Homoljski maraton '16

Jedina planinarska akcija prema kojoj prilagođavam druge obaveze i druge akcije je Homoljski maraton. Ne samo što sam ponovo išao već evo je i u blogu ponovo. Naravno, neću biti tako opširan kao u prošlogodišnjem postu, nastaviću se na njega, pa ko želi da sazna nešto o ovoj manifestaciji može ovde da pročita. 

Zašto Homoljski maraton? Zato što volim Homoljske planine, zato što se tamo lepo osećam i zato što su Vukanovci odlični domaćini, vredni, organizovani i nenametljivi. Sedmi put organizuju maraton, za sada sam na 3/7 i sledeće godine planiram da stignem na 50%.


Ove godine išao sam sa Radničkim. Svoju prvu akciju vodila je Bilja Lukić i prilično se potrudila da se lepo osećamo a i mi smo se trudili da joj ne pravimo mnogo problema. Krenuli smo u 6h, to je cena staze od 35km. Kratka pauza u Petrovcu zatim stižemo u Vitovnicu sređujemo opremu, prijavljujemo se za učešće i za ručak a onda krećemo. 


Nisam krenuo sam, sa mnom je krenuo i moj životni saputnik. Ako me već prati kroz život red je bio da počne da me prati i na planinama. Išli smo na mali maraton koji su organizatori dodali uz onaj pravi da bi omogućili svima koji to žele da učestvuju. Značaj masovnosti u planinarenju nije samo u tome što proizvodi kvalitet, masovnost je sama po sebi značajna, cilj je da što više ljudi izađe u prirodu.

Sivo mali a ljubičasto veliki maraton. Mali ide prvo ovim levim krakom.

Staza malog maratona duga je 16km ali sa 800m uspona što nije baš zanemarljivo. Dodatno je otežava činjenica da uspon odmah počinje dok za veliki maraton imate solidnu deonicu za zagrevanje. Na raskrsnici iza sela levo se skreće za manastir, veliki maraton nastavlja pravo putem a mi se penjemo desno, širokom šumskom stazom. Sunce se tek stidljivo pomalja kroz oblake i hladnije je nego prethodnog dana ali uspon je tu da nas zagreje.

Nema puno toga zanimljivog na prvom delu staze. Uspon, zatim malo ravnije da predahnemo pa opet uspon. Kroz šumu ili ivicom šume. Staza je široka i očišćena od rastinja. Odlično je markirana plavo-žutim oznakama tako da ne možete zalutati. Nije nebitno jer smo razbijeni u manje grupe a ima dosta onih koji ne prolaze ovuda toliko često. 

Posle tog početnog uspona staza prelazi u ravniji ali i mnogo lepši predeo. Umesto šume oko nas su livade prošarane pojedinačnim, niskim drvećem i čuvenim homoljskim grmovima. Otvara se pogled na sve strane pa vidimo okolne vrhove: Štubej istočno, Sumorovce i Vukane južno i Kobilju glavu odmah pored nas. Pravimo kraću pauzu, zemlja nije mokra a sunce već dobro greje.

Pogled na Štubej i Vranj sa vidikovca ispod Vrata

Prvi vrh na koji se penjemo su Vrata (815m). Malo jači završni uspon ali ništa strašno. Vrata sam često znao da nazovem najružnijim vrhom na kome sam bio. Gomila trnja i ništa više. Utisak se ovoga puta prilično popravio, uživali smo izležavajući se i mogli smo da biramo pogled: ka Štubeju i Vranju ili ka Sumorovcu. Inače na ova Vrata sam dolazio uglavnom u novembru, moguće da je to razlog za prethodni utisak.

Idemo dalje, od Vrata se uključujemo na završni deo staze velikog maratona. Za njega je ovaj vrh šesta kontrolna tačka. Spuštamo se neznatno i idemo ka drugom i poslednjem vrhu za danas, Kobiljoj glavi. Šumska staza, u početku strma kasnije uglavnom ravna. Od jednog do drugog vrha ne gubimo mnogo na visini. Ispred Kobilje glave je vidikovac koji gleda istočno, ka potezu Štubej-Vranj. Lep je pogled sa njega a i vidikovac je lep sam po sebi. Vrh Kobilja glava (778m) je samo obeležena tačka u šumi pored koje zastanete tek da je zabeležite foto aparatom. Ništa više od toga. To je i sedma, poslednja KT maratona.

Uspon se za danas na vrhu definitivno završava ali onda počinje jak spust, ništa lakši za noge od uspona, posebno za kolena. Ipak staza je dovoljno široka a šuma je mnogo lepa tako da ima u čemu da se uživa. Vidimo nekoliko zanimljivih stabala, vidimo jamu koju je verovatno lisica iskopala. Kada siđemo do potoka nagib se prilično umiri i dalje je lako i lepo hodati. Voda u potoku je bistra i čista. Potok se uliva u rečicu Vitovnicu. I ona je prilično čista. Pored nje već idemo pravim kolskim putem. Stižemo ispred sela i svraćamo u manastir.

