Šta sve možeš u Pragu kad pada kiša

Uplatili smo Prag samo dve nedelje pred polazak, kada je u Beogradu bilo 37c. Malo agencija imalo je u ponudi bilo kakva putovanja sredinom septembra, računali su valjda da je sezona letovanja još u toku. Mi smo opet računali da je Prag severnije pa neće biti toliko toplo. Neki dan kasnije, metereolozi su najavili promenu vremena. Kako se putovanje približavalo, vremenska prognoza bivala je sve gora. Na kraju ne samo što je kiša najavljena za sve dane, nego su se popalili i oni žuti i narandžasti alarmi. 

Prag je trebalo da bude baza odakle bi napravili dva ili tri izleta, do Drezdena sa agencijom i na svoju ruku do zamka Karlštajn i jednog gradić u blizini. Sve je to palo u vodu, figurativno i bukvalno. Još pre polaska odustali smo od solo izleta a kada je vodičica tražila da se izjasnimo, odustali smo i od Drezdena. Planove smo promenili još pre polaska i mislim da smo to uspešno uradili. Ispostavilo se da i kiši ima šta da se vidi u Pragu, evo nekih ideja...

 

Karlov most

Nacionalna galerija

Nacionalna galerija je smeštena u nekoliko odvojenih objekata. Većina tih zgrada dovoljno je intersantna i bez galerijskog sadržaja. Sadržaj u svakom od objekata tematski je različit a i karte se posebno kupuju. Odabrali smo Palatu sajma (Trade Fair Palace / Veletržní palác) zbog velike kolekcije slika iz XIX i XX veka. 

Zgrada je najnovija od svih objekata Nacionalne galerije. Nalazi se u severnom delu grada, na levoj obali Vltave. Sagrađena je u trećoj deceniji XX veka za potrebne sajma, što i samo ime kaže, a projektovao ju je češki arhitekta Jozef Fuchs. Ogroman, prostran objekat, danas vrlo prilagođen svojoj funkciji. Sadržaj galerije raspoređen je na četiri sprata. U prizemlju, pre ulaska u samu galeriju, nalazi se vrlo simpatičan kafić, posećeniji od same galerije. Nisu nam pravili problem da u njemu napravimo pauzu za kafu.

Obišli smo dve stalne postavke, na četvrtom spratu 1796-1918: Art of the Long Century i na trećem 1918-1938: First Czechoslovak Republic. Malo mi je nejasan koncept, kako su se neke slike našle u ovoj drugoj postavci ali više smo gledali slike nego se bavili samom postavkom. Pored slika tu su i vajarski radovi, Ogista Rodena između ostalih. Dosta poznatih imena je prisutno ali većina sa jednom do dve slike. Značajna je kolekcija Pikasa i naravno čeških umetnika, pre svega Františeka Kupke.

Dve slike su mi posebno privukle pažnju, u skladu sa mojim afinitetima i naravno stepenom poznavanja umetnosti. Van Gog je 1889. godine otišao iz Arla u obližnji sanatorijum Sveti Pavle. Posle nekog vremena dozvolili su mu da izlazi i slika. Polje zelene pšenice sa čempresom prva je završena slika. Posle nje naslikao je niz sličnih, sa istim motivom. Video sam neke od njih na Netu ali ova mi čini najlepša. Gledajući je palo mi je na pamet da bi bilo sjajno imati je u sobi (većinu slika koje mi se dopadaju ne bih voleo svakodnevno da gledam...). Kasnije sam pročitao na sajtu Nacionalne galerije da unlike the artist's other late paintings, this one gives a balanced and peaceful impression. Što se valjda poklapa sa mojim utiskom...

Druga slika je Devica, Gustava Klimta. Jako podseća na njegovu sliku Smrt i život, rađenu u istom periodu. Na slici je mlada devojka koja blaženo spava dok je oko nje splet ženskih tela, kako sam pročitao u različitim stadijumima buđenja. Te figure predstavljaju njena maštanja a ona opet zadržava nevinost jer dok spava nije odgovorna za svoje želje. Ovo je jedno od tumačenja, nije moje, ukrao sam ga sa Neta.

Nacionalni muzej tehnike

U nedelju, posle napuštanja hotela, otišli smo do muzeja tehnike. Bili smo ograničeni vremenom polaska za Srbiju i ako bih nešto menjao u rasporedu, odvojio bih ceo dan za ovaj muzej. Puno interesantnog i pre svega raznovrsnog sadržaja tako da ne dolazi lako do zasićenja a ima i kafić gde možete napraviti pauzu. Pošto smo na brzinu pogledali delove muzeja posvećene satovima i fotografiji, skoro sve vreme proveli smo u odeljku zvanom Transport. Možda bi Saobraćaj bio bolji naziv.

Prostorija posvećena saobraćaju je ogromna. Kada uđete, treba vam malo vremena da shvatite šta se sve unutra nalazi i kako je raspoređeno. Tu je drumski, železnički i vazdušni saobraćaj. Nedostaje samo vodeni, logično. U prizemlju su smešteni automobili i lokomotive. Na prvoj galeriji su motocikli, zatim ide galerija posvećena avijaciji. Avioni su okačeni po celoj dvorani a na toj galeriji su fotografije i razni eksponati vezani za avijaciju, uključujući čuveni mitraljez Maksim. Treća galerija je rezervisana za biciklizam.

