Vodopadi Hercegovine

Prethodne 2023. godine letovali smo na Korčuli. Putujući na more i sa mora, prvi put smo kolima prošli kroz Hercegovinu. Posetili smo i videli tri vodopada, jedan planirano i dva sasvim slučajno. Takođe smo obišli i jedno vrelo pa bi možda poštenije bilo da se post zove Vode Hercegovine ali ovaj naslov mi se više dopao. Priča neće biti dugačka, nema mnogo toga da se priča, uglavnom sam hteo da podelim fotografije.

Vodopad Provalije u Stolcu

Na vodopad smo naleteli sasvim slučajno. Krenuli smo to jutro iz Gornjeg Milanovca po jesenje hladnom vremenu. I ranije se događalo da putujemo na more po lošem vremenu ali nikada ovako lošem. I odeća na nama morala je biti jesenja. Tek negde od Gacka počelo je da bude toplije a kada smo kod Krivače skrenuli desno, postalo je i vrućina. Trebalo se negde presvući a bilo je i vreme za pauzu. Žena je gledala Google Maps i rekla: ovde ima neki vodopad. 

Ušli smo u gradić Stolac sa istočne strane i zaustavili se pored vodopada koji se nalazi neposredno pored glavnog puta. Nećete ga videti iz kola pošto reka Bregava pre vodopada teče u nivou tog puta i onda se survava u provaliju. Nismo ga lepo videli ni kada smo izašli iz kola. Vrlo brzo smo shvatili da ćemo morati da siđemo u restoran Mlinica čijih se nekoliko terasa praktično dodiruje sa vodopadom. Fingirali smo da tražimo sto, napravili nekoliko fotografija a onda shvatili da je vreme ručku. I restoran kao i vodopad možemo da preporučimo.

Vodopad je prevazišao sva naša očekivanja. Nije previše visok ali je dosta širok i sastoji se od nekoliko odvojenih slapova. Bregava se sa obe strane obrušava u tu provaliju. Mislim da je pogled na vodopad sa druge strane bolji ali to smo ostavili za neki drugi put...

Vodopad Kravica

Ovo je već ozbiljnija priča. Isplanirali smo svraćanje u povratku sa Korčule, prešli Pelješki most, ušli u Bosnu kod Metkovića, prešli Neretvu, prošli kroz Čapljinu i posle nepunih dvadeset kilometara stigli do vodopada. Tačnije do ulazne kapije pošto je ceo kompleks, što znači vodopad sa jezerom koje se ispod njega formira, sređen i pretvoren u izletište. Staza od kapije je uređena, oko vodopada ima nekoliko restorana a navodno ima i mesta za kampovanje. Ulaz se plaća 20KM, čak i kartice primaju što u Bosni nije toliko čest slučaj. Izuzetno je posećeno, na parkingu je bilo raznih domaćih i stranih registracija.

Vodopad se nalazi u selu Studenci, na reci Trebižat. Reka Trebižat je najveća desna pritoka Neretve. Izvire iz jakog kraškog vrela kao nastavak podzemnog toka druge reke i na svom 51,3 km dugom toku dva puta menja ime. Vodopad Kravica visok je 26-28 m. Čini ga čitav niz odvojenih slapova od kojih ne znate koji je lepši i atraktivniji. Jezero u podnožju vodopada je prelepe boje, nešto hladnije ali nedovoljno hladno da vas zaustavi da se okupate. I istuširate ispod nekog od manje snažnih slapova. 

Zadržali smo se neka 2 sata, žurili smo pošto smo imali još neka mesta u planu za taj dan. Ali slobodno možete planirati poludnevni ili čak celodnevni boravak.

Vodopad Koćuša

Za vodopad smo saznali na blagajni Kravice, karta koju smo kupili važila je i za Koćušu. Otišli smo da ga vidimo da bi kompletirali priču, pitanje je kada ćemo se ponovo naći u ovom kraju. Nalazi se u nekih 20 km severozapadno od Kravice, u selu Veljaci. Oba vodopada leže na istoj reci ali već sam napisao da ona ima tri različita imena u svom toku. U Ljubuškom polju, gde se ovaj vodopad nalazi, zove se Mlade. Kada izađe iz polja postaje Trebižat...

Koćuša nije visok vodopad ali je dosta širok i kompaktan, za razliku od prethodna dva o kojima sam pisao. Lepa je i reka, voda je prilično bistra. Ispod samog vodopada u nju se uliva druga reka ili je to samo rukavac koji se tu sastaje sa glavnim tokom, nisam siguran. Ispred vodopada je uređeno izletište ali nije ograđeno kao na Kravici i nigde nam kartu nisu tražili...

 

Vrelo Bune

Od vodopada Koćuša do vrela Bune trebaće nam nekih sat vremena. Stižemo u Blagaj i parkiramo Megana na malom trgu, bliže verovatno i nismo mogli da priđemo kolima. Već od trga kreće vašarište, bezbroj prodavnica jeftinih suvenira. Samo ih pratite i bez problema stižete do vrela.

Kažu da je vrelo Bune najveće kraško vrelo u Evropi. Reka Buna, duga svega 9 km, izvire iz pećine u podnožju potpuno vertikalne stene. Pored samog izvora je derviška tekija koja se pominje još u XVII veku. Neko je očigledno znao šta radi, tekija se savršeno uklapa u prirodni ambijent i čini celinu sa njim. Vrelo je veoma bogato vodom tako da se se u pećinu može ući čamcem. Ture idu na svakih desetak minuta i bila je prilična gužva. Puno stranih autobusa je došlo, uglavnom iz Turske, mesto je očito tema hodočašća muslimana. 

Kada smo završili razgledanje, svratili smo u jedan od nekoliko restorana na pastrmku. Ne sećam se kako se zvao a nije ni važno jer neki poseban kriterijum pri izboru i nismo imali. 

