Julijski Alpi: Triglav i nekoliko manjih vrhova

Potpuno opčinjen vratio sam se sa svog prvog planinarenja po Julijskim Alpima i jedino što sam želeo bilo je da ponovo odem tamo. Sređivao sam fotografije i trekove, gledao mape i pisao blog, ono što inače radim kada se vratim. Proučavao sam Julijske Alpe, gledao gde sam bio ali mnogo više gde nisam i gde bi bilo dobro otići. Uvek pravim nove planove ali valjda nikada nisam toliko razmišljao o ponovnom odlasku. Možda zato što sam znao da je izvodljivo jer je Jelenak iz Pančeva uskoro organizovao akciju. Da smo bili na Triglavu, da nas kiša nije omela, ne bi imalo smisla ići ponovo. Ovako je i te kako imalo smisla. Oklevao sam malo, nikada se nisam toliko brzo vratio na neku planinu, čak ni na one mnogo bliže. Onda sam se čuo sa Đerom pa sa Piperskim, potvrdili su mi da ima jedno slobodno mesto i eto...

Pomalo apsurdno ali mnogo više sam se radovao ponovnom nego prvom odlasku. Možda zato što sam znao gde idem, možda i zato što je prognoza bila idealna za sva četiri dana. Prethodni put kiša nam je skoro otkazala akciju i do kraja nas držala u neizvesnosti. Krenuli smo u četvrtak 7. septembra oko 10h iz Beograda, iz Pančeva nešto ranije. Dnevna vožnja do Mihovog doma gde stižemo kasno popodne i gde ćemo provesti sledeće dve noći. Dom se nalazi negde između Kranjske Gore i Vršiča. Ima vrlo lep pogled (na greben Škrlatice) i ima lepo dvorište ali to je slučaj sa skoro svim planinarskim domovima tamo.

 

Šetnja oko Vršiča

Prvog dana grupa je išla na Prisojnik, istim putem kao mi mesec dana ranije, i naravno da nisam želeo da im se pridružim. Triglav jeste bio glavni adut da krenem ponovo u Sloveniju ali tek malo slabiji bio je taj prvi dan koji sam dobio sebi na volju, da ga isplaniram i iskoristim kako želim. Vrlo retko mi se to dešava, obično jurim da popenjem svaki vrh koji je u ponudi. Ideja je bilo puno, pravio sam planove i za lepo i za loše vreme, ako grupa pođe suviše rano ujutru, ako ipak nađem negde da gledam polufinale SP... Proučavao sam i red vožnje autobusa koji preko Vršiča ide za Bovec tako da je malo nedostajalo da kao onaj magarac između dva plasta sena ostanem na Vršiču gledajući i levo i desno. Na kraju sam odabrao vrh Slemenova špica kao glavni cilj, videćete kasnije i zašto.

Ispratio sam grupu do table za feratu i nastavio putem do Poštarevog doma. Neposredno iznad njega ima lep vidikovac ali sve šta se sa njega vidi već sam video i zato žurim dalje.

 

Poštarev dom, iza njega Mala Mojstrovka

Vraćam se na put i hvatam istu onu stazu koja vodi na Malu Mojstrovku. Dolazim na prevoj Vratca, saznao sam u međuvremenu kako se zove, na kome imate putokaze za Malu Mojstrovku levo i Slemenovu špicu pravo. Nigde ne piše da i desno ima staza i da vodi do vrha odmah iznad prevoja. Staza nije markirana ali je vrlo jasna i samo treba da uočite njen početak, malo sakriven žbunjem. Dalje je bez problema pratite do vrha. Nema potrebe za sajlama i klinovima ali nije ni sasvim laka, morate biti oprezni. Posle 150m uspona stižem na vrh Prednje Robičje.

 

Vrh Prednje Robičje, iza Mojstrovka

Pošto je u produžetku grebena vrh Zadnje Robičje, pretpostavljam da se ceo greben zove Robičje. Pruža se istim pravcem kao greben Mojstrovka od koga ga deli pomenuti prevoj Vratca. Vrh je obeležen piramidom od kamenja u koji je pobodena suva grana. Ima i knjiga u koju sam se upisao. Odličan je pogled na Mojstrovku. Na Google Earth deluje da može lagano da se prošeta do suprotnog kraja grebena ali uživo je to mnogo drugačije pa sam odmah odustao.

Vratio sam se na Vratcu i nastavio stazom ka Slemenovoj špici. Ova staza (slika desno) je najpitomija kojom sam prošao ove godine na Julijskim Alpima. Neki bi rekli i najlepša. Uglavnom je ravna, laka za hodanje i vodi kroz retku četinarsku šumu, često otvorenu prema okolnim vrhovima. Čak ni poslednji deo, izlazak na vrh, nije ni malo zahtevan.

Slemenova špica visoka je za Alpe skromnih 1.911m ali zauzima izuzetan položaj iznad doline Tamar. Dolina je u svom gornjem delu zatvorena sa jedne strane grebenom Mojstrovka a sa druge grebenom Ponca. Isturen položaj vrha omogućava vam pogled na oba grebena a pored toga i na dolinu ispod vas, Planicu na početku doline, mesto Rateče iza Planice, dva visoka vrha u Austriji - Dobratsch i drugi koji nisam identifikovao... Ono zbog čega sam najviše došao, to je veličanstena slika Jaloveca koji se uzdiše na samom vrhu doline, spajajući dva pomenuta grebena. Već sam pisao da smo ga popeli a da ga nismo pošteno videli izdaleka. Zato sam ga sada fotografisao odakle god bih ga video. Slemenova špica kao da je napravljena da se sa nje gleda Jalovec.

 

Jalovec sa Slemenove špice (zoom)

Sve ovo čini Slemenovu špicu prilično posećenim vrhom. Idealan ako ne možete ili nećete na neke više i ekstremnije ili ako hoćete samo da uživate bez izlaska iz zone komfora. A i takvih planinara i turista tamo ima sasvim dovoljno.

Do prevoja Vratca vraćam se stazom ispod Mojstrovke, što ne morate da radite, možete istim putem nazad. Malo imam penjanja po siparu ali ništa strašno. Spuštam se na Vršič i idem na pivo do Tičarjevog doma. Sedim na terasi dok sunce prijatno greje. Vršič je pun automobila i motocikala, biciklista i planinara. Registracije iz svih okolnih zemalja. Lepo mi je a istovremeno me neka muka hvata, shvatam da je na Vršiču i u drugim sličnim mestima Slovenije ovako bilo i proteklih trideset godina, neko je živeo dok smo mi urlali i tukli se kim smo stigli. Uređena zemlja i uređeni nacionalni park sa jasno i logično definisanim pravilima, ne pada im na pamet da grade staklene vidikovce na najlepšim vrhovima.

Kada mi bude dosta lenčarenja, krećem nazad ka Mihovom domu. Staza u početku prilično koketira sa asfaltnim putem, beži od njega pa mu prilazi, neko vreme idu zajedno, da bi se u drugom delu odvojila i išla kroz šumu. Usput obilazim Rusku kapelu i vojničko groblje. 

Put preko Vršiča gradili su ruski vojni zarobljenici u prvom svetskom ratu. U ratovima često treba obaviti neke teške a bitno poslove, u ovom slučaju povezati doline Save i Soče, i zarobljenici uvek dobro dođu. Snežna lavina koja je naišla 8. marta 1916. pobila je veliki broj zarobljenika i nekoliko stražara. Osim njih, tokom gradnje puta stradalo je ili umrlo još puno zarobljenika pa su njihovi drugovi podigli kapelu njima u čast. Pored kapele je grobnica sa piramidom iznad nje. Za kapelu sam znao ali ne i za groblje stradalih u lavini koje se takođe nalazi pored puta ali znatno bliže Vršiču. Ograđeno je drvenim balvanima, tek nekoliko grobova se prepoznaje, polako se gubi kao i sećanje na davno preminule vojnike...

Triglav

Sajt hribi.net prikazuje čak 27 različitih pravaca kojima se može stići na Triglav. Osim po težini uspona, pravci se razlikuju i po tome koliko su početne tačke dostupne. Za nas odavde, koji uglavnom idemo u većim grupama i nemamo vremena za bacanje, dolina Vrata jedan je od najčešćih izbora za start. Kroz dugačku i prilično usku dolinu, kao i kroz mnoge slične, vodi samo jedan put koji polazi iz Mojstrane. Uhvatite pravac u ovom gradiću i vozite do kraja asfalta. 

 

Aljažev dom, iznad Triglav

Zapravo pre nego što stignete do kraja zaustaviće vas zbog naplate parkinga. Mi smo stigli pre svitanja i bilo je prilično živo, automobili su pristizali jedan za drugim a jedan radnik je pomagao da se rasporede sa obe strane puta. Neposredno iza parkinga su tri planinarska doma. Prvo nailazite na Šlajmerjev dom, zatim na najstariji i najpoznatiji Aljažev dom i odmah iza njega na novi Gustlnov dom.

Odatle do Triglava vode tri pravca. Podelili smo se u dve grupe. Mogao sam da biram između Tominškovog i Bambergovog puta. Piperski je vodio prvi, Đera drugi pravac. Odabrao sam ovaj drugi, poznat i kao čez Plemenice. Treći pravac, čez Prag, ostavili smo za silazak. Čez Plemenice bi trebalo da je najteži od tri pravca, vremenska norma mu je najduža a valjda ima i najviše eksponiranih deonica. Ono što ga po meni najviše razlikuje od druga dva jeste što ne prolazite pored doma na Kredarici već vrhu Triglava prilazite sa suprotne strane. To vam uskraćuje mogućnost da u slučaju lošeg vremena ili nekog drugog razloga prekinete uspon i nastavite ga sutradan.

Zašto sam izabrao čez Plemenice? Jer sam u mogućnosti, što bi rekao onaj branilac mosta. Tri su zapravo razloga: atraktivna staza, manja gužva i pre svega idealno vreme koje smo sve vreme imali. Nebo je bilo potpuno čisto, bez ikakve šanse da padne kiša, pa mogućnost prekida uspona na Kredarici nije bila od značaja - kad ako ne sad! Da li sam pogrešio u izboru? Do prevoja Luknja mislio sam da jesam, odatle sam znao da nisam. Nego da krenem redom...

 

Prevoj Luknja

Dolina Vrata na svom gornjem kraju potpuno je zatvorena visokim grebenima dva najviša vrha Slovenije: Triglava sa leve i Škrlatice sa desne strane. Skoro potpuno jer između ova dva grebena leži na uski prevoj Luknja preko koga možete preći i spustiti se u dolinu Trenta. Naravno, retko ko to radi, obično ko se ispenje na Luknju nastavlja ka nekom od vrhova, uglavnom ka Triglavu. Od Aljaževog doma do Luknje ima skoro 800m visinski. Jak uspon, rano jutro i posebno mali incident u kome su mi pukla oba štapa (pre svega zbog zamora materijala, trebalo je na vreme ih zameniti...) uticali su da mi ovaj deo prilično teško padne. Psihički možda i više nego fizički. Razmišljao sam koje su mi opcije ako odustanem ali na sreću nisam mnogo sebe slušao, išao sam dalje i stigao na prevoj.

Na Luknji stavljamo opremu, šlemove, pojaseve i sve ostalo i posle kraće pauze napadamo najeksponiraniji i verovatno najteži deo staze. Ovo mi više prija, guram lagano uzbrdo i polako se gube sve sumnje u izbor pravca i to da ću stići do vrha. Ali kada se završi deo osiguran sajlama i kada pređemo na obično pešačenje, počinjem ponovo da zaostajem za grupom. Stižem ih na uzvišenju gde se ovaj jak uspon završava i gde većina planinara pravi pauzu. Uspevam da ubedim Đeru da se razdvojimo, meni je njihov tempo suviše jak a nije mi problem da nastavim sam. Ne bih tako nešto predložio negde u pustoši Golije ili Stare planine ali ovde  je sve otvoreno i osim nas ima još puno planinara. Doduše uglavnom ih propuštam ali uhvatio sam svoj tempo i siguran sam da ću savladati još tih 500-600m uspona.

Sledi mnogo mirniji teren, skoro ravan na nekim deonicama. Ipak, opuštanja nema, nađe se i tu poneka sajla. Postigao sam već solidnu visinu pa imam odličan pogled na susedne vrhove. Jalovec i Mangart prepoznajem, desno od njih i nešto bliže su Prisojnik i Razor, ostale još nisam pohvatao. Ispred su dve ili tri velike stene. Jedna od njih je Triglav ali ne znam odmah koja dok me staza ne usmeri pravo ka njoj. Nisam uočio Morbegnu, vojno utvrđenje u fazi propadanja i urušavanja za koje piše da u njega ulazite na sopstvenu odgovornost. A kad sam već pomenuo odgovornost moram da naglasim da su oba pravca kojima sam prošao vrlo dobro obezbeđeni, gde god je malo kritičnije postavljeni su sajla ili klinovi. I markacija je odlična. Sve ostalo je do vas...

 

Sipar ispod stene Triglava

Stižem do stene Triglava. Moćno izgleda. Ispred ili ispod nje je dugački sipar koji treba preći. Lakše bi bilo sa štapovima ali guram i bez njih. Kada savladam sipar ulazim u stenu, u pravom smislu reči. Sledi skoro vertikalni uspon i izlazak na najviši greben, tačnije na Trigavsku škrbinu. Sada vidim i drugu stranu, dom Planiku za koji sam pogrešno mislio da je onaj na Kredarici. Vidim i kolonu planinara koja dolazi iz drugog pravca i znam da sam skoro na vrhu. Ipak nije gotovo, još nekoliko sajli treba proći... 

 

Triglav

Na vrhu ima možda i stotinu planinara. Lepo je vreme pa niko ne žuri sa silaskom. Vrh je jako karakterističan sa onim Aljaževim skloništem i toliko puta sam ga video na fotografijama da uopšte nemam osećaj da sam prvi put tu - slično kao kada sam izašao na Jezerce. Ne samo to, i ovde kao na vrhu Maja Jezerce imam onaj osećaj kao kada završite nivo u video igrici.

Mislim da me je Triglav čekao od prvog dana planinarenja. Da mi je neki glas pri svakom popetom značajnijem vrhu šaputao: ok, a Triglav? Rođen sam i odrastao u državi koja je znala svoje granice, najdužu reku i najvišu planinu. Bio je ne samo najviši vrh Jugoslavije, već i jedan od njenih simbola, svi smo napemet znali njegovih 2.864 metra. Kao što smo znali da je Ćosić najbolji košarkaš, tako smo znali da je Triglav najviša planina i to je valjda ostalo u meni. Eto, nisam baš žurio da se sretnemo, dugo već godina planinarim, rekli bi neki da sam se dugo pripremao...

Odmaramo, okrepljujemo se, fotografišemo sebe i druge, muvamo se po vrhu... Stižu polako i drugari iz druge grupe. Svraćali su u dom pa se onda zaglavili usled gužve na stazi. Onda se spuštamo do doma, do Malog Triglava grebenom a zatim pravo nizbrdo. Silazak nije jednostavan, stene su uglačane i klizave, strmo je a već ste umorni i emotivno ispražnjeni. Planinari se još uvek penju pa se razmimoilazimo na uskom prostoru. Postaje dosadno, nikad stići i to je ono što može da bude opasno.

 

Dom na Kredarici

Dom na Kredarici ili ispod Kredarice je institucija za sebe. Ogroman, pun planinara ali i muzičara jer taj vikend je bio neki festival slovenačke harmonike. Naravno, i muzičari su se popeli kao i mi, u Sloveniji su svi pomalo planinari. Sedimo na terasi dok nam vreme to dozvoli, pijemo Union, večeramo i polako privodimo dan kraju...

 

Silazak sa Triglava

Ustajemo rano i krećemo pre svitanja. Triglav je u mraku ali na nekoliko mesta vidi se svetlo lampi, neki su rešili da gore dočekaju izlazak sunca. Nas četvorica idemo pre ostataka grupe, ideja je da siđemo do doma Valentin Stanič i popenjemo dva obližnja vrha. Usput ćemo simbolično overiti i vrh Kredarica. Malo se mučimo dok u mraku ne pogodimo stazu ali markacija nas dovodi do sledećeg doma, znatno manjeg od onog u kome smo proveli noć.

Vrhovi Visoka Vrbanova špica i Begunjski vrh su oba na pola sata od doma. Idemo prvo na ovu špicu i tamo dočekujemo izlazak sunca. Prizori su zaista impresivni, neke od njih sam manje ili više uspešno zabeležio fotoaparatom. Posebno je dobar pogled na oštri vrh Rjavina u blizini. Nismo ni prvi ni jedini na vrhu. Dve žene silaze dok se mi penjemo a iza nas će stići veća grupa.

Ne želim da idem na Begunjski vrh, potpuno mi dovoljno ono što sam video. Njih trojica će nastaviti a ja sa vraćam do doma Valentin Stanič, kupujem ne baš jeftinu flašu od pola litra vode. Sedam na klupu ispred doma, sunce me greje, obasjava i Triglav na koga gledam kada se okrenem desno a onda zatvaram oči i provodim vreme u nekom prijatnom polusnu...

Idemo brzo, spuštamo se pravcem čez Prag. Grupa je ispred nas, žurimo da ih stignemo ili bar da ne zaostanemo. Puno planinara dolazi nam u susret. Silazak nije preterano zahtevan ali je jako dug. Sve vreme je oštar nagib i nemate lakih deonica tako da se posle nekog vremena umorite i fizički i psihički. Dve teže vertikale i onda mislite da ste tu ali i na samom kraju ima strm deo obezbeđen klinovima, jako puno koncentracije je potrebno.

Konačno stižemo do Triglavske Bistrice. Voda je bistra i hladna. Osvežavamo se nastavljamo putem do kola. Vreme je i dalje lepo, dolina je lepa, i šuma i vrhovi sada visoko iznad nas i planinarski domovi... Da će lepota spasiti svet ne verujem ali ja sam se otud vratio drugačiji, rekao bih bolji.

Fotografije:

Oko Vršiča (Samsung)

Triglav '23 (Samsung)

Triglav i još ponešto (Nikon)

 

Prethodni post:

Julijski Alpi: Mala Mojstrovka, Prisojnik, Jalovec

 

Trekovi:

Vršič - Prednje Robičje - Slemenova špica

Triglav čez Plemenica

Julijski Alpi: Mala Mojstrovka, Prisojnik, Jalovec

Konačno, na red su stigli i Julijski Alpi. Plan je bio prilično ambiciozan i trebalo je da od svih vrhova krenem od Triglava, što mi sa jedne strane i nije bilo pravo. Ne bih ga naravno ostavljao za kraj, pošto kraj ne postoji, ali više sam voleo da krenem od nekih nižih vrhova, da Triglav malo posmatram sa strane... Ta želja mi se igrom slučaja ispunila. Prognoza za prva dva dana bila je toliko loša da smo skratili akciju i pošli dan kasnije. Triglav je otpao ali i Prisojnik je bio sasvim dovoljan da opravda odlazak, o Jalovecu i da ne govorim. Akciju je i ovoga puta odlično vodio Jovan Jarić a odlična je bila i grupa, skupljena iz raznih gradova Srbije.

 

Pogled na Trentski Pelc sa Vršiča

Krenuli smo kasno uveče u petak 04. avgusta. Loša prognoza za Alpe proširila se na celu Sloveniju koju su zahvatile žestoke poplave i do kraja nije bilo izvesno da li ćemo ići. Na prva dva dana nismo mnogo računali ali ponedeljak i utorak su obećavali lepo vreme. Putujemo od Beograda, preko Novog Sada, kod Iloka ulazimo u Hrvatsku, dalje idemo glavnim pravcem. Kiša je i nigde ne žurimo, u Jesenicama svraćamo u prodavnice, putovanje do doma traje pomalo neshvatljivih 14 sati.

Smešteni smo u Tičarjevom domu na planinskom prevoju Vršič. Toponim Vršič i dalje vezujem za biciklizam i čuvene Trke kroz Jugoslaviju kada je bio najteži i najpoznatiji brdski cilj. Put do njega vodi iz Kranjske Gore, dobar ali ne previše širok, sa puno serpentina jer treba se popeti na 1611m. Gore je mnogo lepo jer uprkos vrhovima i njihovim vrlo strmim padinama sa istočne i zapadne strane, otvara se prostor i pogled ka jugu tako da imate osećaj širine. Vršič je odlična baza za planinarenje, na sve akcije išli smo direktno iz doma, bus nismo videli do povratka. 

 

Vršič, levo Tičarjev, desno Poštarev dom

Tičarjev dom je odmah pored puta (gornji objekat, slika desno) što znači da stvari nismo mnogo nosili. Ima mnogo lepu terasu, sve je čisto, hrana je odlična, pivo kakvo volite, svi zaposleni su bili vrlo ljubazni. Ipak, prvi mi je dom u Sloveniji i ne bih da ga ocenjujem, možda su i drugi takvi... Kada smo stigli bilo je oblačno ali bez kiše pa smo počeli da pravimo planove za neku kraću šetnju, izvor Soče ili Ruska crkva. Na žalost kiša je vrlo brzo počela pa smo ceo dan proveli u domu.

 

Mala Mojstrovka

Mala Mojstrovka (2.332m) je vrh na grebenu Mojstrovka. Greben se pruža pravcem severoistok-jugozapad, kreće od Vršiča i onda beži od njega. Mala Mojstrovka je prvi vrh na grebenu i leži tačno iznad Tičarjevog doma. Dalje se ređaju Velika Mojstrovka, Zadnja Mojstrovka i Travnik. Iako je mala, uspon nije lagan. Zapravo tamo ništa nije lagano osim da prošetate oko kola. Svaka malo duža šetnja podrazumeva jak uspon a vrlo često i veranje.

 

Mala Mojstrovka u sredini, deluje najviša, levo od nje Velika

Od doma smo krenuli asfaltom par stotina metara ka Kranjskoj Gori pre nego što smo ušli u stazu. Sa istog mesta polaze obe staze ka vrhu, levo via normale i desno via ferrata. Feratom smo se popeli a drugom stazom vratili. Pre nego što stigne do početka ferate, ta desna staza praktično obiđe Mojstrovku i prođe sa njene druge strane, iznad doline Tamar. 

 

Sa druge strane grebena

Putokaza za feratu nema, neko reče da je tabla razvaljena. Ferata nosi naziv Hanzova pot i izgrađena je 1928. godine. Nije mnogo teška, ni tehnički ni kondiciono. Lagano smo je savladali i izašli na Malu Mojstrovku. Gore kad smo stigli oblaci su se već dobro navukli tako da nismo mogli dugo da uživamo u pogledu, napravili smo nekoliko fotografija, na brzinu nešto pojeli i požurili da se spustimo suprotnom stranom. Šteta jer pogled je fenomenalan na koju god stranu da se okrenete. Odmah pored vas je Velika Mojstrovka, ispod vas dolina Tamar i Planica na njenom početku, vidi se i Kranjska Gora a najbolji pogled je preko doline kojom put ide za Vršič, na susedne vrhove Prisojnik, Špik, Škrlaticu...

 

Pogled sa Male Mojstrovke

Silazak kreće siparom, kada ga prođete bude nešto lakše. Vreme se brzo razvedrilo pa uživamo u okolini. Posebno je lepo kada siđemo na Vršič, ima puno planinara i turista sa malom decom koji šetaju okolo ili sede na klupama. Stižemo u dom taman na ručak i planiramo kao i juče da odemo na izvor Soče. Ali kiša nam ponovo osujeti plan. Pada žestoko i uskoro se pretvara u grad. Mi smo dan ipak iskoristili i Mala Mojstrovka je bila idealan uvodu u ono što nas čeka. Izvor Soče od tog dana više nismo pominjali pa ni kiše više nije bilo...

 

Prisojnik

Ovo je već ozbiljniji vrh. Prisojnik ili Prisank visok je 2.547m i leži istočno od Vršiča. Tičarjev dom se nalazi tačno na liniji Mala Mojstorvka - Prisojnik. Preskočio sam njihov švedski sto za doručak jer nas je vrlo brzo čekala ferata. Makadamski put vodi nas prema pomenutom Poštarevom domu ali ne idemo do njega, ranije se odvajamo, kod table koja najavljuje feratu. Sa istog mesta polazi i normalna staza i njome ćemo se vratiti.

Nisam prošao puno ferata tako da moju ocenu primite sa rezervom. Čini mi se da tehnički nije puno teška ali kondiciono jeste. Ima jedan deo gde smo svi bočno puzali po mokroj i klizavoj steni i ima jedan vrlo uski deo, sulundar kako ga je jedna planinarka nazvala. Tu sam se uplašio da li ćemo i ja i ranac uspeti da prođemo ali spakovali smo se nekako. Ima nekoliko vertikala, na par mesta je problem da se pređe sa jedne sajle na drugu i to je to. Kondiciono mi se čini prilično zahtevnom, posebno jer se smenjuju deonice sa osiguranjem i deonice gde se slobodne krećete. Na ovim prvim uspori vas ono prevezivanje dok smo ove druge forsirali i one su me više umarale. I ima puno kamenja koje se lako pokrene, treba biti prilično obazriv.

Osim pogleda na dolinu ka Kranjskoj Gori, koji imate sve vreme dok se penjete, dva detalja sa ferate zaslužuju da se posebno pomenu. Prvi je Ajdovska deklica (slika desno), formacija ili oblik stena na jednoj vertikali koji neodoljivo podsećaju na ljudsko lice. Ajd je u slovenskoj mitologiji veliko natprirodno biće, ovo bi trebalo da bude njegova ćerka. Da li biste a da ne znate naziv rekli da je baš devojačko lice u pitanju, nisam siguran. Tek vrlo je intersantno i veliko i vidi se čim se približite steni Prisojnika.

Drugi detalj je okno, ogromni prolaz kroz stenu u obliku slova O, koji je i dao naziv ferati - Pot skozi okno. Ne vidite ga dok se penjete sve dok mu ne priđete dovoljno blizu. Onda ga ugledate visoko iznad vas pa se penjete do njega i na kraju prođete kroz njega. Kada stignete do okna, odozgo se na vas obrušavaju kapi vode i sve deluje kao u bajci. Na kraju je vertikalna deonica sa nogostupima kojom se izvlačite iz okna i završavate feratu. Moćno!

Iz okna izlazimo na vršni greben što naravno još uvek nije kraj priče, imamo još dosta da guramo. Ima i eksponiranih deonica pa se još par puta kačimo na sajlu. Već sam bio iscrpljen pa nisam nešto mnogo uživao u grebenu. To sam ostavio za sam vrh. Neverovatno je šta se sve vidi sa Prisojnika. Ne znam da li je on u samom središtu Julijskih Alpi ali mislim da odozgo vidite sve glavne vrhove - samo ako umete da ih prepoznate. 

 

Pogled sa Prisojnika, Triglav u sredini i daljini

Silazak je stazom via normale ili kako neki od nas rekoše via nenormale. Težak, veći deo po steni, sa dosta otpenjavanja i ponekom sajlom. Sve vreme u dolini vidite lepu stazu ali šta sve treba proći dok ne stignete do nje! A i kada stignete, shvatite da je odozgo mnogo pitomije izgledala ima i na njoj kamenja i skrivenih opasnosti za zglobove. Na kraju vas čeka sipar ali njega prelazite već utabanom stazom. 

 

Silazak sa Prisojnika

Dolazimo do već pomenute table i odatle imamo još malo do doma. Sunce još uvek obasjava terasu Tičarjevog doma pa odmah sedamo na klupe i poručujemo pivo. Neke stvari nemaju cenu, morate da ih zaslužite, tačnije da ih odradite. Popenjete feratu, onda do vrha Prisojnika, pa silazak, više od pola dana se lomatate po steni i onda kada sednete i natoče vam punu čašu Tuborga to je poseban osećaj, teško rečima opisiv. Fizički ste potpuno iscrpljeni ali psihički u ravnoteži kao hodač po žici.

Jalovec

Slovenci Jalovec zovu kralj slovenskih gora. Triglav je na državnom grbu ali Jalovec je na grbu planinarskog saveza Slovenije. Triglav je glavni, najviši, internacionalni, pomalo i jugoslovenski. Jalovec je njihov. Naravno da Slovenci nisu sebi odabrali neki lagan vrh. Čitao sam da je uspon prilično težak i nekako nisam bio siguran da ću stići gore, da ću imati priliku. Za Triglav sam uvek pretpostavljao da ću se već nekako ispeti (i dalje to mislim), puno se akcija organizuje, naći će se neka i za mene. Jalovec sam posmatrao kao nešto što može ali i ne mora da dođe. Na sreću, život bude nekad i pozitivno nepredvidiv pa sam Jalovec popeo na svom prvom odlasku na Julijske Alpe. I vrlo sam srećan zbog toga.

 

Jalovec (levo) i Mangart, foto sa Prisojnika, zoom naravno...

Originalni plan predviđao je, sasvim razumno, slobodan dan pred Jalovec. Vreme nas je kao što rekoh prinudilo da plan više puta menjamo tako da su se dan za danom namestili Prisojnik i Jalovec. Dvojicu drugara je to koštalo, morali su da odustanu zbog povreda. 

Krenuli smo oko 6h što znači opet ništa od švedskog stola. Jalovec se nalazi u produžetku grebena Mojstrovka. Posle vrha Travnik (2.379) greben gubi na visini i završava se vrhom Šite (2.236). Tu ga od Jaloveca deli samo prevoj Jalovška škrbina. Prevoj je prelaz između dolina Tamar sa severne i Trenta sa južne strane grebena. Iz obe doline možete ići na Jalovec ali ako krećete od Vršiča onda idete stazom koja vodi iznad Trente. 

U početku idemo blago nizbrdo što je dobro pošto mi jutarnji usponi nikako ne prijaju. Platićemo to naravno u povratku. Uglavnom idemo kroz šumu ali povremeno se otvara pogled na Trentu i vrh Bavški Grintavec koji je zatvara sa jugozapadne strane (slika levo). Jalovec ne vidimo sve do pred kraj ovog dvočasovnog zagrevanja. I kada ga budemo videli biće to iz lošeg ugla. Kasnije će biti pod oblakom i ako bi tražio lošu stranu ovog uspona, to je što ga ni jednom nismo onako dobro videli.

Dolazimo do raskrsnice gde birate da li ćete da idete mimo zavetišča pod Špičkom ili čez Jalovško škrbino. Odabrali smo za penjanje ovaj drugi pravac, nešto teži ili bolje reći zahtevniji. Ako kažete teži to implicira da je onaj drugi pravac lakši a pridev lak trebalo bi potpuno izbaciti iz upotrebe dok ste gore. 

Od raskrsnice kreće jak uspon serpentinama kroz šumu. Iz šume izlazimo pravo pred stenu Jaloveca (slika desno). U trenutku vam se učini da je vrh relativno blizu ali onda shvatite da je stena ogrnomna, da je vrh negde u oblacima i na kraju pročitate na tabli da do njega ima još dva i po sata. Slovenačkih dva i po sata, koji obično budu duži od naših dva i po sata... Desno od te stene je već pomenuti prevoj Jalovška škrbina po kojoj pravac nosi ime a sa druge strane prevoja vrh Šite. Išli smo ka prevoju ali nismo stigli do njega, malo pre smo skrenuli levo i počeli da se penjemo.

U početku idemo ukoso ali brzo prelazimo na pravo uzbrdo. Klinovi nam dosta pomažu a na nekim mestima je postavljena i sajla. Pratimo markaciju, ona nam je garancija da ćemo negde ipak stići. Kada se umorimo pravimo pauzu na maloj zaravni. Neko reče da ima još 400m uspona. Ogromno mi je to zvučalo mada ni jednog trenutka nisam sumnjao da ćemo stići do vrha. 

 

Jalovško sedelce ispred nas

Idemo dalje, još malo se penjemo stenom pa prelazimo na sipar. Njime stižemo do prevoja Jalovško sedelce. Prelepi prevoj ispod poslednje i najviše stene. Desno je ogroman procep kojim je ta stena odvojena od susedne. Levo vidimo susedni vrh Veliki Ozebnik. Na svakom drugom mestu predstavljao bi glavnu atrakciju ali ovde je potpuno u senci Jaloveca. Kraća pauza i napadamo tu poslednju stenu...

Već smo dobro u oblaku kada stignemo na glavni greben. Odatle vidimo i treću dolinu, Lošku Koritnicu. Zapravo vidimo je samo na trenutke, kada nam oblak dozvoli. Vrh još uvek ne vidimo ali polako i nepogrešivo idemo ka njemu. Slovenci su ga zaista krunisali. Kradem nečiju ideju i fotografišem se ispod te krune. Svi smo u prilično dobrom raspoloženju. Jako kompaktna ekipa svih trinaestoro stiže u manje od pet minuta razmaka. Hvatamo jednog Slovenca koji se niodakle pojavio iza nas da nas fotografiše. Oni su posebna kategorija, mnogo su brži od nas i mnogo opuštenije idu po ovim vrhovima, ne prave od Jaloveca ovoliku priču kao ja. Na žalost slabo šta se videlo odozgo zbog oblaka.

Silazak će biti i dug i naporan, naravno i opasan. Do Jalovškog sedelceta idemo istim putem a odatle drugim, oko Velikog Ozebnika i dalje prema Zavetišču pod Špičkom. Izgledalo je u početku da će ovaj pravac biti mnogo lakši nego onaj kojim smo se popeli, čak smo i štapove jednog trenutka otpimistički povadili. Ali onda je krenuo silazak niz stenu, dug i monoton. Ponegde sajle, ponegde otpenjavanje. Satima već svaki korak moraš da isplaniraš i jako je bitno zadržati koncentraciju. 

 

Stena Špiček i ispod nje zavetišče

Špiček je vrh ili pre stena a zavetišče je kućica, sklonište ispod te stene. Ne idemo baš do njega već ranije savijamo i idemo nizbrdo. Tu praktično silazimo sa stene. I dalje ima kamenja, i dalje morate oprezno da se krećete ali je opet lakše. Imamo još puno da guramo do ranije pomenute raskrsnice. Kada dođemo do nje prelazimo na mekani šumski put. Pravo osveženje posle stene, ne smeta ni što je uglavnom uzbrdo. Idemo bez pauze, žurimo da stignemo na večeru. Pred kraj nailazimo na par mesta obezbeđenih sajlom, potpuno sam zaboravio da smo ih prešli to jutro. Stižemo pred dom posle skoro 12 sati pešačenja. Već je hladno za terasu ali na sreću večeru i pivo služe i unutra...

Na kraju...

Odlična akcija, odlično planirana, organizovana i izvedena. Puno sjajnih ljudi sam upoznao i nadam se da ću imati zadovoljstvo da se ponovo družim sa njima. Tri vrha smo popeli, išli smo iz dana u dan na sve teže i atraktivnije. Jalovec mi je do sada verovatno najveći skalp koji sam skinuo. Sada sam se malo ohladio ali dve nedelje me je držala euforija, hladio sam se i oporavljao u zavičaju i u Katićima. Ima nekih indicija da će ova priča uskoro dobiti i drugi deo...

 

Na Prisojniku

Fotografije, Samsung

Fotografije, Nikon

 

Trek Prisojnik

Trek Jalovec

Škofja Loka

Škofja Loka je manji grad u Sloveniji, svega nekih dvadesetak km severozapadno od Ljubljane. Autobusi idu na svakih pola sata a toliko i traje više nego udobna i prijatna vožnja. Škofja Loka ima najočuvanije staro gradsko jezgro od svih slovenačkih gradova i proglašena je za kulturni spomenik 1987. godine. Sve to čini je idealnom za poludnevni izlet iz Ljubljane.

Grad nije baš u prvom redu kada se spominju slovenačke znamenitosti ali je prisutan u turističkoj ponudi i vidim da su ga neke domaće agencije ubacile u program obilaska. Mi smo mu posvetili jedno prepodne od četiri dana koliko smo proveli u Sloveniji, stacionirani u Ljubljani. Imali smo vremena da detaljno obiđemo stari deo grada, ručamo i stignemo na popodnevnu šetnju do Ljubljanskog zamka. Ako imate samo par sati, dovoljno je da puno toga zanimljivog vidite. Ako imate ceo dan i posebno ako ste kolima, sigurno se nećete dosađivati. Okolina grada je izgleda podjednako interesantna, mi smo je ostavili za neki drugi put.

Neke opšte činjenice o gradu...

