Stobi

Kada krenete dole ka moru, negde na polovini puta kroz Makedoniju nailazite na raskrsnicu gde se skreće za jugozapadnu oblast države, gradove Prilep, Bitolj, Ohrid, Prespansko i Ohridsko jezero. Neposredno iza ove raskrsnice, pored samog autoputa, nalazi se Stobi. Nekada značajan i razvijen grad, danas najpoznatiji arheološki lokalitet u Makedoniji. Uvek na vrhu. 

Naselje na tom mestu datira iz VII veka p.H. a ubrzani razvoj poklapa se sa dolaskom Rimljana 168. p.H. Stobi prerasta u najveći grad severnog dela rimske provincije Makedonije i značajan urbani, vojni, administativni, trgovački i religijski centar. Kada su rimljani podelili Makedoniju na južnu i severnu (Macedonia Prima i Macedonia Secunda), Stobi je postao glavni grad severne provincije. Glavni grad južne provincije bio je Solun, tek da steknete sliku o značaju Stobija.

Razvoj grada je svakako bio uslovljen geografskim položajem. Dolina Vardara je i tada bila glavni putni pravac baš kao što je postojala i gore pomenuta raskrsnica odakle se išlo zapadno ka Herakleji Linkestis (Bitolj) i istočno ka Pautaliji (Ćustendil) i Serdiki (Sofija). Put ka Herakleji išao je u prvom delu dolinom Crne reke koja se uliva u Vardar pored samog Stobija.

Stobi je nastavio razvoj i kada je rimsku imperiju zamenila vizantijska. Sve do kraja VI veka kada je po nekim podacima stradao od jakog zemljotresa. Ispod naslaga zemlje otkriće ga 1861. godine francuski istoričar i putopisac Leon Ezej.

Stobi

Svaki put kada smo išli na more prolazili smo pored Stobija, uz obećanje da ćemo jednom svratiti. Ima tako mesta koja su vam na dohvat ruke i upravo zato ih ne posećujete. Tu možete uvek da svratite, uvek prelazi u sutra a sutra često prelazi u nikad. To se na sreću sa Stobijem nije dogodilo (što za Niš još uvek ne mogu da kažem...). I ove godine smo odlučili da u odlasku prenoćimo na Dojranu. Imali smo dovoljno vremena negde da svratimo i izbor je pao na Stobi.

Kao što sam već rekao, arheološko nalazište nalazi se uz sam autoput, sa strane koja vodi od Đevđelije ka Skoplju. Nemate problem ni ako stižete iz pravca Skoplja, skretanje je obeleženo, prođete ispod autoputa i tu ste. Istom trasom se i vraćate na autoput. Kola parkirate ispred biletarnice, ujedno i prodavnice suvenira. Karta je 120 denara, za decu je 50. Dobili smo brošure na srpskom jeziku u kojima se osim kratke priče o Stobiju nalazi i mapa sa ucrtanim objektima. Pored toga rečeno nam je da je vodič upravo krenuo sa malom grupom. Brzo smo ih sustigli i simpatično makedonsko devojče provelo nas je ruševinama nekadašnje metropole. Njena priča bila nam je višestruko korisna. Pored puno informacija koje nam je prenela pomogla nam je i da prepoznamo šta koja iskopina predstavlja. Imali smo mapu ali nije baš lako snaći se kada sve liči jedno na drugo.


Prvi objekat na koji nailazite je amfiteatar. Iskreno, malo su prestali da me oduševljavaju (naročito posle Epidaurusa), suviše liče jedan na drugi. Ovaj u Stobiju je karakterističan time što je izgrađen na ravnom ili blago uzvišenom terenu, ne znam kako su to rešili. Interesantno je da je napušten u IV veku posle čega je služio kao deponija i izvor kamenja za druge objekte.

Episkopska bazilika

Odmah iznad pozorišta nalazi se jedan od dva najinteresantnija objekta - Episkopska bazilika. Na zvaničnom sajtu saznao sam da je bazilika inače rimska građevina, izdužena sa duplim kolonadama, da je veliki broj bazilika preobraćen u crkve i da se zbog toga bazilika i crkva često poistovećuju. Episkopska bazilika potiče iz IV veka što je čini najstarijom crkvom u Makedoniji. Trenutno je jedini objekat na lokaciji koji je natkriven i to zbog mozaika koji se nalaze na podu. Što zbog visine sa koje smo ih posmatrali, što zbog jakog sunca i svetlosnog kontrasta, tek nismo ih baš dobro videli.

