Prethodno i ovo leto planinario sam po Italiji, iznad nekih visina do kojih do sada nisam dobacivao. Prošle godine bilo je nekih događaja o kojima nisam želeo da pišem a u dužoj priči prosto nisam mogao da ih preskočim, tako da ni posta nije bilo. Zato sam sada sve spojio u jednu priču. Daleke 2012. popeo sam Musalu i tih 2925m dugo se držalo kao lični rekord, ko Bimonov skok iz Meksika. Dodao sam u međuvremenu sve što je moglo na Balkanu i Sloveniji ali sve je bilo ispod 3000m. Skoro da se formirala psihološka granica. Da bi ih prešao, morao sam da krenem u Austriju ili Italiju koja se prva namestila.
Ortrel Alpi, vrh Cufalšpic
Jula 2024. išli smo na Ortrel Alpe. To je jedan od planinskih masiva Alpa i nalazi se u centralnom delu severne Italije a prelazi i u Švajcarsku. Ime je dobio po najvišem vrhu Ortrelu (3905m) za koga je zanimljivo da je svojevremeno bio najviši vrh Austrougarske. Bili smo smešteni u planinarskom domu Rifugio Cevedale. Putovanje kroz Sloveniju i Austriju a posebno kroz italijanski Južni Tirol ostavilo je na mene jak utisak, skoro isti kao i samo planinarenje.
Prvog dana izašli smo na vrh Cima Nera (3037m) pošto nismo uspeli da popnemo jedan drugi, viši od njega. Bio je vrlo neobičan osećaj popeti najviši vrh u životu i konačno preći tih 3000m a da to bude utešni vrh. Zato su se stvari dovele u red sledećeg dana. Popeli smo Cufalšpic (Zufallspitze) sa za mene impozantnom visinom 3757m. Ovaj vrh ima blizanca desetak metara višeg, Monte Cevedale. Podaci na Internetu nisu toliko jasni, negde se ovaj naš i ne spominje a negde naziva i Cevedale II. U Južnom Tirolu mešaju se italijanski i nemački nazivi i vrhovi često imaju i jedan i drugi.
U stvarnosti, ali i na karti u domu, vrhovi su jasno i dovoljno razdvojeni. Najveća razlika i ono što nas je uputilo na Cufalšpic bilo je to što je Cevedale bio potpuno prekriven snegom dok je na našem vrhu stena uglavnom bila suva, uz nekoliko snežnih deonica. Ovi iskusniji kažu da nije bilo ni malo naivno. Meni lično nije bilo preterano naporno i bio sam vrlo zadovoljan onim što smo uradili. Toliko da sam u povratku odlučio da ne idem na vrh Dolomita već da se popnem na greben sa druge strane jezera Fedaia i uživam u prelepom danu. Tako je nastao jedan od najlepših foto albuma koje sam napravio a vrh sam ostavio kao zalog ponovnog dolaska.
Dolomiti, Marmolada
Taj dolazak desio se već naredne tj. ove godine. Isti dvojac Jovan Jarić i Dragan Trninić vodio je i ovu akciju. Kao da je pisana za mene, prvo će da ponove Dolomite a onda dalje na zapad gde je cilj Gran Paradiso, jedan od najviših vrhova Alpa. Pročitao sam plan, kretanje u navezi po glečeru bilo je nešto novo za mene, ali reakcija je bila slična onoj Vorena Outsa u filmu Divlja horda:
Prvi deo akcije odvijao se u Dolomitima. Ceo dan smo putovali i uveče stigli u kamp Palafavera. Nalazi se na nekih 1500m visine, između impresivnih vrhova Monte Civeta i Monte Pelmo. Uređen, čist, sa svim konforom od restorana, prodavnice, prostorije za druženje do tople vode tokom celog dana. Loša prognoza i najava kiše, uz činjenicu da šest godina nisam spavao u šatoru, prilično su mi podigli pritisak pred polazak. Ali vreme je ispalo ok, dopustilo nam je da namestimo i skupimo šatore po suvom, kiša je padala samo jednu noć i sledećeg dana.
Trebalo je prvo jutro da idemo na neku feratu ali smo zbog prognoze promenili plan i otišli na Marmoladu. Marmolada je deo Dolomita ili planina koja pripada Dolomitima, kako više volite. Atraktivna je jer se na njoj nalaze jedini preostali glečer i najviši vrh Dolomita Punta Penia (3343m), na koji smo se nameračili.