... koje sam pronašao i prepisao

Škofja Loka se prvi put pominje 973. godine kada je car Oton II oblast poklonio frajsinškim biskupima kao feudalni posed. Oni su sagradili zamak ispod koga je niklo naselje zanatlija i trgovaca. Biskupi su sa manje ili više veselja držali grad i okolinu sve do 1803. godine kada je ušao u sastav Vojvodine Kranjske. Uprkos crkvenoj upravi mir božiji nije vladao sve vreme. Grad su potresale seljačke bune, požari a najveći haos je napravio Idrijski zemljotres 1515. godine.

Drugi svetski rat njeni stanovnici proveli su pod nemačkom okupacijom, osim onih porodica koje su internirane u Srbiju. Oslobođenje je došlo 9. maja 1945. Tada je zamak pretvoren u zatvor za vojne i političke protivnike a u njegovoj okolini su izgleda neke masovne grobnice o čemu piše engleska wikipedia dok srpska i slovenačka to ne spominju a neću ni ja više...

Stari deo grada je u velikoj meri obeležen rekama između kojih se nalazi. Selška Sora i Poljanska Sora se ispod njega sjedinjuju u Soru. Ova dalje teče Sorskim poljem i uliva se u Savu. 

Neposredno pored grada nalaze se dve planine ili planinske oblasti. Zapadno i serverozapadno pruža se Škofjeloško hribovje dok je južno od grada Polhograjsko hribovje (hribovje = brda). Ipak, iako nešto dalji, Kamniško-savinjski Alpi sa svojim oštrim i u proleće još uvek snegom pokrivenim vrhovima, dominiraju gradskom panoramom (slika ispod). Brda, planine, žešće planine, za svakog ima ponešto i jasno je zbog čega je planinarenje toliko razvijeno u Sloveniji.

 

... i ono što smo videli

Ako ste na autobuskoj stanici, onda ste na pravom mestu za početak obilaska starog dela grada. Sa perona pravo idete na pešački most preko Selške Sore i eto vas u njemu. Ali pre nego što ga pređete zastanite malo jer sa njega imate najbolji pogled (slika desno) na najstariji i najpoznatiji most u gradu. Kameni ili Kapucinski most potiče iz sredine XIV veka i Slovenci se hvale da je jedan od najstarijih u srednjoj Evropi. Izgrađen je od klesanog kamena u polukružnom obliku. Na sredini mosta nalazi se statua Jana Nepomuka a ispod nje grb Škofje Loke. Sam most nije mi delovao spektakularno (možda i zbog drvene oplate i nekog platna na ogradi, ne znam čemu...) ali uklopljen u ambijent reke i starih zgrada pored nje izgleda interesantno. Odmah smo skrenuli desno i uskom ulicom došli do njega. Ako ga pređete i vratite se na levu obalu reke, dolazite do kapucinske crkve i manastira, otuda naziv Kapucinski most. Interesantna je fasada zgrade pored mosta kroz koju se ulazi u stari grad (vidite foto album).

Od starog mosta vraćamo se na početnu tačku, do Cankarjevog trga. Tu je info centar gde nam je vrlo ljubazna i srdačna devojka dala brošuru sa mapom grada i označenim glavnim znamenitostima. Svaka je propraćena fotografijom i kratkim opisom. Brošura sadrži i mapu cele oblasti i slobodno mogu da kažem da korisniju i efikasniju nisam sreo do sada.

Glavni objekat na Cankarjevom trgu je crkva Sv. Jakova. Izgrađena je 1471. godine u gotskom stilu na temeljima stare crkve koja je tu stajala prethodna dva veka. Ne odvaja se veličinom od okolnih objekata, što nije tako čest slučaj kada su gotske crkve u pitanju. Ispred nje je otvoren prostor i terasasto uzvišenje gde možete popiti kafu ili doručkovati. Mi smo nastavili dalje i stigli na Gradski ili kako Slovenci kažu Mestni trg.

Gradski trg je centralno mesto starog grada. Izdužen je u pravcu iz koga dolazite tako da više predstavlja široku ulicu. Sa obe strane njene strane nalaze se stare kuće, spojene međusobno. Kuće su ili uredno okrečene ili sa osveženim freskama i drugim detaljima fasade, otkrivenim pri restauraciji. Jedna od takvih je stara gradska kuća (Stari rotovž) iz XVI veka, sa baroknim freskama i stilizovanim ulazom. Nedaleko od nje, isto sa gornje strane trga, je Staro župnišče, obojeno svetložutom i belom bojom, sa kamenim ulazom i uklesanim grbom izvesnog Volbenka Švarca. Ni ostali objekti ne zaostaju mnogo iza ova dva pomenuta. Za nas sa ovog područja vrlo je zanimljivo to što trg predstavlja pešačku zonu gde kolima nije zabranjen ulaz. Uslađenost brzine, odsustvo potrebe da se na njega kolima ulazi bez pravog razloga i uredno parkiranje čine da automobile na njemu skoro i ne primećujete.

Najlepši detalj na Gradskom trgu, i jedan od dva u celom gradu, je Homanova kuća. Nalazi se na samom početku, prema Cankarjevom trgu, odakle smo došli. U pitanju je građanska vila napravljena ili restaurirana neposredno posle već pomenutog zemljotresa 1511. godine u gotskom stilu sa elementima renesanse. Pri skorašnjoj restauraciji otkrivene su freske srednjevekovnog ratnika i Sv. Kristofera i još neki detalji koji su sada istaknuti na obnovljenoj fasadi. Piše da predstavlja spoj tri zgrade tako da je moguće da ceo kompleks ograničen trouglom ulica koji izlazi na dva pomenuta trga predstavlja Homanovu kuću. Ipak najlepša je fasada okrenuta ulici koja spaja trgove, što ćete bez problema prepoznati. Ispred kuće je bašta kafane sa 150 godišnjom tradicijom kojoj hlad pruža ogromna lipa. Tu smo u povratku svratili na kafu. Tek kasnije smo saznali da je to i poslastičarnica. Bitna informacija za sledeći dolazak...

Na suprotnoj strani Gradskog trga je Martinova kuća. Vrlo interesantna pošto je uklopljena u gradske zidine. Kada joj prilazite sa trga vidite normalnu gradsku fasadu a kada je prođete vidite da je sa suprotne strane odbrambeni zid i verovatno u nekom trenutku granica grada. Sa druge strane zida je širok otvoreni prostor kojim se penjete do zamka.