 

Pogled iz pećine

Fotografije:

Vodopad Provalije

Vodopad Kravica

Vodopad Koćuša

Vrelo Bune

Povratak na Zelengoru

Posle dve godine ponovo sam na Zelengori. Za promenu se evo ne žalim kako je prošlo mnogo godina od kada sam rekao da ću brzo ponovo da dođem. Bili smo krajem jula 2019. i tada sam objavio post o Zelengori i Leliji. Ovaj tekst će u neku ruku biti nastavak te priče. Trudiću se da se ne ponavljam mnogo pa ću uvod o planini preskočiti.

Vladina najava akcije zatekla me je na moru. Pročitao sam program i shvatio da mi savršeno odgovara. Prvi dan vrlo sličan drugom danu od pre dve godine ali sa dovoljno značajnih razlika, drugi dan nešto sasvim novo. Akcija je trajala dva dana i dve noći, jedna u busu i druga u domu. Možda prekratko za toliki put ali u ovom trenutku i to mi je odgovaralo.

Pogled sa vrha Kozije strane

Krenuli smo u petak oko 22h iz Beograda, prespavali ili probdeli noć u mini busu (kako ko...) i ujutru rano bili nadomak Zelengore. Ipak, čekalo nas je još 25km makadama tako da se sve to pomalo odužilo. Stigli smo pred dom, ubacili u ranac šta nam treba za taj dan i odmah krenuli na pešačenje. Planinarski dom je novi objekat u blizini Orlovačkoj jezera, preko puta objekta nacionalnog parka o kome sam pričao prethodni put. Pruža sasvim solidan smeštaj. Dole je kuhinja, trpezarija i odlično opremljeno kupatilo. Gore je dugačka spavaonica, jedinstvena prostorija koju je nas 15 skoro celu popunilo. Jastuke sa jastučnicama dobijate ali vreća je dobrodošla.

Subota: Kozije strane, Orlovača, Orlovac...

Na prvi pogled izgleda kao da sam ponovio trek od prethodnog puta. Citiraću sebe iz prve priče: kružna, tačnije elipsasta tura čiji je početak i kraj Orlovačko jezero, centralni vrh i orijentir vrh Orlovac (nalazi se odmah iznad istoimenog jezera) a najudaljenije tačke vrhovi Bregoč i Videž. Ipak razlike su bile bitne i svašta novo sam video. 

Prva razlika je neverovatna zelena boja koja dominira na većini fotografiji, naročito na onim iz prepodnevnih sati. Sneg koji se ove godine duže zadržao i termin akcije pomeren sa kraja na početak jula učinili su da Zelengora bude mnogo zelenija nego pre dve godine. Nisam to uočio dok nisam razvio film i uporedio fotografije.

Druga razlika je vrh Kozije strane umesto najvišeg Bregoča. Ovaj drugi po visini vrh Zelengore trenuto ima zaostatak za vodećim od samo jednog metra. Negde se međutim navodi da i on ima visinu 2.014 m tako da je visinski isto da li od lokve koja leži između njih penjete Bregoč ili Kozije strane. Bregoč je nešto udaljeniji i pogled sa Kozijih strana je nešto atraktivniji - dva su razloga da odaberete ovaj drugi. Naravno, i Bregoč ima svoje, ništa manje ubedljivije razloge...

Pogled na Bregoč sa Kozijih strana

 

I treća razlika je što smo popeli Orlovaču, vrh između Kozijih strana i Orlovca. Malo je udaljen od pravca Bregoč - Videž zbog čega smo ga pre dve godine preskočili. Sada smo uštedeli vreme odabravši Kozije strane pa smo trknuli i do Orlovače a zatim se vratili na trek. A trek se sastoji od naizmeničnog penjanja na čuke i spuštanja sa njih. Sa prve čuke izgleda da do Orlovače nema mnogo ali to što vidite (slika desno) nije vrh, on leži malo dalje. Uspon ipak nije jak i relativno lako se stiže. A kada ste već gore, šteta je ne nastaviti i ne sići do vidikovca na vrhu stena sa suprotne strane Orlovače. Sa njega se pruža pogled na istočne delove planine i odmah ispod vas na Ljubin grob.

Ljubin grob je planinski prevoj. Zapadno od njega je već pomenuta Orlovača a istočno su Velika i Mala Košuta. Predstavlja prelaz iz doline koja je putem povezana sa Tjentištem i Donjim barama u dolinu gde su Bijelo i Crno jezero i koja vodi dalje ka Videžu. Ljubin grob je i mnogo više od planinskog prevoja, mitsko mesto naše generacije, brižljivo odgajane na partizanskim filmovima. Jer dok smo u subotnja prepodneva izlazili iz tame bioskopa na jaku svetlost dana i vraćali se u normalan život, teško smo mogli zamisliti da negde u vrletima Zelengore zaista postoji mesto sa koga može da stigne onakva poruka. U akciji razbijanja mitova koja traje poslednjih 15-20 godina, žarko sam želeo da vidim i Ljubin grob, gde se nalazi i kako izgleda. Nisam stigao do njega (snimaću očito i treći deo Vrhova Zelengore) ali sam ga video sa visova odakle su nadirali Nemci. Više o borbi koja je vođena na prevoju i neverovatnom požrtvovanju boraca Druge čete Trećeg bataljona Četvrte crnogorske brigade, koje je izvan svih ideoloških razlika, uzroka i povoda rata, možete pročitati na Vikipediji.

Pogled na Ljubin grob sa Orlovače

Idemo dalje, vraćamo se na trek, penjemo se na sledeću čuku, silazimo pa se penjemo na Orlovac. Zapravo ne na vrh Orlovca nego na stene iznad istoimenog jezera. Vrh je kao kod Orlovače nešto dalje od ivice. Kratka pauza pa silazak i pravac Videž. Ka Videžu nema jasne staze, treba se truditi da izbegavate rastinje i naravno da se držite izohipse.