Imamo nešto manje od sat vremena vožnje od kampa do prevoja i jezera Fedaia odakle krećemo da se penjemo. Prethodno pravimo malo dužu pauzu ispred doma koji se isto zove Marmolada, u kome smo spavali prošle godine i koji na žalost preporučujem da zaobiđete ako možete. Ako ipak svratite vodite računa kad plaćate, čuvajte račune... Od doma nastavljamo kolima preko brane koja pravi jezero, zatim se penjemo pored nekoliko restorana i jednog muzeja, sve do parkinga gde ostavljamo kola. Jutro je bilo prelepo ali vrlo brzo su se oblaci navukli. Kiše na sreću toga dana neće biti na Marmoladi iako su je najavili.
Tu noć je padala jaka kiša, ne odmah, negde pred zoru je počela. Izmena plana i rotacija drugog i trećeg dana bili su pun pogodak, čak i da nije bilo kiše. Popeli smo Marmoladu, nešto smo već uradili i sada smo mogli opušteno da idemo do Kortine d'Ampeco. Negde blizu nje je ta ferata koja je bila u planu ali smo odustali zbog kiše koja je svaki čas stajala i počinjala.
Kortina je vrlo lep gradić. Treba je videti, provesti neko vreme i uživati. Ništa posebno nemam da preporučim ali ako ste tamo svakako otiđite. Okružena je sa svih strana atraktivnim vrhovima Dolomita koji su, kada bi oblaci dozvolili, upotpunjavali sliku grada. U povratku smo stali na prevoju Passo Giao i to je možda i najlepša slika koju nosim sa Dolomita.
Grajski Alpi, Gran Paradiso
Treće jutro pakujemo šatore i krećemo na celodnevno putovanje do Doline Aosta (Valle d'Aosta). Izlazimo na autoput A27 koji Veneciju povezuje sa Dolomitima, sa njega iznad Treviza skrećemo prema Vićenci gde se uključujemo na najprometniji A4 ka Milanu i Torinu a zatim na A5 koji ova dva grada spaja sa tunelom ispod Mon Blana i dalje sa Francuskom. Sa njega se isključujemo iza grada Aosta i penjemo se u dolinu između dva duga planinska grebena, na levom je Gran Paradiso. Penjemo se jer izlazimo skoro na 2000m, dolina je kada je gledate sa vrhova iznad nje.
Dolina je vrlo živo i prijatno mesto. Celom dužinom kroz nju teče brza planinska reka. Prolazimo kroz nekoliko manjih naselja koji uglavnom žive od turizma. Stižemo na uređeni parking, sa WC-om i česmom sa pijaćom vodom. Pored je veliki bar, nekoliko kampova i apartmana. Ljudi je puno, neki se kao mi penju do doma, neki silaze, neki su prosto tu, šetaju i uživaju daleko od žege koja vlada u nižim predelima. Do doma imamo nekih 800m uspona. Penjemo se zapadnom stranom tako da nas sve vreme obasjava kasno popodnevno sunce. Dan je prelep, idealan za pešačenje.
Na sreću sneg je bio odličan, glečer je bio u dobrom stanju i problema nije bilo. Krenuli smo oko pola 6 ujutru, svi drugi su otišli pre nas. U početku je bilo hladno i pomalo neprijatno - peli smo sa zapadne strane i sunce nas dugo nije videlo. Na sneg smo relativno brzo stigli tako da smo veći deo dana proveli sa derezama na nogama. Čim smo ih stavili naišao je najveći uspon i to je bio najteži deo toga dana. Onda smo izašli na sunce, došla je jedina duža pauza posle koje smo formirali naveze i sve je postalo mnogo bolje.
Povratak je u početku bio lep i lagan, kasnije je postalo prilično smorno, posebno kada smo skinuli dereze a kraj je bio još uvek daleko. Vreme se pogoršalo, oblaci su počeli da se navlače. Kiša će lagano početi nekih desetak metara ispred doma ali će brzo stati i pustiti nas da se sredimo i čestitamo jedni drugima. Osuće dobro kada budemo sedeli u restoranu i uz pivo čekali večeru. Pre šest godina popeo sam Maja Jezerece iz Valbone. Zapisao sam na blogu tada da sam se osećao kao kada u nekoj igrici pređete nivo. Sličan osećaj bio je i sada, prešao sam još jedan nivo. Ne znam još uvek šta je iza njega...
Fotografije:
