Tara, vrh Janjač

Nedelju dana godišnjeg odmora odvojili smo za boravak na planini. Imali smo malo veće planove, na kraju je u dramatičnom finišu Tara odnela pobedu. Kao oni trkači na koje niko ozbiljno ne računa a onda se niodakle pojave pred kraj trke i oduvaju sve konkurente. Bukvalno... Ne želim ponovo kroz to da prolazim, samo ću reći da smo ponovili akciju od pre dve godine: isto mesto, isti termin i skoro isti broj noćenja (vidi post). Najveća razlika bila je u broju gostiju na Tari. Bilo ih je znatno manje nego koronom obeležene 2020. kada su granice bile zatvorene. To u prevodu znači da je bilo dovoljno mesta u restoranima i da nije bilo gužve na putu za Mitrovac. Ni jedno ni drugo nije beznačajno.

Zašto ponovo Tara pored toliko lepih planina? Prelepa priroda, blizu je Beograda i G.Milanovca, blage staze nam u ovom trenutku savršeno odgovaraju i pre svega smeštaj. Kućica u Račanskoj Šljivovici oduševila nas je prethodni put i to pre svega položajem i tremom ispred ulaza. Nekih dvadesetak metara iznad puta, na čistini, sa samo jednim objektom u blizini a i on je na pristojnom rastojanju. Ispod puta je šuma ali ne odmah uz put - i ona je na pristojnom rastojanju. Ujutru bi sedeli na tremu, pili kafu i uživali u ambijentu i tišini koju bi samo povremeno narušio neki automobil, tek da nas podseti da nismo sami na svetu. Tako ujutru, tako i popodne kada se vratimo iz šetnje i sa ručka.

Ni staze za šetnju nije bilo teško odabrati. Samo smo pokupili ono što smo preskočili pre dve godine. Nešto smo i ponovili a nešto je ostalo za sledeći put. Ipak, ovaj ravni i pitomiji deo pomalo smo iscrpeli i vreme je da krenemo na zapad. Onda ću možda možda imati pravo na neku sveobuhvatniju priču. Sada ću se fokusirati na dve najinteresantnije ture, onu iz naslova i onu koju svi znaju. Na Taru smo išli nas dvoje a dan kasnije su nam se pridružili prijatelji pa smo većinu šetnji zajedno napravili.

 

Pogled na Šljivovicu sa obližnjeg brda

 

Vrh Janjač

Nema baš mnogo planinarski interesantnih vrhova na turistički najrazvijenijem delu Tare. Zato se i zove Ravna Tara. Pored Zborišta, koje više liči na brdo ali je najviše na ovom delu planine, jedino još Gavran (možda) može da zasluži taj atribut. Kada kažem turistički najrazvijeniji deo Tare, mislim na deo od Kaluđerskih bara na istoku pa dokle možete asfaltom na zapad, plus peške od asfalta i nazad u istom cugu. Ne znam da li se ovo geografski poklapa sa Ravnom Tarom ali to je ono sa čim računate ako idete na turističko-planinarski odmor.

Janjač (slika desno) leži zapadno od Zaovinskog jezera, na samoj granici sa Bosnom. Granica u tom delu prati greben Janjača. Visok je 1.473m i zaista jeste planinski vrh, za razliku od prethodno pomenutih. Dominira okolinom i ima nešto što bi mogli da nazovemo završni uspon. Pogled sa njega je fenomenalan pa ako ste malo aktivniji i odete na Taru, ozbiljno ga stavite u planove.

Nama je ovo bio najdalji i najlepši izlet za ovih 5-6 dana. Krenuli smo kolima iz Šljivovice, prošli kroz Mitrovac i ispod Zaovinskog jezera, prešli branu posle koje smo se malo zaustavili na mestu gde je Pančić uočio omoriku, produžili dalje na zapad i parkirali se kod skretanja za Karaklije. Moglo je i dalje kolima ali nisam hteo da habam gume po makadamu a na kraju došli smo da šetamo. Posle smo videli da je makadam išao samo nekoliko stotina metara i da je opet krenuo asfalt kojim možete prilično da se približite vrhu. Malo mi je bilo nelogično što su sa asfaltiranjem krenuli od sela a ne od glavnog puta ali pretpostavljam da su uradili deo puta koji je bio više sklon eroziji. Šteta što ne bi još malo para da se zatvori kapitalna investicija...

 

Janjač sa glavnog puta

Janjač vidite čim izađete iz kola i sve vreme vam je glavni orijentir. Ispod njega su sela Donje Karaklije i Gornje Karaklije, raspoređena baš kako im i imena kažu. Sela na Tari sve više prelaze u vikend naselja i neka su tu transformaciju u potpunosti završila. Karaklije nisu još uvek ali nisu ni daleko, posebno Donje kroz koje prvo prolazimo. Kuće pored puta ne liče mnogo na seoska domaćinstva. Asfaltni put se penje ka Gornjim Karaklijama ali mi ga napuštamo i nastavljamo pravo makadamom.

I ovaj put uskoro počinje blago da se penje. Na mestu gde sa njega skrećemo levo na sporedni, nalazi se prelepa livada (slika gore) sa retkim četinarskim drvećem u čijem hladu pravimo pauzu. Put nas dalje vodi iznad usamljene kuće i tu negde se i završava. Malo dalje od kuće je izvor koji ima ime (Studenac... za promenu), ima u blizini klupe i sto sa nadstrešnicom, jedino što nije imao vode.

Dovde smo pratili crveno-žutu markaciju Evropskog pešačkog koridora - E7. Od izvora smo se razdvojili, mi smo išli malo više levo, da bi se na Dikavi ponovo spojili. Verovatno treba ispratiti markaciju, posebno ako ste bez gps uređaja. Ako ne grešim Dikava je visoravan i livada između Janjača sa južne i Kozjeg rida sa severne strane. Veoma lepo izgleda i pogled je odličan. Preko nje prelazi jak makadamski put koji vodi iz Gornjih Karaklija. Pored samog puta, neposredno pre nego što izađe iz šume na Dikavu, nalazi se Kasovića izvor (slika desno). Od skoro je uređen, izdubljeno deblo još ima svetlu boju. Tu je i nekoliko panjeva za sedenje a pored toga što je voda hladna, na tom mestu je pirkao hladan vetrić tako da se ekipa prilično okrepila i bez problema odradila poslednji deo uspona.

Staza od Dikave do Janjača je markirana, označena kao staza br. 28. E7 ne prati ovu stazu, on je otišao negde ispod Kozjeg rida. Tih poslednjih 200m uspona je ono što Janjač izdvaja iz okoline i čini atraktivnim. Ono što mi se posebno dopada jeste što vam šuma zaklanja pogled skoro do pred sam vrh a onda izađete iz nje i sve se otvara ispred vas. 

 

Pogled sa Janjača na bosanske planine

Ako volite da se igrate pogađanja vrhova (kao ja), Janjač je pravo mesto za vas. Šta se sve vidi sa vrha? Obližnji Veliki Stolac i Kozji rid (ili Velika Pivnica, ovo mi baš nije jasno...) na severu, Zborište i Gavran preko Zaovinskog jezera, Bobija, Medvednik, Gvozdačke stene i Mali Povlen, vrhovi Zlatibora i oni oko Priboja, onda u Bosni Romanija i preko nje planine oko Sarajeva. Na info tabli piše da se vide Maglić, Bioč, Durmitor... možda kad je lepše vreme... Naravno, ne morate sve ovo da znate da biste uživali. Ne samo planine, vidi se i Višegrad sa starim mostom. Ne mogu baš da kažem kao na dlanu pošto je vidljivost u avgustu retko kad dobra ali zato imate teleskop koji odičino radi. A ništa manje lepa slika nije na selo Gornje Karaklije koje leži ispod samog vrha...

 

Pogled sa Janjača na Gornje Karaklije i dalje na Taru

Malo duža pauza i krećemo nazad. Vraćamo se suprotnom stranom grebena, takođe markiranom stazom. Neko vreme pratimo granicu, zatim malo zađemo u Bosnu pa se vratimo u Srbiju i naglo spuštamo šumskom stazom. Ova staza deluje uređenija od one kojom smo se popeli. Visinska razlika je svakako ista. 

Izbijamo iz šume na čistinu koju smo gledali sa vrha. Tu odmah možete da uhvatite put ali mi idemo livadom, ivicom šume, da bi stigli do izvora označenog kao Voda - Luke. Izvor se nalazi na sredini livade i nije sa gornje strane lako uočljiv. Najjači je od onih koje smo videli na Tari ovih dana. Dan je vreo i hladna voda nam jako prija.

 

Pogled iz Gornjih na Donje Karaklije

Od izvora izlazimo na put i više ga ne napuštamo sve dok ne stignemo do kola. Prolazimo kroz Gornje pa opet kroz Donje Karaklije. Asfalt počinje već negde kod prvih kuća gornjeg sela tako da za obilazak Janjača ne morate utrošiti pola dana kao mi. A opet, šta bi drugo radili da nismo šetali i uživali u pejzažima?

Prešli smo nešto više od 12km i popeli nešto više od 500m. Wikiloc

 

Banjska stena i Velika stena

Treći put smo na Tari i više nije bilo šanse da ignorišemo najpoznatiji od niza fenomenalnih vidikovaca. Prethodni put smo ga ostavili kao zalog da ćemo ponovo da dođemo. Plašio sam se blagog razočarenja - ono kao kada gledate film za koji su vam svi rekli da je dobar. Posebno što sam idući sa planinarima video i neke manje poznate i manje pristupačne a odlične vidikovce. Strahu ipak nije bilo mesta. Banjska stena potpuno opravdava svoj status. Fenomenalan pogled na jezero i brda koja ga okružuju. Super su i vidikovci Osluša i Crnjeskovo ali tamo nekako morate da bacite pogled, da ga usmerite malo dalje. Na Banjskoj steni ste u prvom redu, magični prizor je tačno ispred vas.

Dilema je bila ići kolima iz Mitrovca ili peške. Krenuli smo kolima ali kada je asfalt prešao u makadam put je postao jako loš pa smo kola vrlo brzo ostavili. Ispostavilo se da je loš samo do raskrsnice Borova glavica gde se pravo ide ka Predovom krstu a desno ka Banjskoj steni. Odatle je makadam prilično ravan, bolji nego mnogi asfaltni putevi zemlje Srbije. 

Nepun kilometar ispred Banjske stene je parking i odatle svakako morate peške, istim pravcem. Odatle desno vodi još jedan put koji će se posle nekoliko stotina metara podeliti. Desni krak vodi ka Mitrovcu i to je staza br. 9a, verovatno bolja opcija od ove naše ako idete peške. Levi krak vodi ka nekoj vili čije ime sam zaboravio (a i ne bih da je za dž. reklamiram...). Neposredno ispred te vile je skretanje za  još jedan vidikovac - Veliku stenu. 

Ovaj vidikovac je iz nekog razloga skoro potpuno ignorisan. Staza do njega nije standardno markirana a skretanje sa puta označeno je malom, drvenom tablom koju nije lako uočiti u sred šume. Dalje vas vode neke bele markacije ali generalno ako ne znate za vidikovac nećete ga pronaći. U pitanju je stena koja leži skoro iznad same brane, malo nizvodno od nje. Neobezbeđena je pa budite pažljivi. Pogled na branu i početak jezera glavna je atrakcija ali dobar je i pogled na desno koji ide tokom Drine sve do Bajine Bašte pa i dalje, sličan onom sa Osluše. Do Velike stene došli smo tako što se sa Banjske nismo vraćali istim putem do parkinga već smo produžili grebenom, jasno prepoznatljivom i markiranom stazom koja izbija na već pomenuti desni put sa parkinga. 

 

Gde smo još bili...

Prvi dan smo imali samo popodne za šetnju pa smo otišli do Borovog brda. Staza do njega vodi od jezera Jarevac. Na njemu je spomenik koji označava da je tu formirana Prva račanska partizanska četa. Njen komandant bio je Dušan Jerković, stradao na Kadinjači, jedan od dvojice braće Jerkovića. Brdo samo po sebi nije ništa posebno. Od Borovog brda otišli smo makadamskim putem skoro do Manastirskih stanova da bi nešto ispred njih skrenuli desno i spustili se do Jarevca, zatvorivši krug. Nekoliko kraćih staza je obeleženo u ovom delu Tare. Imate ih na sajtu i možete iskombinovati neku kraću kružnu varijantu kao mi tog dana. 

Napravili smo krug od hotela Omorika. Glavnim putem do Andračke kose, tu levo pa do česme Bulibanovac. Česma se nalazi malo ispod puta, lako možete da je promašite ako ne gledate oko sebe. Već sam pisao o tome da je česma najbolje spomen obeležje. Ovu je podigao Stanimir Vračarić iz Kremana u spomen na oca, strica i brata koji su stradali 1944. godine. Onda preko Dobrog polja (slika dole) i Tarabića brda pa se spustili u Šljivovicu i ponovo do Jarevca. Od jezera do Kaluđerskih bara vratili smo se poznatom stazom koja se takođe zove Jarevac. Duga je nepuna 4km i uglavnom ide pored potoka koji se, pogađate, zove Jarevac. Najbolje je bilo u sredini ture. Na početku puno asfalta a na kraju staza pored potoka koje mi lično ne prijaju mnogo.

 

Dobro polje

Najveći nedostatak na Tari je nepostojanje javnog prevoza između Kaluđerskih bara i Mitrovca. Da ne kažem Zaovinskog jezera. Sa usputnim stanicama Šljivovica, Sokolina, Osluša. Ako niste došli kolima prilično ste ograničeni u izboru pešačkih staza. Čak i ako imate automobil bilo bi interesantno napraviti akciju gde bi u jednom pravcu išli prevozom a u drugom pešačili. To bi omogućilo neke interesante ture koje ovako nije moguće izvesti. Ne mora polazak da bude na svakih 4 minuta kao kod beogradskog metroa, dovoljno bi bilo par u jutarnjim i par u popodnevnim satima. Za početak...

Bili smo i u selu Solotuša. To smo išli kolima, putem ka Bajinoj Bašti pa onda desno. Put ka selu i kroz selo je asfaltiran ali je širine jednih kola i na nekim mestima je potpuno nepregledan. Stresno za vožnju pošto ne zavisite samo od sebe. Posle 4km stižete do kraja a tamo je nova crkva i iza nje jak izvor vode i stena (slika levo) kojom je moguće popeti se do ostataka srednjevekovnog utvrđenja Solotnik i zatim se vratiti na Kaluđerske bare... ali neka priča ostane za neki drugi put, za sada imate nekoliko fotografija.

Na povratku sa Banjske stene otišli smo do rezervata Crveni potok koje je jedno od staništa Pančićeve omorike i u kome se nalazi meko tlo zvano Tepih livada. Nismo bili raspoloženi za botanička istraživanja pa smo samo protrčali. U rezervat se ulazi iz Mitrovca, blizu dečijeg odmarališta.

 

Par saveta za kraj

Idite na Taru ako do sada niste bili. A i ako jeste, ne verujem da ste baš sve obišli. Požurite dok je ne upropaste. Mi ćemo ponovo, verovatno u neko drugo godišnje doba. A kada odete na Taru, nemojte da propustite da probate pitu od borovnica. Na terasi hotela Omorika ili još bolje u bašti hotela Javor...  

 

Pogled sa vidikovca Crnjeskovo

Foto album

Planinarske staze na Tari

Sopotnica, Jadovnik

Jadovnik je planina u jugozapadnoj Srbiji. Posle Golije najviša u ovom delu naše države. Katunić, koji je najviši vrh planine, dostiže 1.734 metara iznad mora. Okolina Jadovnika je impresivna. Zapadno od njega teče reka Lim koja ga deli od Kamene gore, na severu ga Mileševka deli od Zlatara dok se na jugu nastavlja na planinu Ozren. Istočno, ili da budem precizniji jugoistično, leži Pešterska visoravan i Jadovnik je jedna od planina koje je okružuju. Tu negde u blizini je i reka Uvac sa svojim jezerima i meandrima pa se ceo kraj sa razlogom smatra jednim od lepših u Srbiji.

Najbliži grad Jadovniku je Prijepolje dok je nešto dalja Sjenica. Oba smo videli sa vrhova planine.

Poznatije od Jadovnika je selo Sopotnica koje leži na njegovom zapadnom delu a samo selo je poznato pre svega po vodopadu. S razlogom. Na taj način Jadovnik deli sudbinu Beljanice za koju mnogi nisu čuli ali većina jeste za Lisine i vodopad Veliki buk. Obe planine su zapravo daleko više od tobogana za reke koje na njima izviru. 

Na Jadovniku i u Sopotnici bio sam sada već daleke 2008. godine i to je bila moja prva višednevna akcija. Nismo išli do Katunića, samo do Savinog krša. Naravno da sam rekao da ću se brzo vratiti, kao i mnogo puta do sada kada su planine i neki gradovi u pitanju, ali lepih planina je puno a vikenda u godini malo. Prošle godine bili smo na Zlataru i sa vrha gledali Jadovnik koji dominira njegovom južnom panoramom. Nisam mogao više da čekam...

Pogled sa vrha Zlatara, ravni Jadovnik skroz u daljini

Bez ambicije da pravim celokupnu sliku planine, podeliću priču u četiri dela opisujući ono što smo videli za vikend 15-16. maja 2021. godine.

Selo Sopotnica

Sopotnica leži na zapadnim padinama Jadovnika. Do nje možete iz dva pravca. Prvi je pravo iz Prijepolja, preko sela Ivanje i Divci. Kažu da je put tuda loš pa smo odabrali drugi pravac. Prođete Prijepolje i nastavite ka Brodarevu a onda se posle nekih 6-7 km isključite na levo, pređete Lim preko drvenog mosta (izdržao je naš kombi sa sve putnicima i stvarima...) i počinjete penjanje asfaltnim ali uskim i vrlo eksponiranim putem, bez ograde ili sličnog obezbeđenja. Pažljivo vozite ako krenete tuda!

Selo je malo, trenutno po Vikipediji ima 113 stanovnika, i kao i većina sela u Srbiji znalo je za bolje dane. Sve više se okreće turizmu što je i logično, ne samo zbog vodopada već i činjenice da leži na 1000m n.v., ima čist vazduh i odličnu vodu i u blizini je svih onih mesta koja sam već pobrojao. Smeštaj nećete imati problema da nađete a lako ćete se dogovoriti i oko ishrane sa domaćinima. Pitu od heljdinog brašna nemojte propustiti...

Centar sela verovatno predstavlja uzvišenje na kome se jedno pored drugog nalaze planinarski dom i škola. Ispred doma je česma a iznad česme spomen obeležje stradalima u prošlim ratovima. Prodavnicu ili kafanu nećete naći. Kao što i sami vidite, noćni život nije posebno razvijen u Sopotnici. Ali ako želite odmor, manje ili više aktivan, onda je ovo mesto za vas.

 

Vodopadi

U svom toku ili survavanju niz zapadne obronke Jadovnika, reka Sopotnica se na jednom mestu podeli u nekoliko krakova da bi oni zatim formirali neverovatan niz vodopada i kaskada, ponovo se spojili i otekli zajedno u Lim. Ne znam da li sam nešto propustio ali van Stare planine ovo je najbolje što Srbija na ovom planu može da ponudi. Jedini koji staroplaninskim vodopadima može da izađe na crtu. Staroplaninski su moćniji, veći i viši ali Sopotnički su elegantniji i svakako pristupačniji. 

Pristup kolima do ispod samih vodopada je lagan, mada put nije do kraja asfaltiran i nadam se da neće biti. Moja preporuka je ipak da kola ostavite ispred planinarskog doma. Zatim nastavite peške putem i posle nekoliko stotina metara nailazite na tablu koja vas upućuje levo i uzbrdo, na kružnu stazu. Lagani uspon dovodi vas tačno do Gornjeg vodopada. Neposredno iznad njega počinje taj niz slapova čiji su Gornji i Donji najreprezentativniji predstavnici.

Piše na Vikipediji da se pre tih vodopada na Sopotnici nalazi više stalnih i povremenih karstnih izvora i vrela. Taj deo nismo upoznali što ne znači da nećemo jednog dana. Uživali smo na platou ispred Gornjeg vodopada a zatim smo krenuli da se spuštamo stazama koje vas uz pomoć ponekog balvana ili mostića vode između krakova Sopotnice. Centralna tačka i verovatno najlepše mesto je drvena platforma ispod Donjeg vodpada. Ovo je ujedno i najviši od Sopotničkih vodopada. Imali smo sreće da se duga pojavi u njegovom podnožju. 

Nema mnogo smisla opisivati ih, bolje je samo postaviti fotografije. Nisam profi fotograf ali teško je mnogo promašiti kada ste na ovakvom mestu. 

 

Ispod Donjeg vodopada leži nekoliko starih vodenica, obnovljenog spoljnog izgleda ali ne i funkcionalnosti. Na kraju, pored jezerceta u kome se stiču svi ti vodeni tokovi, napravljeno je nekoliko drvenih klupa sa senicima, sa merom, bez preterivanja.

Čelina

Čelina je stena, vrh i pre svega vidikovac u blizini Sopotnice. Stižete do nje tako što nastavite makadamskim putem ispod vodopada i pratite ga nekih 3 km. Držite desni pravac kada pred kraj dođete na par raskrsnica i stići ćete do prevoja ispod same stene. Prevoj je zapravo livada sa odličnim pogledom na sve strane. Od nje kreće tek malo ozbiljniji uspon koji vas brzo dovodi na vrh stene. Time ste stigli do kraja planine Jadovnik.

Prilaz Čelini, livada ispod nje

Sa druge strane stene je provalija. Vrlo strmi zapadni obronci Jadovnika omogućavaju izuzetan pogled na reku Lim koja protiče dole, duboko ispod vas. Dolinom reke idu glavni put i pruga za Crnu Goru. Sa druge strane reke su malo manje strme padine Kamene gore. Sve to vidite ne baš kao na dlanu jer ste previše visoko, pre bih rekao iz ptičije perspektive, orlovske recimo.

Pogled sa Čeline na dolinu reke Lim

Lim negde baš ispod Čeline pravi lakat krivinu i potom teče pravo sve do Prijepolja. To čini da pogled ka severu daleko seže, do samog grada. Naravno, po lepoti ne zaostaje ni pogled na drugu stranu. Jedan od boljih vidikovaca u zemlji Srbiji.

Pored Čeline nalazi se Gradina, sličnog oblika, visine i takođe sa odličnim pogledom. Obišli bi je ali kiša je počela baš kada smo se vratili na livadu. Nešto treba ostaviti i za sledeći put...

Gradina (levo) i Čelina (desno)

Katunić

U nedelju smo imali klasičnu planinarsku akciju, od Sopotnice do Katunića, najvišeg vrha Jadovnika, i nazad. Napravili smo krug (matematičari bi me ispravili - pravougaonik) kojim smo opisali skoro celu planinu. Krenuli smo ispred planinarskog doma gde je u rane jutarnje sate bilo zborno mesto za obe grupe. Sišli smo do prvih kuća i tu skrenuli desno. Ta staza ili put je dosta široka, na početku je putokaz koji vas usmerava na nju ali ne sećam se više da li je i koliko dobro markirana.

Prvi deo akcije bio je prilično dosadan i pomalo naporan. Konstantan, ne previše jak uspon ali sa puno blata i kroz predeo koji ni po čemu nije impresivan, bez sunca koje se još nije probilo. Ništa se ne događa prvih sat i po ali to je ono što morate da prođete, skoro svaka akcija ima bar jedan ovakav deo. Onda izlazite na zaravan i tu se situacija prilično popravlja. Šuma se propređuje, otvaraju se pogledi, put postaje ravan i blato nestaje. Tu ćemo neko vreme imati sunca ali dan je uglavnom bio oblačan, na sreću bez kiše. Ubrzo stižemo do usamljene kolibe, tu su drveni sto i klupe, koristimo ih za doručak.

Ne znam da li je Ravni Jadovnik ime za taj deo planine ili je ono ravni samo pridev koji savršeno pristaje ovom delu planine. Visoravan, široka, skoro savršeno ravna, prekrivena niskom travom, sa vrlo blagim usponom gde za desetak km neosetno popenjete tih preostalih 300m. Na krajevima tog platoa su blaga uzvišenja tako da nemate pogled na susedne planine ali to ni malo ne smeta. Jadovnik vam je na ovoj stazi sasvim dovoljan. A na stazi je trava zelena dok je okolo žuta. Zašto je zelena to ne znam ali olakšava kretanje, ništa ne mislite, samo uživate.

Pred kraj počinju brda i tu imate 2-3 varijante do samog vrha. Koliko sam shvatio, sve su vrlo slične. Katunić ne vidite iz daljine ili ga ne prepoznajete, nije mnogo upadljiv. Sam vrh je zauzela vojska, ograđen je i ne možete doći do njega. Nekoliko stotina metara dalje, na ivici severnog grebena, nalazi se uzvišenje koje je nezvanični vrh planine. Tu je onaj stub, tu je i pogled, ne stižete do 1.734m ali ne smeta. Gledam sada Zlatar sa Jadovnika i prepoznajemo još neke planine zapadno od Zlatara. Vidimo i Sjenicu u dolini a Goliju je teško promašiti, najviša je.

 

Katunić

Odmaramo neko vreme pa idemo dalje. Vraćamo se drugim putem koji nas vodi na južnu stranu Jadovnika. Sve isto kao u dolasku, ravno i prepoznatljiv put po sredini. Jednog trenutka naglo skrećemo desno, hvatamo malo užu ali jasno vidljivu stazu. Odatle počinjemo da se spuštamo, negde lagano a negde naglo. Ubrzo stižemo do Vranića stena.

Vranića stene su odličan vidikovac koji gleda na sela Gornji i Donji Stranjani i dalje dokle vas pogled nosi. Sa ove strane Jadovnika vide se već neke ozbiljnije planine, pokrivene snegom. Pre svega najbliža Bjelasica a desno od nje Sinjajevina, Durmitor i ko zna šta još. Ne morate gledati toliko daleko, i same Vranića stene su atraktivne kao i padine Jadovnika. Odatle možete neko vreme ići grebenom a možete se i vratiti na put što je sigurnija i brža opcija.

Malo kasnije uključujemo se u Stazu zdravlja, kružnu stazu dužine 9,1 km. Ne znam ni gde smo joj se pridružili ni gde smo je napustili ali iskoristili smo klupe i senike postavljene na par vidikovaca. 

Idemo dalje putem i mašimo skretanje na levo gde se ulazi u šumu. Iz nekog dosadašnjeg iskustva najlakše je promašiti skretanje kad vas uhvati jak put, udoban za hodanje. Vraćamo se, skrećemo, idemo kroz šumu a onda nizbrdo preko nekog kamenjara dok ponovo ne uhvatimo put. Malo gunđanja i sumnji da baš ovuda mora da se ide ali i to je sastavni deo akcije.

Put bi nas doveo do mesta gde smo prethodni dan sišli sa Čeline. Odatle može i kolima do sela. Ipak trek pokazuje drugačije, skrećemo desno i idemo paralelnim putem, ispostaviće se sa mnogo više blata. Na kraju kao finale prelazak Sopotnice koja je drsko presekla put malo iznad vodopada. Neko se izuo, neko pretrčao, stiplčez na 26-tom kilometru...

Ručak nas je čekao, gulaš sa salatom uz puno sira i kiselog mleka. Mlečnih proizvoda tamo ne nedostaje i mnogo su ukusni. Polako se pakujemo i idemo do planinarskog doma gde nas čeka kombi, pakujemo se i krećemo, čeka nas duga vožnja do Beograda...

Fotografije:

Sopotnica, selo i vodopadi

Jadovnik, planina i visoravan

Stara planina: Red vodopada, red stena

Posle dugih šest godina ponovo sam na Staroj planini. Nemam ništa da kažem u svoju odbranu. Ponovo u proleće što znači ponovo reke i vodopadi bogati vodom. Na Staroj sam bio za 1. maj 2015. godine o čemu sam ovde pisao. Uvodnu priču o planini neću ponavljati, možete je tamo pročitati. Zapravo ništa neću ponavljati, pisaću o nekim drugim mestima (na radost mojih mnogobrojnih redovnih čitalaca). Jer prvi dan sam video nešto sasvim novo a drugi dan smo prešli ono što smo 2015. morali zbog kiše da preskočimo. Baš kako treba. Akciju je vodio Vlada, isto kao i onda.

Puno toga se promenilo za ovih šest godina. Pre svega poraslo je interesovanje za Staru planinu ali i za planine uopšte. Pandemija i covid 19 puno su tome doprineli. Od bekstva iz gradova zbog policijskog časa, zatvaranja tržnih centara pa do nemogućnosti da se ode negde dalje. Možda nije toliko banalno, čini mi se da su se ljudi okrenuli prirodi i šetanju ne bi li savladali neko osećanje stešnjenosti i teskobe. Uglavnom, sada u planini možete sresti mnogo više parova i manjih, neformalnih grupa.

Dojkinačka reka pored vodopada Tupavica

Popularnost Stare planine porasla je i pre covida 19. A popularnost vam ne donosi uvek dobro. Kada sam pisao pre šest godina, na kraju sam konstatovao da će Srbija morati da zaštiti Staru planinu od neodgovornih turista, divljeg naseljavanja, ski centara i svega što bi moglo da je napadne. Ni na kraj pameti mi nije bilo šta sve može da se umetne u ovu poslednju kategoriju i kakva će pošast navaliti na Staru i njene žitelje. Teško je pretpostaviti šta sve bolesnom umu može da padne na pamet. Jer kada odete tamo i vidite kako i gde ti ljudi žive i da su te reke ono što čini, ispunjava i zaokružuje njihov život i kada ih uporedite sa onima koji su materijalno u neuporedivo boljem položaju i čije su mogućnosti življenja svake vrste neuporedivo veće, i kada su ti drugi spremni da zarad povećanja te razlike onim prvima upropaste život i oduzmu im to malo što imaju, čak i ne odlazeći tamo nego iz neke fotelje, onda shvatite da je to bolest. Bolesno poremećeni sistem vrednosti.

Tumba, Bukovački Do i manastir Temska

Krenuli smo iz Beograda u subotu 29.maja u 6 ujutru. Prvi cilj je bilo selo Temska, desetak kilometeara severno od Pirota. Zapravo ne selo, kroz njega smo samo prošli. Cilj su bili stena i manastir a između se uglavio jedan vodopad. 

Stena Tumba nalazi se neposredno pored puta koji od Temske vodi ka Toplom Dolu i koji mi zbog lošeg asfalta i krivina nije ostao u najprijatnijoj uspomeni. Na sreću pratimo ga samo nekih 5 km i parkiramo na proširenju odakle na levo silazi uzak, u početku asfaltni putić. Spušta se do bivše HE Temac. Na Vikipediji postoji opširan članak o ovoj hidroelektrani koja je prestala sa radom formiranjem Zavojskog jezera koje je, kako kažu, šest puta smanjilo protok vode kroz Temšticu na kojoj je Temac izgrađen. Temštica je inače reka koja teče kroz Temsku i odvodi svu vodu iz ovog kraja Stare planine u Nišavu.

Ne stižemo do hidroelektrane, skrećemo levo i prelazimo most. Zatim hvatamo odlično markiranu stazu, u početku sa sasvim solidnim usponom. Jednog trenutka izlazimo na jaču stazu (koja ko zna odakle dolazi...), skrećemo desno i stižemo pravo ispod Tumbe.

Tumba je vrlo atraktivna stena, bilo da je gledate odozdo, bilo da sa nje posmatrate okolinu. Sastoji se od nekoliko celina, markirana staza vas vodi na najvišu što uvek bude i najsigurnija i najatraktivnija varijanta. Kao i većina stena na Staroj planini, sastavljena je od... pa recimo od kamenih ploča naslaganih jedna na drugu... potpuni sam laik u toj oblasti. I to mnogo lepo izgleda ali koliko je stabilno to već ne znam. Staza vas dovodi u podnožje te najviše stene i odatle morate da se verete ako hoćete da se popenjente na vrh. Možete i da nastavite stazom, ona kruži oko stene i dovodi vas do vidikovca - pored vrha druge značajne tačke odakle smo posmatrali i fotografisali okolinu. Malo je sakriven ali nije problem pronaći ga. Uz znatno manje adrenalina dobićete možda i lepši pogled nego sa vrha (slika ispod).

Pogled odozgo je odličan. Ispod sebe imate već pomenutu HE Temac oko koje meandri Temštice prave skoro pun krug. Dalje pogled ide ka Temskoj ali nema nekih karakterističnih detalja ili ih ja ne prepoznajem. Između pogleda na Tumbu i sa Tumbe biram ovaj prvi.

U povratku stajemo da vidimo vodopad Bukovački Do na istoimenoj (?) rečici. Postoje table sa oznakom pored puta, ne možete ga promašiti. Nalazi se sa suprotne strane i reke i puta od Tumbe. Rečica je probila široku klisuru u brdu tako da je prilaz vodopadu vrlo lak. Vodopad se sastoji od dva nivoa približno iste visine. Prvi nivo sadrži manju količinu vode nego drugi tako da mi se čini da voda dolazi u dva nivoa ali ovo uzmite sa rezervom. Ne samo vodopad, i sam tok rečice od njega do puta je vrlo interesantan pa sam uspeo da napravim nekoliko baš dobrih snimaka.

 

Ispred Temske svraćamo u istoimeni manastir. Crkva posvećena Svetom Đorđu potiče iz XIV veka. Podigli su je braća Dejanovići, sestrići cara Dušana. Vrlo lepo izgleda uprkos tome što je od pogleda zaklanja drveni trem izgrađen ispred glavnog ulaza. I crkva i manastir imaju bogatu istoriju koja prerasta veličinu ovog posta. Svakako ga treba posetiti a možda mu sledeći put posvetim i više prostora u blogu.

Rsovci i Vladikine ploče

Od Pirota putevi idu u nekoliko pravaca na Staru planinu. Gore poprečnih puteva nema pa je povratak u grad uglavnom obavezna opcija ako hoćete više mesta da posetite. Posle pauze za ručak krećemo ka selu Rsovci do koga imamo nešto više od 20 km. Klasično staroplaninsko selo, ušoreno, usamljeno, sa samo 106 stanovnika prema popisu iz 2011. Ima prodavnicu, što u tom kraju nije zanemarljivo. Kada smo stigli, u centru sela je bila veća grupa devojka i mladića, neka organizovana akcija.

Rsovci se nalazi u podnožju planine Vidlič. Pored sela teče reka Visočica a sa druge strane reke je Stara planina. U centru sela su putokazi ka najznačajnijim objektima u okolini. Na jednoj strani je pećinska crkva Sv. Petra i Palva i to nismo videli a na drugoj strani su kanjon i pećina Vladikine ploče i to jesmo videli.

Nisam znao pre polaska šta su Vladikine ploče. Ime me je upućivalo na neke interesantne formacije stena ali sam potpuno promašio. Reka Visočica od Rsovaca ide prelepom dolinom između već pomenutih Vidliča i Stare planine. Onda se ta dolina sužava, brda se približavaju i Visočica je morala da izdubi kanjon ili klisuru kako bi prošla. Negde na liticama na levoj obali reke, nepunih 100m iznad nje, nalazi se pećina. Ona i kanjon dele ime Vladikine ploče. Na Vikipediji saznajem da im je kumovao izvesni speleolog koji je negde u dubinama pećine uslikao stenu koja neverovatno podseća na ljudsku glavu iz profila. Po nečemu mu je zaličila na vladiku...

Put od Rsovaca do pećine podeljen je na dva dela. Prvi deo je lagana staza kroz već pomenutu dolinu, duga 4,5 km, sa blagim usponom. Ona vas dovede do iznad pećine i onda počinje drugi deo, silazak skoro vertikalnom stranom, po stenama a ponegde i siparu, na dva mesta postoji sajla kao obezbeđenje. Povratak je istim putem, naravno. Tek da znate, pre nego što krenete... Sve je markirano, od Rsovaca do pećine. Problem smo imali na ovom vertikalnom delu, jednog trenutka smo stigli u nivo pećine koja je bila desno od nas i tu nismo uspeli odmah da pronađemo markaciju. Vodila je na suprotnu, levu stranu, spuštanje niz usek obezbeđen sajlom, onda povratak desno i penjanje do ulaza.

Tri su otvora u steni. Osim najvećeg tu su još dva levo od njega. Kažu da su to potkapine, ne znam koliko su pristupačne. Pećina ima ulaz visok 18m i tu visinu zadržava u ulaznoj dvorani. Na Vikidepiji piše da je dugačka 660m, bar ono što je do sada istraženo. Nema onih pećinskih ukrasa, pomalo siromašno deluje unutra. 

Ispod pećine huči u ovo doba godine moćna Visočica. Srušeni most na sred kanjona liči na onaj čuveni na Neretvi. Ne znam da li je njegovo rušenje jedini razlog što smo se vratili istim putem a ne desnom obalom reke. Bilo bi zanimljivo videti pećinu iz druge perspektive, plus što ta staza prolazi pored već pomenute pećinske crkve. Dobro je nešto ostaviti i za sledeći put...

Tri čuke, Kopren

Nedelja je bila sledeći put one akcije iz 2015. godine. Tada nas je kiša posle 5-6 km vratila u Dojkince. Sada smo stigli na ova dva vrha.

Spavali smo u Dojkincima. Privatni smeštaj, sve je veća ponuda kako interesovanje za Staru raste. Nas četvoro bilo je u smeštaju Pejčić. Sasvim solidno, čisto, sa toplom vodom i peškirima, kuhinjom, sve ono što vam je potrebno za ovakvu priliku.

Krenuli smo već u 5h. Problem sa vrhovima Tri čuke i Kopren je što su dosta daleko od sela koje je najbliža polazna tačka. Trekovi koji smo imali bili su dugi oko 32km i svaki od njih išao je samo do jednog od dva vrha. Ako bi hteli da ih oba popenjete, to bi kilometražu podiglo iznad granice koja je omogućavala povratak u Beograd isto veče. Spas je stigao u vidu kamiona koji nas je prevezao prvih 12 km makadamskim putem, manje ili više prohodnim. 

Usput je stao da obiđemo Tupavicu, jedan od lepših staroplaninskih vodopada. Nalazi se vrlo blizu puta pošto pređete most na Dojkinačkoj reci, nekih 5 km od sela. Voda pada u nekoliko uzastopnih slapova. Put inače sve vreme prati Dojkinačku reku. Tupavica nije jedini interensantan detalj na reci (tačnije vodopad se nalazi na njenoj pritoci) ali za druge nismo imali vremena. Dolina reke poznata je pod imenom Arbinje i predstavlja strogi rezervat prirode. Tim putem mogu i rekreativci, krenete od Dojkinaca pa dokle možete. Naravno, morate i da se vratite...

Tu gde nas je kamion ostavio počinje pravi uspon. Nije težak, prvo uz reku a kasnije se odvajamo i bežimo levo od nje. Pauzu za doručak pravimo na livadi odmah ispod vrha Tri čuke. Mnogo dobro mesto, ravno uzvišenje sa koga se vide svi okolni vrhovi. Onda nastavljamo i uskoro stižemo na greben Stare planine. Grebenom u ovom kraju ide srpsko-bugarska granica i veliki broj vrhova uključujući najviši Midžor i naša dva cilja toga dana nalaze se na njoj. Na fotografijama imate puno graničnih kamenova.

 

Pauza za doručak, iza su Tri čuke

Tri čuke je svakako najzanimljiviji vrh Stare planine na kome sam do sada bio. Gledano sa one livade, izgleda kao da ima četiri čuke. Četvrta je valjda produžetak grebena dok se tri izdvajaju kao zasebne... čuke (ovo je moje slobodno tumačenje). Sve tri su stenovite i te stene su istog onog složenog oblika koji sam pokušavao da opišem na Tumbi. Treća ili sa sprske strane gledano desna čuka je najviša sa 1938m.

 

Idemo dalje ka Koprenu koji je sledeći vrh na grebenu. Od Tri čuke do Koprena ne gubite mnogo na visini. Ispred Koprena nalazi se Koprenski plato tako da je uspon do ovog vrha vrlo blag i lagan. Plato je široka površine, travnata i gola, bez drveća. U kasno proleće bila je natopljena vodom od skorašnjeg snega, osećali smo je pod nogama sa svakim korakom. Nekoliko jezerca se zadržalo, tu zapravo počinje Dojkinačka reka. Vrh je na 1964m.

Na bugarskoj strani panoramom dominira jezero Ogosta. Vidimo i selo Kopilovci. Mnogo je bliže grebenu od Dojkinaca. Zato je uspon sa bugarske strane mnogo jači i njihovi planinari imaju teži posao. 

Povratak je bio stazom ispod Malog Koprena pa onda utabanom trasom u travi kojom očito prolaze terenska vozila. Lagano spuštanje beskrajnim, zelenim prostranstvom. Preko 10km skoro da ne vidite tragove civilizacije. Zato smo videli Ponor, nesvakidašnji prirodni fenomen. U sred tog zelenila, u podnožju jednog brda pojavljuje se stena u kojoj je izdubljena pozorišna scena, vrlo pravilnog oblika. Na toj sceni pojavljuje se potok, izvire iz stene, pravi mali vodopad i ponovo ponire u zemlju. Kasnije su nam meštani rekli da se taj potok ponovo pojavljuje negde blizu Dojkinaca. 

I to bi bilo sve što smo videli ovog vikenda. Pobegli smo na vreme od kiše koja je počela malo pošto smo se razmileli po kućama da se presvučemo i pokupimo stvari. Onda na po pivo ispred prodavnice, vožnja do Pirota, kratka pauza i pravac Beograd. Stižemo nešto iza 22h. Megan me je uredno čekao ispred Merkatora...

Fotografije:

Temska (sve tri lokacije)

Vladikine ploče

Tri čuke, Kopren

Tara, uglavnom račanska

Korona se malo smirila ali tu smo gde smo, ništa ne forsiramo. Kidamo nedelju po nedelju godišnjeg odmora i obilazimo ona mesta koja su godinama gubila u konkurenciji sa morem. Posle Zlatara evo nas na Tari. Dve prelepe planine na koje me ni planinarske akcije nisu vodile. Doduše obe su poznatije kao turistički centri ali i mi smo oba puta bili nešto između planinara i klasičnih turista.

Tara se, ko nije znao do sada a ja nisam, sastoji od tri podeone celine kako je to lepo objašnjeno na Vikipediji. Ono što obično podrazumevamo pod Tarom je Tara u užem smislu ili Ravna Tara. Najviši vrh ovog dela je Zborište a glavni turistički centri su Kaluđerske Bare i Mitrovac. Inače najviši vrh cele planine je Veliki Stolac koji se nalazi u Bosni, nepun kilometar iza kopnene granice. Ono što jesam znao i čega se odlično sećam od pre deset godina jeste da je put između Kaluđerskih Bara i Mitrovca vrlo težak za vožnju. Krvine se sve vreme nastavljaju jedna na drugu, asfalt je na mnogo mesta oštećen a vozači znaju često da zahvate vašu stranu puta. Radili bi to i češće da nije tih rupa koje moguće zbog toga i ne krpe. Sa ovim svakako treba računati kada planirate smeštaj i gde ćete da skitate. Naslov posta jasno govori na šta smo mi najviše obratili pažnju.

Račanska Šljivovica, smeštaj

Smeštaj nismo dugo tražili. Vrlo brzo smo shvatili da je skoro sve zauzeto pa smo prihvatili prvo što je bilo slobodno, makar i samo na četiri noći. A to je izgledalo baš onako kako smo hteli. Mala drvena koliba sa samo jednom prostorijom od koje je odvojeno prostrano kupatilo. U jednom delu je kuhinja sa trpezarijskim stolom a u drugom delu tv, manja ugaona garnitura ispred njega i orman. Iznad kuhinjskog dela je drvena galerija na kojoj je smešten francuski ležaj. Taman za dvoje koliko nas je i bilo. I najvažnije, trem ispred ulaza sa stolom i dve klupe za sedenje. Bez toga ne bi prihvatili. Ništa luksuzno, par detalja koji bi mogli da se poprave ali nama je bilo sasvim dovoljno i prijatno. Da, nema wi-fi a i samo jedan mobilni operater dobacuje signalom i to slabim. Što je unelo dodatni mir u naš boravak.

 

Pogled sa prozora i sa trema

Udoban i lep smeštaj na mestu kao što je Tara može da ima i loše strane, da vas zadržava i odvraća od obilazaka svega onoga što treba videti. Ipak, ako je vreme loše onda smeštaj postaje jako bitan i relativizuje sam pojam lošeg vremena. Prva tri dana kiša je bila stalna pretnja pa smo se ograničavali na kraće izlete u okolinu. Posmatrali smo je sa trema i samo jedno popodne nas je nevreme sa žestokom grmljavinom uteralo unutra.