Sižemo do stećaka i livade koja me je fascinirala prethodni put. Tada je bila neka crvena, lagana trava koju je njihao vetar a sada je cveće ono što ulepšava planinski pejzaž. Troje iz ekipe će i Videž overiti. Ne pridružujem se, bio sam već gore, istrošio sam motivaciju a znam da će uspona će biti i u povratku. Treba izaći na prevoj između Ljeljena i Orlovca. Ni teren nije lak za hodanje, nema opuštanja do samog jezera. Tamo će ga naravno biti, neko će ući u vodu do kolena a većina će se skroz bućnuti. Taj dan sam prešao 18,5 km i imao 1.250 m uspona.

 

Nedelja: Uglješin vrh i silazak do magistrale

U nedelju smo ustali rano, podelili stvari na one koje nosimo sa sobom i one koje idu prevozom, podelili grupu na one koji idu peške i one koji se vraćaju prevozom i uputili se ka Tjentištu, preko sedam brda i sedam gora. Duga i naporna tura s obzirom da smo vremenski bili ograničeni ali grupa je bila prilično kompaktna i raspoložena za hodanje. Loše vreme malo je pokvarilo priču, nama i još više fotoaparatu.

Dolina sa druge strane Bregoča

Krenuli smo istim putem kao prethodnog dana, pored Orlovačkog jezera ka Bregoču. Kada smo stigli do mesta gde se završava greben Bregoča, prešli smo na njegovu suprotnu stranu i uskoro ušli u susednu dolinu. Atraktivna kao i prva, razlikuje se od nje po tome što se postepeno penje ka prevoju u blizini Bregoča. Prevoj je samo je pedesetak metara niži od vrha koji ostaje levo od vas. Teren je malo teži za hodanje jer se ide stranom i ne postoji utabana staza. Sve vreme je bilo oblačno a pred kraj je i kiša počela pa smo na prevoj izašli u kabanicama. 

Kada izađete na prevoj ispred vas se pojavljuje otvoreni greben sa laganim padom i Uglješinim vrhom u njegovom produžetku. Čini vam se da do njega treba samo da prošetate. U početku je zaista bilo tako, kiša je stala i uživali smo u pogledu levo na Kozije strane i pravo na Maglić, Volujak i ostale planine susedne Zelengori. A onda se ispred nas stvorila provalija. Stigli smo na vrh prirodnog, stenovitog amfiteatra koji je pružao nestvarno lepu sliku ali koga je nekako trebalo savladati. Spuštamo se desno a zatim naglo okrećemo na levo i idemo stazom po sredini tog amfiteatra. Visoke stene, uski prolazi, sve to na žalost mnogo lošije izgleda na fotografijama nego uživo.

 

Idemo dalje i teren postaje pitomiji. Obilazimo jedno uzvišenje i stižemo do Uglješinog vrha. Cela staza kojom se krećemo je markirana i reklamirana na tabli u nacionalnom parku. Ne znam da li je kroz šumu markacija propala ili smo mi pogrešili, tek imali smo malo problema da pogodimo stazu. Kada smo izašli iz šume videli smo vrh ispred nas. Nije nam više bila potrebna ni navigacija ni markacija, jasno je kuda treba da idete. Uspon nije jak, taman da imate onaj osećaj da ste popeli neki vrh, za taj dan centralni. 

Uglješin vrh nije posebno visok ni težak za penjanje ali nalazi se na vrlo lepom mestu tako da sa njega vidite sve one vrhove Zelengore o kojima sam već pričao ali i vrhove susednih planina, preko Sutjeske, koje sam takođe već pomenuo. Ispod vrha je prelepa dolina u kojoj leži nekoliko manjih jezera zvanih Gornje bare. Vodič je posebno insistirao na fotografisanju te doline ali i tu sam bio razočaran rezultatima rada i fotoaparata i mobilnog telefona. 

Gornje bare ispod Uglješinog vrha

  

Ta dolina nam je bila pravac kretanja, spuštamo se u nju i taj pravac je dosta strmiji od onog kojim smo se popeli. Kada siđemo u nju, nastavljamo ka suprotnom kraju od vrha gde nas levkasto suženje vodi pravo na makadamski put. Putem dolazimo na raskrsnicu, levo se ide ka Tjentištu, desno ka Donjim barama i dalje ka Kovačevom panju gde bi trebalo da nas čeka prevoz. Skrećemo desno i umesto očekivanog silaska put počinje da lagano da se penje, poslednji uspon na ovoj akciji koji nam Zelengora priređuje. 

Stižemo do Donjih bara. Tu je već nešto kao mini turistički centar. Jedno malo veće jezero, pogodno za kupanje kada je lepše vreme, i možda još neko manje - ako je verovati množini u nazivu. Malo pored su drvene klupe i sto sa nadstrešnicom i nešto dalje spomenik Drugoj dalmatinskoj udarnoj brigadi. Nešto dalje je skretanje za vidikovac Borići. Danas ćemo morati da ga preskočimo, već smo u škripcu sa vremenom.

Onda ulazimo u šumu i sledećih 5,5 km idemo šumskom stazom, jasnom i markiranom ali posle izvesnog vremena prilično monotona. Na dva-tri mesta staza će izaći iz šume, omogućivši nam da fotografišemo prelepe četinare sa vrhovima Maglića & co. u pozadini (foto ispod). To su i najlepše fotografije koje sam zabeležio tog dana pošto se i vreme u međuvremenu popravilo. Zatim se staza ponovo vraća u šumu i ponovo postaje dosadna. I tako do tog Kovačevog panja, mesta za koje ne znam šta predstavlja ali znam da se nalazi pored samog magistralnog puta, nedaleko od Tjentišta. Prešli smo skoro 21 km, popeli se 950 m i spustili čitavih 1800 m.