Manastir Vitovnica je prilično star, ne zna se od kada potiče a ne zna se ni prava starost crkve. Od prvobitne bogomolje ostali su samo temelji i oltar, ostalo je rezultat obnova. Poslednja je ne tako davno i ne tako srećno urađena, što se vidi na par fotografija. Crkva se vezuje za kralja Milutina ali sudeći po tekstu čiji je link u nastavku, on nije osnovao manastir, samo je platio ili naredio obnovu crkve. Kolica sigurno nije gurao... Više o samom manastiru možete saznati ovde. 

Crkva je inače rađena u moravskom stilu. Ispred nje nalazi se prelepa terasa gde su sto i dve klupe a na stolu bokal sa vodom i šećer u činiji. Voda je izvorska, tri izvora nalaze se ispod manastira. Uživamo u prolećnom popodnevu neko vreme a onda idemo ka selu.

Tamo su stolovi postavljeni i pasulj je već skuvan. Stižu učesnici malog maratona a trkači su davno stigli. Oni su pretrčali 35km, prvi nas je stigao već na silasku sa Vrata. Svaka čast! Zaboravili smo pribor za jelo ali domaćini su računali na našu rasejanost pa su spremili plastične tanjire. Pasulj je ukusan, kao i uvek. Ima i piva, sokova, ima i vlaških specijaliteta, ima i vlaškog kola sa ozvučenja. Dok se spušta veče, pristižu i poslednji učesnici. Sačekaćemo da i oni večeraju a onda krećemo prema Beogradu. Do sledeće godine i osmog Homoljskog maratona.


Fotografije

Homoljski maraton '15

Homoljski maraton je sada već tradicionalna akcija koju šesti put (za redom ?) organizuje planinarsko društvo Vukan iz Požarevca. Kreće se iz sela Vitovnica, prelazi 30 i kusur km po Homoljskim planinama, penje na četiri vrha i završava u istom selu. Pretprošle godine sam prvi put učestvovao. Dosta smo se muvali po tom kraju u zimu i rano proleće 2013. Saznali smo za akciju, dopala nam se trasa a i entuzijazam organizatora koji smo prepoznali.

Te 2013. nas petoro je došlo kolima. Krenuli smo pre glavne grupe, ne znam ni da li je bio zvanični start. Sa nama su sve vreme išli Vlada i Ivan iz redova domaćina. Dan je bio u početku maglovit, kasnije se vreme prolepšalo. Prešli smo celu stazu a kontrolne tačke nismo overavali. Sve je bilo vrlo neformalno a opet atmosfera je bila odlična tako da smo odlučili da obavezno dođemo i sledeće godine. Naravno, sledeće se nešto isprečilo ali zato sam ove godine upisao drugi dolazak. Naslov posta jasno govori da ne planiram da se zaustavim.

U međuvremenu organizacija maratona je podignuta na malo viši nivo ali planinari Vukana i dalje to rade na pravi način. Bez velike pompe i dreke, bez suvišne priče, jasno su prepoznali ono što je najvažnije i to obezbedili učesnicima: ugodnu i prijateljsku atmosferu i odlično pripremljenu i obeleženu stazu. Plavo-žute markacije Homoljskog maratona toliko su česte da je bilo skoro nemoguće pogrešno skrenuti. Pored toga odštampali su učesničke knjižice, sa sve pečatima i evidencijom, i obezbedili pasulj na kraju dana. Treba li još nešto?

Staza maratona, plavo - 2015, crveno - 2013

(u delu gde se poklapaju vidi se samo plava boja)

Krećemo prilično rano, plašio sam se da ne prespavam alarm u 4:30. Dremam celim putem, sve do Petrovca gde pravimo kratku pauzu. Za Vitovnicu put se odvaja na samom izlasku iz grada. Lošijeg je kvaliteta nego glavna džada koja ide prema Ždrelu i Gornjačkoj klisuri. Selo je malo i slabo razvijeno. Poznatiji od samog sela je manastir koji se u njemu nalazi. Sada ga nismo posetili ali jesmo 2013., imate nešto fotografija u albumu (link na kraju). Kroz selo i pored samog manastira teče manja reka. I selo i manastir i reka zovu se Vitovnica. Reka se uliva u Mlavu a izvire negde između Štubeja i Vranja. Stižemo na vreme, sređujemo opremu, popunjavamo prijave i maraton kreće.

Prvi cilj i prva kontrolna tačka je Štubej, sa 940m najviši vrh Homoljskih planina. Krećemo putem, pored reke i ubrzo se odvajamo na levo. Pre toga se odvojila velika grupa koja je išla skraćenu varijantu, organizatori su mislili i na one koji ne mogu ili ne žele toliko da pešače. Uspon do Štubeja je blag ali uporan. Uglavnom idemo zemljanim putem oko koga je proređena šuma koja ne pravi tunel tako da je ceo ambijent vrlo prijatan za hodanje. Do vrha ima oko 11km. Štubej nije posebno atraktivan, nema dobar pogled i začinjen je antenskim predajnikom. Nešto pre vrha postoji vidikovac sa koga se lepo vidi Vranj ali malo je sve to. Zato se gore ne zadržavamo puno.