Zato smo odlično videli mozaike koji se nalaze na podu krstionice. Krstionica se nalazi pored bazilike, staza kojom se krećete prolazi između njih. U sredini kružne prostorije nalazi se ozidani bazenčić u kome se verovatno vršilo krštavanje. Oko njega nalaze se prelepi mozaici, uglavnom sa životnjiskom motivima a dominiraju paunovi koji su postali zaštitni znak Stobija. Slika pauna sa poda krstionice nalazi se na novčanici od 10 denara.

Nastavili smo dalje i stigli do Via Sacra ili Svete ulice. Iz nje se ulazilo u baziliku i njome se stizalo iz već pomenute Herakleje. Silazimo ulicom i dolazimo do oblasti gde vam je potrebna pomoć vodiča da prepoznate objekte. Sve liči jedno na drugo. Ipak, ne možete a da ne zapazite ostatke najlepše i najraskošnije Teodosijeve palate.

Teodosijeva palata

Teodosijeva palata sastoji se iz dva odvojena dela. To sam saznao tek kada sam naknadno posetio sajt. Uživo imate utisak da su u pitanju dve različite palate, što smatraju i neki istraživači. Severni deo palate, onaj dalji od ulaza, mnogo je atraktivniji. Na sredini palate bio je natkriveni trem sa stubovima (peristel) oko koga su bile raspoređene sobe sa mozaicima. Sa suprotne strane peristela nalazio se bazen a u onim nišama koje se vide na gornjoj fotografiji nalazile su se statue. Bronzani satiri, pronađeni u tom bazenu, čuvaju se u bivšem Narodnom muzeju u Beogradu. Inače palata se zove Teodosijeva zato što se pretpostavlja da je Teodosije Veliki, poslednji vladar celog Rimskog carstva, boravio u njoj za vreme posete Stobiju 388. godine. Palata je inače sagrađena u III veku a srušena u petom. Nije dočekala kraj Stobija.

Dalje smo videli još nekoliko kuća, Veliko i Malo kupatilo, gradsku česmu a onda i Rimski forum. U pitanju je, ako sam dobro shvatio, jedini objekat koji potiče iz vremena pre Hrista. Dosta je potonuo jer je trpeo kasnije objekte na sebi. Poslednji koji nam je vodičica pokazala u povratku, bio je objekat koji se još uvek iskopava. Nisam zapamtio kako se zove a i nema ga na zvaničnom sajtu.

Rimski forum ili Objekat sa arkadama

Tu se obilazak završio ali ja sam morao još ponegde da zavirim. Otišao sam na drugu stranu lokaliteta, prema reci Vardar. Ispostavilo se da tamo nema ništa zanimljivo osim alternativnog ulaza koji je bio zatvoren. Nije se moglo do ušća Crne reke što mi je bila jedna od ideja. U povratku sam svratio da pogledam neke objekte koje je naša domaćica preskočila (ili ja nisam bio dovoljno pažljiv...). Pre svega mislim na Sinagogu baziliku čije dve fotografije zatvaraju foto album. Bazilika je sagrađena na ostacima dve sinagoge, otuda nosi takvo ime.

I to bi bilo to. Posle provedenih skoro dva sata nastavili smo put ka Dojranu. Prethodno smo kupili magnet, Stobi zaslužuje da zabeležimo da smo ga posetili. Ako bude sreće doći ćemo ponovo. Oni i dalje kopaju i za koju godinu biće nešto novo da se vidi. Pogledajte fotografije, mislim da su ok a ako vas cela priča zainteresuje pogledajte zvanični sajt. Na makedonskom ili engleskom, kako se snađete.


zvanični sajt

Fotografije

Dojran i neka mesta oko Strumice

Post gde će biti reči o tome kako smo otišli i kako smo se vratili sa mora sa posebnim akcentom gde smo svratili u Makedoniji. Skoro svake godine koristimo odlazak u Grčku da zastanemo malo u ovoj prelepoj zemlji i posetimo neku od prirodnih ili kulturno-istorijskih atrakcija. Nedostaju mi planine da zaokružim priču.

Pre tri godine, 2011., išli smo skoro istim putem kao i sada ali smo posetili neka druga mesta. Sada smo upotpunili priču. Ovde imate post iz 2011.

Priču o letovanju na Sitoniji objavio sam u predhodnom postu.


Putovanje na more

Kada krenuti i kako putovati do mora tema je bez kraja. Ove godine prvi put smo se probudili bez alarma, oko 7:30, lagano završili pakovanje, doručkovali i krenuli oko 11h. Plan je bio pre 19h stići na Dojran, na drugo poluvreme utakmice Brazil-Čile. Logika kojom smo se rukovodili: toga dana (subota) ionako ne bi stigli da se spakujemo i krenemo u ranu zoru, zašto da čekamo nedelju, zašto da se maksimalno ne približimo moru i da na Halkidiju budemo rano prepodne umesto kasno popodne? Dojran je bio logičan izbor, dovoljno (jeftinog) smeštaja i dovoljno blizu mora.

Plan je skoro potpuno ispoštovan, kašnjenje je unela gužva kod pijace u Bubanj potoku (za nas koji živimo u južnom delu BG). Samo jedna pauza ali duža, u motelu Predejane. I kad sam već pomenuo, moram da pohvalim ovaj motel. Iako volimo da menjamo mesto gde odmaramo, gotovo redovno se ovde zaustavljamo. Motel pruža sve što vam je potrebno. Sve je dovoljno veliko i prostrano: parking, terasa, wc. Usluga je brza i solidna. Uvek je puno ljudi koji odlaze ili se vraćaju sa mora ali uvek je bilo dovoljno mesta za sve. Što je najvažnije kvalitet ne pada sa vremenom, a to je retkost kod nas. Od samog motela do travnjaka pored njega koji se redovno održavaju.

Pored motela Predejane

Lagana i udobna vožnja i u Dojranu smo nešto iza 19h, skoro po planu. Odmah nalazimo slobodan apartman, sa kuhinjom i frižiderom, dovoljno čisto, sasvim ok za jednu noć. U centru mesta, sa pogledom na parking. Iznosimo stvari i ja odlazim da gledam fudbal, uz skopsko pivo, ladno.

Od Dojrana ne treba previše očekivati. Tu je jezero koje je samo po sebi atrakcija, sa planinama u pozadini. Postoji plaža koja je nedovoljno dobro uređena, kao što je sve sređeno do neke tačke a onda ostavljeno ili zapušteno. Ne znam kako izgleda kupati se u jezeru. Za jedno noćenje je sasvim ok ali za duži boravak ga ne bih preporučio. 

Mala napomena, sve vreme pričam o Starom Dojranu koji je, kao što mu ime kaže, starije i veće naselje od Novog Dojrana. Mesta su potpuno odvojena a Stari je bliži grčkoj granici. On je ujedno turistički centar. U Novom nema plaže, tamo se nalaze poznati apartmani Dan-Dar (dva puta spavali, oba puta u povratku) kao i hotel Istatov.

Jutro na Dojranskom jezeru

Jutro koristim da napravim nekoliko fotografija, onda odlazimo na burek u mlečni restoran Natali. Ubacujemo stvari u kola i idemo prema granici koja je od Starog Dojrana udaljena samo 2km. Na granici je neočekivano velika gužva, očito nismo samo mi bili pametni da tu noćimo. Ne vraćamo se na glavni put od Evzonija ka Solunu, već idemo pravo pored Kilkisa i uključujemo se na autoput A2 na samoj petlji gde se odvaja krak za Seres. Zatim se uključimo na Ring Road i dalje po planu.

Kada sve saberemo verovatno najlepši i svakako najlakši put do Grčke do sada. Ono što je bitno, bili smo u Nikitiju već u 12h a mogli smo i ranije da smo forsirali.



Povratak sa mora

U Makedoniju ulazimo po planu u 21h. Vraćaju nam onaj sat što su nam uzeli pri ulasku u Grčku tako da imamo dovoljno vremena da nađemo smeštaj. Idemo na ista mesta, isti apartman je slobodan, isti restoran gde ponovo gledamo fudbal, ovoga puta polufinale Argentina - Holandija. Imam problema da ne zaspim, ceo dan smo skitali a još uvek funkcionišem po grčkom vremenu. Odlazimo na spavanje pre produžetaka, svesni da gol samo slučajno može da padne (za neupućene, ostalo 0:0 do kraja).

Ujutru ponovo odlazimo na burek u isti mlečni restoran, ne menjamo tim koji pobeđuje. Pakujemo se, plaćamo i krećemo ka Strumici. O putu kroz zelenu dolinu punu voćnjaka i vinograda već sam pisao 2011. Penjemo se do Strumice obroncima Belasice i ponovo nisam stao da fotografišem dolinu ispod nas. Ulazimo u grad i stajemo da razmenimo evre. Strumica lepše izgleda nego što sam očekivao. Veća je, razvijenija a ima neke elemente mediteranskog šmeka. Jedna od glavnih ulica podeljena je zelenim pojasom sa zasađenim palmama. Sledeći put ćemo provesti više vremena u gradu a sada idemo ka prvom cilju za danas - manastiru u selu Veljusa.


Manastir sv. Bogorodice Veljuse

Za manastir sam saznao preko sajta Travel 2 Macedonia. Saznao sam da je crkva originalna iz 1080. godine i već to mi je bilo dovoljno. U pitanju je inače vizantijski (tj. grčki) manastir što je bitno zbog imena oko koga sam se dosta mučio. Crkva nosi naziv Sv. Marije Milosrdne (na grčkom Elousa). Očigleno je i selo po crkvi dobilo ime a naziv manastira mi više liči na neku kombinaciju nego na zvanični naziv. Što mi naravno ne bi predstavljalo problem da ovo ne pišem...

Manastir se nalazi nekih 7km zapadno od Strumice. Izađete iz grada i onda uđete u predgrađe koje izgleda kao na filmu: prljavo, siromašno, neuređeno, zaprega ima koliko i motornih vozila. Sumoran utisak zadržava se do kraja puta a to znači do sela Veljusa koje se nalazi na malom uzvišenju. Uske ulice bile su problem, posebno što nigde nema putokaza za manastir. Došli smo do pred sama vrata a još uvek nismo bili sigurni da je to ono što tražimo pošto je visok i obrastao zid skrivao unutrašnjost. Bojažljivo sam gurnuo teška vrata i ona su se na moje malo iznenađenje bez problema otvorila.

A onda ulazite u potpuno drugi svet. Takvu transformaciju sredine mislim da nisam doživeo. Sve unutar zidina potpuno je suprotno onome van zidina. Skoro do perfekcije uređen prostor kupao se na jakom jutarnjem suncu. Travnjak uredno podšišan imao je jaku zelenu boju, sve staze su bile uredno popločane, konaci izgrađeni u tradicionalnom stilu i u centru priče prelepa crkva stara skoro hiljadu godina. I skoro apsolutna tišina. Zastao sam nesvesno na ulazu, prosto sam se plašio da bih mogao da poremetim taj prizor. Onda smo polako prošetali stazama, ušli u crkvu i skoro se išunjali napolje. Naravno, fotografisao sam ali položaj sunca nije bio najsrećniji.

Kasnije sam saznao da je manastir od te 1080. godine negde do XIII veka bio samostalan kada postaje podređen atoskom manastiru Ivironu. Grčki monasi su bili u njemu do 1913. kada odlaze noseći sa sobom sve dragocenosti i dokumentaciju, zapalivši crkvu verovatno kao osvetu što su morali da je napuste. Manastir je obnovljen u periodu 1975-1985. kada su izgrađeni konaci i novi zvonik, jedino je crkva ista od samog početka. Malo više o crkvi možete saznati ovde. Mene je građom i izgledom podsetila na crkvu Sv. Andrije u selu Peristera, na Halkidikiju (photo) koja potiče iz skoro istog vremena. Danas u manastiru živi desetak monahinja iz Makedonije, Rumunije, Hrvatske, Rusije i Srbije.

Vraćamo se u Strumicu, drugi cilj je na suprotnoj strani grada. Inače bi pravo od Veljuse izašli na put ka Štipu. Kada sam pravio plan nisam znao koji je od dva puta ka selu bolji, ispostavilo se da su oba sasvim ok.


Kolešinski vodopad

Od Strumice pravo na istok vodi put do susedne Bugarske. Prolazi kroz predivnu i plodnu dolinu između planina Ogražden na severu i Belasice na jugu. Belasica ima pravac pružanja zapad-istok (skoro pravilan) i čini prirodnu granicu Makedonije i Grčke a kasnije Bugarske i Grčke. Na njoj se nalazi tromeđa ove tri države. Njeni šumoviti obronci koji padaju na makedonsku stranu kriju u sebi dva bisera: Smolarski i Kolešinski vodopad. Na nepunih 10km jedan od drugog, oba leže na malim, planinskim rekama, različiti su i oba lepa na svoj način.

Kada smo pre tri godine posetili Smolarski, koji je dalji od Strumice, rekao sam da ćemo obavezno doći i na ovaj drugi. Plašio sam se da i ovo ne ostane samo na rečima ali evo nas ponovo, idemo putem ka Novom Selu gde skrećemo desno i kroz sela Mokrievo i Borisovo dolazimo u selo Kolešino. GPS je pokušao dva puta da nas provede kraćim putem ali mi smo se držali glavnih pravaca što i sada mislim da je pametno. I da završim sa praktičnim savetima. U povratku smo išli drugim putem, nismo se spustili na glavni put ka Bugarskoj već smo išli paralelnim preko sela Bansko, Svidovica i Kukliš (koga interesuje, naći će na karti). Ovaj put je sasvim ok a pri tom je mnogo kraći nego onaj kojim smo došli, plus što se izlazi na petlju ispred Strumice tako da ne morate da ulazite u grad ako ne želite. Svakako ga preporučujem.

Pogled na Kolešino sa platoa gde smo ostavili kola

Evo nas u Kolešinu. Skrećemo uzbrdo i penjemo se uskim ulicama do platoa iznad sela na kome je napravljen restoran, koji na žalost više ne radi, gde ostavljamo kola jer asfalta više nema. Odatle do vodopada vodi makadamski put i uglavnom dobro obeležena staza. Ima nešto više od kilometra šetnje, ne sećam se koliko piše na putokazu ali znam da su smanjili razdaljinu, valjda da ohrabre turiste. Nije naporno ali ponesite vode, posebno u letnje vreme.

Isplati se otići, vodopad je zaista prelep. Dosta je niži od Smolarskog (15m v.s. 39m) ali je i dosta širi. Reka na kojoj se nalazi zove se Baba. Pored vodopada vodi staza kojom možete doći iznad njega ali i nastaviti uz reku gde odmah zatim ima još jedan mali vodopad. Naravno, ne treba samo vodopade posmatrati, uopšte je priroda ovde prelepa a domaćini su se potrudili da minimalno intervenišu, sa par mostića i stolova sa klupama. Uostalom pogledajte slike, mnogo više govore...

Za obilazak vodopada od trenutka kada parkirate kola dok ne sednete ponovo u njih treba minimum 1,5 - 2 sata. Kada ste već tu, šteta je žuriti. Isto toliko treba i za Smolarski, plus put do tamo. Tek da znate, ukoliko planirate. Ja planiram još uvek da letujem u Grčkoj a i na Belasicu ću jednom da se ispenjem...

Idemo dalje, za Srbiju. Ponovo isti pravac kao pre tri godine - Radoviš, Štip, Sveti Nikole, Kumanovo. Ovoga puta ne svraćamo nigde, dosta vremena smo potrošili. Deo puta sa kaldrmom oko Štipa je u međuvremenu asfaltiran. Ima malo lošeg puta ispred Kumanova ali ako krenete na ovu stranu nema razloga da se vraćate na autoput.

Поздрави од Македонија!

Fotografije 2014
Fotografije 2011

Smolarski vodopad, istočna Makedonija

Četvrti i poslednji post o letovanju 2011. godine. Neće biti reči o Grčkoj već o Makedoniji. Imamo običaj da povratak sa mora rastegnemo na dva dana, da svratimo i vidimo još nešto kada smo već toliki put prevalili. Makedonija se nameće kao izbor pre svega položajem i onim šta ima da ponudi a ni finansijska strana nije zanemarljiva, cene kod južnih suseda posle grčkih deluju vrlo smirujuće (osim smeštaja, tu je ponuda mala pa se i cene dobro drže). Već prvo letovanje kolima iskoristili smo da svratimo u Bitolj a 2012. posetili smo Skoplje i kanjon Matke. Sada ide priča o spavanju na Dojranu, poseti jednom vodopadu i još nečemu. I ovaj tekst prenosim sa foruma Putovanja.info (link):

Bili smo na letovanju u Grčkoj, Sarti, klasika. U povratku smo planirali da spavamo u Skoplju, da stignemo popodne, prošetamo po gradu, prenoćimo, ujutru opet prošetamo, odemo do kanjona Matke i tamo provedemo najtopliji deo dana a onda kasno popodne krenemo za Srbiju. Kao što to često biva, plan je jedno a život drugo. Plan smo promenili pošto smo odlučili da petak kada smo napustili apartman odemo na krstarenje brodom od Ormos Panagiasa do Atosa, preko Uranopolisa i nazad. Trajalo do 17h. Umorni od celodnevnog boravka na suncu nekako smo se dovukli do Kosmosa gde je, zamislite, počela rasprodaja! Iz mola su nas izbacili oko 21h i tada već nije bila prilika da se vozi do Skoplja. Plan je zapravo još ranije promenjen. Od Kosmosa (Solun) se uključujemo na ring road, isključujemo se prema Kavali a zatim vrlo brzo odvajamo na sever (bez gps-a bilo bi komplikovano, bar noću) i pored Kilkisa idemo do Dojrana. Put od Kosmosa do Dojrana dugačak je nepunih 100km ali je vrlo čudan, posebno kada noću putujete. Mislim na logiku glavnih i sporednih puteva. Ako nemate gps pratite prvo putokaze za Kilkis a kada ga prođete onda za Dojran.

Granicu prelazimo prilično brzo, u free shopu kupujemo bake rolls i seven days za večeru što se pokazalo nepotrebno pošto u Dojranu (mislim na Stari Dojran kroz koji se prvo prolazi kada se ide iz Grčke i koji je veće i ozbiljnije mesto od Novog Dojrana, udaljenog 6-7km) rade i prodavnice i restorani a i vratili su nam onaj jedan sat pa stižemo ne u 23:30 nego u 22:30. Unapred smo rezervisali spavanje u apartmanima Dan-Dar u Novom Dojranu. Ljubazni domaćini i sasvim solidan smeštaj. Ima i internet. Ujutru ustajem pre ostalih i pravim šetnju Novim Dojranom, samo da se uverim da naš smeštaj odudara od svega ostalog što ima da se vidi u ovom mestu. Imaju i apartmani Istatov (Blagoje Istatov, bivši golman Partizana), namenjeni pre svega priprema sportista a ono što zaista odudara od ovog sumornog mesta su dva više nego dobra teniska terena. Ispod škole, prema jezeru, u sred pustoši. Ograđeni naravno. Jutarnju kafu pijemo u restoranu apartmana dok se mlađe dete brčka u bazenu pored nas. Odlučujemo da tu i doručkujemo. Potpuno odmorni krećemo nazad do Starog Dojrana da vidimo kako tamo izgleda. Tamo je već turističko mesto, ima i plaža pored jezera ali kada se vraćate sa Sitonije sve to bledo izgleda.

Plaža u Starom Dojranu

Dalje nastavljamo ka Strumici. Nepunih 10km od Dojrana odvaja se put na levo kojim možete da se vratite na glavnu makedonsku džadu Gevgelija – Kumanovo. Po nagovoru prijatelja iz Skoplja, koje smo upoznali u Sartiju, idemo da vidimo Smolarski vodopad. Put od Dojrana u početku je ravan i prolazi kroz polja uglavnom pokrivena vinogradima. Preovlađuje zelena boja koju će kasnije zameniti žuta. Onda sledi uspon, jedini veći na celom putu. Penjemo se uz obronke Belasice. Pogled nazad ka dolini i jezeru je fenomenalan. Kada završite uspon put je malo lošiji, ima malo krivina ali samo do Strumice i završili ste i sa usponima i sa krivinama do Beograda. Prolazimo obodom grada i skrećemo na istok, ka Bugarskoj. Predeo kroz koji prolazimo izuzetno je lep. Plodna dolina zasejana naizmenično lubenicama, žitom i čime već, ograničena je sa južne strane Belasicom i sa severne strane nešto nižim Ograždenom. Na putu nema gužve tako da uživamo u vožnji. 