Koliba se nalazi u Račanskoj Šljivovici, manjem naselju 5 km udaljenom od Kaluđerskih Bara na putu za Mitrovac. Kada prođete izletište Hajdučka česma i sledeću oštru krivinu u kojoj je mostić preko potoka, vrlo brzo izlazite iz šume na čistinu. Sa leve strane je padina na kojoj počinju da se ređaju kuće dok će sa desne kuće malo sačekati da se put odmakne od potoka. Mi smo bili smešteni na samom početku, u prvom redu.


Put zatim vijuga, lagano se penje i uskoro izbija na prevoj koji je možda i najlepše mesto u Šljivovici. Blage padine, prostrane livade i pogled koji stiže do hotela Beli bor i do stena Sokolarice. Pre prevoja odvaja se asfaltni put na desno koji vodi do hotela Tara. Stari hotel potpuno je devastiran. Od njega se makadam spušta do jezerca Jarevac, nastalog izgradnjom brane na istoimenom potoku. Prva brana je izgrađena sada već daleke 1938. godine. Jarevac je ujedno i raskrsnica pešačkih staza, od njega možete da nastavite na nekoliko strana.

 

Prevoj u Šljivovici i pogled na stene Sokolarice

Od prevoja put se lagano spušta i ulazi u drugi deo sela. Ima malo više domaćeg stanovništva a tu je i edukativni centar. Sve ovo smo obišli prvog dana i to tako što smo se ispeli na makadamski put iznad kuće pa njime došli do prevoja a zatim napravili krug sa odlaskom do Jarevca. Fotografije iz ove šetnje su u prvom delu albuma. 

Na savet prijatelja poslednjeg dana izašli smo na livadu iznad Hajdučke česme odakle je izuzetan pogled (slika ispod) na prvi deo Šljivovice. Oni poznaju Taru dosta dobro i pre polaska su nam rekli da smo smešteni na jednom od najlepših mesta na planini. Izgleda da nisu pogrešili. U Šljivovici se nalazi i rezervat Pančićeve omorike ali to smo ostavili za sledeći dolazak...

Manastir i reka Rača

Reka Rača izvire na severnoj strani Tare, u području Kaluđerskih bara. Teče dalje na sever i na početku svog toka useca dubok kanjon čijem izgledu smo imali prilike da se divimo za sada samo odozgo (o tome nešto kasnije...). Kada promeni pravac, Rača kod izvora tople vode Lađevac iz kanjona prelazi u klisuru. Pri kraju klisure još u XIII veku izgrađen manastir nazvan po reci koja teče pored njega. 

Manastir se nalazi u blizini Bajine Bašte tako da je najbolje obići ga u odlasku, pre nego što krenete da se penjete na Taru. Ili u povratku. Mi smo odabrali prvu varijantu. Manastir Rača se ispstavio i lepši i zanimljiviji nego što sam očekivao. Navodno je zadužbina kralja Dragutina ali to je samo jaka pretpostavka, nikakvi dokazi ne postoje. Tri puta je žestoko postradao, u tri bitna momenta srpske istorije: pri padu despotovine sredinom XV veka, posle prve seobe kada je cela ekipa prepisivača, koja je tajno radila u okolini manastira, krenula za Čarnojevićem i treći put 1813. godine posle propasti ustanka. Ako sam dobro shvatio tekstove koje sam čitao, crkva koja mi se posebno dopala ponovo je izgrađena krajem XVIII veka pri čemu su se trudili da što više liči na originalnu. Obnovljena je u periodu 1816-1826. pri čemu je moguće da je i ovoga puta građena iz početka. Po ovom putanju vrlo su nejasni izvori koje sam koristio.

Od manastira do izvora Lađevac, pored reke Rače, vodi pešačka staza. Krenuli smo ali nismo uspeli da stignemo do kraja zbog odrona koji ju je presekao negde pred kraj. Nismo pokušavali ali mislim da odron može da se savlada uz malo truda. Do klisure postoje i staze sa planine tako da se nadam da će i ona i manastir biti tema neke sledeće priče...

Vidikovci Sokolarica i Osluša

Treći dan započeo je laganom kišom. Stala je pošto smo doručkovali i popili kafu ali oblaci se nisu razišli pa nam je trebala blic akcija. Do sela Sokoline imali smo 4 km kolima i nešto manje od toga peške da obiđemo obližnji vidikovac. 

Parkiramo na mestu gde se od glavnog puta za Mitrovac odvaja makadamski ka selu. Može i dalje kolima ali ne mora. Petnaestak minuta lagane šetnje i stižemo do raskrsnice gde glavni put vodi levo i ulazi u najlepši deo sela a mi idemo desno, ka vidikovcu. Neposredno iza raskrsnice još jednom skrećemo desno na stazu koja nas vodi do cilja.

Vidikovac Sokolarica nalazi se na strmim, skoro vertikalnim stenama iznad kanjona reke Rače. U pitanju su zapravo tri vidikovca, tri obeležene i uređene tačke sa kojih gledate na ponor ispod vas i strane preko puta. Na prvoj tački nalazi se tabla sa informacijama, dve drvene klupe i sto, ograda i neka drvena skulptura. Čak i bez pogleda na kanjon mesto je zanimljivo i prijatno. A pogled je naravno fenomenalan, kombinacija stena i četinara koji znaju da izrastu na najnemogućijim mestima i često da se postave kao ukras na vrhu nekog kamenog stuba. Sve to začinjeno je hukom Rače duboko dole ispod vas. Sa ovog prvog vidikovca možete je i videti na jednom mestu ali morate malo da tražite pogledom. 

Prvi vidikovac je skoro na samom početku kanjona. Obavezno nastavite dalje stazom i markacija će vas dovesti od sledećeg. Taj je takođe obezbeđen ogradom i postoji klupa ako ste se umorili. Udaljen je dovoljno od prvog da se ambijent ispred vas promeni. Do trećeg vidikovca neće baš svako stići. Nalazi se na izbačenoj i vrlo eksponiranoj steni. Staza do njega obezbeđena je sajlom. Ako se malo potrudite dobijate zaista impresivan pogled na sve strane. Ne samo na naspramne strane kanjona nego i dalje, na padine Tare ka Bajinoj Bašti ali i unazad na samu Sokolaricu. Mnogo je lepše nego što sam fotografijama uspeo da zabeležim. Sokolaricu svakako morate videti ukoliko dolazite na Taru.

 

Pogled sa trećeg vidikovca Sokolarice

Vraćamo se do već pomenute raskrsnice na kojoj stoji tabla da do vidikovca Osluša ima 3,6 km. Vreme se u međuvremenu popravilo i rešili smo da prošetamo do tamo.

Prvi kilometar je najlepši. Put nas je vodio kroz sredinu velike ravnice u kojoj je smešteno selo Sokoline. Reč selo ovde uzmite uslovno, vrlo malo ima seoskih domaćinstava uglavnom su tu vikendice i kuće za izdavanje. Skoro sve imaju puno prostora oko sebe, udaljene su od puta i većina vrlo lepo izgleda. Iako je ravnica okružena šumom, u njoj skoro da i nema drveća pa vam ništa ne zaklanja pogled. Sve to čini vrlo lep prizor i čovek bi svakako poželeo da tu provede nekoliko dana. Problem sa Sokolinom je što osim ova dva vidikovca do svega ostalog morate ići kolima.

 

Selo Sokolina

Idemo dalje putem kroz šumu do sledećeg sela Osluša. Makadam, širok dovoljno da se kola razmimoiđu. Jedno vreme ravno onda se malo penjete pa se spuštate. Pomalo monotono. Onda stižete u selo koje liči na Sokolinu, bar onaj deo koji smo videli. Zato je vidikovac potpuno drugačiji.

