 2 puta po 2 evra osvetli se na nekoliko minuta. Kreativnosti Italijanima ne nedostaje ni u XXI veku...

Domeniko Girlandajo nije sam radio, imao je svoju radionicu, ekipu manje ili više dobrih slikara, između ostalih svoja dva brata. Zato je i mogao da preuzima velike poslove kao ovaj. Ja to baš i ne primećujem ali stručnjaci kažu da je kvalitet fresaka vrlo neujednačen u zavisnosti od toga da li je majstor sam radio ili neko od kalfa i šegrta. A jedan od učenika bio je i mladi Buonaroti. Nije poznato (još uvek...) da li je samo mešao boje i dodavao palete ili je ostavio malo većeg traga. Girlandajo je bio poznat po portretima a i po tome što je biblijske scene smeštao u ambijent tadašnje Firence. Spojio je to dvoje tako što je kao sporedne likove slikao svoje savremenike a i sebe je znao da ubaci u priču. Naravno, investitori su imali posebno mesto, u ovom slučaju u osnovnom redu na srednjem zidu Đovani Tornabuoni i njegova u tom trenutku već preminula supruga. Tu se ništa nije promenilo do danas...

I za kraj najpoznatije delo koje je i na mene ostavilo najjači utisak, Mazačova freska Sveta Trojica, rađena 1425-1428. godine. Ponovo raspeće kao motiv - i ovde je u pitanju rana renesansa, još uvek nisu mogli da pobegnu daleko od religijskih motiva. Ipak Mazačo je sve uradio drugačije nego što se do tada radilo. Humanistički pristup vidi se u realističkom prikazu Hrista (već pominjao kod Đota i Bruneleskija) ali i Boga Oca koji, kako sam pročitao, prvi put ima ljudski lik sa sve bradom i nogama. Pozadina nije nebo već neka imaginarna kapela, znači ljudskih ruku delo. 

Ono što je možda najznačajnije jeste primena linearne perespektive koju je neposredno pre toga otkrio Bruneleski i pretpostavlja se da mu je ovaj pomagao tokom rada. Zbog toga imate jak osećaj dubine i treće dimenzije, nešto zaista revolucionarno u XV veku. Ispod raspeća, kao posmatrače ponovo vidimo Bogorodicu i apostola Jovana a u prvom planu, u položaju molitve su donator i njegova žena.

Mazačo je umro vrlo mlad, neposredno pošto je završio fresku koja je njegovo poslednje delo. Malo je nedostajalo da bude uništena tokom velikog renoviranja crkve u XVI veku. Vazari je prepoznao njenu vrednost i bukvalno je sakrio iza novog oltara. Otkrivena je 300 godina kasnije i premeštena (sa sve zidom...) na drugo mesto. Vraćena je 100 godina kasnije kada je otkriven donji deo freske, sarkofag sa skeletom na njemu. Čitava tri veka ljudi su mislili da je jedno od prvih i najvažnijih dela renesanse zauvek izgubljeno a onda, srećni što su ga pronašli, sledećih 100 godina nisu shvatali da gledaju tek njegov gornji deo. Relativno skoro sam shvatio da je ono što vidimo tek sadašnja slika istorije, života ili umetnosti, koju naredna istraživanja i otkrića mogu dobro da promene. Dok ovo pišem čekam vesti iz Egipta da li je zaista otkrivena Kleopatrina grobnica. Egiptolozi iz XIX veka znali su tako puno a nikada nisu videli bistu Nefertiti. Pomalo depresivno...

Šta još treba videti u samoj crkvi? Kapelu Stroci koju je oslikao Filipino Lipi, jedna vrata pored ulaza u sakristiju (imate u albumu) i jednu vazu u blizini tih vrata čije se postolje na neki način dovodi u vezu sa Mikelanđelom. Tu je i grob vaseljenskog patrijarha Josifa II Carigradskog. On je učestvovao na saboru u Ferari i Firenci koji je trebalo da dovede do ujedinjenja pravoslavne i katoličke crkve sa papom kao vrhovnim komandantom, cena koju su Vizantinci bili spremni da plate da bi se nekako odbranili od Turaka. Umro je 10. juna 1439., nekoliko dana pošto je potpisao taj dokument koji ipak nije bio prihvaćen. Četrnaest godina kasnije više nije bio aktuelan...

Prostor bivšeg manastira

Sve zapadno od crkve, levo od nje ako posmatrate sa trga, bio je dominikanski manastir koji je postojao do sredine XIX veka. Kada je ukinut, većina njegovih zgrada i dvorišta prešle su u ruke Muzeja crkve Santa Marija Novela pod upravom grada Firence. Crkva je, za razliku od manastira, i dalje aktivna i njena uprava se stara da omogući pristup i vernicima i turistima.

Manastirski kompleks obišli smo uglavnom uživajući u ambijentu i trudeći se da napravimo što bolje fotografije. Nismo se previše upuštali u sadržaj ne želeći da izgubimo previše vremena tim pre što tragajući na Netu pre i posle odlaska nisam našao nešto što bi trebalo posebno izdvojiti. Bar za nas laike...

 

Zeleni klauster (Chiostro Verde)

Iz crkve se izlazi direktno u Zeleni klauster. Ovo unutrašnje dvorište zauzima centralno mesto u kompleksu SMN. Izgrađen je sredinom XIV veka po nacrtu Jakopa Talentija. Naziv je dobio jer su freske u njemu originalno rađene od neke zemljane zelene boje. Prilično je oštećen u poplavi 1966. godine, kao i druga dva klaustera. Restauracija fresaka i dalje traje.

 

Klauster mrtvih (Chiostro dei Morti)

Iz Zelenog klaustera direktno se ulazi u Špansku kapelu a odmah pored njenih vrata je prolaz koji vodi u Klauster mrtvih. U pitanju je poluotvorni prostor natkriven gotskim svodovima i potpuno ispunjen nadgrobnim pločama i po zemlji i po zidovima. Između kojih su staze kojima se krećete. Stariji je od same crkve ali je sadašnji izgled dobio posle njene izgradnje, tačnije posle poplave 1333. godine i za njega je zaslužan naravno Jakopo Talenti. Veliki deo klaustera uništen je zbog izgradnje železničke stanice, trebalo im je prostora.