Od Štubeja staza maratona savija južno i ide pravo prema Vranju koji je drugi cilj. Mi se odvajamo, nastavljamo još istočnije da bi došli do Štubejske stene. Prešao sam jednom maraton pa pristajem na ovaj iskorak koji je ekipa smislila, iako zbog toga nećemo preći sve predviđene tačke. Vredelo je jer stena je jedno od lepših mesta u Homolju a do sada je nisam video. Nadnosi se nad dolinom i pruža odličan pogled na istočnu stranu i vrhove koje smo obišli pre dve nedelje, o čemu sam već pisao. Sedimo neko vreme i uživamo u tišini i pogledu. Vanvremenski doživljaj i nešto zbog čega se ide u planinu. 

Vraćamo se na stazu. Ka Vranju vodi široki, kolski put kojim smo nekoliko puta išli, u oba pravca. Sada je u jednom delu zamenjen odličnom šumskom stazom, još jedan plus za organizatora. Stižemo pod još jedan vrh, drugi po redu i drugi po visini. Vranj (884m) je uz Vukan verovatno najatraktivniji vrh Homolja. Predstavlja stenu koja se pruža pravcem istok-zapad. Sa južne strane uspon je blag, livadski, dok je sa severne stena skoro odsečena i imaćete penjanje kakvo ne očekujete u ovakvim krajevima. Na sreću ne traje dugo. Naravno, penjemo se težom a spuštamo lakšom stranom, obrnuto bi bilo dosadno...

Vranj ili Veliki Vranj

Na Vranju zatičemo Zokija iz Vukana koji već polako skuplja one bušače kartica. Kaže da je već hteo da krene. Shvatamo da smo poslednji i da smo se dosta zadržali na Štubejskoj steni. Kreće i on sa nama. Od Vranja ide dugačak spust sa pogledom na Beljanicu koja leži južno od Homolja. Ambijent je pravi homoljski, gusta trava i mnogo onog niskog trnja (ne znam koja je biljka u pitanju). Na sreću, staza kojom idemo je očišćena. Postepeno ulazimo u šumu i dolazimo do treće kontrolne tačke, izvora Krepoljinske reke.

Krepoljinska i Komnenska reka teku sa obronaka Homoljskih planina paralelnim pravcima, ka jugu. Onda se sastave, ova druga se ulije u prvu, nastave kroz mesto Krepoljin ispod koga se uliju u Mlavu. Nekih desetak km toka tokom koga naprave poneki vodopad a ono što ih čini posebnim su njihovi izvori. Na vrelu Krepoljinske reke voda izvire na nekoliko mesta, spaja se i vrlo brzo formira potočić. Drveće je ovde prilično razređeno i cela slika je prelepa. Glavna žica vrela je uređena, napravljeno je korito a sam izvor je bogat vodom u ovo doba godine. Voda jako prija, posebno posle pređenih 20 km.

Kontrolna tačka broj 4 je Mijucića pećina. Osim što je KT4 Homoljskog maratona, ona je i izvor već pomenute Komnenske reke. Pored toga,  po skromnom mišljenju autora teksta, predstavlja jedno od najlepših mesta u Srbiji. O ukusima naravno ne treba raspravljati ali za sada moj glas završava ovde, u Homolju. Pećina k'o pećina, plitka, ne posebno značajna. Ima dva nivoa. U gornji može da se uđe dok donji predstavlja vodeni rezervoar iz koga direktno teče Komnenska reka. Na samom izlasku iz pećine voda se preliva preko ogromne stene stvarajući... uostalom pogledajte fotografije. Vode u proleće ima toliko da je problem preći reku neposredno ispred izvora. Vrelo i pećina su sakriveni strmim stranama sa tri strane, jedino je otvorena ona kuda reka nastavlja da teče. Na izlasku iz ovog useka ona pravi mali vodopad i nastavlja svoj već opisani tok. Iza vodopada je i napuštena vodenica, prilično je napuštena pa je to valjda i razlog zašto sve izgleda tako lepo - ljudi ovde ne zalaze tako često.

Prvi put sam tu bio u proleće 2009. godine. Besomučno sam fotografisao, što se može videti u albumu te akcije. Onda sam čuo da je sve to rastureno i izvor kaptiran što me je prilično deprimiralo. Ponovo sam došao pre dve godine i uverio se da je sve na svom mestu. Prvi put kada smo nas troje išli od Krepoljina sa ciljem da obiđemo ovu i još dve pećine i drugi put HM 2013. Fotografija ima dosta, linkove sam postavio na kraju teksta.

Predeo u blizini Hajdučke pećine

Ovde smo već dostigli neke učesnike pa je atmosfera bila malo življa. Od pećine idemo uzbrdo i severno, kolskim putem. Prolazimo skretanje za Poganu pećinu, ona nije predviđena planom HM. Dolazimo do skretanja za Hajdučku pećinu koja je KT5. Tu pravimo pauzu. Trasa maratona se sada penje ka vrhovima Vrata i Kobilja glava koji predstavljaju dve poslednje kontrolne tačke. Vrhovi su blizu jedan drugom, između njih malo gubite na visini. Postoji lep vidikovac ispred vrha Kobilja glava ali sami vrhovi nisu posebno interesantni. Odlaskom na Štubejsku stenu izgubili smo dosta vremena tako da eskiviramo ovaj poslednji uspon. Idemo putem koji je lakši ali i duži.

Poslednja deonica je duga preko 10 km. Idemo prvo pored potoka dok se ovaj ne ulije u Vitovnicu a dalje nju pratimo, sve do sela. U početku sam uživao. Lagana staza i voda koja žubori pored nas. Često sam fotografisao tako da sam dobro zaostao za grupom. Pored reke atraktivni su bili i manji potoci koji su se slivali u nju sa okolnih brda. Voda je bila izuzetno čista i sve je bilo čisto oko nas i još jednom ponavljam, smatram da je razlog tome isključivo što je kraj skoro nenaseljen. Kasnije, bliže selu, počele su da se pojavljuju pojedinačne kuće i imanja. Rekoh u početku sam uživao, kasnije je postalo pomalo monotono iako i dalje lepo. Čovek je čudno biće...

U Vitovnicu stižemo sa prvim sumrakom. Srećemo neke prijatelje koji su išli drugim putevima ili ispred nas. Imamo vremena koliko da pojedemo pasulj i popijemo po jedno Zaječarsko.

Na kraju 36,7 km i oko 1500m uspona. Hvala planinarima Vukana na toplom dočeku i odličnoj organizaciji, dok god bude ovako dolazićemo! Ako budemo mogli...


Fotografije:

Homoljski maraton 2015

Homoljski maraton 2013

Tri pećine, mart 2013

Homolje, proleće 2009






 

Istočno Homolje: Od kanjona Crne reke do Zdravče

... ili 21km steeplechase

Do Homoljskih planina iz pravca Požarevca, a većina gostiju dolazi im sa te strane, možete prići sa dve strane. Južnom stranom preko Petrovca, banje Ždrela, Gornjačke klisure, Krepoljina gde put vodi sve do Žagubice. Ili severnom stranom preko Rabrova, Turije, Kučeva, Neresnice, dolinom Peka pa sve do Majdanpeka. Izbor puta naravno zavisi od toga koji deo Homolja hoćete da posetite i koje vrhove da penjete. Ovoga puta odabrali smo severni pravac. Istim smo išli početkom oktobra, na akciju U pohode Homolju. Tada smo se zaustavili u selu Neresnica koje leži pored samog puta Kučevo - Majdanpek. Taj put iza Neresnice savija na dole prateći reku Pek, čime opasuje Homoljske planine sa severne i istočne strane. Neposredno ispred Majdanpeka pravi polukrug, nastavlja na sever i ulazi u grad. Ako hoćete da pratite ivicu Homoljskih planina i nastavite na jug, tu se morate odvojiti i krenuti ka selu Debeli Lug. Odvajanje je neposredno iza fabrike bakarnih cevi. Posle Debelog Luga dolazi Leskovo a onda raskrsnica gde se levo ide za Bor. Idući desno dolazite u Žagubicu i onda možete da se vratite južnom stranom Homolja čime ćete zatvoriti krug i obići oko Homoljskih planina. Upravo to smo i uradili, tačnije naš vozač je to uradio a mi smo jedan deo prešli peške.

Put oko Homolja (kliknite na fotografiju)

Vlada ovu akciju vodi najmanje treću godinu za redom. Prethodne dve sam propustio, mnogo bi bilo da sam to uradio i ovaj put. Nacrtao sam se u 6:30 ispred opštine Novi Beograd, malo sam dremao, malo pričao, tek izdržao sam do pekare u Kučevu. Nalazi se u blizini autobuske stanice, vrlo pristojna usluga, nema razloga da ranije doručkujete. Ne zadržavamo se dugo, idemo dalje. Put nas vodi dolinom Peka. Mutna i brza reka, vidi se da je skoro izlazila iz korita i očistila veći prostor oko sebe. Prolazimo Debeli Lug i nešto kasnije izlazimo iz busa. Ovo je verovatno najdalje mesto od Beograda odakle se mogu napasti Homoljske planine.

Krećemo stazom pored Crne reke. Izvire negde u Homolju i pripada slivu Peka. Tri puta je prelazimo preko balvana. Prvi prelaz je sa drvenim gelenderom, drugi sa zategnutom žicom, treći bez ičega pa mi nešto improvizujemo. Reka je očito mala ali u ovom dobu godine ima sasvim solidno vode. Obožavam vodene tokove i trudim se da ne propustim rano proleće. 

Ubrzo ulazimo u kanjon Crne reke i to je možda najlepši deo današnjeg dana. Litice nisu nešto visoke ali su strme a sam kanjon nije mnogo dugačak. Atraktivnim ga čini to što je prilično uzak, kao da je neki prolaz u pitanju. Rečica se smestila na levoj strani, skroz uz stenu, gde je sebi produbila korito. Kao da se namerno pomerila u jedan kraj da bi ostavila prostora za prelepu, zelenu stazu. Žao mi je što smo ga prilično brzo prošli. Ovakva mesta su jedan od glavnih razloga za planinarenje. Nedovoljno poznata, u nekim bestragijama a kada ih vidite poželite da se stopite sa njima. Stavio sam nekoliko fotografija kanjona u album mada mislim da nisam uspeo da uhvatim ono o čemu pričam, osim možda u dva slučaja.

Glavni deo grupe nastavlja dalje pored reke a nas devetoro se odvajamo, idemo da tražimo prerast. Penjemo se naglo i izlazimo na neki prevoj odakle pogled puca na sve strane. Usput prolazimo pored vatre koju je neko zapalio i očigledno ostavio da se sama bori sa vetrom. Prolazimo i pored jedne kuće koja ne deluje napušteno kao ostale na koje smo nailazili. Živog čoveka ipak ne videsmo. Zato smo prerast brzo pronašli. 

Prerasti su kameni mostovi, različitog porekla. Ovaj koji smo videli manji je u odnosu na mnogo atraktivnije prerasti Vratne. Od nekoga sam čuo da je označava kao broj 8, ne znam da li ima neko posebno ime. Prilično dobro se kamuflirala u okolinu tako da je nije lako uočiti na prvi pogled. A nije lako ni napraviti dobru fotografiju iz daljine - ne primećuje se od drveća. Zato su najbolje one koje smo napravili ispod nje. Ispod prerasti je veliki prostor, dobro osvetljen i otvoren sa dve strane, tu je i potok koji ponire, iz koga smo pili vodu.

Idemo dalje putem, onda se penjemo kroz šumu i kada izađemo na čistinu bićemo već na nekih 730m. Visinu više nećemo značajno gubiti, popećemo se na neke vrhove i vratiti na stazu a najviši od tih vrhova ima 923m. Znači išli smo nekom vrstom visoravni, uglavnom zemljanim putem, sa otvorenim vidikom na istok ka Borskom stolu i Velikom kršu i na jug ka Beljanici i Južnom Kučaju. Problem su pravila oborena stabla, stradala u nedavnoj ledenoj oluji. Snagu smo uglavnom potrošli na njihovo preskakanje i obilaženje. Oduta i podnaslov steeplechase. Kenijaca nije bilo ali prepreka jeste.

Pogled ka Velikom krš i Južnom Kučaju

Prvi vrh na kome smo bili je Breza. Uska stena, dovoljna za manju grupu ali ne i za pun autobus, sa odličnim pogledom na sve četiri strane. Vrhove susednih planina je relativno lako identifikovati ali ne i mnogo bliže Homoljske vrhove koji u istočnom delu planine svi liče jedan na drugi - zaobljena brda, pod livadom ili šumom.

Nas devetoro kreće dalje pre dolaska glavne grupe. Da bi im dali prostora na vrhu ali i da bi otišli do Kupinove glave. U pitanju je, kako sam već pomeno, najviši vrh istočnog dela Homoljskih planina sa 923m. Verovatno i najatraktivniji jer drveća skoro da i nema pa je pogled odozgo odličan. Prvi i do sada jedini put na njemu sam bio krajem avgusta 2008. godine. Visoka trava, zlatne boje pružala je tada prelep prizor a kupina je bilo toliko da naziv vrha uopšte nije dolazio u pitanje. 

Pogled sa Kupinove glave

Da bi stigli do Kupinove glave, odvojili smo se od glavnog puta i prešli nekih 1,5 km, naravno isto toliko se i vraćali. Skretanje je kod Čoka Njamci (u prevodu Nemački vrh, čuka ili šta već čoka znači na vlaškom) koji i jeste i nije vrh pošto je vrlo malo iznad puta. Ne idemo tamo a ni na Korugu koju je glavna grupa posetila. Idemo pravo na Zdravču.

Zdravča je kao i Breza: stena, vidikovac i vrh. Upravo ovim redosledom. Velika stena sa dva dominantna dela koja se nadnosi nad dolinom ispod nje i omogućava prekrasan pogled. Negde se vodi kao vrh mada kao i Čoka Njamci toliko je malo visinski iznad puta koji prolazi blizu nje da mi je taj status vrlo sumnjiv. Kako god, lepo je doći ovde, videti je i provesti neko vreme.

A vremena nema puno, treba stići do Beograda. Žurimo, spuštamo se sa stene, idemo preko livada i posle nekih 2 km smo na asfaltom putu ka Žagubici. Tu nas čeka autobus što znači da tu završavamo pešačenje.

U Žagubicu je noć stigla pre nas. Ne stižemo da pogledamo prelepo vrelo Mlave i čuveno žagubičko groblje. Idemo u restoran, imamo toliko vremena da pojedemo čorbu i popijemo pivo. Onda se smeštamo u autobus i krivudavim putem preko Krepoljina zatvaramo već pomenuti krug oko Homoljskih planina. 