Ovaj gleda na Drinu i put od Bajine Bašte ka Perućcu. Vidi se i cela Bajina Bašta, doduše malo poizdalje. Preko Drine je naravno Bosna a skroz u daljini sve one valjevske planine na koje volim da idem. Vidikovac praktično predstavlja rupu u šumovitom grebenu Tare. Poslednjeg dana pokušavali smo da ga lokalizujemo odozdo, sa puta za Perućac, i nismo uspeli. Ne morate do njega da idete iz Sokoline, postoji obeleženo skretanje sa glavnog puta za Mitrovac ali i tu vas čeka makadam pa sad možete peške a možete i kolima kao što većina radi.

 

Pogled sa Osluše

Vraćamo se nazad do Sokoline. Oblaci nam sve vreme prete, navlače se pa nestanu. Kiša ipak neće pasti sve do popodneva. Kada stignemo do kola prešli smo 13 km uz neznatan uspon (trek). 

Zborište

Četvrti dan vreme se konačno popravilo. Na nebu su bili samo oni beli, ukrasni oblaci i čak ni metereolozi nisu videli kišu u najavi. Idemo do Mitrovca pa sa te strane na vrh Zborište. Banjsku stenu ostavljamo kao zalog da ćemo ubrzo ponovo doći na Taru.

Zborište je, kao što sam na početku rekao, najviši vrh ovog dela Tare. Postoji i staza od Kaluđerskih bara ali čak i da se uključimo iz Šljivovice, delovalo mi je suviše dugačko plus što bi povratak bio potpuno istom stazom. Odabrali smo onu iz sela Sekulići.

 

Zborište (levo) sa vrha Gavran

Od Mitrovca do Sekulića vode dva puta: makadamski koji ih direktno spaja i asfaltni prema Zaovinskom jezeru sa koga skrećete na drugi makadamski. Tek asfalt skroz do sela nema. Mi smo odabrali ovaj drugi pravac i kada je trebalo da skrenemo levo shvatili smo da je taj makadam i loš i strm. Bilo nam je žao kola pa smo ih ostavili pored asfalta i tako produžili pešačenje za više od 5 km. Za lakše objašnjenje, išli smo planinarskom stazom br.6 Mitrovac - Zborište.

Pogled iz Sekulića na Zaovinsko jezero

Sekulići su selo ili zaseok sela Zaovine. Nalaze se na jako lepom mestu, na uzvišenju sa koga se pruža pogled zapadno ka Zaovinskom jezeru i preko njega ka najvišim vrhovima Tare. Nema još uvek mnogo kuća ali puno se gradi. Prolazimo pored njih i silazimo u Ljuto polje. Tu se trek račva, desnim krakom ćemo otići na Zborište a levim se vratiti. Oba pravca su približno iste dužine ali desni (zapadniji) je mnogo atraktivniji. Ide uglavnom grebenom, svaki čas se otvara pogled na istočnu stranu a i prolazite ispod vrha Gavran na koga nemojte propustiti da se popenjete. Za razliku od Zborišta koji je pod šumom, vrh Gavran je potpuno otvoren sa svih strana. Ispod skretanja za vrh nalazi se klupa ako vam je potreban odmor pre uspona. Ovaj pravac će verovatno uskoro biti asfaltiran i preko njega će se ovaj kraj povezati sa Mokrom gorom i Zlatiborom. Putokazi za Zlatibor već postoje. Puno automobila smo sreli dok smo njime išli i skoro nikoga od pešaka.


Istočni pravac kojim smo se vratili ide dolinom i posle nekog vremena postaje pomalo monoton. Poklapa se sa već pomenutom stazom br.6 i lakši je za penjanje ako niste u najboljoj kondiciji. Nigde ne gubite visinu, sve vreme je blag uspon. Malo i sablasno deluje pošto je puno napuštenih katuna oko staze.

Za vrh se odvajate od pomenutog puta na raskrsnici pored koje je drveni sto sa nadstrešnicom i klupama. Tu odmah kreće uska staza uzbrdo, označena strelicom na kamenu koju nismo odmah uočili. Imate nekih 150m uspona, ništa komplikovano ni preterano teško. Zborište nije posebno atraktivan vrh. Postoji mala čistina ali od okolne šume se ništa dalje ne vidi. Overili smo ga i odali mu priznanje kao najvišoj tački Ravne Tare ali ne verujem da ćemo ponovo ići gore čak i ako stignemo ispod njega.

Po silasku smo tražili neku veliku česmu sa druge strane Zborišta i nepotrebno produžili pešačenje tako da kada smo stigli do kola imali smo čitavih 21 km iza sebe. Odlazimo u Mitrovac sa namerom da potražimo neki restoran ali to se ispostavilo kao nemoguća misija. Oba restorana su bila puna i čekalo se okolo na slobodan sto. Jedino što smo uspeli u Mitrovcu jeste da kupimo kartu Tare sa ucrtanim stazama. Na ručak smo otišli u Kaluđerske bare.

 

Ljuto polje, ispred Sekulića

Crnjeskovo

 

Crnjeskovo je vidikovac severno od Kaluđerskih bara. U pitanju je stena iznad već više puta pominjane klisure reke Rače, ako ne grešim negde iznad Lađevca. To određuje razliku u pogledu sa ovog vidikovca i sa Sokolarice, pogled sa Crnjeskova dalje seže ali je predeo koji vidite pitomiji. Gleda u dva pravca, pravo ka manastiru i dalje ka Bajinoj Bašti i levo ka Sokolarici. Možete do njega peške iz Bara a možete i kolima da mu priđete. Ako idete kolima najbolje je da ih ostavite ispored konjičkog kluba, odmah pored skretanja za manastirske stanove. Odatle imate oko kilometar pešačenja. Blagi silazak do vidikovca i malo uzbrdice u povratku, skoro svako može i treba da ga obiđe. Mi smo bili dva puta. Prvi put već drugog dana ali magla ga je potpuno zatvorila tako da smo ponovo svratili u odlasku i na najbolji način završili boravak na Tari.

 

Povratak...

Pošto smo još jednom obišli Crnjeskovo spuštamo se sa Tare i odlazimo do Perućca. Sparno je i ne propuštamo priliku da se osvežimo. Obilazimo rečicu Vrelo, idemo do vodopada, dalje se valjda ne može. Zatim odlazimo do jezera, parkiramo se ispred hotela i silazimo na ponton na kupanje. Gužva je ali ima mesta ima dovoljno. Malo je nezgodno ako ne volite nagli ulazak u vodu, skok sa pontona deluje kao najprirodnije rešenje. Voda nije hladna i što je važno deluje da je čista (ne znam šta bi hemijska analiza pokazala). Ponton je izložen suncu pa kada izađemo iz vode pomeramo se malo uzvodno i sedimo pored staze u blizini splava. Kupamo se još jednom pa nastavljamo putovanje.

Od Bajine Bašte idemo ka Užicu. Svraćamo da obiđemo spomen kompleks na Kadinjači. Drago mi je da ga vidim uredno održavanog ali muzej iz nekog razloga nije radio. Nastavljamo ka Užicu i dalje ka Čačku. Tu doživljavamo vrlo prijatno iznenađenje. Radovi na putu od Užica do Ovčar Banje su završeni, nema semafora, nema zastoja. Nepunih mesec dana ranije preseo nam je povratak sa Zlatara. Stižemo uveče u Gornji Milanovac...

Fotografije:


100 fotografija sa Tare
Kadinjača


Literatura:

Tara planina
Vikipedija
Pasaž - Manastir po kome je deo srpske srednjevekovne književnosti dobio odrednicu 
Planinarski klub Tara