 

Veliki klauster (Il Chiostro Grande)

Odatle se vraćate u Zeleni pa iz njega prolazite u Veliki klauster. Osim što je najveći, i u kompleksu SMN i u Firenci, ovaj klauster je i zeleniji od susednog zahvaljujući jednostavnom ali lepo osmišljenom i održavanom vrtu u sredini. Između Zelenog i Velikog klaustera su vrata koja vode u bivšu manastirsku trpezariju, sada muzejsku kolekciju uglavnom renesansnih umetničkih dela. Preko puta je wc, što može da bude vrlo bitna informacija. Tu su još stara biblioteka, ostaci papskog apartmana ali ne bih da širim priču nečim što nisam video.

Kraj priče i neki linkovi

Osim što je prva, Santa Marija Novela je i poslednja stvar koju vidite u obilasku Firence. Suncem obasjanu mermernu fasadu iz prepodnevnih sati zamene čvrste, srednjevekovne zidine. Svakako vam ostaje u sećanju. Da li ćete je posetiti, zavisi i od toga koliko vremena imate. Nemojte je pretpostaviti kapeli Mediči i Novoj sakristiji crkve San Lorenco. Ali nemojte ni propustiti da prođete oko nje do trga i vidite njen najlepši deo, Albertijevu fasadu. Imaju i klupe da odmorite a uvek se nađe i neko da vas fotografiše...

I kad sam kod fotografija, osim albuma crkve tu su još dva iz ove godine ali i album iz 2018. I u njemu ima nekoliko fotografija SMN.

 

Fotografije:

Santa Marija Novela

Firenca 2022

Palata Piti i vrt Boboli

Firenca 2018

 

Prethodni postovi iz Firence:

Bazilika Santa Kroče

 

Literatura:

https://it.wikipedia.org/wiki/Basilica_di_Santa_Maria_Novella

https://en.wikipedia.org/wiki/Santa_Maria_Novella

https://www.smn.it/en/

https://it.wikipedia.org/wiki/Cappella_Tornabuoni

http://www.travelingintuscany.com/art/giotto/crucifix.htm

https://courses.lumenlearning.com/suny-arthistory2/chapter/masaccios-holy-trinity/

https://www.artble.com/artists/tommaso_cassai_masaccio/paintings/trinity/more_information/analysis

https://it.wikipedia.org/wiki/Trinit%C3%A0_(Masaccio)

https://it.wikipedia.org/wiki/Crocifisso_di_Brunelleschi

Bazilika Santa Kroče

Bazilika Santa Kroče (it. Basilica di Santa Croce) je crkva u Firenci. Franjevačka, ako vam to išta znači. Meni obično ne znači puno ali ovoga puta je malo drugačije. Sveti Franjo Asiški boravio je u Firenci početkom XIII veka gde su članovi njegovog reda dobili neko ostrvce na reci Arno na kome se nalazila mala kapela Santa Kroče (Svetog krsta u prevodu). Naselili su se u blizini reke, izvan gradskih zidina gde su ubrzo sagradili crkvicu. Kada im je ona postala mala, na njenim temeljima započeli su gradnju današnjeg objekta, tačno 12.maja 1294. godine. Zadržali su ime ostrvske kapele i preneli ga na prvu a onda i na drugu crkvu.

Zašto baš Santa Kroče? Odabrali smo je još pre polaska, dok smo proučavali šta treba videti u Firenci. Santa Kroče, kao uostalom i sve glavne crkve u ovom gradu, poseduje neka vrlo značajna umetnička dela i zapravo je muzej a ne crkva u klasičnom smislu. Aduti su bili tri rada Donatela, kapela Paci Filipa Bruneleskija ali i grobnice Mikelanđela i Galileja. 

Trg i nova fasada

Do crkve smo, kao i većina turista, stigli sa Piazza della Signoria. Iz uskih ulica odjednom smo izbili na široki, pravougaoni trg. Italijani su imali (a možda ga još uvek imaju...) taj lep običaj da ispred monumentalnih crkava ostave trg i da ga nazovu po crkvi. Piazza di Santa Croce je verovatno najveći takav trg u Firenci, delimično i zbog male naseljenosti tog kraja u vreme izgradnje crkve. Kasnije je dobio svoju komercijalnu i festivalsku namenu pa ga je to očuvalo. I dan danas se održavaju utakmice u igri Calcio Fiorentino, ako sam dobro shvatio u pitanju je neka prilično gruba kombinacija fudbala i ragbija. Nacrtaću se jednog juna tamo pa ću proveriti.

Trg prilično odvaja od ostatka starog jezgra Firence i to shvatite čim zakoračite na njega. Zgrade koje ga okružuju nisu toliko teške i visoke i zajedno sa širokim, otvorenim prostorom donose izvesno olakšanje. Kao da smo tek onda shvatili da su nas firentinske palate pomalo i pritiskale. Ne samo to, ceo ambijent je neobavezniji, manje uglađen. Ako neki pijac ima u centru grada, tu ga očekujete. I bili su neki drveni kiosci na zapadnom delu trga, odakle smo došli. Oko trga poređane su klupe i tu smo seli da nešto prezalogajimo. Na istočnom delu blistala je fasada crkve Santa Kroče.

Neogotička mermerna fasada, izgrađena sredinom XIX veka rad je arhitekte Nikola Matasa. Osim što je bio profesor na firentinskoj Akademiji primenjenih umetnosti, Matas je bio i Jevrejin. Otuda Davidova zvezda na vrhu fasade što nije baš uobičajen ukras na katoličkim crkvama. Matas je želeo da ga sahrane u crkvi ali toliko daleko nisu želeli da idu pa su našli kompromisno rešenje i sahranili ga negde ispod samog glavnog ulaza gde se nalazi i spomen ploča. 

Nisam baš preterano oduševljen tim rešenjem koje je primenjeno i na nekim drugim crkvama, konkretno u Firenci na Santa Marija Novela. Činjenica je da stara fasada nije bila baš reprezentativna ali opet ovo je nešto potpuno drugačije u odnosu na ostatak crkve koji je zadržao prvobitni izgled. Pre svega u materijalu i u bogatstvu detalja. Crkva potpuno različito izgleda ako je gledate sa trga i ako je gledate iz neke druge perspektive. Sa trga vidite samo mermernu fasadu i verovatno je to smišljeno urađeno odgovarajućim izborom dimenzija. Valjda je zato i nisam mnogo fotografisao spolja, posle par snimaka nisam imao više motiva. No dobro, nisam ja taj čija bi trebalo da se sluša. Ispred crkve je spomenik Danteu. Prvobitno je bio postavljen na sredinu trga ali je sklonjen zbog te utakmice i više nije vraćan na staro mesto.

Počivalište italijanskih velikana

U crkvu ulazite sa bočne strane, leve ako stojite ispred glavne fasade. Ulaz je 8e i za te pare možete ceo kompleks da razgledate. Sama crkva je izgrađena u gotičkom stilu. Osnova je u obliku egipatskog Tau krsta, koji je simbol Sv. Franje, a za prvobitni plan odgovoran je izvesni Arnolfo di Cambio. Kasnije su mnogi drugi menjali i dodavali nešto svoje, od Bruneleskija i Mikeloca, preko Vazarija do Nikola Matasa. Unutra imate jedan glavni, dugački brod sa dva bočna odvojena od glavnog nizom oktagonalnih stubova. Struktura koju smo prethodni dan videli i u crkvama San Lorenco i Santo Spirito. Impresivnih je dimenzija a nije prenatrpana.

Pogled od glavnih, zapadnih vrata, zatvorenih za posetioce

Sredinom XV veka dva firentinska kancelara Leonardo Bruni i njegov naslednik Karlo Marsupini sahranjeni su u crkvi. To su bili prvi renesansni nadgrobni spomenici, rad umetnika Bernarda Roselina odnosno Desiderija da Setignana. Od tada je crkva postala poznata po grobnicama slavnih Italijana. Na početku ovog svojevrsnog niza velikana leže dva diva umetnosti i nauke - Mikelanđelo i Galilej. Sahranjeni su jedan preko puta drugog odmah do glavnih vrata na zapadnom kraju crkve.

Buonaroti je umro u Rimu i po želji pape trebalo je tamo da ga sahrane ali su građani Firence prokrijumčarili njegovo telo i sahranili ga u gradu u kome je ponikao. Već sledeće godine (1565) Vazari je radio preuređenje unutrašnjosti crkve u okviru kojeg je dizajnirao grobnicu sa tri ženske figure koje tuguju, simbol tri umetnosti u kojima se Mikelanđelo proslavio - slikarstvo, vajarstvo i arhitektura. Iako je pri tom renoviranju uglavnom delio poslove i govorio ko će šta da naslika ili izvaja (i onda su takvi dobro prolazili...), Vazari je sam naslikao oltarsku sliku Put za Kalvariju koja je smeštena sa leve strane grobnice. Bio je prijatelj i veliki obožavalac Mikelanđela i slika je svojevrsni omaž ženskim likovima koje je veliki umetnik stvorio. U centru pažnje je Veronika koja drži veo sa otisnutim licem Hrista a žena sa njene leve strane ima slične karakteristike kao Libijska sibila sa kupole Sikstinske kapele. Naravno, daleko od toga da sam ja ovo znao ili izmislio, pročitao sam ovde, pa ako vas zanima... I slika i grobnica bile su u fazi čišćenja i konzervacije kada smo mi bili, videćete u albumu sliku položenu i okrenutu na stranu. Vazari je umro pre nego što je grobnica završena.

Velikog naučnika i jeretika Galilea Galileja već sam pominjao u tekstu o Pizi gde je posmatrao luster u katerali dok osciluje i bacao kugle sa vrha Krivog tornja. Da se zadržao na tome Crkva ga možda i ne bi dirala ali on je napravio teleskop i uperio ga ka nebu podržavši Kopernikovu teoriju da se sve okreće oko Sunca (a ne oko para, kako je Crkva smatrala...). Da li je ili nije izgovorio ono čuveno ipak se okreće, tek  formalno se pokajao i prošao bolje od nesrećnog Đordana Bruna. Pokajanje ni na koji način nije umanjilo značaj njegovog rada a omogućilo mu je da u kućnom pritvoru dovrši delo kojim je postavio osnov moderne mehanike. Umro je 1642. i Mediči su hteli da ga odmah sahrane u monumentalnoj grobnici ali se tadašnji Papa usprotivio pa je sahranjen u nekoj maloj prostoriji, iza neke kapele. Na današnju lokaciju njegovi ostaci su preneti 1737. godine a dvadeset godina kasnije skinuta je zabrana sa njegovih dela. Zvaničan oprost RKC zatražila je tek 1992. godine. Šest vekova kasnije njegovo učenje ponovo se preispituje i ravna ploča ponovo dobija pristalice. Galijejev odgovor je srednji prst desne ruke koji se čuva u njegovom muzeju, takođe u Firenci.

Pored Mikelanđela je već pominjana slika a onda Danteov kenotaf. Firenca je proterala velikog pesnika pa je ovaj umro i sahranjen u Raveni. Mislim da ga još uvek bezuspešno traže ali ko zna, jednog dana možda popune prazan grob. U istom redu su Nikolo Makijaveli i Đoakino Rosini. Od ostalih pomenuo bih još Uga Foskola, književnika i prevodioca, ateistu po ubeđenju. Pored grobnica, praznih ili nastanjenih, u crkvi ima dosta spomen ploča. Pala mi je u oči ona posvećena Markoniju. Pomalo ironično deluje natpis ispod njegovog imena da je izmislio radio ali bolje i to nego da napišu da je bio fašistički predsednik Italijanske kraljevske akademije.

Donatelo, Đoto, Bronzino...

Idući napred kroz crkvu stigli smo do glavnog oltara. Levo od njega videćete prvo od tri Donatelova rada u Santa Kroče. Raspeće urađeno u drvetu toliko je realistično da je Bruneleski navodno izjavio kako je Donatelo predstavio Hrista kao seljaka. Hrist je predstavljen sa bradom, tamne kože, sa licem daleko od blaženog kako su ga do tada uglavnom prikazivali, što je i bila poenta kojoj je Donatelo težio. Ne možete mu prići blizu ali zoom na fotoapartu je odradio posao.

U tom delu crkve počinju jedna do druge da se ređaju kapele kojima su upravljale i koristile ih bogate firentinske porodice. Da li zbog sujete i želje za prestižom ili što su zaista cenili umetnost, tek angažovali su najpoznatije majstore toga doba za dekoraciju i na taj način svojim sugrađanima nekoliko vekova kasnije obezbedili stalni izvor prihoda. Neposredno pored glavnog oltara nalaze se kapele Bardi i Peruci koje je ukrasio Đoto, preteča ili jedan od prvih slikara Renesanse. Kapela Bardi sadrži freske iz života Franje Asiškog dok su u kapeli Peruci slike iz života Jovana Krstitelja i Jovana Evanđeliste. Tu je i čuvena Irodova gozba. Freske u obe kapele bile su prekrečene početkom XVIII veka a sredinom XIX izvršena je njihova restauracija. Možda je trebalo da sačekaju bolju tehniku, freske su ispale dosta blede. Navodno je ovde Đoto prvi primenio perspektivu u prikazu ljudskih figura.

Đoto: Irodova gozba

Idemo dalje i ulazimo u deo gde je sakristija i još nekoliko kapela. Gubimo osećaj da smo u crkvi, prelazimo iz prostorije u prostoriju. Preskačemo kapelu Baroničeli sa još jednom Đotoovim radom ali u sakristiji vidimo Čimabuovo Raspeće (o njemu nešto kasnije) i u kapeli Mediči ogromnu sliku Bronzina, Silazak Hrista u Limbo. Zanimljiva kompozicija sa puno osoba, neke od njih pokušavaju da nađu spas u dolasku Hrista dok drugima atmosfera u Limbu izgleda i ne smeta mnogo. Požuda na njihovim licima prilično je verno prikazana a kasnije sam pročitao da mu je zamerano na dekadenciji i skaradnom erotizmu. Neke detalje sa slike svakako nisam očekivao u franjevačkoj crkvi. Bronzino je inače likove iz Starog zaveta slikao po likovima iz svoje okoline a u gornjem levom uglu nalazi se njegov autoportret.

Za kraj kao i obično najjači utisak. Pored samog izlaza iz crkve u dvorište nalazi se Donatelovo remek delo Blagovesti. U pitanju je reljef uklesan na pozlaćenom kamenu. Marija je zatečena i zaprepašćena, knjiga joj je otvorena i ona kao da želi da pobegne iz kadra. I pored toga posmatra i sluša Gavrila sa puno poštovanja i skromnosti. Reklo bi se da je Donatelo uhvatio onaj trenutak kada joj je vest saopštena ali ona još uvek ne može da je prihvati. Istovremeno je počastvovana i uplašena posledicama koje bi mogla da ima u tadašnjem društvu a njena skromnost postavlja pitanje: zašto baš ja?  Gavrilo je svestan svega toga i trudi da joj priđe što blaže. Vidi se i koliko je poštuje što je odabrana među svim drugim devojkama. Kao i kod Raspeća i ovde je Donatelo težio što realističnijem prikazu poznatog i mnogo puta prikazanog događaja. Naglašava ljudsku reakciju za razliku od božanske koja je do tada isključivo prikazivana. Potpuno revolucionarno za prvu polovinu XV veka.

Dvorišta ili klausteri

Izlaz iz crkve je na južnom krilu, preko puta ulaza. Svi objekti kompleksa organizovani su oko dva klaustera. Klausteri predstavljaju zatvorene vrtove ili dvorišta, obično ograđeni zidovima velikih građevina, uglavnom crkava i manastira ali i nekih svetovnih objekata. Ono što jedno dvorište čini klausterom su pokrivene staze ili tremovi uz te zidove, od otvorenog prostora odvojene stubovima sa lukovima.

Prvi klauster u koji ulazimo pripisuje se i nosi ime Arnolfa di Kambija, istog onog kome se i crkva pripisuje. Naslanja se na južni zid bazilike i sa te strane je duži niz lukova, izdignut iznad nivoa zemljišta. Drugi i kraći niz je preko puta ovog prvog. Klauster je nekada služio kao groblje ali je ono kasnije poravnato i pretvoreno u vrt. Neki od spomenika su sačuvani i smešteni uz sam zid crkve. Oblika je izduženog pravougaonika. Na istočnom kraju nalazi se Pacijeva kapela (o njoj kasnije) a na južnom kraju je izlaz iz kompleksa na trg. Neposredno pored izlaza nalazi se wc što je uvek korisna informacija.

Arnolfom klauster, levo je crkva, pravo kapela Paci, iza mene kapija i ulica

Sledeći u nizu je Bruneleskijev klauster. Do njega stižete tako što iz crkve samo nastavite pravo i prođete severnim krajem Arnolfovog. Zove se Bruneleskijev pošto ga je on zamislio i nacrtao ali je umro pre nego što je završen 1453. godine. Firenca je puna objekata koje je Bruneleski započeo ili zamislio i čiji konačni izgled nije stigao da vidi. Naručilac i finansijer klaustera bila je porodica Spineli čiji se grb nalazi na ulazu. Za razliku od prethodnog ovde je unutrašnji travnjak potpuno okružen stubovima i lukovima. Iz njega se ulazi u Muzej Santa Kroče.

Bruneleskijev klauster

Postoji i treći klauster, najmanji i najstariji. Ušuškan između zidova crkve i kapele Paci, neposredno ispod zvonika, nije toliko upečatljiv kao prethodna dva. Iz njega se ulazi u Famedio, suterenski prostor (nisam siguran ali pretpostavljam ispod glavne crkve) koji predstavlja masovnu grobnicu italijanskih vojnika iz perioda prve polovine XX veka. Fašisti su adaptirali ovaj prostor da bi u njemu uz sve vojne počasti sahranili žrtve svojih ratova a kasnije je grobnica proširane i za vojnike stradale u prvom svetskom ratu. Famedio potpuno odudara od ostatka srednjevekovnog kompleksa.

Kapela Paci

Za razliku od ostalih kapela koje su prostorije u okviru crkve, kapela Paci ili Pacijeva kapela je zaseban objekat. Već sam pomenuo da se nalazi na vrhu prvog klaustera, neposredno pored crkve i ispod zvonika. Na suprotnom kraju nalazi se izlazna kapija tako da se kapela može videti i sa ulice. Autor kapele Paci je Filipo Bruneleski. Ona je jedno od njegovih najznačajnijih dela, ujedno i jedan od temelja renesansne arhitekture. Ni ovo svoje delo Bruneleski nije dočekao da vidi završeno. Umro je 1446. i do smrti je rukovodio radovima na izgradnji.