Bus nas tu pokupi i vozi do Tjentišta gde se spajamo sa grupom koja je imala kraći program tog dana. Preko Foče, Goražda i Višegrada stižemo do granice gde ćemo čekati malo duže nego što smo planirali. Ali navikli smo na nepredviđene situacije, posle ovakva dva dana teško nešto može da me iznervira. Zelengora mi je pružila još jedan nezaboravni vikend a mislim da smo zakazali i treći sastanak...

Fotografije:

Subota: Zelena Zelengora

Nedelja: Od Orlovačkog jezera do Kovačevog panja

Zelengora i Lelija

Vraćam se sa planinarenja, nedelja kasno veče. U autobusu mi stiže sms od žene: I još nešto... ni jedan lift ne radi. Pa dobro, taj dan su mi jedini usponi bili autobuske stepenice. Ali sa svim stvarima peti sprat nije baš jednostavan zadatak. Penjem se, raspremam deo stvari, tuširam se i ležem da spavam. Samo do 3:30 kada me budi starija ćera koja stiže sa mora. Odlazim po nju do onoga što još uvek zovem železnička stanica. U kolima pokušavamo da na brzinu prepričamo najvažnije događaje iz proteklih desetak dana i ja ne mogu da se setim gde sam bio prethodnog vikenda. Porodično okupljanje na Kablaru jedan je od centralnih događaja poslednja tri leta ali produženi vikend na Zelengori učinio je da i njega na trenutak zaboravim. Za samo tri dana uspevam da se udaljim od svakodnevnice koliko i za 10 dana na moru. Bez interneta, bez kompjutera, bez televizora, u romingu, sa dokumentima zakopanim duboko u rancu uspevam skoro potpuno da se resetujem. Nije svaki vikend produženi ali onaj koji jeste ima neprocenjivu vrednost. Stižemo pred zgradu, liftovi i dalje ne rade a točkići na ćerinom koferu ne pomažu uz stepenice... 

Zelengora

Da se ipak vratim na glavnu priču. Zelengora je planina u jugoistočnoj Bosni, blizu granice sa Crnom Gorom. Pripada nizu atraktivnih i prelepih dinarskih planina. Na nju se u pravcu jugoistoka nadovezuju Maglić, Volujak, Bioč, Durmitor i još neke manje poznate planine. Ispod njih su kanjoni reka kao što su Sutjeska, Piva, Tara... Zelengora nema visinu susednih planina, sa 2014m jedva je uspela da se prebaci preko magičnog broja dve hiljade. Njeni vrhovi su kudikamo lakši za penjanje i praktično sa njom se ka severu smiruje taj haos koji priroda pravi. Ipak, kažu da je među lepšim planinama a zato i jeste u sastavu nacionalnog parka Sutjeska. Kada obiđem sve ostale moći ću i sam to da potvrdim. Poznata je po svojim jezerima, negde sam pročitao da ih ima osam ali na ovom sajtu ih je devet pobrojano.

Orlovačko jezero i vrhovi oko njega

Ceo ovaj kraj ljudi su kroz istoriju koristili ne toliko za uživanje koliko za međusobno obračunavanje. Oni slabiji bežali su u bespuća planina i kanjona, nadajući se da će ih teška prohodnost zaštititi, oni jači su ih progonili i pokušavali da isteraju na čistinu. Zelengora me i posle ove ture a posebno pre nje nepogrešivo asocira ne toliko na drugi svetski rat koliko na na njegovu sliku iz partizanskih filmova. Te filmove smo kao deca gledali i samostalno i organizovano, nemilosrdno izloženi i dobrim i lošim uticajima. Zelengora je u ikonografiji partizanskih filmova uvek imala posebno mesto. Njenim šumama i proplancima tumarali su tifusari, plašeći i Nemce i partizane, na njoj je kota Ljubin grob sa koje je stigla ona čuvena poruka, preko nje je izvršen proboj iz obruča tokom Operacije Švarc. Gledamo Veljka Mandića u sceni iz filma Vrhovi Zelengore:

Petak: Lelija

 

Krećemo sa Novog Beograda oko 22:30. Vozimo se pored Šapca i Loznice do graničnog prelaza Mali Zvornik. Sanjivi i bunovni prelazimo granicu. Pauza u ranim jutarnjim satima na nekoj pumpi gde pronalazim plastični pribor za jelo čime kompletiram opremu. Onda vožnja kroz Sarajevo, zatim pored reke Željeznice i stižemo na jutarnju kafu u Kalinovik. Kratko se zadržavamo, žurimo ka selu Jelašca odakle polazimo na pešačenje. Zelengori ćemo prići sa severne strane. Zapravo ne Zelengori već Leliji.

Lelija je planina severozapadno od Zelengore, neposredno pored nje. Neki je vode kao posebnu planinu, neki kao deo Zelengore, neki kao deo masiva Zelengore. Uglavnom, ako neko jednog dana bude seo da rasčivija šta je masiv, šta planina a šta vrh, neće mu posao biti lak. Moguće da bi je primili u Zelengoru da je malo niža, ovako sa svojih 2032m nadvisuje i Bregoč koji ipak leži u onom centralnom i najlepšem delu planine.

Kako god bilo, malo iza Jelašce napuštamo autobus. Velike rančeve sa šatorima, vrećama i ostalom opremom ubacujemo u kombi koji će ih prevesti do Orlovačkog jezera a mi sa malim rančevima krećemo na pešačenje. Tabla na mestu odakle smo krenuli kaže da do vrha (slika levo) ima 8.250m i 832m uspona. Tih 8.250m nije bilo nešto interesantno, predeo nije posebno atraktivan kao ni sam vrh. Obeležje vrha su dve metalne štangle, zavarene sredinama u obliku krsta. Kao uostalom i na Bregoču...