Ne mogu da kažem da sam lud za oldtajmerima ali bilo je intersantno videti ih hronološki poređane i steći utisak kako se automobilska industrija razvijala. Najstariji model Benz Viktoria je iz 1893. (slika levo) gde su samo konjsku vuču zamenili motorom, dizajn je skoro isti ostao. Posebna priča je izgled upravljačkog mehanizma, da ne kažem volana (imate veću fotografiju u albumu). Vrlo brzo se napredovalo i nepunih 20 godina kasnije imamo već sportske linije. Meni se posebno dopao Bugatti 13 iz 1910. godine. 

 

Bugatti 13

Skoro isključivo su izloženi češki i nemački automobili. Znao sam i ranije šta je Češka bila u industriji pre drugog svetskog rata ali opet sam bio fasciniran. Ne samo automobilima, tu su i njihovi motocikli, lokomotive a posebno je indikativno koliko brzo su avione počeli da prave. Nigde nisu bili prvi ali vrlo brzo su usvajali novine i pratili razvoj. Jedan od automobila na koje su posebno ponosni je luksuzni i ogromni Tatra 80. Samo 26 ih je napravljeno, svaki prilagođen poznatom kupcu. Izloženi je služio Tomasu Masariku.

 

Tatra 80

Na podestu iznad osnovnog nivoa izložena su četiri trkačka automobila. Mercedes Benz W154 (slika dole) je najatraktivniji, na njemu je Rudolf Karaćola osvojio šampionat 1939. Iza automobila se vrti video gde možete videti ovog vozača. Pored njega pažnju svakako zaslužuje Rennzweier, prvi automobil u Austrougarskoj pravljen specijalno za trke još 1900. godine. 

 

Mercedes Benz W154

Izložena su i tri stara vatrogasna vozila. Najstarije potiče s kraja XVIII veka i koristilo je konjsku vuču. Da li je igde stiglo na vreme, nije mi poznato. Tu su i neka sanitetska vozila ali takva sam do skoro viđa na našim ulicama pa sam ih samo preskočio...

Sa osnovnog nivoa otišli smo na drugu galeriju odakle smo posmatrali okačene avione i čitali njihove karakteristike. Fasciniran sam bio time šta je sve letelo i koja je hrabrost bila potrebna upravljati tim čudnim napravama. Valjda je želja za letenjem svaki strah pobeđivala. Nisam stručnjak za avijaciju, jedino mi je britanski Spitfire bio poznat. Galeriju sa motociklima obišli smo na brzinu a na poslednju sa biciklima nismo ni išli. Na kraju smo se vratili na osnovni nivo da vidimo ogromne lokomotive, austrijske i češke proizvodnje. Tu je i luksuzni, lični vagon cara Franca Jozefa.

Šteta što smo morali da idemo. Želeo sam da pogledam deo posvećen rudarstvu.  Možda se i vratimo, uvek tako razmišljam...

 

Pivnice

Postoji neki normalan broj piva koje čovek može i treba da popije za jedan dan, što znači da za živote nećete uspeti da uđete u sve dobre pivnice u Pragu. Za razliku od prethodnog dolaska, sada sam pripremio (kraći) spisak pivnica na osnovu recenzija koje sam pročitao. Dve od njih smo posetili i dodali još neke na koje smo slučajno ili namerno nabasali. Jedna od njih je Pivovarský dům Benedict gde su i gulaš i pivo odlični. Sledi kraća priča o drugoj...

 

Pivnica U Járy

Naš favorit ovoga puta je pivnica U Járy. Nalazi se u širem centru grada, u kraju Žižkov, van glavnih turističkih tura. Na sajtu ističu svoja tri aduta: hranu, pivo i atmosferu. Hrana je ukusna ali ono što nas je kupilo i učinilo da je dva puta posetimo je odlično pivo i vrlo prijatna atmosfera. Prostorija nije mnogo velika, jedan konobar uspeva da se izbori sa svim gostima. Većina gostiju su domaći ali ima i stranaca. Opušteno je prilično, veća grupa mladih jednog trenutka igrala je neku društvenu igru, ali pivo se redovno točilo, tu nema zabušavanja.

Pun naziv pivnice je Pardubická pivnica U Járy. Pardubice su grad i region u Češkoj, istočno od Praga. Jedno od tri vrste piva koje se tih večeri točilo je Vilem i proizvodi ga pivara iz Pardubica. Nije loše ali ne može da se poredi sa pivom Kamenická 11. Nefiltrirano i nepasterizovano, izuzetno prijatnog i punog ukusa. Proizvodi ga pivara Kamenice u gradiću Kamenice na Lipi, blizu Telča koga smo proletos posetili. Šteta što tada nismo znali za ovo pivo, sa sajta sam saznao da se toči na mnogo mesta u Brnu. Treće pivo bilo je tamna kamenička 12-tica ali zadržali smo se na svetlim ovoga puta. Sve preporuke, kako za pivnicu tako i za kameničko pivo.

Drezden

Ako pada kiša u Pragu, možda ne pada u Drezdenu. Bar jedan dan. Metereolozi su tako rekli za subotu, mi im na sreću poverovali, naknadno se prijavili taj dan proveli u Drezdenu. Prognoza je bila tačna, kiša je padala samo prepodne i stala malo po našem dolasku. Na kraju nas je sunce ispratilo iz Drezdena a kiša nas dočekala u Pragu.