Investitor ili naručilac radova bila je porodica Paci, kako samo ime kapele kaže. Bogata i slavna bankarska porodica, u stalnom sukobu sa Medičijima, ostala je poznata uglavnom po dve stvari: kapeli i zaveri u kojoj je ubijen Đulijano Mediči, brat Lorenca Veličanstvenog. Zavera nije uspela, Lorenco se spasao a Pacijevi su uhvaćeni i pobijeni. Taj događaj iz 1478. označio je kraj intenzivnog rada na kapeli, glave porodice su nestale pa je nestalo i para.

Bio sam veoma iznenađen kada smo ušli. Objekat je skoro potpuno prazan. Osim zidova prisutno je samo jedno poveće mermerno postolje za svećnjake u oltaru. Jako neobično za objekat religiozne namene, uglavnom su pretrpani. Glavna prostorija je pravougaone osnove i malo joj nedostaje da po obliku bude pravilna kocka. Oltar je u drugom, dosta manjem prostoru, naspram ulaznih vrata. Taj drugi u osnovi ima čist kvadarat. Iznad obe prostoje su kupole u obliku polusfera. Sve ovo naglašavam jer kažu da je upravo ta simetrija i sklad ostvarnih prostornih oblika ono što Bruneleskijevom delu daje originalnost i lepotu.


Zidovi su ukrašeni pilasterima sa korintskim kapitelima na vrhu. Iznad njih je friz a ispod njega, gore visoko, nalazi se dvanaest medaljona sa likovima apostola. Medaljoni su urađeni u glaziranoj terakoti i delo su Luke dela Robije (slika levo). Oko glavne kupole nalaze se još četiri medaljona sa likovima jevanđelista. Nije sigurno ko je njihov autor, pominje se Donatelo pa i sam Bruneleski. A možda je i neko od bezimenih umetnika iz njihovih radionica. Njih istorija ne pamti a ko zna šta su sve svojim rukama stvorili.

Ispred kapele je trem sa šest stubova prema dvorištu. Za njega se smatra da ne pripada Bruneleskiju i da je smišljen i sagrađen posle njegove smrti. Nema ga na fotografijama, nismo ga baš primetili. Uvek nešto propustite da vidite ali na sreću do Firence nema više od hiljadu kilometara...

Muzej Santa Kroče

Na kraju smo stigli i do muzeja crkve. Krajem XIX veka prikupljena su umetnička dela i 1900. godine otvorena muzejska postavka. Neka od tih dela izgubila su vremenom svoje mesto u crkvi a neka je prosto crkva posedovala. Prostorije muzeja nekada su pripadale manastiru. Ulaz je iz Bruneleskijevog klaustera. 

Već smo bili umorni i prepuni utisaka tako da smo pored većine eksponata samo prošli i otišli da vidimo neke koje smo unaped odabrali. Malo duže smo se zadržali ispred živopisnih radova umetničke familije dela Robija. Ali i njih ću ovde da preskočim, zadržaću se samo na dve stvari.

Treće Donatelovo delo koje u Santa Kroče možete videti je pozlaćena statua od brozne Svetog Luja iz Tuluza. Rađena je od 1423. do 1425. godine za spoljnu nišu firentinske crkve Orsanmikele ali je niša promenila vlasnika pa je u nju smeštena Verokijeva skulptura Hrist i Sv.Toma. Kako je Sveti Luj bio franjevac, statua je završila u crkvi Santa Kroče i to takođe u niši, na sredini stare fasade. Tu se izgleda dosta dugo zadržala a kada je izgrađena nova fasada, Donatelova statua je završila u muzeju. Zanimljivo je da su za vreme rata figure iz Orsanmikele bile sklonjene na sigurno pa je Sveti Luj ipak proveo neko vreme u nesuđenoj niši. On nosi skromne franjevačke sandale ispod luksuznog ogrtača čime se valjda naglašava njegov prelazak sa vladarskog položaja u samostan. Donatelo je bio pod jakim uticajem antičke umetnosti što se posebno vidi na prevojima tunike a kažu i da gest kojim blagoslovi podseća na klasične skulpture oratora...

I za kraj priče o Santa Kroče nešto o najvećoj nevolji koja je redovno pratila ovu crkvu - o poplavama. Reka Arno se izgleda često izlivala a kompleks je blizu nje tako da je redovno bio plavljen. U poslednjoj prostoriji muzeja nalazi se ogromna slika ili freska pored koje je obeležen nivo koji je voda dostizala u najvećim poplavama. Drugu takvu ilustraciju vidite na slici levo, moja supruga stoji pored stuba na kome su prikačene oznake nivoa vode sa godinama kada su se poplave događale. Skroz gore, iznad sredine prozora, obeležen je neverovatni nivo vode iz 1966. godine. Muzej je neku godinu pre toga bio renoviran a posle poplave i on i mnoga umetnička dela morala su da idu na restauraciju. Tek 1975. ponovo je otvoren. Simbol poplave postalo je već pomenuto Čimabuovo raspeće koje je zadržano u takvom, oštećenom stanju.

Na kraju...

Napuštamo muzej i krećemo ka izlazu. Ne žurimo, zastajemo u glavnom dvorištu da napravimo još nekoliko fotografija južnog zida crkve i kapele Paci. Izlazmo na trg, prelazimo preko njega a zatim silazimo do reke, prelazimo preko mosta Ponte Alle Grazie i se penjemo na uzvišenje Piazzale Michelangelo sa koga se pruža najlepši pogled na grad. Prepuni smo utisaka i nema šanse da još negde ulazimo. Jedino možemo da sedimo na stepenicama i uživamo u pogledu na grad obasjan popodnevnim suncem. Nisam prepoznao Santa Kroče u prvom trenutku, otuda onaj komentar o novoj fasadi. Crkva inače dominira panoramom Firence zajedno sa katedralom i palatom Vekio.