I to je to. Prešli smo 21,5 km i napravili 1050m uspona (nije mi baš jasno gde ali gps ne laže). Upoznao sam još dva bisera Homolja. Početnu sliku - dosadna i trnovita planina koju silom prilika često posećujemo jer je blizu Beograda - odavno sam izmenio i prevazišao. Već idući vikend ponovo ću biti tamo, na već tradicionalnom Homoljskom maratonu. Biće to prilika da opišem još neka zanimljiva mesta i polako da zaokružujem priču o Homolju ili Homoljskim planinama, koje sve više koristim kao sinonime. Mada ne mislim da priča ikada može da se potpuno zaokruži...

Fotografije

U pohode Homolju - Tilva Roš

Kada planinarim uglavnom idem na jednodnevne akcije. Još uvek sam potreban u kući tako da teško dobijam ceo vikend slobodan. A kada idete na jednodnevne akcije onda ste ograničeni na planine do kojih je moguće za jedan dan stići, prepešačiti i vratiti se. Beogradski krug je ograničen Gvozdačkim stenama na zapadu, planinama ispod Kraljeva (Stolovi, Studena...) na jugu, Beljanicom i Rtnjem na jugoistoku te Južnim Kučajem i Miročem na istoku. Na severu krug nije zatvoren... Naravno, granica nije stroga ali sve preko ovoga mora da se plati ili (mnogo) ranim ustajanjem ili kraćom turom ili jakim tempom. 

Homoljske planine su pored valjevskih najčešće na programu. Relativno blizu Beograda,  pristupačne, raznovrsni ambijent i pre svega velika površina što znači puno staza što dalje znači da možete idete novim putevima ili ono što ja najviše volim - da spajam već istražene i nove staze. Nisu puno visoke, najviši vrh Štubej ima svega 940m. Ipak, nemojte to da vas zavara, ako tražite đavola lako ćete ga naći na Vranju ili ako probate da popenjete Vukan preko stena. Da ne pričam o spajanju dva i više vrhova i vrlo dugim šetnjama.

I pored svega ne bih mogao da kažem da sam veliki ljubitelj Homoljskih planina. Pre svega zbog karakteristične vegetacije koja preovlađuje u znatnom delu Homolja a ogleda se u sasušenoj travi i niskom rastinju, više nego bogatom trnjem. Od Homolja stradaju cipele, majice a znao sam i da se vratim sa potpuno izgrebanim rukama. Ipak, gledajući fotografije sa ove akcije izgleda da sam se navikao i na neki način srodio sa takvim ambijentom. Sve fotografije sa naslovom Homolje prikazuju ono o čemu pričam.


Ovoga puta išao sam istočnije i severnije nego obično. Kučevo, selo Neresnica, vrh Tilva Roš, reka Komša, sve je za mene bilo potpuno novo. Republičku akciju pod nazivom U pohode Homolju organizovalo je planinarsko društvo Vukan iz Požarevca. U pitanju je društvo prepoznatljivo po dobroj organizovanosti, entuzijazmu, jakim i dobro smišljenim akcijama i odličnom raspoloženju koje stvaraju oko sebe. Takve stvari ne prolaze nezapaženo pa se i ovoga puta skupio veliki broj planinara iz raznih krajeva Srbije. Cilj Vukana je da nas upozna sa krajevima Homolja u koje se ređe ide, cilj vredan pažnje i za svaku pohvalu. Ekipu Železničara iz Beograda vodio je Vlada Radivojević.

Krenuli smo u 6h iz Beograda, valjalo je stići na početak akcije. Vožnja autoputem, skretanje ka Požarevcu, ređaju se sela Salakovac, Velika Bresnica, Rabrovo, Turija, onda pauza u Kučevu taman za kafu ako konobar bude dovoljno brz i cilj u Neresnici. Selo Neresnica nalazi pored ušća reke Komše u Pek. Tu je fabrika za preradu i pakovanje mineralne vode Duboka. Tu je i letnjikovac kralja Aleksandra, kažu da je u lošem stanju i da planiraju da ga renoviraju. U centru sela organizuje se mali kulturno-umetnički program, pozdravljaju nas iz sela i iz kluba Vukan i onda krećemo na pešačenje.

Zaostajemo namerno na početku, kada je velika grupa onda kretanje na kraju daje nešto više slobode. Ima puno dece. Prolazimo kroz selo a onda se lagano penjemo šumskim putem. Puno je pečuraka a mislim da nikada nisam video toliko crvenih muhara. Što sam i dokumentovao. Kada izađemo iz šume pući će pogled na desnu stranu, na Zvišku kotlinu i gradić Kučevo. 

Pogled na Zvišku kotlinu i Kučevo

Stižemo na Ziman. Ne bih ga baš nazvao vrhom, više kao neka visoravan, livada pod blagim nagibom i sa lepim pogledom. Tu je odmor i tek sad vidim koliko nas ima. Ziman je i najviši cilj za one koji su odabrali najkraću stazu. Oni će odmah iza Zimana skrenuti desno.

Idemo dalje i uživamo u prelepom jesenjem danu. Krećemo se svo vreme grebenom, pogled je uglavnom otvoren na obe strane mada ne mogu da kažem da je baš spektakularan, uglavnom gleda na okolna brda koja su pod šumom i jako liče jedno na drugo. Ne očekujete mnogo i lepo vam je. Posle nekih 5km nailazimo na kuću ispred koje se nalazi česma. Kratka pauza i nastavljamo dalje. 