Neposredno iza Novog Sela (i malo ispred bugarske granice) skrećemo desno i asfaltnim putem stižemo u selo Smolari, gde se nalazi glavni cilj današnjeg dana. Smolari leže na padinama Belasice. Selo ko selo ali na sred sela stari javor, star 300 godina, oko njega mali trg sa prodavnicom, da me pitate što nisam fotografisao – ne znam... Do vodopada postoje putokazi tako da ne morate da testirate svoje znanje makedonskog i znanje srpskog sada već samo starijeg dela stanovništva. Kolima idete do kraja asfalta a onda nastavite obeleženom i markiranom stazom kroz prijatnu šumsku hladovinu. Do vodopada ima nešto više od 700m, nije naporno... ako baš niste u japankama... Ima i česma na sredini puta. Vodopad na reci Lomnici je priča za sebe, to morate pogledati na fotografijama. Visok je 39,5m, voda je savršeno čista, malo hladnija kao u svakom planinskom potoku. Napravljena je drvena galerija odakle ga možete posmatrati i fotografisati a ako želite ima i konopac koji vam pomaže da se spustite do vode. Ako ste pametniji od mene ponećete kupaći i peškir. Vraćamo se do kola, osvežavamo se na Lomnici i nastavljamo dalje.

Već je dva sata, gladni smo ali ručak je predviđen u Štipu a do Štipa ima još 95 km. Ponovo prolazimo pored Strumice a onda nastavljamo severozapadno, prolazimo pored Radoviša i dalje ka Štipu. Tu sam planirao pre svega da vidim zgradu Narodnog muzeja, ima je na fotografijama, i naravno da jedemo. Nismo mnogo duboko ulazili u grad, parkirali smo preko puta crkve Svetog Spasa (*), pored nje je Narodni muzej pa univerzitet Goce Delčev. Ovaj deo grada izgleda prilično lepo. Jedino što mi nije jasno, a što ćete videti na slikama, je prazno rečno korito, uredno ozidano. Nije problem što je prazno nego što je u njemu trava toliko visoka kao da voda nije godinama tekla. Nedaleko odatle pronašli smo mali i fini restoran i pojeli lagani ručak po cenama koje posle grčkih izgledaju smešno. I to je to, već je bilo 17h a imali smo još 500 km do Gornjeg Milanovca.

Narodni muzej u Štipu

Izlazimo iz Štipa i krećemo ka Velesu. Tu bi trebalo da se uključimo na autoput. Onda nailazimo na raskrsnicu gde se pravo ide ka Kumanovu a levo ka Velesu, izlazi na autoput a onda okreće severno ka Kumanovu. Vadimo kartu, procenjujemo dužinu oba pravca, cenimo da ne može biti nekih iznenađenja ala Peć–Kula–Rožaje, i ispravno biramo sporedni put. Bez problema stižemo do Kumanova i prolazimo kroz grad da bi natankovali rezervoar i time svesno smanjili priliv u već istrošeni budžet republike Srbije. Na autoput uključujemo se tek iza Kumanova. Celu Makedoniju prošli smo alternativnim pravcem Dojran – Strumica – Radoviš – Štip – Sveti Nikole – Kumanovo. Put je ravan svo vreme, sem onog uspona ispred Strumice. Kvalitet puta je sasvim solidan izuzev jednog dela ispred Štipa gde je još uvek kaldrma. Gužve nigde nije bilo tako da sam svo vreme vozio 90-100. Predeli kroz koje smo prolazili su prelepi, uglavnom idete kroz doline oivičene manjim ili većim planinama sa obe strane. Na delu oko Štipa ceo predeo dobija nestvarno lepu zlatnu boju, nešto od popodnevnog sunca a mnogo više od sasušene trave. Da skratim, zaista sam uživao u vožnji. Naravno, ovaj pravac je samo alternativa glavnom putu, ako hoćete da promenite ili nešto da vidite. Dobra alternativa.Onda smo stigli na granicu i tu je negde čarolija počela da isparava. Kratka pauza kod motela Predejane i još jedna na pumpi oko Jagodine. U Milanovac stižemo ispred 23h. Pivo se potpuno ohladilo, ceo dan nas je čekalo... Grčku ne mislimo da menjamo a verovatno ćemo nastaviti da obilazimo Makedoniju u povratku. Vrlo blizu Smolarskog ima još jedan vodopad – Koleški. A i nisam se istuširao ispod Smolarskog. Možda produžimo taj povratak na tri dana.


Fotografije

(*)  Prenoseći ovaj tekst utvrdio sam da sam svojevremeno napravio grešku. Nije u pitanju crkva Svetog Spasa već Svetog Nikole. Postoji i crkva Svetog Spasa u Štipu ali ova na fotografijama je definitivno Svetog Nikole.