Fotografije

Linkovi / literatura:
http://www.santacroceopera.it/en/default.aspx
https://en.wikipedia.org/wiki/Santa_Croce,_Florence
https://www.visitflorence.com/florence-churches/santa-croce.html
https://santacroceinflorence.wordpress.com/
http://www.museumsinflorence.com/foto/opera%20s.croce/thumbnails/santacroceplan.html

Piazza dei Miracoli

Druga priča sa putovanja u Toskanu. Krenuo sam hronološki obrnutim redosledom i još uvek se nisam pomerio sa poslednjeg dana. Nikada do sada nisam delio u dva posta ono što sam video istog dana, u samo šest sati. Ali niti mogu Pizu i Luku da stavim u istu priču, niti mogu da ih preskočim.

Piazza dei Miracoli u prevodu znači Trg čuda. Na njemu se pored famoznog Krivog tornja nalaze još neke građevine koje su Pizu svrstale među najposećenije gradove Italije. Zašto ovakav naslov posta? Zato što ništa drugo od Pize nismo videli pa sam onda naslov kao i sam tekst morao da ograničim na ovaj kompleks. Dobili smo dva sata slobodno što realno nije dovoljno ni za detaljni obilazak Piazza dei Miracoli a o nekoj šetnji dalje po gradu nije bilo ni govora (naravno, detaljni obilazak je relativan pojam, meni nije bilo dovoljno, nekima jeste). 

Zašto je naslov na italijanskom jeziku? Ne dopada mi se naziv Trg čuda, zvuči mi suviše pompezno, groteskno, skoro vašarski. I onda ga na italijanskom nekako lakše podnosim. Ceo taj kompleks zaista jeste izuzetan ali niti prostor liči mnogo na trg, niti su objekti na njemu čuda. Moćno izgledaju ali nema kod njih ništa čudno. Jeste Krivi toranj pokušao da se probije među sedam čuda novog sveta ali je otpao još pre finala.

Dolazak na Piazza dei Miracoli

Od mesta gde smo napustili autobus imamo 15 minuta pešačenja. Savremeni deo grada kroz koji prolazimo čini potpuni kontrast renesansnoj Firenci, banjskom ambijentu Montekatinija i srednjevekovnoj Pizi čiji ćemo najlepši deo uskoro videti. Ispred kapije je gomila tezgi za prodaju suvenira. Prolazimo kroz Porta Nuova koja je 1562. otvorio neki od Medičija i ulazimo u jedan od najpoznatijih (da li i najlepših...) kompleksa na svetu. Oivičen je dugačkim zgradama i zidovima, sa ulazima na zapadnoj (našoj) i istočnoj strani. Celom dužinom južnog dela kompleksa leži asfaltna staza, krcata turistima iz celog sveta. Levo je travnjak, uredniji i zeleniji nego na Old Trafordu na početku sezone. Njegova boja još više ističe mermerne objekte koji se na njemu nalaze.

Krstionica u prvom planu, desno katedrala, skroz desno zvonik, levo groblje

Cinici, a ima ih među nama, rekli bi da je u pitanju crkva sa pratećim zvonikom, krstionicom i grobljem. Potpuno tačno i istovremeno ništa dalje od istine. Svaki od navedenih objekata dovoljno je sam za sebe čuven i prepoznatljiv a opet savršeno se uklapaju u celinu koju smo imali zadovoljstvo da vidimo. Sredinom XI veka započeta je gradnja crkve koja je potom dobila status katedrale. Nekih 100 godina kasnije započeta je gradnja krstionice a odmah zatim i zvonika koji se ubrzo iskrivio zbog čega je postao poznatiji od same crkve. Još jedan vek kasnije napravljeno je zatvoreno groblje.

Zanimljiv je način naplate karata. Plaća se za ulaz u krstionicu, groblje i muzej i to 5e za jedan objekat (bilo koji), 7e za dva i 8e za sva tri. Bilo koja kupljena karta omogućava i ulaz u katedralu. Krivi toranj je van ovih kombinacija, da bi ste se popeli do njegovog vrha treba izdvojiti 18e. Umesto glavnog muzeja katedrale koji se renovira, u ponudi je bio muzej sinopija ali o tome kasnije. Uzeli smo karte od 8e i obišli sve osim Krivog tornja.

Katedrala

Nemam često priliku da vidim romaničke crkve. Mnogo gotičkih koje sam video poslednjih godina sagrađene su na mestu prethodne romaničke. U želji za novijim, savremenijim i lepšim, i u nedostatku bezbednog prostora, ljudi su rušili staro i pravili novo. Nekada možda i sa dobrim razlogom ali Duomo di Pisa bila je suviše lepa i monumentalna da bi je tek tako zamenili.

Gradnja crkve započeta je 1063. godine. Plan je napravio i u delo sproveo izvesni Busketo. U mnogo čemu katedrala odslikava moć tadašnje Pize. Sagrađena je izvan gradskih zidina sa očiglednom namerom da pokažu da nemaju čega da se plaše. Istovremeno je u Veneciji započeto renoviranje crkve Svetog Marka pa se nadmetanje mornarica proširilo na područje arhitekture. Novac za izgradnju obezbedio je ratni plen otet na Siciliji a što je najinteresantnije na građevini su vidljivi arapski i vizantijski uticaji koje su pizanski trgovci donosili sa putovanja. Vikipedija stil naziva pizanska romanika a činjenica je da dve crkve iz obližnje Luke podsećaju na ovu. Dok su vojske ratovale, umetnici su se ugledali i krali jedni od drugih.

Katedrala je znatno oštećena u požaru 1595. godine. Pored toga, pretrpela je još nekoliko renoviranja što je i normalno za objekat star skoro hiljadu godina. Poslednja veća rekonstrukcija rađena je u XIX veku kada su originalne statue sa fasade zamenjene kopijama i premeštene u muzej koji na žalost nismo imali prilike da vidimo. 

Nismo uspeli da vidimo ni unutrašnjost katedrale. Ušli smo ali mogli smo samo da bacimo pogled sa mesta odakle sam ovo fotografisao. Najveći deo prostora bio je do podneva rezervisan na nedeljno bogosluženje a nama je baš tada zakazan povratak. Nemam mnogo razumevanja za ovakva pravila. U Pizi ima još puno crkava, ne verujem da je Bogu mnogo bitno u kojoj mu se molite. Katedrala predstavlja svetsku baštinu i kao takva morala bi da bude dostupna nama koji je prvi a možda i jedini put posećujemo. Posebno kada se zna da pre hiljadu godina ljudi skoro ništa drugo osim crkava nisu mogli da grade (i zamkova ali njih su napadali i rušili) a sada ne možemo da gledamo te objekte, opet zato što su crkve. Kako god, propovedaonicu koju je Đovani Pizano uradio videli smo samo iz daleka.

Krivi toranj

Krivi toranj je prvo što vam padne na pamet kada se pomene Piza. Teško ćete naći čoveka koji za njega nije čuo. Ako pokušate da se setite kada ste prvi put čuli, shvatićete da spada u one pojmove za koje oduvek znate. Sećam ga se iz ilustracija u udžbenicima, školskih časopisa, brošura turističkih agencija, rebusa... Dovoljno je da neko nacrta nakrivljenu kulu i svi znaju o čemu se radi. Karakterističan oblik do te mere da ga je skoro nemoguće iskarikirati do neprepoznatljivosti. 

I sada, kada sam ga konačno i uživo video, usuđujem se da kažem jedno NE i jedno DA. Ne, Piza nije samo Krivi toranj, ne idete tamo samo zbog njega. Da, toranj je prelep pored toga što je kriv i zaista ga treba videti.

Kao što sam pomenuo u pitanju je zvonik a ne kula (tower) sa izviđačkom i odbranmenom funkcijom. Izgradnja je započeta 1173. godine na vrlo nestabilnom terenu i već kod drugog sprata počeo je da se krivi, tačnije jedna strana počela je da tone. Gradili su ga čitavih 200 godina. Piše da je to zbog čestih ratova koje je Piza vodila u to vreme mada liči mi da im je trebalo vremena da skupe hrabrost i podignu još jedan sprat. Još piše da je upravo ta usporena gradnja pomogla zemljištu da se koliko toliko stabilizuje i da bi se toranj srušio da su brže gradili. Ne ulazim u to, samo prenosim šta sam pročitao. 

Ne znam kako i koliko puta su pokušavali da ga stabilizuju, tek 1990. postalo je suviše opasno da se ulazi. Toranj je zatvoren i ceo svet se uključio u rešavanje problema. Pomoću nekakvih pumpi ubacili su pesak ispod te kritične strane i uspeli da ga vrate na bezbedan ugao. Rekli su nam da su mogli i potpuno da ga isprave ali onda to više ne bi bio krivi toranj. 

Osim što su ga statički stabilizovali, sredili su mu i fasadu i toranj bukvalno blista. Napravljen je u romaničkom stilu. Vikipedija smatra da nije sigurno ko je autor mada je pronađena ploča sa imenom izvesnog Bonana. Koliko je to sigurno, procenite sami. Nismo ulazili i peli se tih 56,67m koliko je visok na višem delu. Cena nije baš popularna a i plašili smo se da ne potrošimo previše vremena. Posle smo videli da kada kupujete kartu birate vreme kada ćete da uđete. Na velikom displeju prikazuje se broj preostalih mesta po satima. Nisam ga nešto mnogo ni fotografisao. Sa svih strana slično izgleda, sa nekih se ne primećuje nagib, neke strane mi je položaj sunca onemogućio pa se sve svelo na par samostalnih fotografija koje su ušle u album.

I još nešto. Naravno da sam imao ideju da napravim one fotografije kako pridržavamo ili guramo toranj da se sruši. Brzo sam odustao. Nigde nisam video toliku gomilu sveta koja se glupira. Vise na ogradi, upadaju jedni drugima u kadar, pridržavaju, hvataju odozgo, šutiraju mučeni toranj. Očito da je trebalo ranije da ga vidim a ne sa pedeset godina...

Monumentalno groblje

Ili što bi Italijani rekli Camposanto Monumentale. Campo santo je u bukvalnom prevodu sveta zemlja ali camposanto google direktno prevodi kao groblje. Zovu ga još i Camposanto Vecchio (staro groblje), što dalje implicira da postoji i novije groblje, što nije tako čudno s obzirom da je ovo izgrađeno u periodu 1284. - 1464. godine. Ceo kompleks, prvo crkva pa sve ostalo, napravljen je na mestu gde je pre toga bilo groblje. Ne samo iz hrišćanskog perioda, bilo je dosta rimskih sarkofaga. Monumentalno groblje je napravljeno da bi se organizovali postojeći i budući grobovi.

Objekat je oblika izduženog pravougaonika. Spoljni zid sačinjen je od slepih arkada. Unutra uz taj zid, sa sve četiri strane, nalazi se široki nadkriveni prostor i velika većina grobova, sarkofaga, spomenika, kenotafa i čega već još nalazi se u tom prostoru. U sredini je travnjak sa zemljom koju je navodno neki nadbiskup doneo sa Golgote, iz IV pljačkaškog pohoda koje su zvali krstaškim. Otuda valjda i naziv camposanto. 

Od četiri glavna objekta, Monumentalno groblje je najmlađi i izgrađeno je u gotičkom stilu. U albumu je zastupljeno sa najviše fotografija, prosto jer je njegov sadržaj najraznovrsniji. Piše da su u njemu uglavnom sahranjivali Medičije i profesore univerziteta u Pizi. Jedna od tri kapele zove se Amanati pošto se u njoj nalazi grob Liga Amanatija (fotografija levo), profesora medicine na već pomenutom univerzitetu. Još su dve kapele prisutne. U kapeli Del Poso čuvaju se relikvije a u kapeli Aula nalazi se lampa koja je pre toga visila u katedrali i koja je Galileju bila inspiracija da formira zakon oscilovanja klatna. Veliki naučnik rođen je u Pizi a pored ove lampe vezan je i za Krivi toranj, sa njega je bacao različite kugle da dokaže da vreme padanja ne zavisi od težine tela. 

I kada smo kod naučnika, bio sam prilično zadovoljan kada sam među statuama sa potpuno nepoznatim i nečitljivim imenima ugleda jednu ispod koje je pisalo Fibonacci. Oni koji su dovoljno dugo učili matematiku sigurno se sećaju Fibonačijevog niza gde se svaki sledeći član dobija kao zbir prethodna dva (1, 1, 2, 3, 5, 8...). Poznati matematičar uveo je u evropsku civilizaciju arapski metod beleženja brojeva. Interesantno da se uopšte nije zvao Fibonači već mu je to ime skovao francuski matematičar Gijom Libri: Fibonacci je skraćenica od filius Bonacci što znači sin Bonačijev. Statua koju sam video (foto desno) samo je spomenik, ne zna se gde je sahranjen, inače rođen je i umro u Pizi. 