Izgled grada nije ono što će vas u Drezdenu najviše fascinirati već činjenica da su sve te zgrade, dvorci, crkvi ali i fontane, spomenici, ornametni, da su svi izgrađeni posle Drugog svetskog rata pošto je grad praktično sravnjen sa zemljom februara 1945. godine. Obično se bombardovanje Drezdena posmatra kroz prizmu dotadašnje podele sveta koja se bližila kraju i nove koja ju je nasleđivala. Ali ako za trenutak isključite ideološku ravan priče, ostaje ona arhetipska o građenju i rušenju civilizacijskih tekovina. Koliko je mnogo vremena i truda potrebno da se nešto napravi i koliko malo vremena da se to uništi. Obnavljanje Drezdena do najsitnijih detalja vidim kao inat i trijumf one graditeljske strane. Problem je što jasna podela na jednu ili drugu stranu ne postoji, ni kada su narodi ali ni kada su pojedinci u pitanju. I problem je što prvi put u istoriji posedujemo moć da uništimo sve što smo stvorili. Nisam siguran da je nećemo iskoristiti...

 

Bogorodična crkva, ponovo podignuta na ruševinama stare u XXI veku

Još ponešto...

Kiša ipak nije baš sve vreme padala. Prvi dan je stala oko 11h, baš kada smo mi stigli u Prag, i toga dana više je nije bilo. Iskoristili smo ga za šetnju, koliko smo mogli. Onda je padala cela naredna tri dana, uporno ali na sreću nikad suviše jako. Prag je ovoga puta izbegao poplave koje su žestoko pogodile istočni deo Češke.

Za promenu, videli smo i nešto vrlo taze i moderno u Pragu. Masaryčka je novi, multifunkcionalni objekat u blizini Masarikove železničke stanice. Rad je Zaha Hadid arhitektonskog studija. Izgrađena je započela 2021. godine, deluje da je sam objekat spolja završen ali prostor oko njega još uvek se uređuje i tek će sve to da dobije konačni izgled.

Pored toga videli smo i Glavu Franca Kafke, veliku kinetičku skulpturu, rad Davida Černog. Sastavljena je od 42 rotirajuća, horizontalna panela. Svaki panel ima svoj motor, svaki se nezavisno kreće, prvo su u haosu a onda se slože i pred vama se pojavi Kafkina glava. Skulptura je izazvala kontraverzne komentare, možda i zbog toga koliko je koštala... 

Fotografije

Muzej tehnike u Pragu

Kišni Prag '24

Drezden

 

Prag 2018 III - Praški zamak

Ima ona scena u filmu Varljivo leto '68 kada Sanja Vejnović poziva onog srećkovića Štimca da dođe jednom u Prag a on joj odgovara: Jednom?! Sto puta! Isto tako i ja sam mislio da ću sto puta doći u Prag kada sam ga prvi put video, opijen ne toliko češkim pivom koliko prelepim zgradama, mostovima, trgovima... Deset godina kasnije pravimo tek drugi od tih planiranih sto dolazaka. Nije baš da smo svih tih deset godina presedeli kod kuće ali Prag nam nije bio na meti.  

Umesto hladnog marta ovaj put smo odabrali sunčani maj i nismo pogrešili. Klasična city break tura - četiri noći, tri dana, dve noći u busu, dve u hotelu. Išli smo sa Oktopodom. Sa agencijom smo potpuno zadovoljni. Sve je funkcionisalo, prevoznik Rasto Turs bez greške, vodičica prijatna i efikasna, lokalni vodič zanimljiv, hotel dobar, čisto, kreveti udobni i solidan doručak. Inače Oktopod rotira nekoliko hotela, mi smo bili u BW Amedia i za njega znamo da je dobar.

Pisati o Pragu je prilično nezahvalno. Toliko tekstova ima o njemu i većina ga je posetila, nisam siguran hoće li iko hteti ovo da čita. Odustao sam od klasičnog putopisa i izdvojio tri priče u tri posebna posta. Dve su o temama koje obično nisu u prvom planu, treća je tipičan mainstream. Prve dve sam već objavio, evo i linkova:

I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

II - Pruhonice, park i zamak

Praški zamak

 

Praški zamak je ono gde vas prvo odvedu pri organizovanom obilasku grada. Uzvišenje na levoj obali Vltave nekada je bilo idealno mesto za podizanje utvrđenog zamka a danas je idealno za početak pešačke ture jer vas gore izvezu busom a posle se peške spuštate sve do centra starog grada. Za početak da neke stvari rasčistimo. Hrad na češkom znači zamak a ne grad. Grad se kaže město. Hradčani nisu sinonim za Praški zamak već deo Praga u kome se zamak nalazi i čiji veliki deo kompleks zamak zauzima.

Zamak na brdu je vekovima bio simbol vlasti i moći. Jedan od najčuvenijih Pražana iskoristio ga je u simboličkom smislu i uzeo za naslov svog poslednjeg romana. Vrlo je verovatno da je pogled na Praški zamak u tome imao udela jer ga je, kao uostalom i svi stanovnici doline, uvek imao pred očima. Zamak se naravno ne vidi sa svake tačke u Pragu ali je najeksponiraniji objekat, ono što vam je najčešće pred očima i glavna gradska referentna tačka. Vltava koja teče ispod zamka čisti prostor ispod njega i dodatno povećava njegovu izloženost.

To brdo iznad Vltave bilo je centar plemenskih susreta i obreda zapadnih Slovena još od davnina. Onda je 870. godine vojvoda Borživoj I izgradio crkvu i započeo stvaranje kompleksa zamka za koji Ginisova knjiga tvrdi da je najveći na svetu. Te crkve više nema, njene ostatke možete videti na nekom prolazu između dva dvorišta. Još neke građevine su srušene ali mnogo više je ostalo. Svako vreme donelo je svoje stilove tako da na zamku ne vidite samo istoriju češke države već i istoriju evropske arhitekture. Pošto su Česi za razliku od nekih svojih rođaka uvek znali da pripadaju Evropi i evropskom kulturnom nasleđu.