Pravimo pauzu na vrhu i spuštamo se. Vraćamo se do sedla ispod vrha a odatle nastavljamo dalje prema Štirinskom jezeru. Već gore je bilo izvesno da će nas kiša jednog trenutka uhvatiti. Neće biti prvi put ali mnogo veći problem je da li su stvari koje su otišle kombijem na sigurnom. Više gledamo u pravcu Orlovačkog jezera da tamo ne pada nego kod nas.

Staza dalje vodi kroz nekoliko kraških udolina. Sve liče jedna na drugu, u svaku morate da uđete i da izađete na nekom suprotnom prevoju. Monotono je, umoran sam od puta, strepim da li će kiša, tek ni malo ne uživam. Predeo se otvara ispred nas kada se približimo jezeru ali kiša samo što nije počela. Prilično je mračno i nije mi do prirodnih lepota. 

Štirinsko jezereo je najveće na Zelengori ali je vrlo plitko i nije pogodno za kupanje. Leži na nadmorskoj visini od 1672m. Nedaleko od njega, van naše staze, ima jedna grupa stećaka ali sada svakako nije trenutak za to. Kiša počinje pošto smo se malo odaljili od jezera i uskoro se pretvara u pravi pljusak sa grmljavinom. Toliko jako tuče po kabanici da nisam siguran da je samo kiša u pitanju. Na sreću ne traje dugo, prestaje pre nego što dođemo do malo težeg terena, silaska niz neku kamenitu stranu i prolaska kroz šumu. Počeće još jednom da pada i još jednom prestati. Dva sata nam je trebalo od Štirinskog do Orlovačkog jezera.

Planinska kuća pored koje smo kampovali nalazi se malo iznad Orlovačkog jezera, ispod vrha Stog. Kada stojite ispred nje gledate u vrh Kalelija a između vas i vrha leži Jugovo jezero koje ne možete da vidite. Nemam ni jednu fotografiju doma ali evo linka da vidite kako izgleda. Može se iznajmiti, njime gazduje NP Sutjeska. Na tremu ispred kuće imali smo sklonište od kiše ali na sreću više nam nije trebalo. Pored doma ima česma i drveno korito, voda je hladna a pritisak je vrlo jak. 

 

Dobili smo informaciju da su nam stvari u obližnjem katunu s tim što pridev obližnji u Australiji i na Zelengori ima malo šire značenje od onog na koje smo navikli. Pored stvari u katunu je bilo i sira, ljubav za ljubav a sir za pare. Dakle te naše stvari su bile pokrivene i suve, uskoro smo nameštali šatore i spremali večeru i raspoloženje mi se znatno popravilo. Priznajem da mi je do tog trenutka dan bio jedan od lošijih od kada planinarim.

Subota: Krug po Zelengori

U subotu smo videli i doživeli ono zbog čega smo došli. Prešli smo centralni greben planine i popeli nekoliko vrhova. Naspavali smo se dobro i krenuli negde oko pola devet. Došli smo do Orlovačkog jezera i uhvatili put koji ide iznad njega, južnom stranom. Ubrzo smo naišli na mesto koje je valjda predviđeno za kampovanje što zaključujem na osnovu drvenog toaleta i informacione table ali i nekoliko prisutnih kola i šatora. Trebalo bi i izvor vode da je tu negde, ja ga nisam video. Staza je markirana, ne baš žestoko ali dovoljno često. 

Idemo dalje i dolazimo do obeležene raskrsnice. Možete pravo ka Bregoču ili levo ka vrhu Videž. Mi ćemo napraviti kružnu, tačnije elipsastu turu čiji je početak i kraj Orlovačko jezero, centralni vrh i orijentir vrh Orlovac (nalazi se odmah iznad istoimenog jezera) a najudaljenije tačke vrhovi Bregoč i Videž. Ovaj deo planine uglavnom je prekriven livadama, bez šume, sa dominantnim vrhovima karakterističnih oblika što u prevodu znači da je vrlo pregledan. Lako možete sami praviti kombinacije trekova i vrhova, važno je da sagledate teren i da imate dovoljno kondicije ukoliko napravite pogrešan izbor. Naravno, uvek je sigurnije pratiti obeležene staze i imati gps uređaj.

Početak grebena Bregoča, najvišeg vrha Zelengore

Blagi uspon vodi nas na južni kraj naše današnje ture, sve do lokve ispod Bregoča i Kozijih strana, dva susedna i najviša vrha Zelengore. Bosanska vikipedija kaže da je i vrh Kozije strane ili Kozije brdo visok 2014m, znači isto kao Bregoč, ali se ovaj drugi vodi kao najviši. On nam je bio prvi cilj dok smo Kozije strane ostavili za neku drugu priliku. Prva grupa je došla do lokve i onda krenula da se penje kosom stazom, praktično smo prošli Bregoč pa se vraćali na njega. To je glavni, duži ali i manje strm pravac. Drugi deo ekipe napao je vrh odmah, kraćom i strmijom stazom. 

Sa Bregoča je odličan pogled (slika desno - Kozije strane), kao što smo i očekivali. U povratku se nismo odmah spustili, otišli smo još istočno do vidikovca sa koga se gleda ka Magliću i Volujku. Zatim se nas šestoro odvojilo od grupe i krenulo ka Videžu dok je ostatak imao nešto smireniji program za taj dan. Sišli smo do lokve, prošli pored nje i ispeli se dolinom ispod Kozijih strana. Izbili smo na neku čuku i na greben iznad Orlovačkog jezera. Pogled sa grebena je fenomenalan. Ispred vas su vrhovi Stog i Kalelija, iza već mnogo puta pominjani najviši par, desno Orlovac i Ljeljen. U daljini je provirivao Videž, njega ćemo jasno videti tek sa Orlovca koji ga zaklanja. Nešto dalje su Todor i Velika Lelija. Sve vreme su nam bili pred očima, samo iz različitih uglova.