Dolazimo do raskrsnice gde se odvaja put za ribnjak. Deo grupe se odmah spušta ka njemu a veći deo nastavlja ka vrhu. U blizini raskrsnice je kuća gde takođe ima vode. Idemo kroz tipičnu homoljsku vegetaciju, nisko drveće, visoka trava i grmlje šipka na svakom koraku. Bez većih problema stižemo na vrh koji je potpuno pokriven šumom. Tilva Roš je visok 814m i na vlaškom znači Crveno brdo. Verovatno je povezano sa rudom bakra ali ne znam puno o tome.

Vrh Tilva Roš, desni

Vraćamo se odmah i pauzu pravimo na livadi, negde ispod vrha. Odatle se vidi kop rudnika Majdanpek. Uživamo na suncu, ne žurimo,  imamo dovoljno vremena do početka ručka i polaska autobusa. Onda se spuštamo do one iste raskrsnice, tu skrećemo levo i onda kreće lagani spust sve do reke Komše. Reka je lepa, čista i bogata vodom. Put ide pored nje, sve do ribnjaka gde je cilj pešačenja.

Program je u toku u trenutku kada stižem. Dečija grupa izvodi splet vlaških igara. Nisam neki poznavalac i ljubitelj folklora ali ne mogu da ne primetim koliko su uigrani i kako dobro izgledaju. Domaćini su obezbedili besplatan ručak, pasulj sa kazana, a obezbedili su nam i hladno pivo da kupimo. Rajko je već stigao biciklom i zauzeo separe. Dva sata druženja, onda lagana šetnja do autobusa koji nije mogao da priđe bliže, do ribnjaka vodi samo zemljani put. Spora i dosadna vožnja pored Komše do Neresnice a onda izlazimo na asfalt i lagano tonem u san...

Na kraju oko 22km (sa šetnjom od ribnjaka do busa) i nešto malo ispod 1000m uspona. Prelep dan, odlična atmosfera, sjajni domaćini. Dovoljno da se odlično osećam.


Fotografije

P.S. Ono da pogled nije spektakularan uzmite sa rezervom, pre dve nedelje bio sam na Besnoj kobili i Dukatu, podigao sam prilično kriterijum...

Ježevac, Vukan

Kada prođete Petrovac na Mlavi i nastavite dalje na jugoistok, posle nekih desetak km stići ćete u banju Ždrelo. Banja je postala popularna u poslednje vreme od kada je na izvorima termalne vode izgrađen turistički kompleks sa bazenima. Selo Ždrelo nalazi se malo niže, sa leve strane puta. Iza sela put naglo napušta nepreglednu ravnicu i ulazi u Gornjačku klisuru. Klisuru je probila reka Mlava koja pod tim imenom teče od jakog Žagubičkog vrela pa sve do ušća u Dunav, nedaleko od Kostolca. Planine koje se uzdižu iznad Mlave su Homoljske planine a ulazak u Gornjačku klisuru drže vrhovi Ježevac sa desne i Mali i Veliki Vukan sa leve strane. Uprkos malim nadmorskim visinama (Ježevac 675m, Mali Vukan 752m, Veliki Vukan 825m) ovi vrhovi dominiraju okolinom i pružaju vrlo živopisnu sliku, kako ispred ulaska tako i u samoj klisuri. Posebno su Vukani impresivni sa svojim stenovitim stranama, mada ni Ježevac ne zaostaje mnogo.

Svakog proleća, nekoliko godina unazad, Vlada Radivojević vodi akciju u kojoj penjemo sva tri vrha. Krećemo od mosta na Mlavi, gde se odvaja put za selo Šetonje. Penjemo Ježevac, onda se spuštamo suprotnom stranom do Mlave, prelazimo put i penjemo se prvo na Mali a onda i Veliki Vukan da bi na kraju sišli u selo Ždrelo. Išao sam 2010. i 2011., dve godine sam propustio i evo me ponovo u istoj priči.

Staza kojom se penjemo na Ježevac u početku nije posebno impresivna. Prolazi kroz šumu ili pored same šume. Prvo se penje a zatim se spušta do izvora popularno nazvanog Kod patuljka, po statui patuljka koja se nalazi pored njega. Tu malo odmaramo a zatim nastavljamo ka vrhu. Do izlaska na greben nema potrebe često vaditi fotoaparat pošto je strana prema dolini zatvorena visokim rastinjem. Zato se sve nadoknadi kada se izađe na greben. Otvara se fenomenalan pogled na dolinu ispod Ježevca kao i na susedne vrhove, Krilaš na jugozapadnoj i Vukane na severoistočnoj strani. Ceo prostor je prekiven kamenjem i stenama što prilično otežava kretanje  ali zato vam ništa ne zaklanja pogled.