Ali da se vratim onome što smo mi videli. Najveća promena za ovih deset godina je kontrola na ulazu u kompleks zamka - svet je postao lošije mesto za tih deset godina. Naš vodič Zlatko proveo nas je standardnom turom i svašta nam ispričao. Ni pola od onoga što je mogao i želeo, samo da je bilo više vremena. Standardna tura znači da prođete kroz sva dvorišta i uđete u deo katedrale za koji se ne naplaćuje ulaz. Dva dana kasnije ponovo smo došli, ovoga puta sami, i prošli kroz neke objekte.

Na zvaničnom sajtu imate spisak svih varijanti za obilazak. Odabrali smo Krug B. Vodič nam je sugerisao da je veći krug preambiciozan i bio je u pravu. Čak je i ovaj prevelik za poludnevno razgledanje, malo duža pauza bi dobrodošla. Naravno, priču ću ograničiti na ono što smo videli a i tu neću ići mnogo u širinu...

 

Katedrala Svetog Vita

 

Sa svoja tri tornja katedrala je najupečatljiviji objekat celog kompleksa i verovatno najznačajniji.  I dalje se uglavnom pominje samo Sv. Vit  iako je od 1997. promenjena posveta, dodata su još dva češka sveca - Sv. Vaclav i Sv. Adalbert. Još 925. godine vojvoda Vaclav, tadašnji vladar a kasniji svetac, izgradio je rotondu na tom mestu. Prepravljena je 1060. godine u trobrodu romaničku baziliku a onda je došao Karlo IV i 1344. započeo izgradnju gotičke crkve. Posao je poverio francuskom arhitekti Matijasu iz Arasa a kada je ovaj umro nasledio ga je Peter Parler. Negde sam pročitao da se Karlo IV obojici mešao u posao ali šta god da se dešavalo dobro je ispalo na kraju. Ovolika građevina nije nešto što se završava za ljudskog veka, verovatno su to znali i Karlo i građevinci. Naslednici krune nastavljali su izgradnju crkve ali sve je stalo početkom XV veka zbog Husitskih ratova. Kasnije se još ponešto dodavalo sve do kraja XIX veka kada se pokrenuta priča da se katedrala konačno završi. Tada su izgrađena ona dva tornja, ulaz ispod njih i ceo zapadni ceo crkve, sve do velikog tornja koga je još Parler isprojektovao. Praktično su duplirali veličinu. Na sreću stil nisu menjali pa je katedrala ostala potpuno gotička.

Objekat je vrlo teško fotografisati u celini sa amaterskom foto opremom - ne možete dovoljno da se izmaknete. Kada ga posmatrate, teško možete da zamislite kako je izgledala polovina današnje crkve. Nekada mi se čini da nije fer što njeni začetnici Matijas, Parler i Karlo IV nisu videli ono što mi danas vidimo. A možda im se i ne bi dopalo, ko zna...

Na južnoj strane katedrale, gde je dvorište najprostranije, nalazi se ulaz zvani Zlatna kapija. Iznad nje je mozaik sa slikama strašnog suda. Ta vrata su zatvorena za posetioce, otvorena su broznana vrata na zapadnoj strani, ispod tornjeva blizanaca. Vrata su ona prava gotička i iznad njih su prikazane neke scene iz istorije crkve i iz života svetaca kojima je posvećena (slika desno). Na fasadi se nalazi još puno interesantnih detalja a pored ilustracija horoskopskih znakova izdvojio bih demone sa severne fasade. Zapazili smo ih dok smo čekali u redu za ulaz. Vodič nam je rekao da su tu da brane crkvu od pravih demona, navodno da beže jedni od drugih (ili se odbijaju, kao istopolna naelektrisanja...). Pogledajte fotografije u albumu.

Unutrašnjost katedrale podeljena je na dva dela, jedan je slobodan za sve posetioce, u drugi možete sa plaćenom ulaznicom. Pored standardnih gotičkih elemenata, visokih i uskih prozora, ukrštenih prelomljenih lukova i velike rozete iznad zapadnih vrata, tu je veliki broj kapela i grobova. Kapele su poređane jedna do druge spoljnim krugom katedrale. Pored vladara, čeških i svetorimskih, tu leže razni crkveni velikodostojnici, delovi tela ili relikvije dvojice ili trojice od svetaca kojima je crkva posvećena, a tu su grobovi i dvojice već pomenutih arhitekata. Kapela svetog Vaclava važi za najznačajniju. Neki grobovi se graniče sa kičom ako nisu i prešli tu granicu. U kriptu nismo silazili, više se i ne sećam zašto, tako da ne znam da li je dozvoljen pristup.

Još dve zanimljivosti. Sveti Vit je ranohrišćanski svetac, rođen na Siciliji a pogubljen u Rimu 303. godine. Kod istočnih hrišćana poznat je kao sveti Vid i slavi se 15. juna odnosno 28. juna po novom kalendaru a praznik se kod nas zove, već pogađate - Vidovdan. Drugo, katedrala je u vlasništu češke države odnosno češkog naroda. Od 1954. godine, odlukom komunističkog suda. Posle Plišane revolucije crkva je pokušala da ospori odluku ali Češka je uglavnom ateistička država pa je posle dugog procesa sud potvrdio tu odluku. Sukob je stigao i do Strazbura ali onda je neki kompromis napravljen. Crkva je bar za sada priznala poraz.