Zatim je krenulo naizmenično spuštanje i penjanje. Na svakom od vrhova pravili smo kratku pauzu. Između Orlovca i Videža grupa nam se smanjila sa šest na pet članova, jedan je primetio da mu nema telefona pa je morao da se vrati. Na svu sreću, uspeo je da ga pronađe.

Postoje lepa mesta u prirodi, taj dan ih je bilo više nego dovoljno. Ali među njima opet postoje takva mesta koja vas skoro ostave bez reči, mesta gde je priroda osim lepote postigla i skoro savršenu harmoniju. Njima se ne divite, prosto stojite, uživate i osećate da ste deo te iste prirode. Takva mesta dugo pamtim a obično i akcije ostanu po njima upamćene. Prevoj ispod Videža bio je najlepši trenutak cele te naše avanture. Do njega vode četiri blago ali jasno definisana pravca. Mi smo došli sa juga, ispred nas je bio Videž na koji smo produžili, sa desne strane dolazi grebenska staza a levom smo se spustili u povratku. Prevoj je obrastao nekom lakom travom, crvenkaste boje koja se sve vreme njihala na vetru. Mesto su prepoznali još davno pre nas i na njemu još uvek leži srednjevekovna nekropola na kojoj se izdvaja nekoliko belih stećaka. Pogledajte video ispod i fotografije u albumu.

Idemo dalje, izlazimo na Videž. Napravio sam grešku, krenuo sam na ozbiljnu turu posle malo duže pauze i to se prilično oseća. Da je bio još neki vrh verovatno bih odustao. Pogled sa Videža vodi nas još dalje na sever, ispred nas vidi se Jahorina. Malo duži odmor i spuštamo se. Blago savijamo na desno. Cilj je sedlo između Orlovca i Ljeljena. Ovaj drugi vrh je glavni orijentir kada idete sa Videža i izgleda potpuno drugačije nego sa južne strane. Naravno, povratak sa vrha ne podrazumeva samo spuštanje, ima još prilično uspona da se savlada ali na to smo već navikli.

Usput ponovo nailazimo na manju nekropolu, jedan stećak se izdvaja na njoj. Ovi srednjevekovni nadgrobni spomenici od 2016. godine nalaze se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Na sajtu Uneska je sa područja Zelengore upisan samo lokalitet Čengića bara. Mi smo ih videli na dva mesta, pomenuo sam da ih ima i blizu Štirinskog jezera iz čega bi se dalo zaključiti da su rasuti širom Bosne ali i susednih (prijateljskih) država.

Silazimo na Orlovačko jezero. Malih problema imamo dok se probijamo kroz šumu iznad njega. Ceo dan smo uživali u čistini ali promena uvek dobro dođe. Sledi kupanje, voda je izuzetno prijatna i ne toliko hladna. Orlovačko jezero se nalazi na visini od 1.438m. Dužina je 350m, širina 100m a prosečna dubina 5m tako da je pogodno za kupanje. Kasno popodnevno sunce čini da je pogodno i za fotografisanje. Tu smo neko vreme a zatim idemo dalje, imamo 15-tak minuta do kampa. Uveče slede uobičajene aktivnosti...

Nedelja: Povratak

Vetar je jako duvao celu noć i gurao mi šator. Ujutru mi se činilo da i kiša pomalo pada ali dok sam se nakanio da ustanem nije ih više bilo. Pakujemo opremu, doručkujemo i spremni smo za polazak. Odustao sam od planiranog jutarnjeg pešačenja na obližnji vrh Stog, bio sam potpuno ispunjen jučerašnjim danom. Stiže kombi, ubacujemo stvari i on odvozi prvu grupu a mi krećemo peške pa dokle stignemo. Da mu skratimo drugu turu a i da protegnemo noge.

U Kalinoviku doživljavamo sudar sa civilizacijom. Pijemo pivo, zurimo u mobilne telefone. Instagram i Facebook počinju da se pune fotografijama Zelengore. Prolazimo kroz Sarajevo. Pauzu za ručak pravimo u Han Pijesku, tačnije iza ovog mesta. Gulaš je bio odličan ali gužva ili mali broj konobara produžuju nam planiranu pauzu za čitavih 45 minuta. Granicu prelazimo brzo, još par pauza i u Beogradu smo. Vozač je iz Malih Crljena i Vidikovac mu je usput (hvala mu još jednom!). Ni jedan od tri lifta u zgradi nije radio...
 


Fotografije

 
Literatura: 
www.zelengora.net
Nacionalni park Sutjeska
wikipedia

Čvrsnica

Kada iz Sarajeva krenete za Mostar, prođete Konjic i prođete dobar deo Jablaničkog jezera a onda skrenete levo, ka jugu, vrlo brzo stižete u gradić Jablanicu. Osim po dobroj jagnjetini, Jablanica je najpoznatija po dva srušena mosta, prvom 1943. da bi se zavarao neprijatelj i drugom 1968. za potrebe snimanja filma. Kroz nju teče Neretva a iznad nje uzdižu se dve hercegovačke planine, Prenj na levoj i Čvrsnica na desnoj strani reke. 

Tek ponekad čuo sam za Čvrsnicu i kada je Vlada obajvio akciju doživeo sam je kao izlet iznenađenja. Ispostaviće se vrlo prijatnog. Pre polaska saznao sam da je u pitanju hercegovačka planina, da se sastoji od krečnjačkih i dolomitskih stena, da je vrlo siromašna vodom a bogata kraškim oblicima, da je ograničena Neretvom sa istoka i Dugim poljem i Blidnjskim jezerom sa zapada, da je najviši vrh Pločno... Suve činjenice dok ne stignete tamo i ne vidite zelenilo Neretve i surove ali prelepe vrhove i udoline Čvrsnice.