Pogled sa Ježevca

Pravimo pauzu na vrhu, zavlačimo se u stene gde inače jak vetar ne dopire i odakle imamo već pomenuti otvoreni pogled na dolinu. Slikamo se a onda se spuštamo suprotnom stranom, ka reci Mlavi. Staza prolazi kroz divnu bukovu šumu, uživamo u gornjem delu dok je u donjem delu strmije i klizavije pa se mora biti vrlo oprezan. Stižemo do Mlave. Vodostaj je prilično visok. Plašili smo se da je poplavljen put između reke i Ježevca, ne znam šta bismo radili u tom slučaju. Na sreću put je čist. Vodi nas do manastira Gornjak.

Mutna i nabujala Mlava

Manastir zauzima centralno i verovatno najlepše mesto u Gornjačkoj klisuri. Na levoj obali Mlave, ispod vertikalne stene Ježevca. Podignut je u periodu 1376.-1380. kao zadužbina kneza Lazara. Manastirom dominiraju srednjevekovna crvka posvećena Vavedenju i iznad nje kapela, izgrađena u steni, u kojoj su mošti svetog Grigorija Sinajita. Impresivno deluje i spoljašnja strana manastirskog konaka (slika). Više o samom manastiru možete pročitati na Wikipedia a ukoliko prolazite ovuda, nemojte ga zaobići.

Idemo dalje, prelazimo most i izlazimo na put. Bus nas čeka da pokupi one koji ne pešače dalje već idu pravo u banju na kupanje. Prevozi i nas 1km, do skretanja ka Vukanu. Da ne tabanamo asfaltom. Penjemo se putem koji je u donjem delu pripremljen za asfaltiranje. Neki objekat je očito u pripremi. 

Idem skroz napred i jednog trenutka ispred nas, na livadi pored puta, uočavam srndaća. Lagano se kreće i zamiče iza drveća. Shvatam da nas nije primetio. Fotoaparat mi je u ruci, uključen, po prvi put u ovakvoj situaciji. Utišavam ostale i lagano prelazim sa puta na livadu odakle mogu da ga vidim. Pravim grešku, prvo uključim zoom pa ga tek onda tražim u objektivu. Na sreću i on je stajao i gledao u mene. Kasnije sam se setio čuvene De Nirove rečence: A deer's gotta be taken with one shot. Nije mi dao šansu za drugi snimak, pobegao je. Ali i ovako sam zadovoljan, posle sedam godina planinarenja uspeo sam da napravim ovakvu fotografiju.

Kada put izađe iz šume, stižemo na jedno od lepših mesta u Homolju. Odatle se vidi ceo greben Vukana ali i Veliki i Mali Sumorovac, Vranj i još poneki vrh. Vukan sa te strane predstavlja dugačku, stenovitu strehu koja se nadnela nad dolinom. Iako smo često ovde pogled na njega mi nikada ne dosadi. Naravno da ne može da se meri sa mnogo višim planinama ali za prvu pomoć itekako dobro dođe.

Mali i Veliki Vukan

Izlazimo na Mali Vukan. Sedimo na steni i gledamo svet ispod nas. Onda idemo dalje. Veći deo grupe se odmah spušta ka Ždrelu, žure na kupanje. Nas šestoro produžavamo i do Velikog Vukana. To je treći i poslednji cilj današnjeg dana. Onda silazimo u selo. Prodavnica u centru Ždrela nikada nas nije izneverila. Svraćamo na po jedno zaječarsko a onda žurimo do kafane gde se nalazimo sa ostatkom grupe. Iza nas seoske kuće i stene Vukana presijavaju se na kasnom popodnevnom suncu, prilika da se napravi još neki snimak.

Na kraju oko 23km i nekih 1300m uspona. 

Fotografije

Foto 2011
Foto 2010


Dodatak

Ova priča ima i dodatak. Prethodne godine, 1.juna,  nas petoro popeli smo iste ove vrhove ali smo išli putem kojim se ređe ide. I Ježevac i Vukan smo popeli skoro pravolinijski, grebenom kojim se ovi vrhovi spuštaju ka Mlavi i jedan prema drugom. Krenuli smo sa istog mesta kao u subotu, most ka selu Šetonje, pratili neko vreme Mlavu dok nismo došli u pravac vrha Ježevca a onda krenuli pravo ka njemu. Staza nije postojala već smo išli preko stenovitog terena, provlačeći se kroz rastinje, nisko i visoko. Sve to mi nije naročito prijao, osim pogleda koji smo imali na susedni Vukan i klisuru ispod nas. Izašli smo na Ježevac a zatim se spustili standardnim putem, kroz već pomenutu bukovu šumu i pored Mlave. 

Vukan

Uspon na Vukan je bio nešto drugo. Krenuli smo od poznate česme Četiri lule. U početku putem a zatim smo skrenuli na stene. Nema hodanja, samo penjanje, sve dok se ne izađe na greben. Pogled na Gornjačku klisuru je sve bolji što se više penjete. Kada smo se popeli, hodali smo uglavnom ivicom grebena i negde ispod Malog Vukana uključili se na stazu kojom smo u subotu išli. Sa Malog smo prešli na Veliki Vukan i spustili se u Ždrelo. 

Ova akcija je bila mnogo napornija i zahtevala mnogo više opreznosti ali vredela je uloženog truda. Mislim da i fotografije o tome dovoljno govore.

Fotografije