Stara kraljevska palata

Kao i katedrala, kraljevska palata je treći objekat na istom mestu i sa istom namenom. Vladari su uvek prvo sebi pravili kuću a narodu crkvu, da se bogu moli, pa su onda ti objekti i prvi dolazili na red za zamenu. Prva palata izgrađena je od drveta na prelazu iz IX u X vek. Druga je nastala u XII veku. Izvesni Sobjeslav napravio je oko zamka čvrsti bedem od krečnjačkih blokova i uz sam taj bedem sebi izgradio romaničku palatu, na mestu pomenute drvene. Treća je iz XIV veka. Da li je građena od temelja ili je druga renovirana u gotičkom stilu, ne znam. Tek i za za nju se pobrinuo Karlo IV kao i za crkvu. Kakvi su prema podanicima bili Sobjeslav i Karlo, ni to ne znam. Ali za razliku od svojih kolega ostavili su nešto iza sebe, posebno ovaj drugi, i to je jedna od stvari koje razlikuje vladare.

Stara kraljevska palata uklopljena je u niz zgrada koji predstavljaju južni bedem zamka. Nije baš lako uočiti je i odvojiti od drugih zgrada. Ona je otvorena za posete dok te druge danas koriste češki državnici. Kada uđete, a ulaz je u dnu dvorišta, vrlo brzo ulazite u Vladislavljevu dvoranu. I to je nešto najbolje što ćete videti u palati.

 

Vladisavljeva dvorana

Vladislav je obnovio palatu krajem XV veka pošto je zbog Husitskih ratova bila napuštena čitavih 80 godina. Doveo je arhitektu Benedikta Rida koji je upristojio kuću za život i između ostalog napravio taj hol ili dvoranu, žrtvujući tri postojeća sprata. Navodno je u kasnogotički stil uneo i neke elemnte renesanse, verujem na reč da jeste, i napravio najznačajniji svetovni gotički objekat u Pragu. Dvorana se i sada koristi za važne događaje, da li za izbor ili inauguraciju predsednika Češke. Ranije je služila kako za krunisanja tako i za viteške turnire, sa sve konjima koji su u nju ulazili. Ogromna je tako da možete da zamislite i tu sliku.

 

Terasa Ludvigovog krila

Benedikt Rid je očito nadživeo Vladislava pa je radio i za njegovog sina Ludviga. Tako je nastalo Ludvigovo krilo, odmah pored već pomenute dvorane. Dvorana se nalazi na unutrašnjem a to krilo na spoljnem delu kompleksa. Dve su interesantne stvari koje tu možete videti. Prva je terasa koja gleda na spoljno dvorište zamka i dalje na Prag. Isturena je pa je sa nje dobar pogled i na samu palatu (slika gore). Druga zanimljivost je jedan prozor, na izgled potpuno običan i isti kao druga dva u toj prostoriji. Ono što ga razlikuje od drugih je događaj iz 1618. godine, kada su kroz njega izbačena dva careva dostojanstvenika. Događaj je poznat kao Praška defenestracija, druga po redu. Izbacivanje kroz prozor je očito deo češke istorije i kulture... Izvršitelji nisu bili efikasni kao dva veka ranije, oba zvaničnika su preživela, ali posledice su oba puta bile žestoke. Prvo izbacivanje dovelo je do Husitskih ratova, drugo do Tridesetogodišnjeg rata. Inače prozor k'o prozor...

Kada napuštate to Ludvigovo krilo, ponovo prolazite kroz Vladislavljevu dvoranu, samo sada na drugom kraju. Dalje prolazite kroz prostoriju gde su na zidovima naslikani grbovi vlastelinskih porodica, drugu gde je deo biblioteke i te prostoriju gde su se održavala skupštinska zasedanja. Palatu obilazite ga samo u jednom nivou, odlazak na sprat nije moguć.

Crkva Svetog Georgija

Sledeće što smo obišli je romanička crkva Svetog Georgija ili Svetog Jiržija, kako ga Česi zovu. To je najstariji postojeći objekat u kompleksu Praškog zamka. Zapravo smo više protrčali nego ga obišli, opterećeni nedostatkom vremena i zasićeni onim što smo već videli. Ako se odlučite za ovu turu, gledajte da napravite veću pauzu na polovini razgledanja.

Crkva je sagrađena 920. godine a obnovljena 973. Posle velikog požara 1142. dobila je aspidu i dva tornja. Kasnije je normalno još dograđivana pa je dobila baroknu fasadu ali na svu sreću u poslednjim radovima u XIX i XX veku imali su sluha za njeno romaničko poreklo. Ta glavna fasada prilično odudara od ostatka crkve, i stilom i crvenom bojom. Uz to je najeksponiraniji deo ckve jer izlazi na trg dok je ostatak crkve prilično zavučen i ne možete baš dobro da ga sagledate. Sve to čini da crkvi na prvi pogled nikad ne bi dali te godine.

Unutra je situacija potpuno drugačija. Crkva je zadržala romanički izgled i prosto osećate da ste na vrlo starom mestu. Služila je za sahranjivanje vladara iz porodice Pšemislović, sve dok nije napravljena katedrala. Bar jedan mermereni sarkofag je u glavnom holu crkve a koliko je Pšemislovića unutra, ne znam. Ima i kripta i u njoj čuvena statua Brigite koju nismo videli i eto još jednog razloga da ponovo dođemo.

Više nije crkva u funkcionalnom smislu. Između ostalog, u njoj se održavaju koncerti. Još od početka XIII veka posvećena je i Sv. Ljudmili, čija kapela i grob se nalaze unutra, ali slabo gde se pojavljuje u nazivu crkve. Uostalom tako je i sa katedralom.