Unutrašnji zidovi Camposanta bili su prekriveni freskama sve do jula 1944. godine kada je na olovni krov pala granata i zapalila ga. Puno predmeta je stradalo a freske posebno. Ipak puno njih je restaurirano i vraćeno na svoje mesto. Neposredno pred naš dolazak vraćena je freska Bonamika Bufalmaka Trijumf smrti. Ima je u albumu i to iz dva dela pošto je kompozicija ogromna. Restauracija se izvodi tako što se skine deo zida sa freskom a zatim se ona prenosi na platno koje se posle toga vrati na mesto gde je freska bila. Tragajući po Internetu našao sam i ovaj video u kome je taj postupak prikazan. Pogledajte, interesantno je...

Bufalmako: Trimuf smrti

Pred kraj obilaska posetili smo Muzej sinopija. Nije nam bilo jasno šta gledamo. Ogromni panoi sa vrlo bledim crtežima fresaka iz Monumentalnog groblja, svi u jednoj, crvenkasto braon boji. Znali smo da ima neke veze sa restauracijom ali tek u Beogradu sam pronašao da su to podloge pronađene ispod freski, neka vrsta pripreme za prave crteže i slike. Sinopija istovremeno označava i vrstu boje i pripremni crtež.

Krstionica

Po običaju za kraj sam ostavio ono što je ostavilo najjači utisak na mene. Krstionica Sv. Jovana ili Battistero di San Giovanni je rotonda sa 54.86m visine i 34.11m u prečniku što je čini najvećom krstionicom u Italiji. Nalazi se ispred katedrale prema kojoj je nagnuta 0.6 stepeni. I katedrala je nagnuta pošto su i ona i krstionica sagrađeni na istom nestabilnom terenu kao i zvonik. Samo što je zvonik tu najgore ili najbolje prošao.

Gradnja je započeta 15. avgusta 1152. godine. Diotisalvi je napravio projekat i nadzirao izgradnju prvog nivoa. Nikola Pizano je sto godina kasnije dovršio objekat izgradivši drugi nivo i kupolu. Posebno je interesantno to što je gradnju nastavio u gotičkom stilu, dok je prvi nivo ostao romanički. Kao laiku istorije umetnosti, meni taj prelaz ne samo što ne smeta nego mi je i vrlo interesantan. Ako bi me neko pitao koja je razlika romaničkog i gotičkog stila, što se inače vrlo retko dešava, pokazao bih mu Battistero di San Giovanni na kojoj kružne romaničke lukove na gornjem nivou zamenjuju oštri gotički lukovi. I kupola je podeljena po sredini, crvene ploče na zapadnoj strani zamenjuju sive olovne na strani ka katedrali. Treći kontrast na spoljnom delu objekta predstavlja naizmenična upotreba belog i sivog mermera što ne primetite dok ne priđete bliže.

Iznad glavnog ulaza u krstionicu

Glavni ulaz u krstionicu ukrašen je sa dva stuba i ne možete a da ne budete impresionirani količinom rada uloženom u njihovu obradu. Kao i u slike iz Hristovog života na gredi iznad ulaza. 

Unutrašnjost krstionice nije zatrpana predmetima i ukrasima. Potpuno je funkcionalna i prvo što vam padne u oči je osmougaoni... bazen za kršavanje izdignut na podest, sa bronzanom figurom svetog Jovana. Potiče iz XIII veka kada su još uvek potapali u vodu prilikom kršavanja. Iza njega je pravougani ograđeni prostor za sveštenika, dopalo mi se isklesano postolje za knijgu postavljeno na mermernom stubu. Najznačajniji detalj krstionice smešten je sa strane, pored jednog stuba i ne pada odmah u oči. 

Nikola Pizano rođen je na jugoistoku Italije između 1220. i 1225. godine. U Pizu je došao sa 20 i nešto godina i tu se primio pa je uzeo ili su mu dali prezime Pisano. Propovedaonicu u pizanskoj krstionici gradio je, tačnije klesao pet godina zajedno sa svojim pomoćnicima (što se vrlo često zaboravlja). Pod jakim uticajem antičkog nasleđa, Nikola je napravio nešto potpuno drugačije od svega što je u to vreme umetnost predstavljala. Navode ga kao prvog predstavnika ili preteču renesanse mada Renak kaže da ovo prerano uskrsnuće antičkog ideala ostalo je usamljeno i besplodno. Kako god, pet reljefnih ploča na stranama propovedaonice (šesta strana je otvorena za ulaz) nema sa tada aktuelnom gotikom ništa zajedničko uprkos tome što su na svim pločama prizori iz Hristovog života. Inspiraciju je Nikola Pizano skupljao sa ostataka starorimskih spomenika, posebno sarkofaga iz obližnjeg Camposanta. Pizu su inače osnovali Rimljani, u njoj je bilo dosta primera i ostataka antičke umetnosti a njeni stanovnici su i u srednjem veku bili svesni tog nasleđa. Zato je valjda i mogla da prođe figura nagog Herkula na propovedaonici, ispod pomenutih ploča.

Pošto smo sve to pregledali, popeli smo se na galeriju. Sa galerije je lep pogled na donji nivo krstionice i sve ovo o čemu sam pričao a sa jednog od prozora lep je pogled napolje, na katedralu i zvonik iza nje. Opet spominjem neopterećenost prostora detaljima i ukrasima koja naglašava oblik same krstionice. I akustičnost. Krstionca je vrlo akustična i svakih pola sata jedan od službenika to demonstrira pevajući neke jednostavne akorde. 

I na kraju...

Na Piazza dei Miracoli proveli smo dva sata. Onda sam došao kući, sredio fotografije i proveo mnogo više od ta dva sata tražeći u knjigama i na Internetu odgovor na pitanje: šta sam to zapravo video? Što je dobro. Možda zbog toga tekst previše liči na srednjoškolski udžbenik i neki se moj lični utisak izgubio u gomili podataka. Što već nije dobro. Osnovni cilj mi je da ovim pisanjem sredim svoje utiske a ako nekoga ubedim da se spakuje i ode Pizu, eto još jedne koristi. Ja svakako planiram bar još jednom da odem jer nisam baš sve video...

Fotografije