Zamak ili Škofjeloški grad kako se zove vekovima je bio sedište biskupske uprave. Originalni je izgrađen još 1202. godine ali je uništen u zemljotresu pa je posle obnovljen ili verovatnije napravljen novi. Nadvija se nad mestom kao onaj Kafkin i zbog takvog položaja lepši je kada se gleda iz daljine. Kada mu priđete, zamak k'o zamak. Doduše sređen, kao i sve u Sloveniji. Pre glavne kapije prolazite pored donje koja vas vodi ispod objekta, u donje dvorište. Tu je pomoćni ili donjeg ulaz, obezbeđen malim pokrentim mostom. Gornja kapija (slika gore) vodi vas pravo u dvorište između glavnih objekata. Otvoreno je sa jedne strane i sadrži klupe gde možete da se odmorite. U zamku je smešten muzej grada. Ostavili smo ga za povratak ako bude vremena, ne  znam da li smo nešto bitno propustili. 

Pored zamka je park u kome se nalazi Škopareva kuća (slika desno), doneta iz obližnjeg sela Puštal. Tradicionalna kuća verovatno je još interesantnija unutra ali nismo pokušali da uđemo. Dalje od kuće je uređeni, prirodni afmiteatar sa izbetoniranim platoom u sredini. Deluje kao letnja scena, kasnije sam našao da je ispod jedna od onih masovnih grobnica ali rekao sam da neću o tome... Iz tog parka je odličan pogled na Kamniško-savinjske Alpe (slika skroz gore).

Vratili smo se do raskrsnice pored Martinove kuće. Pravo je saobraćajnica koja vas vraća u sadašnjost. Ali ako skrenete u drugu ulicu desno (Kopališka) ostajete u prošlosti još neko vreme. Blago se spuštate do kraja ulice, skrenete levo, onda na prvoj raskrsnici desno i taj pravac vas vodi pravo na most Hudičeva brv ili Đavolji prelaz kako bi mi preveli. Kada sam rekao da je Homanova kuća jedan od dva najlepša mesta u gradu, ovo sam računao kao drugi.

Most prelazi preko druge Sore - Poljanske. Izgrađen je od drveta i ne ide pravo već na dva mesta ima žešća skretanja što mislim da do sada nisam video. Reka je ono što je ovde najlepše a most je vidikovac koji je odlično uklopljen u ambijent. Od reke je napravljeno malo veštačko jezero koje slapovima produžava tok s tim što ti slapovi idu uzduž reke a ne popreko, kako je to uobičajeno. Korito je prilično široko i reka je bila bogata vodom. Bolje da ipak pogledate fotografije, govore više od hiljadu reči...

Kada pređete most, nalazite se u Puštalu. Mesto ili nekada selo je praktično spojeno sa Škofja Lokom, deli ih Poljanska Sora. Malo uzvodno, pored reke, nalazi se kafić Paradise bar. Devojka iz info centra preporučila ga je za pauzu i osveženje ali jednoglasno je izgubio od Homana. Kada nastavite dalje ulicom dolazite do Nacetove kuće. Izgrađena je u XVI veku a renovirana sredinom XVIII veka. Piše da je jedina kuća u Škofja Loki čiji izgled spolja se nije promenio od XVIII veka i da je najbolje očuvana ruralna zgrada u celoj oblasti. Sa ulice je kapija zaključana i ostavljen je telefon koji možete pozvati ako hoćete da je obiđete. Zato joj možete prići sa zadnje strane, livadom čim prođete pomenuti kafić.

Ostajemo u Puštalu i idemo da vidimo zamak Puštalski grad. Ovde je zamak zaista prejaka reč mada treba imati poštovanja za starost objekta koji je izgrađen još 1220. godine. Dva jednospratna krila povezana ugaonom kulom, sa jasnim tragovima vekova na fasadi. Vrata su bila otključana pa smo ušli. U prostorijama zamka je između ostalog muzička škola. Dvorište je lepše od spoljne fasade, klausteri na oba krila, na jedom dvostruki (slika gore).

Vraćamo se na Gradski trg da popijemo kafu i napravimo predah. Onda ponovo na Cankarjev trg da fotografišem crkvu pošto se sunce malo pomerilo u međuvremenu. E ko je izdržao da čita dovde saznaće za još jedan vrlo lep objekat. Kada sa desne strane obiđete crkvu, dolazite do Stare škole. Ona nije navedena u brošuri ali je obeležena na Google Maps. Jednostavna jednospratna zgrada, ne znam iz kog perioda ali grb i freska na njenoj fasadi govore da nije u prvoj mladosti. Ispod desnog krila zgradenje je stepenišni prolaz kojim se spuštate na Donji ili Spodnji trg. 

Kao i gornji trg i ovaj više liči na ulicu s tom razlikom što je manje atraktivan i što njome već ozbiljno prolaze automobili. Ako silazite pomenutim prolazom, nailazite pravo na Kašču. Stara kamena zgrada, žitnica prevedeno na srpski, izgrađena je od rustičnog kamena i koristila se nekada za skladištenje poreza u naturi, koji su seljaci plaćali. Ako je verovati mnogo hvaljenoj brošuri, preživela je zemljotres 1511. godine. 

Sa druge strane Kašče, suprotne trgu, nalazi se restoran u kome smo ručali. Korektno ali ništa specijalno. Nedaleko odatle je ćevabdžinica vrlo indikativnog naziva Das Ist Valter ali nam se učinila daleko od autobuske stanice. Prevideli smo da bus za Ljubljanu staje kod svake bandere a jedna je u blizini ćevabdžinice...

 

I za kraj...

Ponoviću još jednom, svratite da vidite Škofja Loku ma koliko vremena možete da izdvojite. Vredi samo ući u stari grad i videti Gradski trg, Homanovu kuću na njemu i eventualno prošetati do zamka. Mi smo grad štiklirali ali otkrili smo okolinu i nadam se da ću jednom prošetati Škofjeloškim brdima. Trenutno mi naravno nisu pri vrhu liste želja ali nikad se ne zna. Na kraju, uvek je bolje imati više planova nego vremena da ih čovek ostvari...

Foto album