Zlatna ulica

Predstavlja niz kućica kao iz bajke, malih i u veselim tonovima, smeštenih na severoistočnom kraju zamka i blizu donjeg ulaza. Kada smo 2008. bili ovde, obilazak je bio slobodan dok se sada plaća. U kućicama su ili muzejske postavke ili su nameštene kao nekada pa onda imate prikaz prostorija za stanovanje ali i kovačke radionice, apoteke pa i kafane.

Izgrađena je u XVI veku za stražu Rudolfa II. Car Rudolf II bio je jedan od boljih vladara, mnogo više zainteresovan za nauku i umetnost nego za državničke poslove. Dovodio je na svoj dvor alhemičare, astrologe i osobe sličnih zanimanja i interesovanja. Preselio se u Prag nakon što je postao car, kako je i obećao. Sahranjen je u katedrali Sv. Vita. Sakupio je brojna umetnička dela, dosta toga je opljačkano (od Šveđana do nacista) ali puno je još uvek u zamku.

Naziv zlatna dolazi otuda što su u njoj živeli i radili zlatari u XVII veku. Zvali su je i Ulica alhemičara mada oni nikada tu nisu boravili. Zato jeste Franc Kafka koji je godinu dana boravio u kući svoje sestre. Ulica je imala dve strane ali je jedna porušena. U vesele boje ofarbana je tek u XX veku.

Kao što rekoh kuće su male i vrlo skučene. Neverovatno i pomalo mučno izgleda kada vidite kako su se dovijali da se smeste na tako mali prostor. Turista ima puno, teško se razmimoilazite, ko je klaustrofobičan može da ima problem.

Kula Daliborka

Za kraj, kao peti objekat kruga B, mračna strana zamka, kula Daliborka koja je služila za utamničenje razbojnika ili političkih protivnika. Nalazi se u produžetku Zlatne ulice, krajnja severoistočna tačka kompleksa. Može da se siđe u tamnicu koja i pri veštačkom osvetljenju deluje teskobno i zastrašujuće. Uvek mi se na ovakvim mestima javlja jedna misao: šta je sve čovek u stanju da uradi drugom čoveku. Napraviš kulu, podrum u njoj pa u podrumu rupu i u nju ubaciš čoveka i ostaviš. Onda prođe neko vreme pa neki drugi ljudi od toga naprave turističku atrakciju...

I na kraju...

Zamak kao celina nije baš moje omiljeno mesto u Pragu. Nešto mi je uvek smetalo a onda sam pročitao šta je izvesni Burijan napisao: Uostalom, gospodari su uspevali da nagrde i kad su želeli da spasavaju, kao što je to učinila Marija Terezija naredivši svom arhitekti Austrijancu Nikolausu Pakasiju da obnovi praški zamak. Kaskada živopisnih i ljupkih građevina iz raznih perioda pretvorena je u veličanstveno hladnu palatu. Odnosi se na delove palate koji nisu previđeni za obilazak, gde je sada rezidencija češkog predsenika i još nekih državnih službnika. Zato je katedrala veličanstvena. I ne samo katedrala...

 

 

Praški zamak sa Vltave

Fotografije, Praški zamak

Fotografije, Prag 2018 (ono o čemu nisam pisao u blogu)

Prag 2018 II - Pruhonice, park i zamak

Pruhonice su selo ili pre malo mesto u jugoistočnom predgrađu Praga. U selu se nalazi zamak i pored njega park koji sačinjavaju jedinstvenu celinu, prepoznatu i zaštićenu od strane Uneska. Ne samo zaštićenu već i objavljenu i reklamiranu jer smo baš preko sajta ove organizacije saznali za kompleks. A odlučili smo da ga posetimo jer smo želeli da se malo pomerimo iz grada, uz što manje vožnje koja nas je samo taj dan poštedela.

Subota jutro, doručak i krakta poseta Dekatlonu a onda šetnja do metroa i vožnja samo jednu stanicu. Udaljavamo se od centra i silazimo na stanici Opatov (linija C). Iznad nje staju autobusi 363 ili 385 koji vode do Pruhonica. Ne idu baš često pa žurimo da nam ne pobegne onaj koji polazi za koji minut. Ali vozač lagano propušta putnike na prednja i jedina otvorena vrata, naplaćuje karte, nadgleda validaciju i ne uzbuđuje se što kasni čitavih 10 minuta u polasku. Sa užasom shvatam da sam nervozniji od njega - ja sam na mini-odmoru a on je na radnom mestu. Imamo dnevne karte ali to važi za Prag, Pruhonice su van grada. Naplaćuje nam po 12 czk što je izgleda samo dopuna praškoj dnevnoj karti. Autobus je bio pun ali do našeg cilja vrlo malo ljudi je ulazilo na usputnim stanicama.

Udaljavamo se od grada. Zgrade zamenjuju privatne prizemne ili jednospratne kuće a onda se i one proređuju. Liči na Srbiju, ima i poveće rupe na asfaltu, ali je mnogo uređenije. Nema šuta, nema neomalterisanih kuća, divljih deponija. Silazimo na stanici koja se zove prosto: Pruhonice (pre nje bilo je 2-3 stanice Pruhonice ovo, Pruhonice ono...). Od glavne ulice do zamka idete kraćom alejom lipa. Ispred ulaza nalazi se improvizovani kafe i prodavnica suvenira i ulaznica. Ulaz je 80 czk. 