Putovanje

Krenuli smo u četvrtak iz Beograda, oko 23h. Lagana kiša nas je ispratila a mnogo jača dočekala na pauzi ispred graničnog prelaza. Nema gužve, prelazimo u Bosnu i nastavljamo da spavamo. Ujutru smo u Sarajevu, pauza ponovo na nekoj pumpi, onda izlazimo na autoput, ponovo zaspim i budim se u Konjicu. Uživam u jutarnjim prizorima Jablaničkog jezera. Zeleno je skoro kao i Neretva.

Stižemo u Jablanicu. Sat vremena pauze i tri zadatka: promeniti novac, doručkovati i obići memorijalni centar. Vakufska banka rešava prvi zadatak, kombinovana prodavnica i pekara drugi a treći je najvažniji jer sirnica ima i na drugim mestima a onaj most je samo tu, u Jablanici. Jedino je čega se sećam kada sam nekada davno sa školom dolazio tu. Naizgled je sve skoro isto osim što to više nije moja država. I što je još jedan rat prošao ovuda. Most koji sa visoke obale pada u reku nije onaj koji su partizani srušili. Ovaj drugi su Nemci napravili već u avgustu 1943. a srušila ga je obesna ekipa filma Bitka na Neretvi. Onda je odlučeno da se osigura i ostavi kao deo spomen-kompleksa. Ali to je neka druga priča za koju sada nemam vremena...

Idemo dalje iz Jablanice lokalnim putem koji vodi dolinom reke Doljanke. Doljanka je desna pritoka Neretve i severna granica Čvrsnice. Prolazimo kroz sela Doljani i Sovići i stižemo do Dugog polja. Kraško polje između planina Čvrsnica i Vran, Blidinjsko jezero na južnom kraju i jedna od tridesetak lokacija sa srednjevekovnim stećcima. Sada nemamo vremena da ga obiđemo a i kiša počinje lagano da sipi. Odvajamo se od asfaltnog puta, kombi nas još malo vozi ali uskoro ćemo natovariti velike rančeve na leđa i krenuti prema planinarskom domu.

Dan prvi - Izlazak do doma i Veliki kuk

Do doma na Čvrsnici može se samo peške. Trebalo nam je 2,5 sata da pređemo tih nepunih 7km. Staza je teška za hodanje, ima skoro 600m uspona, nosimo velike rančeve a kiša nas zaliva. Prvi deo staze vodi kroz šumu koja se vrlo brzo gubi i već negde od 1500m osim krivulja ostalog drveća skoro i da nema. U dom stižemo mokri. Neki nisu baš bili pripremljeni za kišu što ih malo zaustavilo u tom i sledećem danu.

Dom Vilinac pripada istoimenom društvu iz Jablanice i nalazi se, kako domaćini kažu, na 1961m visine. Izgrađen je 1938. ali je izgoreo u ratu pa je obnavljan od 2006. do 2010. godine. Udarnički posao i žao mi je što nisam zapamtio podatak koliko su materijala i opreme izneli na leđima do gore. Prvi i najjači utisak o domu bio je da je uredan i dobro održavan. I čist, naravno. Bez preteranog luksuza, koji je gore skup i plaća se leđima a ne novcem, ali sa puno korisnih stvari, od tekuće vode u kuhinji do solarnih panela koji omogućavaju osvetljavanje, punjenje mobilnih telefona i baterija pa i rad frižidera. Sabahudin je bio odličan domaćin, tih i nenametljiv ali uvek tu kada je trebalo. A nije nas bilo malo, osim nas 17 u subotu je pristiglo i 8 planinara iz Sombora. Sabahudin je sve poslove sam završavao.

Prijatnom osećaju u domu doprinosi i mesto gde se nalazi. A nalazi se na južnoj padini grebena koji se proteže severoistočnim delom planine i čiji je najviši vrh Veliki Vilinac. Gleda na stenu Veliki kuk i greben iza njega. Pogled neću da opisujem, pogledajte fotografiju ispod. 

Pogled ispred doma na Veliki kuk

Taj prvi dan je bio oblačan i naš vodič Damir iz Sarajeva predložio je da ne idemo na vrh već da prošetamo do tog Velikog kuka. U pitanju je stena, vertikalna i ako sam dobro čuo visoka skoro 1100m. Impozantna visina a impozantan je i pogled na stenu ali i sa stene. Nije jedina, taj deo planine je raj za alpiniste, a za sve je zaslužna reka Diva Grabovica. Na sreću ne morate biti alpinista da bi uživali u ovim predelima. Prilaz do vrha Velikog kuka je lagan a oblaci su nam omogućili neke skoro nestvarne fotografije.

Dan drugi - Pločno

Subotnje jutro je osvanulo kišno. Odlažemo polazak, čekamo da prestane da pada, onda ipak rešimo da krenemo. Nekoliko planinara ostaje u domu, što zbog mokre opreme, što zbog lošeg vremena. Unapred sam odlučio da ću svakako pokušati da popenjem vrh, makar i pljuštalo, jer kad ću ponovo doći na Čvrsnicu?! Mnogo je lepih planina a malo je godina i slobodnih vikenda u njima (a i penzija je daleko...). Odluka je bila nagrađena, ni kap kiše nije pala na nas toga dana. Stala je neposredno pred izlazak iz doma a kasnije u toku dana se potpuno razvedrilo.

Pločno je sa 2.228m najviši vrh Čvrsnice. Nalazi se na jugozapadnom delu planine, na kraju najvišeg grebena koji se valjda zove Velika Čvrsnica. Iz daljine greben deluje prilično kompaktno ali kada mu priđete taj najviši deo čini zasebnu celinu, dominantnu u svom okruženju. Pomalo ima oblik amfiteatra ali izuzetno strmog.