Zamak je dosta star ali je toliko puta renoviran da je malo toga zadržao od prvobitnog izgleda. Pominje se još 1270. godine a istorija onoga što vidite započinje 1885. godine. Tada se izvesna grofica Marija Antonija, jedina naslednica i vlasnica zamka, udaje za portugalskog grofa Arnošta Emanuela Silva-Taroucu. E taj grof je ogranizovao da se zamak potpuno preuredi a što je još važnije oformio je park ispod zamka, u dolini potoka Botič i njegove dve pritoke. Pored grofa za izgled kompleksa zaslužan je arhitekta Jirži Stibral koji je realizovao grofove zamisli.

Kada prođete ulaznu kapiju, stižete do dvorišta  iz kojeg se vidi severno krilo zamka i stara romanička crkva, najstariji deo kompleksa. Tu je i jedna manje-više obična, ćutljiva fontana. Staza obilazi zamak sa desne strane i odmah kreće da se spušta prema parku. Park je sa suprotne, južne strane zamka i dosta je niži od njega tako da se sa terase pruža prelep pogled. 

Pogled ispod terase zamka (terasa bila nedostupna)

Ovim prvim delom parka dominira jezero čije se ime (Podzámecký) lako prevodi sa češkog. Od njega započinju pešačke staze. Nisu betonirane niti popločane ali su uređene i odlične za šetnju. Vode pored tri jezera i nekoliko potoka, uredno regulisanih tokova. I pored puno cveća, naročito rododendrona. Na mapi koju dobijete na ulazu vidite tri glavne rute: najkraća 2,5km, srednja 5km i najduža 10km. Pored toga postoji puno prečica i sporednih staza. Sve se lako prati na mapi ali i na terenu, sve raskrsnice su brojevima označene a rute različitim bojama. Mi smo odabrali srednju rutu. Ako ste došli samo turistički, da vidite park a ne da provedete dan u njemu, nema potrebe birati najdužu jer se ništa bitno ne menja u krajoliku a potrošićete previše vremena.

U okviru parka postoji botanička bašta pored koje nismo prošli. Pored toga, tu su i table sa informacijama o drveću, cveću i drugim biljkama. Nisam neki poznavalac i ljubitelj botanike, ko jeste mislim da bi mu bilo interesantno. 

Nisam ni preveliki ljubitelj parkova. Između divljine i uređene površine uvek ću se opredeliti za divljinu. Ali ovo je zaista lepo i što je najvažnije urađeno i uređeno sa merom, bez preterivanja. Ljudi dolaze ovde da šetaju, trče, sede i odmaraju u tišini. Postoji poseban deo rezervisan za piknike. Dolaze i da se venčaju što je deo posebne ponude zamka. U tu svrhu je preuređena terasa a samo mi smo videli tri venčanja.

Park Pruhonice nije nešto što obavezno morate videti ako dolazite u Prag. Ali ako ostajete duže pronađite neko lepo jutro ili popodne, nećete se razočarati. Ako se odlukčite, na zvaničnom sajtu imate više teksta i neke praktične informacije. Ovo nije tema o kojoj može mnogo da se priča, najbolje da odmah pređete na fotografije.

Prag 2018
I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid
II - Pruhonice, park i zamak
III - Praški zamak

Prag 2018 I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

Barokna crkva u Reselovoj ulici (ona koja povezuje Dancing House sa Karlovim trgom) ima interesantnu istoriju. Građena je sredinom XVIII veka kao katolička crkva ali je već krajem veka zatvorena u reformama cara Jozefa II. Koristila se u sasvim druge stvrhe sve do 1921. kada je obnovljenoj Češkoj pravoslavnoj crkvi zatrebao hram. Osveštenje je obavljeno septembra 1935. godine. Trebalo je da bude oktobra 1934. ali je odloženo zbog atentata u Marseju. Posvećena je Sv. Ćirilu i Metodiju. Klasičan, teški barokni objekat koji je 1883. spuštanjem Reselove ulice (kako god to da su izveli) dobio na visini tako da je ulaz u kriptu sa ulice a do glavnog ulaza u crkvu penjete se stepenicama.

Za crkvu je vezana najpoznatija i najsurovija epizoda iz drugog svetskog rata na teritoriji nekadašnje Čehoslovačke. U njoj se odvijao poslednji čin drame atentatora na Rajnharda Hajdriha, visokog SS oficira i protektora Čehoslovačke. Krili su se kod jataka u praškim stanovima ali su se pretresi pojačavali pa su prešli u crkvu. Najava represije i obećana novčana nagrada slomili jednog od saradnika (obešen je 1947. godine) pa je otkrio stan porodice Moravec. Marija Moravec je prilikom hapšenja izvršila samoubistvo a policija se dokopala njenog zbunjenog muža, koji ništa nije znao o celoj priči, i sina Vlastimila koga su slomili neshvatljivo surovim mučenjem. Pokušaj da atentatore pohvataju žive nije uspeo. Posle žestokog otpora sva sedmorica članova pokreta otpora izvršili su samoubistvo. Druga verzija kaže da je Jan Kubiš, čovek koji je ubio Hajdriha, umro po prijemu u bolnicu.

Rajnhard Hajdrih je bio jedan od najvećih nacističkih zločinaca i najpouzdanijih Hitlerovih saradnika, čovek sa nekoliko nadimaka koji su asocirali na njegovu svirepost. Postavljen je septembra '41 na mesto protektora Čehoslovačke da uguši rastuće antinemačko raspoloženje. Čehoslovačka vlada u egzilu odgovorila je planom i pripremama za njegovo ubistvo, da bi trgli uspavane sunarodnike iz učmalosti ali i da bi pokazali nacistima da nisu nedodirljivi. Za izvršioce su odabrani Slovak Jozef Gabčik i Čeh Jan Kubiš. Oni su već bili članovi čehoslovačkih oružanih snaga koje su se borile zajedno sa Britancima i prošli su dodatnu obuku za povereni zadatak. Krajem decembra iskočili su iz aviona i uskoro se pridružili pokretu otpora u Pragu. Cela grupa zbog toga je poznata kao padobranci.

Hajdrih je svakog dana putovao u otvorenim kolima čime je želeo da stavi do znanja koliko se smatra sigurnim. Sačekali su ga na jednoj krivini gde je vozač morao da uspori. Gabčik je izašao ispred kola ali mu se automat zaglavio i kada je Hajdrih ustao i krenuo na njega, Kubiš je bacio modifikovanu tenkovsku minu od koje su ranjeni i on i SS-ovac. Ovaj drugi ispostaviće se smrtonosno.

Reakcija nacista bila je žestoka i surova. Oko 5 hiljada ljudi je pobijeno, među njima skoro svi učesnici u atentatu, posredni ili neposredni. Sela Lidice i Ležaki, pogrešno dovedeni u vezu sa organizacijom, potpuno su uništena. Episkop Gorazd, glavni sveštenik crkve, pokušao je da na sebe preuzme odgovornost ali nije uspeo da zaustavi pogrom. Ubijen je kao i ostali sveštenici a Češka pravoslavna crkva slavi ga kao mučenika.

Ali da se ne bavim više istorijom, wikipedia ima iscpne tekstove o Hajdrihu i o samom atentatu, uz puno drugih tekstova, fotografija i filmova na Internetu.

Crkvu smo posetili u subotu popodne. U toku je bila liturgija pa se nismo zadržavali. Ispod crkve je muzejska postavka ali radi do 17h pa smo morali da se vratimo sutradan. Opčinjeni onim što smo dole videli, nismo se setili da ponovo uđemo u samu crkvu.

Ulaz u kriptu je direktno sa ulice. Ne postoji fikna cena karte već svako daje onoliko koliko misli da treba. U prvoj prostoriji je hronološki prikaz događaja od početka rata, kroz niz fotografija i tekstova. U vitrinama su prikazani predmeti iz tog perioda, neki od njih su pripadali direktno padobrancima. Tu je dežurni službenik i prodavnica knjiga i suvenira. 

Iz te prostorije ulazi se u pravu kriptu, deo koji je zadržao izgled od onog 18.juna 1942. Unutra su biste svih sedmorice padobranaca ali i detalji prepoznatljivi iz filma, stepenice koje vode do oltara i prozor ka ulici kroz koji su pokušali da ih isteraju vodom. Igrom slučaja taj dan je bio godišnjica atentata (27.maj 1942.) pa je bilo cveća, venaca ali i poruka ostavljenih u nišama zida kripte. Davidova zvezda pored krstova. Venac i cveće su bili položeni i na spomen ploču na spoljnem zidu crkve.

Na video prezentaciji išao je snimak sahrane ubijenog monstruma. Gledali smo ista ona mesta koja smo to jutro obilazili, samo sada u jednom potpuno drugačijem ambijentu. Praški zamak iz koga smo stigli bio je Hajdrihova rezidencija ali i mesto odakle su ga u sanduku odvezli natrag u Berlin. Prelazak pogrebne povorka preko Karlovog mosta. Par sati ranije videli smo ga okupanog suncem, ispunjenog turistima iz celog sveta. Dva lica Praga, isto mesto ali u dva potpuno različita vremenska i istorijska trenutka. U potpuno različitim ambijentima. 

Prošlo je već neko vreme i događaji iz drugog svetskog rata polako blede i sve manje se o njima priča. Što je greška, posebno danas kada je fašizam u porastu i kada njegove granice nemaju nikakve veze sa nacionalnim, ako su ikada i imale. Apsurdno veličanje nacističkih vođa među pripadnicima naroda koje su ovi želeli da istrebe ili potpuno potčine. Posebno se ambivalentno oseća pripadnik nacije koja je dala daleko više boraca protiv nacizma nego što je to slučaj sa Česima i Slovacima i koju je pre trebalo umirivati nego podsticati na borbu, a koja i danas ne može da se odredi prema tim događajima. I ako niste primetili, Kubiš je bio Čeh a Gabčik Slovak.

Za priču o atentatorima zainteresovao me je film Antropoid, režisera Šona Elisa. Koliko sam uspeo da vidim, prilično čvrsto se drži istorijskih činjenica ali se ne zadržava na tome već pravi izvanredne psihološke analize svih učesnika u atentatu, od glavnih izvršioca, saradnika iz pokreta otpora i vlasnika stanova koji su im pružali utočište. Poseban akcenat na večitu dilemu da li se isplati s obzirom na očekivanu odmazdu. Odsustvo plana za izvlačenje samo pojačava njihove dileme... ali najbolje da sami pogledate film, nećete zažaliti, obećavam.

Sledeći put ćemo verovatno posetiti mesto na kome je atentat izvršen. Malo je dalje od centra ali lako dostupno tramvajima. Preko puta crkve je pivnica U Parašutistů ili Kod Padobranaca. Posvećena je događaju, na zidovima su fotografije padobranaca. Pored toga ambijent je lep, gulaš je odličan, nije skupo. Ako već dolazite do crkve, a trebalo bi, možete bar na pivo da svratite.

Fotografije na zidu pivnice U Parašutistů

U međuvremenu pogledajte fotografije.

Prag 2018

I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

II - Pruhonice, park i zamak

III - Praški zamak