Dom je na 1960m a vrh na 2228 i naivni putnik bi pomislio da nije veliki problem stići do vrha. U stvarnosti to mnogo drugačije izgleda. Prvo imate jedan dugačak spust do doline sa druge strane već pominjanog Velikog kuka a onda se malo penjete pa spuštate dok ne dođete do raskrsnice odakle jedna staza silazi u Dugo polje a druga vodi ka vrhu. Odatle imate još 400m oštrog uspona. Sve vreme se krećete ili po kamenju ili između kamenja. Kamenje je veliko i oštro, ako pada kiša onda je i klizavo. Mora se biti vrlo oprezan jer čovek može da nastrada i na najravnijem delu planine. 

Iz doma smo krenuli u 8h i do vrha nam je trebalo 3,5 sata. Sam vrh je zauzela vojska. Objekat nije veliki i iz daljine ne narušava mnogo izgled planine ali ipak mi smeta. Znam da svaka vojska ima potrebu za tim najvišim tačkama ali način na koji ga okupiraju uvek je brutalan. Rekli su nam da su vojnici nekada ljubazni, nekada zatvore vrata kada vide planinare, zavisi od postave. Ne zadržavamo se previše na samom vrhu. Gore je široka visoravan koju smo obišli i bacili pogled na drugu stranu planine. Nismo mnogo videli, oblaci su se u međuvremenu navukli. Kažu da kada je čisto vidi se Biokovo i sve do mora. Posle sam saznao da su neki dobili vode od vojnika.

Iza vrha Pločno

Žurimo sa spuštanjem jer se vreme kvari. Crni oblaci se navlače i preti nam kiša. Zatim su još brže nestali i toga dana se nisu više pojavljivali. Ista staza u povratku. Pokušali smo da se popenjemo na Veliki kuk sa druge strane, postoji markacija ali brzo nestaje i zbog vrlo lošeg terena bili smo prinuđeni da se vratimio. 

Akciju završavamo osvežavanjem na vrelu Janjičar. Izvor je nekih 5 minuta ispod doma i jedini je koji smo videli na Čvrsnici tog vikenda. Kaptiran je i uređen, sa kofom za izvlačenje vode i slavinom na donjem delu. Voda je gore veliki problem. Imali smo sreće što vreme nije bilo previše toplo. Lično sam poneo nedovoljno ambalaže a siguran sam da nisam jedini. Bez 4-5 litara leti ne treba polaziti na Pločno.

Stižemo na ukusan pasulj koji je Sabahudin spremao toga dana. Posle ručka sedimo na klupi i uživamo u pogledu. Vidimo ceo veliki greben, pogled koji prethodnog dana nismo imali. Kasnije prošetamo do vidikovca u neposrednoj blizini doma. Gleda prema susednom Prenju. Iza Prenja vidi se Velež a desno od njih Čabulja. U dolini vidimo ušće Drežanke u Neretvu. Dostojan završetak jednog prelepog dana.

Pogled ispred doma na Pločno

Dan treći - Veliki Vilinac i Hajdučka vrata

Za razliku od subotnjeg, nedeljno jutro je bilo lepo i sunčano. Spremamo stvari, doručkujemo, pozdravljamo se sa domaćinom i krećemo. Do prevoja nosimo sve stvari a onda ostavljamo velike rančeve i idemo od vrha. Staza do Velikog Vilinca je mnogo lakša i lepša za hodanje od jučerašnje. Sa severne strane vrh deluje surovo ali mi idemo grebenom, nije mnogo strmo a pogled je izuzetan na sve strane. Sam vrh ni po čemu poseban osim po tom pogledu.

Sa prevoja do vrha nam ne treba više od pola sata ali vreme će se potpuno promeniti, oblaci navući i kiša skoro početi da pada. Žurimo nazad i kada stignemo ponovo na prevoj situacija je potpuno drugačija - nigde ni jednog oblačka. Uprtimo rančeve i nosimo ih nekih 15-tak minuta do skretanja za Hajdučka vrata. Ponovo ih ostavljamo i ponovo se navlače oblaci. 

Hajdučka vrata ili Mijatov prolaz, po nekom hajduku Mijatu, su prirodan fenomen, ogromni kameni luk na ivici planinske padine. Da ne objašnjavam dalje, fotografije mnogo jasnije govore. Nešto što svakako ne treba propustiti na Čvrsnici. Dok smo se muvali oko Vrata, oblaci su se razišli i sunce je ponovo granulo. Da nas pozdravi i fotografije učini još lepšim. 

Neposredno ispred Hajdučkih vrata naišli smo na jezero Crljena. Malo ali jedino.

Onda rančeve na leđa i spuštanje do kombija istom stazom kojom smo došli. Da, vreme se ponovo promenilo, naoblačilo se a malo smo i pokisli...

Na  kraju...

Vozimo se do Jablanice, kratka pauza za prodavnicu a onda na izlasku iz grada svraćamo u restoran na jagnjetinu. Ne sećam se kada sam bolju probao. Mada, neki su se i žalili pa je moguće da sam imao sreće kod podele porcija u šta lično ne verujem mnogo i spreman sam da proverim sledeći put. Onda smo krenuli dalje pa sam zaspao i probudio se u sred Sarajeva, pored Miljacke. Onda preko Romanije pa preko Drine kod Zvornika, još jedna pauza i vožnja do Beograda. Kiše više nije bilo, sasvim prijatno letnje popodne...

Sve je bilo dobro. Vreme je bilo dobro, jeste bilo kiše ali nije bilo žege. I išlo je od lošeg ka lepom, što je jako važno. Planina je prelepa i ceo kraj je prelep. I Slađan nas je dobro vozio. Vlada je već razmišljao naglas šta sledeći put treba videti a šta preskočiti. Uvek nešto ostane što nismo videli, za sledeći put. Volim tu nadu ili iluziju da ću ponovo doći. To me drži da idem dalje. 

Fotografije